O knjigama

Vitomir Teofilović

TIŠINA KAO SIMBOL SKLADA

(Nikola Racković, Stav i sumnja, "Partenon", Beograd, 2009)

Knjiga Stav i sumnja filozofa i pesnika Nikole Rackovića već naslovom usmerava našu pažnju na najsuštija pitanja. Ako bismo ontologiju sveli na strukturu i promenu, jer nema promene bez strukture niti večne i nepromenljive strukture, mentalni analogon ovom ontološkom dualu mogli bismo označiti kao stav i sumnju. Čovek je prinuđen da uvek ima neki stav, ali ako je iole misaono i savesno biće, svoje stavove neprestano preispituje kako bi što skladnije živeo u svetu vrednosti kome teži.

Studirajući filozofiju i otkrivajući impresivne svetove gorostasa duha poput Platona, Aristotela, Spinoze, Kanta, Hegela, Rasela, zasenjen njihovim blistavim umom, često sam pomišljao da je već sve bitno rečeno i da nama u modernom vremenu preostaje da što više razumemo i popularišemo njihova dela, da se trudimo da živimo i mislimo u skladu sa tim nedostižnim uzorima. Možda bi i bilo tako kad bi svi ljudi bili načitani i nadahnuti Kantovim idealom uvažavanja samo dveju granica postojanja – zvezdanog neba nad sobom i moralnog zakona u sebi. Na žalost, nije tako. Preko devedeset procenata ljudi nije ni čulo za pomenute velikane niti imaju visoke parametre u svom habitusu. Naše društvo, na žalost, još spada u zakržljaliji deo čovečanstva, još živi u predgrađanskom društvu, daleko od pravne države i tolerancije kao osnovnog mosta opštenja. Čak i izraz "predgrađansko" zvuči nerealno optimistički, jer kad je nešto pred, onda je bar u blizini. U našem jeziku postoji jedan fini idiom koji na ironičan način slikovito dočarava tu daleku, nedostižnu blizinu: "još malo, pa sad će" ili "sad će, tek što nije".

Živeći u društvu u kome se stari sistem vrednosti rastvorio a novi još nema ni jasnih obrisa, Nikola Racković, kao intelektualac i umetnik reči, nastoji da kaže i nešto umno per se, ali da to istovremeno bude i na polzu svojih bližnjih i daljnjih, mahom tek polupismenih sugrađana. Ljudi željni saveta i jasne poruke u još uvek smutnom vremenu, željni brzih putokaza i životnih orijentira, mogu se upitati zašto tako uman čovek kao što je Racković nije odlučniji u svome stavu, čemu sumnja pri superiornom intelektu i moralu? Pri odgovoru na ovu dilemu treba pažljivije razmisliti o naslovu knjige.

Naslov Stav i sumnja nagoveštava da se suočavamo ne sa tekstovima na nivou opažajnog i kontemplativnog, već i sa metanivoom. Racković nam naslovom diskretno poručuje da je protiv poplave indikativnih iskaza i imperativnih uputa, ne pristajući, bez obzira na svoje vrhunske kompetencije, da bude još jedan od milion savetodavaca. Sa svakog TV-ekrana, iz svih novina, od uredničkih i redakcijskih saopštenja do saveta "među nama", upućuju nam se lekcije i uputstva šta i kako da radimo, a šta da ne radimo. U društvu u kome se svakome od nas čini da zna sve, skriva se žalosna činjenica da niko ne zna ništa. Što važi za znanje važi i za pravo: uvek su ja i mi u pravu. A Racković opominje da je to porazna činjenica i sa pogubnim posledicama kao i klasično stanje neravnopravnosti: "Problem današnjeg društva nije u tome što su jedni u pravu a drugi nisu, već u tome što su svi u pravu". U mitskom svetu, kome na žalost još pretežno pripadamo, sve i ništa su vrlo bliski fenomeni, kao lice i naličje iste pojave. Zato stav u društvu mutnih pojmova i izgubljenih vrednosti treba da je neprestano suočen sa vrhunskom obazrivošću izricanja, sa dubokom sumnjom. Tek nakon najtežeg testa može dosegnuti pravo da se predoči kao stav i preporuči kao mogući stav i drugih. Kod nas još preovlađuje monističko viđenje društva i svesti – mi, to jest vlast, političari i svako od nas – ima nesumnjiv i odlučan stav, a sumnja se odnosi samo na one druge, neprijatelje ili nerazumne. Da je pravo biće sumnje sumnja u sebe zna i oseća retko ko ne samo na nivou makro-društva već i na nivou takozvane duhovne elite. Naime, kod nas se i intelektualna elita poima u tehničkom smislu, kao najobrazovaniji deo društva, a ne kao oličenje svesti i savesti, svesti koja se neprestano pita o merilima svojih umnih i moralnih opredeljenja i delatnosti.

U znaku ukrštaja deviza "znam, dakle postojim" i "sumnjam, dakle postojim", Racković je daleko od nihilizma ili bekstva iz grube realnosti u kristalnu sferu duha. Naprotiv, njegovi iskazi zrače bodrošću iz dubine, kao imanentna kritika rđave prakse ili zle zbilje i kao filozofija ličnog intelektualnog i moralnog angažmana, kao podstrek i podrška našim snagama otpora zlu i gluposti i novog početka, ma koliko te snage bile male i krhke. Krhkost moći zasnovane na svesti i savesti samo je prividna – ako je zasnovana na ontologiji, ako je oslonjena na koren i suštinu bića – a Racković je uveren da jeste – snaga duha ne samo što može da se razmahne u svom radijusu već i da inicira preokret, da rodi novu praksu i uspostavi novi sistem vrednosti, viši vid postojanja.

Literarno-intelektualni reperi Rackovićevog diskretnog optimizma prostiru se između dva saznajna graničnika – Knjiga propovednikova nam poručuje da ničeg novog nema pod suncem i da što je bilo to će i biti, ali moderna nauka je, tako reći danas, otkrila da ništa pod kapom nebeskom nije isto – ne samo što ne postoje dva ista ljudska bića, već ni dva insekta, dve travke, dve kapi vode... Svi smo mi, dakle, na neki način srodna bića, ali svi smo i samobitni, drukčiji ne samo od svog bliskog okoliša već osobeni u čitavom kosmosu.

Oslonjen na moralni zakon u sebi i zvezdani svod nad sobom, na svoj moralni habitus i vrhunski intelekt, Racković je sazdao knjigu visprenog duha i umnih zapažanja, ubojitih i lucidnih aforizama, mozaik tema i motiva najšireg dijapazona, od ličnih dilema do pitanja od društvenog i opšteljudskog značaja. No i kad seže u najdublja psihološka, moralna i politička pitanja, uvek to čini sa samosvešću da je svaka svest i savest samo relativna, da sve iskaze treba uzimati sa obazrivošću starih Latina – cum grano salis. Da bi se došlo do zdravog i smislenog stajališta, da bi stanovište zaslužilo status javnog obraćanja, mora, smatra Racković, da dosegne duh i dah tišine: "Bez smisla za tišinu teško da se može imati smisao za bilo šta drugo". Tišina je jedan od lajtmotiva ove lucidne knjige, njen i supstancijalni i poetički supstrat. Tišina je u ovoj knjizi simbol dosegnutog saznajno-moralnog stajališta, osećaj sklada bića, punoće smisla i lepote postojanja. U isto vreme, to je i poštovanje dostojanstva drugoga i drugosti, obraćanje najdiskretnijeg tipa, koje ne remeti samosvojnost i čar ičijeg nauma i puta, koje poštuje svačiju samobitnost dok mu iskazuje svoju. "Njegovati tišinu znači uvažavati drugoga" – kaže Racković u jednom od svojih značenjski stožernih aforizama.

Jedna od poenti ovog kroki-prikaza knjige koja zrači tihom energijom prosvećenog duha i moralnog angažmana mogla bi da bude jedan osvešćujući i opominjući Rackovićev aforizam: "Uvjerenju da su drugi krivi za sve što nam se dešava prethodi dug period samozavaravanja." Da je više ovako umnih ljudi, taj dugi put samozavaravanja bio bi bar mnogo kraći.
 

nazad