Iz novih knjiga

Dušan Đorđević

STOČNI VAGON

("Vranjske knjige", Vranje, 2008)
 

VETROVI PRKOG SVETA

Pred vratima konaka u kojem se smestio zulumćar Deli Aguš stajao je Stevan bojeći se da ga ne zateče nevreme. Vrtoguzi momak Alija je čekao na mig svog efendije. Deli Aguš ogrnut crvenim svilenim ogrtačem, s dva srebrna pištolja zabijena u silavu, sa cevima okrenutim naviše ćutaše.

– Da pustite krv čorbadži Stevanu u šupak, milostivi efendija? – zamišljeno priupita sluga Alija.
– Ne razočaravaj me, janje moje. Ne diraj u rane koje mi nanosi krmak. Razvalio je toliko najtvrđih guzica svojih momaka čivčija da ću izludeti, o njemu se više raspreda nego o meni, a sve zbog tebe, janje moje. Tvoja lepota je Alahov dar i s tim ne mogu terati šegu. Pamet u glavu, moj Alija, krmku dajte dukat proboden vrhom srebrnog andžara i uvedite ga zajedno sa zmijom šarkom na poslužavniku. Zapamti, janje moje, bolje dukat u šupak negoli krmkova glava, koja ne vredi ni po džezve kahve – počeša se po turu Deli Aguš.
– Efendija – čuđaše se vrtoguzi Alija – ali šta donosi dukat u šupku krmku kome je guzica zinula?
– Malo za tebe, Alija, a mnogo za mene. Kad preotme od mene, biće i što mora za carevinu, a to znači i za tebe da možeš sejati Turčad koja će klečati pred Alahovim strahom – poče da zeva paša.

Uvedoše četvrtastog čoveka sa ovčijom šubarom na glavi. Skide je ponizno, pokloni se duboko i nazdravi:
– Presvetli, tvoj lik i tvoja reč jatagan neka budu – odjeknu tiho cviljenje.
– Zulumćar, Stevane, dobro znaš da je Deli Aguš zulumćar koji će biti novi paša – stavi mu do znanja.
– Kako kažete, drugog ne može biti – pozdravi Stevan i iznese dve zlatne medžedije.

Deli Aguš nemarno odmahnu rukom dajući znak da sedne u ćošak prostrane odaje.

– Izgleda svinjska, a nije! – Stevan pokaza na šubaru i pokuša da se osmehne.
– Znam, čorbadži Stevane, da ti ništa nije sveto, osim sopstvene glave. Kapa pokriva praznu glavu, ko u praznom nađe meru taj po vakatu sudbine ima najviše šansi da pretekne kocu i konopcu – pogleda ga prezrivo.
– Nema veće sreće nego kad treba da punim praznu glavu vašim mudrostima, paša – drhtaše Stevan.
– Paša, nego šta! Samo, ne liži polizano, krmku. Ne mogu gledati dok ponovo pojedeš tovar govana svojih. Trebaš mi, a kad mi mnogo trebaš, onda te sanjam golog kako te kauri kupaju i spremaju za daću i mesto “Bog da prosti” jebu ti mater koja te očešala – posluži ga, mada nerado, duvanom iz Herceg Bosne.

Čorbadži Stevan poče da zamotava cigaru vlažnim od straha prstima, zalepi je i pripali.

– Na usluzi, paša! Sve što ne možeš sam uradićemo zajedno! – povuče dim i zagrcnu se.
– Sam, Stevane, sam, da bi ostao čorbadžija! Alija, daj mu rahatluk i vodu s donjeg bunara, onog nezatrovanog – naredi paša slugi.
Stevan popi vodu, sav se preznoji i proba rahatluk prestrašenih iskolačenih očiju.
– Mrzim trovanje. Smrt bez krvi je čorba bez ovčetine. Sigurno pitaš: a šta ćeš mi ti, lopurda? – otvori pendžer zulumćar, otužno prdnu i zamisli se.
– Da je dobro nije, a da dobro bude ako nije, tu sam! – navaljivaše Stevan.
– Znaš, Stevane, koliko te cenim. Toliko da bih te odmah nabô na čvornovat gabrov kolac. Ali, ne kao ti kad bi se našao na mom mestu. Ne bih, vala, ni podmaz`o kolac krmkovom mašću, seme ti pogano!
– Hvala, na milosti, paša!
– Znaš li, krmku, koliko čorbadžija ima u Vranju? Mnogo, zahvaljujući sultanu, koji u bogate kaure vidi direke koji drže carevinu da ne padne. Ludog li sultana!? Vidi veru u neveri! Zavera kaurska gnev Alahov je, oseća to moja nabujala krv. Da mi je znati kuda ću se skrasiti. Slutim neslućeno. Molim se svake noći u ponoć najvećem nad najvećim da mi kosti ne trunu u pustoj Anadoliji, već ovde na turskom groblju, u turskoj zemlji, gde već petnaest generacija unazad osvetljava zvezda i polumesec s turbeta – zakrvavi oči Deli Aguš i kleknu da se moli. – Čuj me, najveći među najvećima – razazna se u kratkoj molitvi.
– Smirite se, paša, poznati ste po tome što krivo govorite, a pravo radite! Vranjske čorbadžije mrze, Stevane, a kog mrziš tog se najviše bojiš! Ta, vi bolje znate kad su im pune čakšire! – omekša ga Stevan.
– Rista, Dena, Mita, Janja, Nikola, Milan, Arsa pobegoše u Stambol, s Husein krmkom, prete. Osilili se, glasno viču da će me živog odrati. Je l’ jasno zašto tebe najviše volim iako oči beže od tvoje prevrtljivosti i podlosti koje su veće i od moje? – zašargija Deli Aguš.
– Ista nam je sudbina, presvetli. Žele da nam presude i sultan i gazde i raja. Treba izaći iz zaključane izbe kroz rupu na zamandaljenoj bravi. Da ne bismo hvatali vetar prkog sveta, zar ne, presvetli!? – opusti se Stevan.
– Ćut’, ugursuze! Ti ćeš meni kvariti pijenje jutarnje kahve iz srebrne džezve i uživanje u opojnom dimu iz persijskog čibuka. Odabirem stidnu vaš koja pije krv sopstvenoj raji, a i meni. Gnjida je gnjida! Uzajmljuje, vraća stostruko. Ucenjuje, prebija, otima sve što može da se otme. Ništa ne radi, a puni ambari, prepuni podrumi. Koliko vinograda, zemlje pupka pored Morave. Ko vam je to sve omogućio? Zbori da ti jezik ne sasečem i mačke čašćavam! – poče da pucketa prstima.
– Sve moje je tvoje, presvetli paša Deli Aguše. Siroče sam koje od Vaše milosti zavisi. Hvala jedinome Bogu što mi udeli kožu šarenu, al' iz jednog dela. Moja nedela čuvaju naše živote. Zbori, presvetli, šta da učinim da vašu srdžbu i bes oteram u prdež, pa niz dolinu u vražju mater! – zacvile Stevan, osetivši opasnost iz vedra neba.
– Da smiriš kaure. Posebno bašibozluke! Da ćuti pogančad kako je ne bi zulumćar Deli Aguš poklao kao brava za Barjam! Uskomešali se jer su osramoćeni. Srušena im i popišana crkva. Nema crkve ni zvona dok je Deli Aguša, samo džamija i umilnog glasa mujezinova – uhvati besan Stevana za vrat.
– Nema, nema, paša, Vaša milost je beskrajna! Svega imamo i kad ništa nemamo. Srediću ih, obećavam, po kratkom da bude dugačko i biće kako vaša volja nalaže, uzbudljivo u pupku – iskolači oči Stevan.

Deli Aguš skloni ruke sa Stevanovog pomodrelog vrata, koji jedva dođe do daha.

– Da središ, al’ da ne zna niko kako i što! Duni u rog, nadaj rik i vik da se namet smanjuje za po džak žita. Smiri Vranje ili se smiruj na groblju, na ridu Šapranačkom, daleko od varoši. Poslaću svileni gajtan po tebe, neću te mučiti, najmlađeg mi sina Ćerima i najveće radosti, janje moje, Alije – srknu Deli Aguš kahvu i otpljunu ispred Stevanovih nogu.
– Ko ne sluša oteću mu najmlađe dete da zaplače istog časa – pokloni se Stevan, zatraži da ode i kada dobi pristanak, odjuri niz glavnu čaršiju.

Deli Aguš zacvile prigušeno. Alija dotrča i obmota se oko njegovih kratkih, zdepastih nogu. Skinuo se na brzinu, zapr’o vrućom vodom i namestio jebiguzicu. Obnevideli Deli Aguš ispuni šake njegovim belim prsima, zatim upi svoje usne u njegove, da najzad sjedini sve svoje žudnje u vrhuncu koji bi mu skinuo teret s duše. Na svilenom dušeku, jastučićima svuda okolo razbacanim uživao je u njegovim sitnim, ptičjim poljupcima. Držao ga je u zagrljaju čvrsto, kao da ga nikad neće pustiti. Uživao u ispunjenju želje koja ga je izluđivala. Dok ga je Alija češkao ispod trbuha, zobali su zrna tamno-ljubičastog mirišljavog grožđa iz makedonske Strumice sa obešenih grozdova na majstorski izvajanom i umešenom od testa za gurabije, velikom udu.

– O Svevišnji – uzdahnu Deli Aguš – hvala ti na ugrabljenom snošaju mom voljenom Aliji, za najveću strast za kojom uvek žudim. Tebi u slavu kupiću sebi koliko sutra sto arapskih konja čiste persijske krvi.
– Alija, janje moje! Obuci se se kako priliči i ’ajde idi. Reci Hamzi, onom smrdljivom janjičaru što mu ime beše Milutin, da pazi na Ćerima i da pripazi na Stevana kako ga ne bih sasekao na komade. Dovešće Stevan mnogo Stevana, svi moraju slušati dok ištu milost. Mrdnu li repom, pobiću ih da odem čist pred Alaha. Reci Hamzi da je puna carevina Milutina. ’Ajde idi, jedino je malo Alija, Svevišnjem hvala... – zapeni Deli Aguš.
– Na komade, gospodaru, na komade. Hamza, Milutin, Stevan, svega ima, Alija nema, hvala Svevišnjem na brizi da carstvo ne bude jarčev tor – izlete Alija, lomeći kratke noge niz strme drvene stepenice, udarajući vrtiguzicom o zid i izazivajući pomamni eho nalik na derviševo zanosno udaranje u bakarnu tepsiju iz Persije.
 

nazad