Prevedena književnost

Lion Fojhtvanger

ORUŽJE ZA AMERIKU

"Waffen für Amerika" ("Büchergilde Gutenberg", Frankfurt am Main, 1986)

Predgovor

Ovde počinje roman "Oružje za Ameriku", nazvan i "Američki emisar".
U njemu se pripoveda o duhovitoj ludosti, lukavoj gluposti i pokvarenosti, opterećenoj moralom, unutar društva koje nestaje.
U njemu ćete naći dražesne dame i briljantne, prevrtljive muškarce i duh, udružen sa ispraznim srcima, i puna srca, udružena s nespretnošću,
I velikog čoveka okruženog lafovima
I pozorište i politiku i neprijateljstvo i razvrat i prijateljstvo i ljubavisanje i posao i ljubav
I večito isto u večito promenljivom toku.
Isto ćete naći u ovoj knjizi muškarce koji veruju u mogućnost da razaznaju uvek više o zakonima postojanja,
I u mogućnost, da se tim zakonima prilagode i da time stvore produhovljeniji svet.
Nadalje roman govori o borbi muškaraca, reči i ideja oko ekonomskog prevrata.
I ne zaboravlja da pripoveda ova knjiga o ljudskoj zaslepljenosti pred napretkom istorije
I o neraskidivoj, a od malo njih, prepoznatoj povezanosti svih sa svima
I o veri u sporo, sporo, ali sigurno uvećanje ljudskog razuma između prošlog i budućeg Ledenog doba.
 

1. poglavlje: Bomarše

Put od Versaja do Pariza vodio je kroz ljupku, zelenu prirodu. Prepodne padala je kiša, ali sada su se oblaci razdelili, prodiralo je Sunce i Pjer je uživao u vlažnoj svežini lepog majskog dana.

Još koliko juče, dok je bio na povratku iz Londona, mučile su ga sumnje da nije promenom u kabinetom zauvek stradao čitav njegov brižljivo osmišljen i s toliko muke potpomugnut posao. Takvu zlu sreću doživeo je već više puta. Ovog puta, stvari su mu išle na ruku. U izdašnom, slobodoumnom razgovoru s ministrom, pokazalo se da je Versaj zagrizao u pogledu njegovih predloga. Grof Veržen pridavao je njegovim planovima daleko dublje interesovanje nego što se moglo pretpostaviti iz njegovih opreznih pisama. Potvrdni odgovori, koje mu je vlada danas dala, daleko su prevazilazili njegova nadanja; veliki posao bio je, takoreći, sklopljen.

Pjerova kočija stigla je do raskrsnice na kojoj se ulica račvala prema Klamaru. Pjer je zamolio kočijaša da uspori. Zavalio se na naslon, mali osmeh mu igrao na licu dok je razmišljao o tome šta je sve postigao.

Pjer Karon de Bomarše proveo je proteklo vreme u Londonu kao tajni agent francuske vlade. Poslovi za koje je unamljen brzi, okretni gospodin, bili su mračni, pomalo prljavi, ne naročito značajni. Obuhvatali su samo mali deo njegovog vremena i davali mu dovoljno prostora da osmisli važniji projekat.

Otkad je izbila velika svađa između engleskog kralja Đorđa III i njegovih američkih kolonija, Pjer Karon de Bomarše stao je strastveno na stranu Amerikanaca, ustanika. Nalik mnogim drugim intelektualcima u Parizu, pa i u Londonu, pozdravio je "ljude iz Bostona", pobunjenike kao ljude koji su se borili za to da velike ideje francuskih i engleskih filozofa pretoče u stvarnost. Ti muškarci bili su odlučni da vode život blizak prirodi umesto tavorenja izopačenim konvencijama, predrasudama i despotskim hirovima, kao što je to u Parizu i Londonu bio slučaj. Muškarci iz Novog Sveta hteli su da sagrade svoj državni poredak na slobodi, razumu, prirodi. Te iste muškarce hteo je kralj Engleske da natera ognjem i mačem da odustanu od svoje otmene namere.

Pjer se zauzimao za Amerikance ne samo srcem i rečima, nego ih je podržavao i svojim delima. U svim društvenim krugovima Londona bio je rado viđen gost, održavao je prijateljske odnose sa liderima Konzervativaca i Liberala, bio je u prilici da se upozna sa najrazličitijim detaljima konflikta sa kolonijama. Skupljao bi bogati materijal, razvrstavao ga, izvlačio zaključke, a da ga mu to nije niko naložio, slao je Luju XIV i njegovim ministrima izveštaje koje je odlikovala nepristrasnost, jasnost i dalekosežnost. Kada bi Pjer danas razmislio o tim svojim izveštajima i zapisima, mogao je sebi da laska, on, tajni agent bez naloga, prozreo je od samog početka samu bit englesko-američkog konflikta bolje od ovlašćenog kraljevog ambasadora. Njegova predviđanja potvrđena su minulim događajima.

Zaključak koji je, međutim, stajao na kraju svih njegovih izveštaja kabinetu u Versaju, bila je hitna molba da se podrškom ustanicima slabi Engleska. Konflikt Engleza sa kolonijama pružao je Francuskoj jedinstvenu mogućnost da se zauvek otarasi bednog mira koji joj je Engleska nametnula pre dvanaest godina.

Pjeru je, naravno, bilo poznato da francuska vlada ne može otvoreno da se zauzme za američke pobunjenike. To bi značilo rat sa Engleskom, a za tako nešto flotila i vojska još nisu bile dovoljno jake, o jadnom stanju finansija nije trebalo ni govoriti. Ali Pjer je znao izlaz za ovu tešku situaciju.

Smeškao se zadovoljno. Sastavljao je svoje izveštaje i davao svoje savete sa časnim namerama da pomogne Amerikancima, da podrži ovu stvar slobode i razuma. Ali ponekad se dešavalo da idealna stremljenja daju i materijalnu dobit. Ljudi koji su se stideli da zarade i pri nekoj dobroj nameri, bili su lude. On, Pjer, nije bio luda. Nepogrešivim instinktom odvažnog poslovnog čoveka i političkog agenta, naviknutog na intrige, od samog početka nanjušio je da stručno podržavanje oslobodilačke borbe neće dati samo idejnu, nego i materijalnu dobit.

Imajući u vidu da Francuska još nije mogla sebi da priušti da izazove ratni sukob sa Engleskom, Pjer je ohrabrio francusku vladu da u početku samo tajno podrži Amerikance, a da se pri tome ne kompromituje. Poslovni ljudi, privatnici, trebalo je pobunjenicima da isporučuju oružje i ostalo, spolja gledano samo na svoju ruku i na svoj rizik, ali potajno subvencionisani i podržavani od strane francuske vlade.

Posle dugog natezanja, pošto je Pjer već pomislio da se grofu Verženu, ministru spoljnih poslova, njegov plan neće nikako dopasti, ipak je sve ispalo onako kako je on to bio zamislio. Danas je ministar odlučio, danas mu je dao nalog da organizuje poduhvat onako kako je on to bio zamislio. Od danas je mogao Pjer sebe da nazove tajnim izaslanikom Kralja Francuske kada bi ustanicima nudio oružje i ostalo.

Bio je zadovoljan sa samim sobom. Kako je tekao teški razgovor s ministrom, to je imao da zahvali svojim dobro osmišljenim, inventivnim pripremama.

Ustanicima je trebalo mnogo toga. Oprema im je bila u jadnom stanju, a i slab doprinos njihovih retkih fabrika. Ono što su zahtevali, bila je puna opremljenost za trideset hiljada ljudi. Ministar ga je upitao da li bi on i njegovi poslovni partneri zaista i bili u stanju da nabave toliku količinu materijala i da transportuju morem. "Da, da, da", odvratio je Pjer, hrabro da bi u istom dahu nastavio: "Naravno pod pretpostavkom da će nam arsenali kralja pod povoljnim uslovima dati oružje i da nas neće držati finansijski na uzdi." Grof Veržen je objasnio da će stupiti u kontakt s ministrom za rat, i tada se dotakao najškakljivije teme, pitao je Pjera na koliko procenjuje subvencije, koje očekuje od vlade.

Sada se Pjer odlučio da će se osmeliti na poduhvat ukoliko od vlade dobije dodatak od najmanje milion livra. Ali sada, pošto je ministar hteo ozbiljno da mu poveri neverovatnu isporuku, znao je da se dotada samo poigravao čitavim planom, a istovremeno ga spopao strah zbog silovitog i časnog zadatka hoće li njegove finansije i njegov kredit biti dorasli velikom poduhvatu. Milion livra, bila je to skandalozno skromna osnovica ako je trebalo opremiti trideset hiljada ljudi. Ali, ukoliko bi više zahtevao, ukoliko bi previše zahtevao, onda bi možda sve bilo izgubljeno.

Neverovatnom brzinom, dok se naizgled mirno osmehivao radoznalom izrazu lica ministra, iznova je razmišljao, koji iznos da zatraži. "Mislim", rekao je, "da će tri miliona biti dovoljno." Usledila je sasvim mala stanka u kojoj su dvojica muškaraca razmenili poglede. ´Sada će se odlučiti sudbina Amerike, ali i moja´, pomislio je Pjer. "Možemo da Vam obećamo dva miliona", rekao je naposletku ministar. "Jedan milion dajemo mi, a drugi milion ćemo Vam nabaviti od Španaca."

Skoro omamljen prevelikim uspehom, Pjer se sada vraćao po lepom majskom popodnevu za Pariz. Kočija u kojoj se vozio kroz zeleno, ljupko okruženje, bila je preterano raskošna, napred su sedeli bogato livrejisani kočijaš i mali sluga Crnac, pozadi je nadmeno glupo buljio još bogatije livrejisani sluga u vazduh. I sam Pjer delovao je suviše doterano u svom pretereno modernom odelu i s ogromnim brilijantom na prstu.

Imao bi pravo da bude umoran. Ovi poslednji dani bili su naporni, likvidacija njegovih poslova u Londonu, brzo putovanje, razgovor s ministrom. Ali, Pjer nije bio čovek koji bi sebi svašta dozvolio. Iako je sa svojih četrdeset i četiri godine bio sklon gojenju, delovao je mladoliko, svako bi mu dao trideset pet godina. Mesnato lice odisalo je svežinom, čelo, pomalo nagnuto, bilo je čisto, smeđe oči izražajne i pametne, ispod oštrog, pravog nosa osmehivale su se punačke, lepo oblikovane usne. Rupica na pomalo slaboj bradi i mali podbradak, koji se nazirao na bogatoj odeći, davali su bistrom izgledu notu dobroćudnosti.

Sada su bili u Isiju, i što su se više približavali Parizu, to su se brže rojile misli u Pjerovoj glavi.

Firma, koju je želeo da osnuje, morala je da ostavi i spoljašnji utisak. Njegova poslovna zgrada na ulici Vjej di Templ, Hotel de Holand, samo po sebi dotrajalo, potpuno je zapušteno tokom njegovog boravka u Londonu. Potpuno će ga preurediti i opremiti. Odjednom je znao i ime za firmu koju je valjalo osnovati. Trebalo je to da bude špansko ime, voleo je Španiju, Španija mu je uvek donosila sreću, Rodrig Ortalez trebalo je da glasi naziv firme. Smeškao se. Od sada je, dakle, bio senjor Rodrig Ortalez. Za rukovodioca firme će, naravno, postaviti Pola Tevenoa. Pol je, naravno, bio izuzetno mlad i ometala ga je njegova bolest. Ali Pol se uvek iznova potvrđivao, bio mu je odan i divio mu se, bio je upućen u njegove zamršene finansijske transakcije i nesvakidašnje tajne, bio je izuzetno sposoban, posedovao je talenat da zavede red kad se on, Pjer, više ne bi snalazio.

Dva miliona livra, to je zvučalo kao izuzetno velika svota novca. Ali radilo se o opremi za trideset hiljada ljudi i o brodovima kojima bi se taj ogromni tovar prevezao do Amerike. Sva sreća, pa mu je njegova trgovina drvnom građom donela najbolje veze sa velikim brodskim prevoznicima. Kako god bilo, do krajnjih granica će iskoristiti svoj dobri položaj. Moraće kao prvo da uloži pet do šest miliona u tu priču. I kada i kako će plaćati Amerikanci? Na trenutak ga je prošla jeza. Bila je to velika igra u koju se upustio. Ali istog trenutka se oslobodio te misli. Pri tome je pomislio da je daleko veća draž trgovati svetskom istorijom nego drvenom građom.

Šteta samo što će sve morati da se odvija obavijeno velom tajne. On želi da progovori, želi da viče po celom svetu koji mu je zadatak poveren. Ali Veržen mu je naložio da drži jezik za zubima. Fikcija o radu privatnog preduzeća koje sopstvenim kapitalom obavlja bezazlene poslove, trebalo je po svaku cenu da bude održana. Englezi će i ovako praviti silne poteškoće i zasipati ministra spoljnih poslova diplomatskim notama. Ukoliko bi Pjer zapao u probleme, ni pod kojim uslovima nije smeo da računa da će mu Versaj čuvati leđa, čak naprotiv, bez imalo obzira će ga odati; to mu je, inače tako učtivi ministar, dao do znanja neučtivom suvom pribranošću. Pjer, dakle, o svojoj misiji od svetske važnosti neće smeti ni sa kim da porazgovara sem sa nekolicinom poslovnih prijatelja i rukovodećim osobljem. Moraće da se kreće kao misje de Bomarše, omražen i potcenjivan od mnogih, i neće mu biti dopušteno da podrugljivcima i protivnicima pokaže svoje adute.

Ali ovo neprijatno razmišljanje odmah je ustupilo mesto srećnoj predodžbi kakva mu je neverovatna uloga pripala. Svakome je bilo jasno da su američki ustanici bili izgubljeni bez francuske pomoći. Sada je on, samo on, Pjer de Bomarše, svojom upornošću, svojim žarom, svojom blagoglagoljivošću, svojim poznavanjem ljudske prirode, svojim umećem pokrenuo slabašnog kralja Luja i njegove sujetne ministre, da u principu pristanu na ovu vrstu pomoći. I samo od njegove visprenosti zavisilo je sada da li i u kolikoj meri će obećana pomoć stići do Amerikanaca. Sudbina Novog Sveta tamo, progres čovečanstva, zavisili su od njegove pameti i lukavosti..

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković
 

nazad