O knjigama

Vitomir Teofilović

PAKLENA RUŽA LAVRENTIJEVE MLADOSTI

(Zoran Milosavljević, Paklena ruža Lavrentijeve mladosti, "Alma", Beograd, 2009)

Roman Zorana Milosavljevića višestruko je zanimljiv – to je preplet stvarnosne proze i fantastike; mirne svakodnevice i uzbudljivih zbitija; zavičajnog kruga i neomeđenog, svetskog horizonta; ovdašnjeg i onostranog... Taj motivacijski amalgam autor nam predočava već na samom početku romana – tekst jednog od glavnih likova romana, Lavrentija, o njegovom boravku u Paklu navodno je prenet bez izmena; tu su i zapisi takođe stožernog junaka romana – Pape Fajera, koji se navodno mogu i danas pogledati u podrumu diskoteke "Pakleno brdo" u Svilajncu. Naoko je reč o realnom uvidu u jednu nadrealnu sferu, o ovostranom pogledu u onostrano, u svet Pakla. Već samo ovo putešestvije iz konkretne, zavičajne varošice u nepojamne predele kontra-sveta – Pakla, bilo bi zahvalno i obilno pletivo za osoben i uzbudljiv roman. No, autor se nije zadovoljio da bude samo savesni svedok puta do Pakla i natrag, ma koliko to putovanje nudilo izazova i peripetija.

Za razliku od ali koje sreću kvari, pisac je u igru uveo ali koje usložnjava i razlistava motivaciju – zbog niza praznina u tekstu-građi, kao i zbog "osobitosti teksta", autor je odlučio da i taj deo romana "napiše i priredi po svojoj zamisli". Ovde je žanrovsko-poetički najbitniji izraz "zbog osobitosti teksta". Njime nam pisac nagoveštava da neće biti verista, da će imati širi i slobodniji pristup tematici od one koju bi mu pružalo striktno vezivanje za građu. Imamo li na umu da je i sama ta građa, bar hipotetički, u čitalačkoj percepciji virtuelna, kao i svaki ovostrani zapis o onostranosti; da je pre reč o umetničkoj mistifikaciji nego o autentičnom svedočanstvu, uviđamo da je pred nama slobodna literarna igra, razigrana umetnička i duhovna imaginacija bez međa i strogih žanrovsko-poetičkih i motivacijskih uzusa. Tako smo dobili jedan moderan roman, štivo koje ritmom kazivanja, dinamikom radnje i naizmeničnim smenama realnog i imaginarnog, drži čitalačku pažnju od početka do kraja.

Odnos između ovog sveta i Pakla nije jednoznačan. Pisac Zoran Milosavljević je duboko svestan da je dihotomija svetla i tame samo lepše i nežnije ime za manihejsku isključivost, za crno-belu sliku sveta. U njegovoj vizuri naše komšije i žitelji Pakla su u bliskoj vezi. Žiteljima Pakla, naime, Pakao nije jedina adresa, oni svakodnevno obitavaju i među nama. Ne samo što se svakodnevno mešaju u naše poslove, već preuzimaju inicijativu i kontrolu, među nama začinju i razvijaju svoje biznise, od kioska i kafića do mega-projekata. Kako je to moguće? Nisu li to ljudi-neljudi, zauvek osuđeni na svoju paklenu adresu i večno ispaštanje?!

Premda predstavljen samo delimično, u funkciji fabule, u romanu je postignuta sugestivna slika Pakla izvan naše ustaljene predstave – to nije simbol večnog mučilišta i ispaštanja već predeo sličan našim svagdanjim pejzažima, kao što su i njegovi žitelji izgledom bliski nama. Ublažavanjem razlika u ravni fenomenologije – sve su nam sličnije i geografija i fizionomija – pisac nam sugeriše i unutarnju srodnost. "Jedan smo rod" – kao da progovara prećutni refren, nevidljivi lajt-motiv ovog romana. Drugim rečima, predstava o nama kao, sem retkih izuzetaka, bićima predodređenim za Raj ukazuje nam se kao idilična i narcisoidna, daleko od stvarnog stanja. Humanistički intonirana deviza "Pakao, to su drugi!" ovde se preobraća u svoju suprotnost: "Pakao, to smo mi!"

Razume se, samo obrtanje slike, preobraćanje plusa u minus, afirmacije u negaciju, bilo bi takođe simplifikacija. Pisac je veoma svestan te lakoće pisanja – sinonimijom ("sve je isto") i kontrastiranjem ("nema ničeg novog pod Suncem"), znajući da pri svakoj promeni ostaju i izvesne konstante, kao i da se i najtvrđe konstante postepeno menjaju. U prožimanju ljudskog, pojmljenog u dvostrukom smislu: plemenitog i ovostranog, i paklenog, takođe u dvostrukoj, aksiološkoj i geografskoj konotaciji, preovlađuje pakleno. To se u romanu motiviše ne samo natprirodnom vitalnošću bića Pakla već i njihovom naprednijom tehnologijom! Pisac nam ruši i predrasudu o Paklu kao Donjem svetu, pećinskom podzemlju sa mnoštvom vatri, čekrka i kotlova, primitivnom staništu zlih mučitelja i grešnih mučenika. Naprotiv, današnje Sotone se služe vrhunskom naukom i tehnologijom, od arheologije do futurologije i od genetike do tele-transporta, što je ovde suptilno tematizovano u grananju fabule i profilisanju likova. Vatra, proždiruća ala u nekadašnjoj scenografiji Pakla, u ovom romanu ima daleko širu konotaciju i čak kosmičku ambiciju – u jednoj sceni romana poklonik Sotone uspeva da otkine parče neba sa zvezdama i uključi ga u vatromet-promociju tog agresivno nadirućeg biznisa!

Ima li Sotona i neku Ahilovu petu, neku tačku koja rastvara njegovu razornu paklenu snagu? Ima. Jedna volšebna sila je u stanju da i Sotonu, bar donekle, preobrazi, gradeći mostove u međuprostoru koji ga deli od ostatka sveta. To je ljubav, fluid koji spaja moguće i nemoguće, paklenu narav i nevinu dušu...

Ovde smo dotakli samo neke elemente i implikacije ovog zanimljivog romana. Nismo zalazili u osobenu i uzbudljivu fabulu, ni u predočavanje zanimljivih likova – prepričavanje umanjuje draž izvornog čitalačkog doživljaja. A pred čitaocima je odista bogata i vrlo razuđena ljubavna priča, u dijapazonu od romanse do horora; sa okvirnom mega-pričom između savremene hronike i priče pro futuro.

Možda će neki čitalac pomisliti: zašto ova priča sa tako širokom tematikom nije ispričana na mnogo više, na dvesta-trista strana? Odgovor je jednostavan: današnji tempo života i duh vremena nalažu da se što više kaže u što manje reči. Drugim rečima, današnji, sve brži tempo života reflektuje se i u književnim formama. Stariji čitaoci su sa uživanjem čitali debele romane Viktora Igoa i Lava Tolstoja. Danas, međutim, nije slučajno što se i tako slavna dela, kao što su kultni romani "Jadnici" i "Rat i mir", ekranizuju kroz serije a ne kroz pojedinačne filmove ili TV-epizode.

Nekad nije bilo televizije, a i nakon njenog izuma dugo je taj medij imao samo po kanal-dva. Danas je ceo svet umrežen, imamo hiljade kanala na raspolaganju, da i ne pominjemo internet; čitav svet je doista postao jedno selo, jedna fabrika, jedno čitalište. U tom novom Vavilonu i svaki pojedinac je na neprestanoj pokretnoj traci, sa sve manje zadržavanja na usputnim stanicama. I fizičkim i duhovnim. Vreme debelih knjiga je prošlo, verovatno zauvek. Toga je naš pisac bio svestan, ispisavši na malom prostoru roman velikih tema, zanimljiv za čitanje i podsticajan za razmišljanje.
 

nazad