O knjigama

Zoran Bognar

U SLAVU (NE)ZABORAVU

(Vida Nenadić, Kopča, "Žiravac", Požega, 2009)

O, kako će se iznenaditi svi oni koji Vidu Nenadić znaju po beskompromisnom, bespoštednom, hrabrom i odvažno ispisanom romanu "Zoo Called London" (nagrađenog prestižnom nagradom "Miroslav Dereta") kada budu uzeli da čitaju njenu najnoviju zbirku pesama "Kopča"... Nakon romana "Zoo Called London" koji je potresni pikarski amanet jednoj generaciji i jednom vremenu, jednoj nepriličnoj prilici ili priličnoj neprilici Srbije, Evrope i sveta... pred nama je najnovija knjiga pesama Vide Nenadić "Kopča", inače treća po redu, koja je čudnovato lepa i senzibilna apoteoza ljubavi... slavljenje tog čarobnog petog elementa bez kojeg života nema… Taj peti element isijava, katkad implicite a katkad eksplicite, iz gotovo svake pesme ove knjige… Ipak, ova knjiga nije samo apoteoza ljubavi, već i nadasve i najpre, jedna volšebna apoteoza ženi koja kroz sva vremena (i radosna i srećna i tužna i zamišljena) zna da čeka, veruje, boluje, pati, istrajava…

Inače, za Vidu Nenadić je svet sa stanovišta duboko ukorenjenog mita svakodnevnice, otvorena pozornica na kojoj se život odigrava u svim svojim kontroverznim značenjima. Ovakvu lirsku i misaonu orijentaciju Vida Nenadić razvijala je i produbljivala i kroz svoje dve prethodne knjige pesama "Prašina od zaborava" i "U izmaglici sećanja". Kroz svoje pesme ona pokušava da nađe odgovore na neka pitanja za zbivanja, nemire i snove u svom vremenu ali ne želi da ti odgovori budu samo izraz racionalne spoznaje stvari, stanja i pojava, već da izviru iz same suštine života, iz biti poimanja življenja i mišljenja. Poezija Vide Nenadić sva je od etičkih određenja – ona je i osećajna i mišljena i opominjuća; njene egzistencijalne osnove imaju veoma promišljena univerzalna značenja i dijalektičku viziju: da uvek treba reći nešto izražajnije i smisaono bogatije, individualnije, estetski rafiniranije, emotivno prostranije i produbljenije.

Poezija Vide Nenadić je sva u funkciji, u činu življenja. Knjiga "Kopča" (podeljena u četiri koherentna ciklusa: "Šamari ljubavi", "Predeo koji sanja i ja", "Sa perona života nestaju psi i ljudi" i "Na obali duše"), iako se bavi univerzalnim temama, u osnovi je krajnje intimistička knjiga, čak bi se moglo reći (u većem delu) i autorefleksivna (što nas više ne čudi kad je u pitanju ova pesnikinja) jer smo na slične postulate nailazili i u njenim prethodnim knjigama, kroz koje je pesnikinja objavila mnoga iskušenja koja su čoveku (ili u ovom slučaju bolje rečeno ženi) zaista neophodna i koja život čine bogatijim i kompleksnijim što nam svedoče mnoge pesme kao što su "U slavu (ne)zaboravu", "Poruke iz boce", "Sve u svoje vreme", "Naše minđuše", "Sneg", "Iskrojena sećanja", "Putovanje avionom", "Ti ljudi", "Dva kučeta", "Seti se svoje suze", "Tada", "Let ptica", "Na izložbi kišobrana" i mnoge druge...

Zajednički imenitelj ili bolje reći, zajednička komponenta ove poezije je dirljiva ispovest žene koja je na raskršću iznenadnih odluka i ranjena i hranjena, i mažena i pažena, i razočarana i usamljena, i strastvena i neshvaćena... što najbolje govore i ovi izdvojeni stihovi:

Ne plači, nejači!
Neću paliti sveću u slavu (ne)zaboravu.

ili:

Zakasniću,
jer tako hoću,
samo na sopstvenu sahranu.

U biti, ovaj svet je zaokupljen misterijom života jer žena oseća da je život sam po sebi nešto prolazno, nesigurno i u isto vreme neukrotivo i neuhvatljivo; žena neprekidno luta između neizvesnosti s nadom da će jednom ipak doći do onoga što se naziva ljudskom srećom. Međutim, iako je gotovo svaki životni trenutak izneverava, za nju je i dalje lepota u traženju a ne u pronalaženju... Na tim postulatima je u stvari i zasnovana dramatika ove zbirke poezije i tu se otvaraju osnovna žarišta njene filozofije. Zbog toga je knjiga pesama "Kopča" ispisana kao dvostruka struktura: kao meditativno-filozofsko i emotivno-psihološko poimanje života. U toj dvostrukoj sintezi žene i sveta Vida Nenadić je nastojala da otkrije osnovne elemente egzistencije. Da bi došla do same suštine žene pesnikinja je morala da primeni različita sredstva kazivanja, od konkretno-čulnih slika, koje nikad nisu same sebi cilj, već su podešene ili deformisane, što znači determinisane realnom ili izmenljivom situacijom ljudske psihe, do prividno mirne meditacije, koja je ili zaključak posle koga sledi akcija, ili paravan, varka, što znači da se meditativno i emotivno razdvajaju...

Ima u ovoj knjizi povremenih apoteoza zavičaju. Naš legendarni prozni pisac i putopisac Stevan Pešić je u svojim svevremenim knjigama "Tibetanci" i "Katmandu" govorio da čovek ima samo dva zavičaja: Nebo i Zemlju... No, između tih krajnjih tačaka, ipak ima mesta i za volšebne mikrokosmose i za stišanije toponime duše pa su tako za Vidu Nenadić zavičaj i Zlatibor i Kraljevo i Drvengrad i Valjevo i Beograd, ali i Kipar i London o čemu svedoče pesme: "Zlatibor leti", "Zlatibor zimi", "Kipar" i "Na izložbi kišobrana"... Ima u ovoj knjizi i omaža i lamenta nad oštrim i nehumanim sudbinama pojedinih pasa i ljudi o čemu svedoče pesme iz ciklusa "Sa perona života nestaju psi i ljudi"; ima i satire koja se najviše reflektuje u pesmama "U ime neba" i "Bio je". Iz toga razloga je u ovoj zbirci pesama proizašla potreba za stalne izmene ritma i stiha, od usporenog i stišanog, do ubrzanog i užarenog, što nije rezultat isključivo svesne namere, već je najčešće prilagođavanje samom predmetu, izmenjenom vidu stvari, koje u čoveku nikad nisu konstantne, i ljudske psihe, u kojoj se intenzitet boja, zvukova, misli i emocija retko kad ponavlja…

Dakle, da zaključimo, kroz svoju poeziju Vida Nenadić svoje istine o svetu i njihove provere traži u biću... i u njegovoj savremenosti i prirodi. Sve je to ova pesnikinja kreativno povezala, stvorila unutrašnje kontinuitete i jedan lični uvid u suštinu čovekovog trajanja sa svim njegovim ontološkim usponima i padovima od himničnosti do alijenacije. Vida Nenadić je koristila iskustva i (sa)znanja o svetu i životu, ali ne da bi ih opisala, već da bi u njima raspoznavala biće života. U tom smislu gotovo svaka njena poetska slika dolazi kao svest o preobraženom svetu ili pak kao dozivanje preobražaja izazvanog u ličnom iskustvu... To je, čini mi se, glavna komponenta u pesništvu Vide Nenadić, jer ona od sveta uzima njegovo iskustvo, uzima prošle strasti i snove, zebnje i strahove, ali je, da bi stvorila delo, za nju najbitnije lično iskustvo, što znači da njenu poeziju određuju oni slojevi u njenom biću koji iz nepoznatog stvaraju poznato, iz neverice veru, iz emotivnog treperenja velike strasti... i ostavljaju pečat individualnosti.
 

nazad