Iz novih knjiga

Sekule Šarić

PSEUDOPOLIS : PRIČE

("Legenda", Čačak, 2009)
 

ESKADRON SMRTI

Moj radni dan je čista klasika, rano ustajanje, ispijanje kafe, desetominutni razgovor sa porodicom i odlazak u upravnu zgradu korporacije čiji sam vlasnik, kojom, dakle, upravljam. Pa sastanci, sastanci, nervoza, bitni zaključci, krucijalne odluke i još toliko toga. U vreme ručka povlačim se u prostoriju na sedamnaestom spratu gde se nalaze obrisi male crkve i zvona ispred nje. Volim da dremam pod zvonom, zlatnim zvonom bogatstva! Ležim na klasičnom vojničkom krevetu, razmišljam, dremam i polako padam u san.

Gospodin Erik, moj sekretar, moj savetnik, pomoćnik, vozač i sluga... da, budan je, stoji iznad mene i u tačno određenim vremenskim intervalima udara tako snažno da se ne trese samo zgrada već zemaljska kugla, ta naša draga planeta. Ja i dalje spavam, ne čujem i ne osećam ništa, moje telo lebdi i nestaje, u nekom delu neba pretvara se u anđeosku dušu. Sve to jeste tako kao što znam da on, stari idiot, uobražava da je prvi – drugi čovek imperije i da čak nadmašuje tu činjenicu, činjenicu mog bogatstva i moći. Čujem članove borda direktora koji žele da me ubede da promenim odluku, upinju se vešto (i nevešto) baratajući činjenicama.

Zaspao sam! Ja sam zaspao i počeo sam sanjati sebe na prestolu najmoćnije svetske države. U prisustvu ministra rata potpisujem odluku da se krene svom raspoloživom vojnom silom na jednu malu zemlju čiji nemirni narod ubada prst u moje stakleno oko. Odmah po tom razgovaram sa prvim direktorom korporacije o berzi i novim ugovorima. Gospode Bože, bogatstvo mi se tako lepo umnožava, lepo i bezazleno. Ja vidim svu svoju strašnu moć i nameravam da se budim. I gledam krajičkom oka njega, gospodina Erika, u crnom sjajnom odelu, sa crnim naočarima preko očiju. Gde gleda, šta misli?

Lenjo podižem očne kapke i shvatam da sam pred streljačkim vodom. Prilazi mi komandir i pita me za poslednju želju. Skoro sam pao u nesvest od straha; "Nee, neeemam poslednju žeeeljuuu..." zamuckujem. "Smrtnu presudu je potpisao vaš sekretar i vozač gospodin Erik", pogledao sam u papir, to je njegov potpis. Laknulo mi je.

Stari gad! Godinama je živeo za ovaj trenutak. Dobro zaklonjen posmatrao me je, znao sam da se naslađuje mojim neprimerenim strahom. A ja sam toliko godina radio sa najgorom mogućom zmijom otrovnicom.

Nije da nije, streljački vod mi je odnekud poznat, oni su iz jedne egzotične zemlje gde sam imao rudnik dijamanata, lanac hotela i još toliko toga. Oni su eskadron smrti, ja sam ih stvorio, plaćao i po potrebi koristio njihove isključivo krvave usluge. Dok stojim na puškomet im, otrežnjen od straha gledam ih, oni jesu to što jesu, eskadron smrti, nepodnošljiv i nemoguć za gledanje.

Ko je izmislio eskadron smrti, ako ne krvava životna priča. U toj priči neko je bio egzekutor na slamčicu, a neko od bure egzekutor. To sada i nije važno, svaki pripadnik eskadrona smrti bio je demon čije je ništavilo i najmanji broj krvavih egzekucija.

Kažem bio, oni su me nadživeli, priča se da to baš i nisam najbolje razumeo.
 

nazad