O knjigama

Dušan Kovačević

BASNOSLOVNA VREMENA

(Radoslav Tilger: Ezope, izvini. "Alma", Beograd, 2009)

Tokom dvadesetak godina provedenih u beznađu – ratovima, demonstracijama, teroru podzemlja i nadzemlja, uz nebrojana ubistva "poslovnih" i političkih neistomišljenika, sa internacionalno-eksperimentalnim bombardovanjem već nedovoljno živih građana, i sa nejasnim svetlom na kraju decenijskog tunela, svako od nas se povlačio u neki svoj svet, u neku svoju tišinu, priču, pesmu... Samo je Radoslav Tilger – bar koliko nam je poznato, skrovište potražio i u basnama, vraćajući sebe, i nas, u dane detinjstva posle Drugog svetskog rata, kada je basna bila jedina moguća i dozvoljena "satirična opaska" na račun uniformisane, okrutne, okupatorske vlasti, samoproglašene za "spasitelje naroda i države".

Čitali smo basne, prevodeći ih na jezik svakodnevnog života, tumačeći magarce kao predstavnike vlasti, lisice kao one koji se lukavstvom "snalaze", a mrave kao narod koji tegli, ceo dan nešto nosi, dok ih neki kopitar ne zgazi... I to nam je bila uteha – saznanje da se svet vladara, i vlasti i terora "aparata prisile" ne menja hiljadama godina, zapravo od pamtiveka, od dana kad su antički pisci ostavili prave zapise o nepravdi na ovom "ubogom svetu".
Svet ptica i životinja (u basnama) bio nam je bliži, razumljiviji, i lepši, od sveta ljudi koje smo svakodnevno gledali, slušali, sklanjajući im se sa puta da nas ne zgaze, a da gaženje i ne primete, Jer, mi, za njih i nismo postojali.

Šta je to gospodina Tilgera navelo da se podseti godina koje su "pojeli skakavci", vremena dugih, crnih kožnih mantila, kad su "pogrešne reči" odlučivale o nečijem životu.

Da li je to "nostalgija" za pričama o svetu životinja sa (ne)ljudskim osobinama, ili je, kao što sam pisac na kraju ovog šarmantno-satiričnog putopisa kaže, poslednji pokušaj da se još od Ezopa, pa preko La Fontena i našeg Dositeja, ukaže na današnje magarce, vukove, lisice, gavrane..., ne bi li se poslala još jedna upozoravajuća poruka, iz koje bi neko od pomenutih repatih živuljki mogao da "izvuče" i neku pouku.

Svoje bajkovite priče, pisac podvlači rečenicom:... "a autor ovih basni prestaje da ih piše, pošto misli da ih ne vredi pisati, naročito za odrasle".

Moglo bi se reći, da se gospodin Tilger izvinjava gospodinu Ezopu, zbog svog detinjeg pokušaja da novim, ovovremenim basnama napiše nešto što bi prizvalo pameti "odrasle", ali, znajući ih i suviše dobro, učinilo mu se da je svoje kritičko viđenje sveta uputio na pogrešnu adresu.

Zbirka basni iz pera Radoslava Tilgera je osvežavajući nagoveštaj "ranog buđenja proleća", posle duge hladne depresivne zime.
 

nazad