O knjigama

Radosav Stojanović

ŽIVOT S MESEČEVE STRANE

(Dušan Đorđević: Stočni vagon. "Vranjske knjige", Vranje, 2008)

Dušan Đorđević se u romanu "Stočni vagon" vrlo hrabro prihvatio jedne ni malo lake i jednostavne teme: da naslika drugu stranu života, onu tamnu, prividno nevidljivu, a po mnogo čemu dominantnu, svoga grada Vranja. I u toj svojoj nameri želeo je da bude sveobuhvatan, da pohvata sve segmente naličja života, sva nevaljalstva, izopačenosti, nastranosti, svu društvenu urušenost, i, istovremeno, pokaže mehanizme kako to zlo funkcioniše, kako deluje i opstajava, osvajajući sve nove i nove prostore na društvenoj lestvici. A da bi to postigao, za glavnog junaka odabrao je novinara Slobodana Bobana Mijajilovića, čoveka, po prirodi posla kojim se bavi, upućenog u sva zbivanja svoga rodnog mesta, čoveka, koji je isto tako zaglibljen do guše u sopstveno blato, u sopstvene poroke, ali i svestan toga i istovremeno bez želje da ih se oslobodi.

Kažemo da je roman hrabar, jer Vranje je nevelik grad i možda se neki od likova romana mogu prepoznati, bez obzira što nije reč o dokumentarističkoj prozi, kao što se u tim likovima daju prepoznati i mnogi danas njima slični ljudi. Dakle, aktuelan, savremen roman o ovoj našoj današnjici u kojoj živimo.

Roman "Stočni vagon" je u stvari simbolički proistekao iz jednog novinarskog zadatka koji je glavni lik Boban dobio od svoga urednika: da istraži dečju prostituciju i da to u obimu od "pet i po, najviše šest hiljada karaktera" napiše za list. Tema tako obimna, izazovna, ali i list ima svoje zahteve i uzuse. Međutim, zadatak sve do kraja romana Boban nije obavio, premda se nevoljno trudio i, sticajem mnogih okolnosti, prodro u sve one pore i segmente mračnog, marginalizovanog sveta, ali i sveta političke nomenklature svoga grada upletenog u mnoga nepočinstva. No, ako novinarski zadatak nije obavljen, roman koji čitamo je u stvari pravi odgovor na njega, i naš zaključak da ga je, umesto Bobana, Dušan Đorđević uspešno obavio.

Dakle, reč je o jednoj kod nas književno retko obrađivanoj temi – pedofiliji – i svemu što ide uz nju ili što ju je stvorilo: zloupotreba dece, narkomanija i putevi droge, enormno bogaćenje, reketiranje, automafija, kriminal i, iza svega toga, primer kako kriminal osvaja vlast u maloj sredini, infiltriravši se u sve društvene pore.

Strukturno gledano, roman ima dva paralelna toka radnje, koji se, na kraju, stiču u jedan rukavac, zatvarajući krug priče. Osnovni tok radnje, onaj kojem je pisac odredio da naslika život savremenog Vranja, odnosno naličje toga života, jeste priča novinara Bobana, data, uglavnom, u kolokvijalnom govoru podzemlja, ljudi sa margine, suvišnih ljudi, sa povremenim erotsko-meditativnim uzletima, koji pokazuju i piščevu umešnost da slika život i svetlijim tonovima. Bobanova priča je priča toka svesti, kazana u prvom licu, neposredno, onako kako on doživljava, oseća, kako se grozi stvarnosti čiji je i sam segmet.

Nasuprot njoj, drugi, paralelni tok, koji odslikava istoriju jedne porodice, doseljene sa Kosova u Vranje krajem osamnaestog veka, i samu istoriju Vranja kroz vreme je smiren i uklopljen u opšte istorijske tokove srpskoga naroda na ovim prostorima, pa stoga i gledan očima objekivnog pripovedača. Ta dva toka se skladno prepliću sve do trenutka kada se uliju u jedan jedinstveni rukavac, kada nam postane jasno zašto je Dušan Đorđević insistirao na toj paralenoj istorijskoj priči, priči koja je, na koncu shvatamo, naslikala istoriju Bobanove familije kroz dva veka postojanja u Vranju.

Vešto vodeći priču, autor je pratio kako se istorijski događaji, burna vremena prelamaju na čoveka i porodicu, ali i kako ona, vešto krmareći, izbegava sve Scile i Haribde u najtežim trenucima, da bi konačno, s Bobanom Mijajilovićem, posrnula i okončala svoj vek. Nisu joj došle glave ni okupacije, ni turska vremena, ali jeste vreme konačnog oslobođenja, vreme nakon Drugog svetskog rata. Iz te druge priče, koja je daleko od savremenog života, piščevo insistiranje da glave porodice stalno dobijaju ista imena, pogotovu ime Mijajilo, koje se proteže s kolena na koleno (kao da se u međuvremenu ništa nije promenilo, kao da je jednom umrli Mijajilo ponovo oživeo), simbolički slika ljudsko trajanje i istrajavanje kroz vekove. Tako je onaj poslednji Mijajilo Bobanov nesuđeni otac.

Svi Đorđevićevi junaci su ljudi predodređenih sudbina, ljudi kojima je u samom začetku život na čelu utisnuo tamni pečat i odredio ulogu marginalca, sudbinu suvišnih ljudi. Prvi od njih je svakako Boban, to jest Slobodan Mijajilović, poslednji potomak porodice doseljene iz Gušterice sa Kosova krajem 18. veka, diplomirani žurnalista, novinar, sin Lenke koju je napastvovao dever, islednik i udbaš Todor, pre toga zatvorivši svoga brata od strica, a njenog muža Mijajila. Tu su zatim devojčice iz Doma Gordana i Danijela, koje Rade taksista, zajedno sa drugim devojčicama, podvodi šarenolikom svetu sastavljenom od kriminalaca do političara i Šiptara sa Kosova, a preko kojih Boban upoznaje život u Domu za maloletnu i nezbrinutu decu i svet koji živi od njihovog tela. Rade taksista svoj prljavi posao opravdava činjenicom da mora da zarađuje za život, da prehrani porodicu (i svoju decu), a to čini tako što podvodi tuđu decu.

Možda je najuverljivija, najautentičnija ličnost ovoga romana Niki Krimos, koji se, u duhu modernih savremenih kriminalaca, koristeći poznavanje ljudskih slabosti i znanje da ih upotrebi u odsudnom trenutku, lagano penje na društvenoj lestvici, doguravši do predsednika opštine. Naravno, i njemu je potreban novinar u datom trenutku, ali, za razliku od drugih, on te Bobanove usluge ne zaboravlja, već, kad se domogne cilja, spreman je da mu pomogne i učini mu život lagodnijim. Jedno od tih stvorenja, koje je iskreno želelo da usreći Bobana, jeste i Lula, devojčica iz Doma koju Bobanova tetka Suta dovodi da je neguje kad Boban ode u Beograd na studije. Ali ni njoj autor ne trasira bolji životni put – razočarana u Bobana, ona završava kao Špresa na Kosovu. Bobanova tetka Suta je u celom romanu prisutna kao tiha sen koju Boban doživljava više animalno i prema njoj se sve vreme odnosi s nipodaštavanjem, možda iz razloga što ga je ona očuvala, što mu je pomogla da odraste.

Drugi sloj romana čine ličnosti o kojima se pripoveda u trećem licu, one iz paralelnog "istorijskog" prosedea, među kojima se svakako ističu Deli Aguš i njegov buzerant Alija i, naravno, Bobanovi preci.

U romanu "Stočni vagon" naslikan je košmaran svet droge, razvrata, pijanstva, jednog opšteg ludila kao pred skončanje sveta. Stočni vagon u kome se okuplja Bobanovo društvo je brod pijanaca koji iz dana u dan sve više potanja u životnu pomrčinu, brod koji nema luke i zato sebe, ti pijanci, nazivaju mrtvim ljudima. Mrtvim pre smrti. I kuća u kojoj živi Boban je deo tog vagona, tog potonulog sveta bez nade.

Autor je priču romana vešto koncipirao i umešno vodio. Svaku otvorenu fijoku, odnosno načetu priču, započetu sudbinu, svaki pomereni znak znao je valjano da isprati i zatvori, razvije i okonča onako kako to književnom delu dolikuje. Svakako, imao je životnog i živog materijala za to, ali znao je način na koji to treba ispričati.
 

nazad