|
|
O knjigama
Dušan Stojković
DVOSTRUKI KLASIK RISTO VASILEVSKI
(Risto Vasilevski: Vreme, glasovi : izabrane pesme,
"Šumadijske metafore" –
Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević",
Mladenovac
– Beograd, 2009)
 |
Pesnička pozicija Rista Vasilevskog u mnogo čemu je osobena: njegova lirika
pripada dvema poezijama (srpskoj i makedonskoj) i crpeći srž iz obe
pesničke tradicije, pravi je most koji ih povezuje i spaja.
Na samim počecima svoga pesnikovanja, bogomdani pesnik, Vasilevski izlazi
na sredu sa simbolima: ptica, bik, konj, zlatna jabuka. Kasnije će spisak
biti proširen, i usložen: pramajka, zvono, živa kula, oklop, preci,
put/putovanje, smrt, glava, zlovreme, kamen, vatra, voda, oči, hram, glas...
U prvoj fazi pevanja, ali i u kasnijim, Vasilevski se ne kloni komparacija.
Personifikacijama vešto slika razigranu, uznemirenu prirodu. Počinje
kritički da se odnosi prema njima – manipulantima, gospodarima života,
sejačima užasa, "igračima", onima koji nam živote otimaju oduzimajući nam
dušu... (v., npr, pesmu "Ekvilibristi"). Na drugom, "blažem", polu nalazimo
unutrašnje mreškanje, blagi stihovni treptaj. Pesme su gotovo lišene
stilskih figura, barem onih napadnih (to će ostati zaštitni znak pevanja
Vasilevskog). Pesma postaje, svojom celinom, upečatljiva slika. Nalik je na
svetlost koja gasne, na mrak koji varniči svetlucanjem. Jedna reč je iznutra
"rastvori", dovede do toga da ona, asocijativno i simbolički, "eksplodira".
Uzmemo li, na primer, sintagmu preko probušenih nebesa ("Ekvilibristi"), ona
– upitamo li se šta može (pro)curiti iz rasporenog neba – asocijativno
priziva apokalipsu. U istoj pesmi nalazimo i sliku: Skupljamo se u mrve i
tačke. Našu pažnju privlači reč mrve. Mrvljenje je drobljenje, rasipanje,
nipošto ne skupljanje. Oksimoronsko u slici izvor je njene začudnosti.
Krenimo od mikro čestica. Pesnik se vešto služi aliteracijama i asonancama
(ove zvučne stilske figure sržne su, posebno, za zbirku Sušt). Prilično
retko, no maksimalno uspešno, pribegava neologizmima: vremenija; daždni;
domiti se; zlovreme; zlovrt; zlodarni; naramiti; nebosklon; nemoćati;
plodored; plodorođe; pokaz; prestalo (imen.); prestololjublje; punosebnik;
riboskok... Ponekad poseže za specifičnim "dvosmernim" rečima tipa
zver-vatra ("Opasnosti").
Što Popa ostvaruje ciklusom, Risto Vasilevski postiže jednom pesmom! Na
jednom polu do maksimuma zgusnuta antologijska pesma "Ekvilibristi"; na
drugome Popin, takođe antologijski, pesnički ciklus "Igre". Mlađi pesnik ne
razvija pesmu, ne razbija je na seriju, makar i razdvojenih, "varijanti".
Odlučuje se za pesmu-strelu koja jeste prigušeni krik.
Pesničke slike maksimalno su raznovrsne. Navodimo nekolike primere:
Ophrvani plesnjem / Noktima podzemnih jezera ("Vreme, freske"); o našoj
lepoj smrti (podvukao D. S; Ista pesma); Odasvud oči / posvuda uši / niko
glavu / da pomoli ("Opšti lov"; serija strahotnih, jeznih sinegdoha);
sedimo za stolom, jedemo se mi i smrt ("obed"); polen brašna i pepela
("Obredni hleb / poskura /"). Vasilevski stiže do "dubinskih" slika, s
natruhom arhetipskog, onih koje su, po Gastonu Bašlaru, "nekakav iznenadni
reljef psihe", onih koje – po istom književnom teoretičaru – pripadaju "direktnoj ontologiji". Prisetimo se i jednog ranijeg
"teoretičara" –
čuvenog francuskog filosofa Anri Bergsona. On, u Materiji i pamćenju, piše:
"Pesnik je taj kod koga se osećanja razvijaju u slike, a same slike u reči
koje se pokoravaju ritmu da bi ih prevele." Jedna ovakva slika nalik je na
čarobnu Aladinovu lampu. Ona "zapali" / "razbukta" čitavu pesmu (i
asocijativno, i metafizički). Njena je fosforoscentna kičma.
Apokaliptični motivi polako osvajaju poeziju Riste Vasilevskog. Svet je, bez
komparacije (bez poredbene kopule kao) izjednačen sa pustinjom. (Pre)ostaje
nam jedino: okameniti se / zalediti / umrtviti. Lepršavo / živo samo je ono
što je mrtvo, što je prošlo, na strani smrti. Postoji opšti lov u kojem je
smrt lovac a mi lovina. Opevan je gotovo bošovski pakleno. U jezgru su
dinamičke, kipeće slike. Može li se oživeti iz tog mrtvila? U kom prostoru
boravi nada? Treba svući oklop, postati deo žive kule, krenuti na neizvesna
putovanja ka životodajnoj svetlosti. Probijati se kroz, preteće i bliske
istovremeno, (pra)elemente. Retko koji naš pesnik uspeva tako da "užlebi"
pesmu u prirodni kontekst. Pritom, priroda ostaje nešto što, pomalo
sablasno, svetluca.
Ova moderna poezija koja se ne kloni kazivanja, poetske poruke, iako iz
jednog komada, monolitna, prolazi kroz nekolike, ulančane čvrsto – i kada
nisu na prvi pogled prekretničke – faze. Igranje glavom (1997) – zbirka čije
pesme zadržavaju interpunkcijske znake, ali se lišavaju (pomalo u dosluhu s
pesništvom Jovana Zivlaka) velikih slova (čak i u naslovima pesama),
posebno skreće pažnju javnim pismima. Uz zbirke Letopis hiljadu
devetstoposlednje, Hram, ipak hram i Sušt, ona su samo srce poezije našeg
autora. Ima ih petnaest upućenih balkanskim pesnicima i Hansu Magnusu
Encesbergeru. Pred nama je slovensko, i balkansko, na žalost gotovo
razbraćeno, bratstvo. Nastajala su sporo od 1990. do 1999. godine. Poetičko
je, u njima, delimice, postalo političko. Etičke terazije su oduvek bile
prisutne u pesništvu Vasilevskog. Etičko sada centrira političko. Ne može
se odnos, relacija Mi i Drugi nužno tretirati kao neminovna i neizbežna
antinomija, sukob. Pre bi se moralo govoriti o zajedničkoj su-kobi. Poetsko
promišljanje dovodi do svojevrsnog lirskog "esejizma" kojima su pisma
štedro ispunjena. Stvarnost se secira poetskim skalpelom. Vasilevski u svim
javnim pismima, poput Rembrantovog doktora Tulpa, drži čas (političke)
anatomije. Gde je tu Bog? Koja je njegova uloga? Koja je uloga (lirskog)
hirurga? Čije se telo seče? Ko je u mrtvac? U čijoj kući, kojoj i čijoj
sobi? Na kojem / čijem stolu? Ko to gleda? Odakle? Iz kog ugla? Kako?
Ravnodušno? Na ta pitanja nužno je potražiti odgovore. Svaki čitalac mora
to uraditi za sebe. Pred nama je, nesumnjivo, poezija koja p(r)otresa,
uznemiruje... Po-etika, jednako kao ona Danila Kiša, prava je kičma poetskog
opusa Riste Vasilevskog. Ko je JA koje peva ove pesme? Iz kolike dubine
bola? To bol sam, sušta metafizička muka, progovara. Kasno je čak i za
krik. No, ne sme se – čak ni u pustinji – (prisetimo se "Svakidašnje
jadikovke" Tina Ujevića), ćutati. Biranjem drugosti (nemirenje sa
zatečenim, nametnutim, unapred projektovanim na krivim premisama) bira se,
jedino moguća, makar minimalna, nesumnjivo nevidljiva, skoro nepostojeća –
sloboda. U ovim epistolama onaj kome je pismo upućeno na izvestan način "diktira" njegov sadržaj. Ovo su
pisma-rane. Ali, u isti mah, i pisma koja
ranjavaju.
Za Miodraga Pavlovića Hram, ipak hram je "spev religiozno-filozofskog
nadahnuća". Po njemu, Vasilevski poseduje širok raspon "svoje pesničke
nauke o hramu": "od narodne, dirljive pobožnosti, do tananih teoloških
refleksija..." Pesničke slike prisutne u ovoj zbirci naivne su na osoben
način: kao da su nastale u dane kada je hrišćanstvo nastajalo a Hrist bio
pored nas, kao jedan od nas. Navodimo onu o poskuri koja narasla je pod
sačem / kao nebo koje drugo nebo podupire, a deca je međusobno dele kao da
delimo sudbinu ("Obredni hleb / poskura /"). Ne smemo smetnuti sa uma ni
fluidno lirsko treperenje prisutno u pesmi "Leptir na krilu anđela".
Opevajući vanvremenost kao svevremenost, pesnik dostiže filosofsku mirnoću
pevanja. Pritom se njegove pesme kreću, osnovnim svojim tonom, ka proznom
diskursu, opasno mu se približavajući a ne upadajući u njega. Veštim
balansiranjem na žici razapetoj iznad proznog ambisa koji preti da u svoju
prazninu uvuče lirsko, Vasilevski se dokazuje kao majstor pevanja.
Sušt je sušta knjiga, ona koja otkriva, u suštinskom smislu, samu suštinu
pesničkog umeća. Pevoslov Riste Vasilevskog pesnička je zbirka o glasovima.
Oni su njeni glavni "junaci". Kao takvi, imaju i telo i dušu. Krenulo se ka
unutra. Ka biti. Ka kući govora. Tako što se omogućilo samom jeziku bića /
biću jezika da zamrmori. Problemi nisu bili mali i pesnik ih je u startu bio
svestan. Nije smeo sebi dopustiti da pesme budu ogoljena "ilustracija"
slova, njihov faktički ili izmišljeni, "razbarušeni", opis kakav su ponekad
nudili pogotovu naši pesnici za decu. Najuspešnije, svakako, Duško Radović.
Vasilevski je, s razlogom, hteo nešto drugo, i suštinski drugačije. Njegove
pesme su i lingvističke i nadasve metafizičke pesme-filosofeme, ma koliko
bilo teško da se valjano odredi šta to zapravo znači. Osobene, "iskošene",
inventivne – svakako. U njima – njima – talasaju se glasovi. One postaju
gotovo taktilne, zrnaste, pesme, pune pesničkih slika koje bismo najlakše, i
najpreciznije, mogli odrediti kao psihološke, mentalne. Pesnik zna da
upotrebi na udarnim mestima glas kojem je posvećena pesma. Stiče se utisak
da je svaka pesma dugo i brižljivo vajana, naknadno glačana i cizelirana,
te da, u krajnjem ishodu, jeste prava, i spoljašnja (lice) i unutrašnja
(duša), slika glasa koji portretiše, čije telo, nastanak, i unutrašnje
osobenosti oslikava. Glasovi moraju sami, u svakoj pesmi iznova, da se
izbore za svoj status u glasovnom okruženju unutar kojeg odjekuju. Pesnik
uspeva ovlašno, matematički precizno, jednim potezom, nalik na sev i rez
sabljom, da ih "snimi". Pored mentalne, prisutna je i osobeno koloristička
ravan ovih pesama.
Ova pesnička zbirka otkriva Ristu Vasilevskog kao autora osobene varijante
srpskog zvukovnog (neo)verlenizma. Njemu savršeno polazi za rukom da se
približi do skora nedosegnutim Verlenovim zvukočaranjima, njegovom bajanju
zvukom. Vasilevski uspeva da "poveže" teško povezivo: lirsku blagost
(o)pevanog i energično "obeleženu" zvučnost. Mogli bismo govoriti o
posebnoj energičnoj blagosti, isto kao i o blagoj energičnosti njegovog
zvučnog čaranja. Njegov pevoslov se bitno razlikuje od onog ostvarenog u
pesničkom opusu Laze Kostića i njegova sledbenika Stanislava Vinavera. Ova
dvojica pesnika, ne retko, su se prepuštali stvaranju zvuka suštog radi,
zatvarajući svoja pesnička ostvarenja u specifičnu zvučnu kulu. Kod
Vasilevskog imamo pravi govor / romor duše jezika. On glasoslovi. Udeva i
opis nastanka pojedinačnog glasa u samu pesmu. Lirski razigrava nauku o
glasovima. Glasovni vrvež prisutan u njegovim pesmama dah je proizveden
blagim okretanjem vretena glasovnog duha kojim se, nenamešteno, oživljavaju
– i oni (neo)verlenovski u biti – dušini pejzaži. Gotovo da nema u
savremenoj srpskoj poeziji pesnika koji nam lirski zbori iz takve dosegnute
dubine. Njegove pesme pev su sržnog. Autor beži od prvih asocijacija.
Duhovni / dubinski hermetizam pesama Riste Vasilevskog, suštinski nalik na
Koderov, kloni se svake ekscentričnosti: jednako se zasniva na zvuku koliko
i na smislu, misli, ne dopušta zvuku nipošta da "proguta" semantičku ravan.
Uspeva u teško ostvarivoj misiji: zvuk i smisao idu ruku pod ruku a da
jedno ne ugrožava drugo. Realno izjednačava s apstraktnim, i vice versa. U
bezdanu glasova Riste Vasilevskog, na samom dnu njihova bunara, nalazimo
nešto do kraja ambivalentno, neomeđeno, treperavo. Postoji u ovoj zbirci žeđ
(i bukvalna) glasova za drugim glasovima, reči za drugim rečima. U
sveopštem, uznemirenom, kolopletu slika sliku stiže; čak i naknadno, neka
iz neke druge, "daleke", pesme ustalasa neku davno prošlu. Nema smirivanja.
Nalazimo se u vrtlogu kretanja i skretanja, usred jezika koji (g)radi.
Pesme Sušta najbliže su slikama - pesmama velikog Paula Klea. Ovaj pevoslov
Riste Vasilevskog jedna je, nedeljiva, antologijska pesma srpske poezije.
Vremenik Risto Vasilevski majstor je za listanje vremena. Uvremenjen,
pesnik je vremenije (uz hram, u pitanju je ključna reč njegova pesništva,
ona koja na najbolji mogući način "pokriva" ono što on želi, može i uspeva
da ostvari). Lirsko stablo poezije pesnika o kojem pišemo neobično je
sasvim: koren je jednak plodu, i vice versa. Zrelost i dubina ovih stihova
nalik je saću s poetskim medom. Od početka pesnikovanja Vasilevski pesme
gradi kao da ih uhramnjuje. Pesma-hram kipti simboličkim, metaforičkim i
metafizičkim problescima. I priroda je hram na tematskoj ravni ovih pesama
kojima dubinski progovara teorija univerzalne analogije, jedna od ključnih
teorija svekolike svetske poezije. Ima nečeg profetskog u stihovima Riste
Vasilevskog. Njegove pesme, pune magmatičnog poetskog vračanja, na razmeđi
su magijskog i metafizičkog. Posebna su varijanta neosumatraizma.
Svevremensko pesnikovanje koje zahvata iz bunara iskonskog. Pesme-freske.
Vasilevski, kod kojeg se simbiotički spajaju freska i ikona, pesnik nutrine,
pesnik je za višekratna čitanja. Njegova poezija poezija je za literarne
sladokusce. Ona spada po svojim odlikama i dometima u bitno pesništvo o
kojem u našoj sredini predano i analitički piše, i sam pripadajući ovoj
pesničkoj skupini, Boško Tomašević, koji ga, između ostalog, u Beskonačnoj
zameni, Fundamentalnoj ontologiji kao teoriji poezije, i ovako "definiše":
"Bitno pevanje na razmeđu između ontologije i egzistencije jeste širenje
njegove dvostrukosti, budući da samo pred-leži na nosećim temeljima
boravišta koje sadržava prareči mišljenja i pevanja: ethos i logos".
Pesništvo Riste Vasilevskog bitno je pesništvo posebnog kova. U njemu je
metafizičko prožeto metaforičkim. Davanje je oblika: ono što se opeva ne
može se otkriti na prvi pogled, prvim čitanjem. I spoljašnje i unutrašnje
(vidljivo i skriveno) vide se, volšebno, u isti mah. Postoji pre-plet,
poseban "snimak": eho viđenog, ali i dušin eho istovremeno, dvo-eho,
nerazdvojiv, osanjen.
Risto Vasilevski retko je pesničko čudo: dvostruki klasik; klasik i srpske
i makedonske lirike.
nazad
|
