O knjigama

Ljiljana Šop

VREME PRVIH FASCINACIJA

(Vladimir Stanković: Školsko dvorište : pesme za decu i odrasle,
"Vaša knjiga", Beograd, 2009)

Vladimir Stanković se u književnu avanturu zaputio kao zreo čovek krajem sedamdesetih godina prošlog veka, ali ga nikada nije napustila mladalačka fascinacija svetom (prirodom, životinjama, biljkama, godišnjim dobima, decom kao malim ljudima...), njegovim obiljem i lepotom, menama i tajnama. Stoga je prirodno što je svih ovih godina intenzivno pripadao porodici haiku pesnika i porodici pesnika za decu. To su valjda dva jedina pesnička sveta u kojima su prvorazredne vrline večno čuđenje i zapitanost, očuvanje naivnosti i nevinosti kao pogleda na svet, poetički minimalizam, lirska tankoćutnost. A kada se, ovakvim, naoko jednostavnim pesničkim sredstvima, postigne slika punoće i složenosti sveta i života, kontroverznosti i nedohvatnosti njihovog smisla, osećaj sićušnosti i zebnje ali i radosti i energije pred svekolikim tajnama postojanja i nestajanja, onda je već reč o mudrosti koju vredi slediti bez obzira na racionalnu skepsu i čine zamke kritičkog uma.

Privid je i zabluda da je lakše pevati o deci i za decu, nego u svetu i o svetu odraslih. Paradoksalno zvuči, ali je tačno da je odrasle lakše zavesti i osvojiti veštinom pevanja i mišljenja, demonstriranjem znanja i oneobičavanjem jezika, zamagljivanjem jasnosti i pojašnjavanjem magle. U detetu, prvo kao slušaocu a tek potom kao čitaocu, imate pred sobom izvornog kritičara neopterećenog naukom o formi, normama ponašanja, radoznalog i nestrpljivog sabesednika koji se neće libiti da pokaže svoje emocije, interesovanja, negodovanje. Sve ovo i još mnogo nepomenutog neprekidno ima na umu Vladimir Stanković, šireći koncentrične krugove svojih "pesama za decu i odrasle” bez namere da deci popuje ali i da im se udvara, kao ni da odrasle štedi ili favorizuje njihov "ozbiljni i odgovorni svet”. Dete je, u prostoru Stankovićeve poezije, mali čovek od koga se ima šta naučiti a kome se životno iskustvo ne servira kao gorki lek ili dosadna lekcija, već kao igrivi, smešljivi, spontani, usputni predlog za razmišljanje.

Školsko dvorište je najnoviji poligon, realno i simboličko mesto "škole života” kroz koju, najčešće baš u nekom dvorištu koje se dugo pamti i teško zaboravlja, prolazi svako dete na svoj neponovljivi način. Takvo neko dvorište privlači i mališane nedorasle školi, poput slutnje skore budućnosti, a našeg pesnika kao metafora za prostor odrastanja i sazrevanja jedinke u prvom kolektivu koji više nije porodica.

Pesniku je dovoljno od dva do osam stihova (tu je, naravno, i poneki "dečiji” haiku) da uobliči sliku, atmosferu, misao, priču, poentu! Ovakav minimalizam odista je redak i predstavlja originalan pomak u odnosu na često raspričane i razbokorene pesme za decu u kojima radnja, likovi, humor, igre rečima, obrti i kalamburi zapremaju znatan prostor. Tek celinom knjige Vladimir Stanković pripoveda jednu konzistentnu i iznijansiranu priču koja se polako, iz najužeg kruga osnovnih porodičnih odnosa (dete, mama i tata, baka i deka, sestra i brat), širi ka okolini (prijatelji, učitelji, prve ljubavi, domaće životinje, komšiluk) i prvim autentičnim pitanjima koja su otkako je sveta i veka deca postavljala, radujući, zbunjujući i čudeći, iznenađujući odrasle. Početna skučenost dečijeg sveta i znanja ni po čemu ne znači da je i njihov unutrašnji prostor tesan i prazan, jednostavan i monoton, naprotiv. U njemu vlada čudesna logika, prirodnost zaključivanja koju su odrasli zaboravili ili pogubili zahvaljujući iskustvu i učenju, teroru ponavljanja i stečenih predrasuda. Čistota i lepota dečijeg razmišljanja, tačnije pesnikovog uživljavanja u kosmiku dečijeg rezonovanja, tvore najlepše Stankovićeve pesme u ovoj knjizi ("Pravilno razmišljanje”, "Grmljavina”, "San”, "Kuca lutalica”, "Pusto jutro”, "Mamina suza”, "Za leptirom”, "Nesanica”, "Strah”, "Kiša”, "Nedokučivo”...) Reč je o dvostrukoj otvorenosti, dečijeg i pesnikovog uma, o podudaranju dve prividne jednostavnosti, o paralelizmu dve komplementarne osećajnosti. O vaspostavljanju sveta u kojem pored ljubavi, nežnosti i uzajamnosti, ušuškane sigurnosti doma, provejavaju i prve brige, strahovi, sumnje, takmičarski duh, (ne) prihvatanje autoriteta, nestrpljivost i nesigurnost, kritičnost, usamljenost... Negde na marginama ovih stihova vrebaju brzina, surovost i sirovost savremenog sveta (ulica kao suprotnost dvorištu, odmeravanje snage sa jačima, neuzvraćena ljubav, konflikti između roditelja, svest o zabranama, opasnostima, nemogućnosti da se ispune sve želje i snovi), ali ih pesnik zaustavlja na marginama, ne zato da bi idealizovao detinjstvo, već da bi za još koji dragoceni trenutak produžio veru i poverenje u život izvan svakog zla, karakteristične za male godine i čista srca. U današnjem se životu i svetu, pa i u modernoj umetnosti, čak ni za decu ne može učiniti više, ali i toliko nekim malim ljudima pruža šansu za dobar i zdrav start. I jednom, u budućnosti, za drage uspomene koje izmamljuju osmeh.
 

nazad