Prevedena književnost


Fiona Sampson

OGLEDALO


za Džona

Vodi računa o tom divnom sečivu koje si stvorio; to je ljubav a ne mržnja.
                                                    - St Umilita of Faenza


Tama na prozoru
             ima tvoj odraz,
stona lampa ostavlja krug svetlosti
na stolu

i tu je tvoje lice,
njegov bledi
     štit
zamrljan na ivicama

I tako se bledilo seli
iz nosa, jagodičnih kostiju, čela
kroz platnene trake tamne kose
u noć –

pritisak bledila na nešto drugo
je naspram tvog skalpa
             kao oreol,

ili kao plava linija
koja oscilira
oko lica
prekrivenog siluetama
skoro zvučan.
             Trag
rada poluge
primenjuje pritisak na okolinu,
poruka
kojoj je potrebno lepršavo krilo
                       oscilografa –

Ipak razumeš nemir
kad ti koleno zaustavi noga stola,
                       ili kad glas
koji ulazi
pod svetlost kišobrana
probije pokoricu

na koncentraciji koja je i prisutna
i odsutna duhom.

*

              Soba miriše na kafu, provetren veš:
zamrljanost zadovoljstva,
              ubedljiva
poput kratkotrajne treperave svetlosti
uhvaćene na fotografijama duhova
na kojima su se mlade udovice iz Velikog rata
imale društvo,
kroz prašinu
pored aspidistre u ateljeu
za bilo šta što je trebalo da se desi.

Naginješ se napred,
želeći da produžiš ovaj trenutak –
da osetiš kako te zadovoljstvo greje

kao poslednji put kad ste držani licem u lice:
mutne oči
     u polu-tami
i to kako si se osećao
i u sebi i u njima –
dok se gledaš,
i tebe mogu videti.

*

I da li ovo uopšte ima veze sa jezikom?
Način na koji se obuhvata, uvlači,
svako ime
zamena?

Vrh pera u tvojoj ruci je kroše
koji prelazi preko stvari,
praveći zvezdane kombinacije;
i ako si izgubio spretnost, druge generacije
će ti pomerati prste –

poput te žene što plete na tv-u,
njene ruke zatrepere i prođu, zatrepere i prođu:
toliko poznate
da te odvraćaju
od sećanja,

da je pustiš da ode
sa tim nateklim licima u reklamama koje se smenjuju iza nje.

I evo je opet:
nema, prostorna svest

o tome kako su stvari,
              nenaučene, nezarađene;
njihova gramatika je
nešto što razumeš
pre nego što zakoračiš u svetla

i čudno zveckanje podzemne železnice
koje se osipa

Edgaware Road, Regent’s Park,
                                           Marylebone –
svetilišta usput
na tvom putu u tami.

*

Dijagonalno, mineralno,
zrno u staklu
je tajni znak šarma –
gledaš kroz njega,
vidiš nešto savršeno, zgušnjava se do belog
samo na rubu.

Naslanjajući se na zid
u podnožju stepeništa,
parče stakla
upija senku
              bez dna.

Njegova ivica je bazen,
zatamnjena boja
plovi
    dublje nego slika
na ispoliranim podupiračima i drškama kristala –
svetlost se odbija
berskrajno, iznutra.

*

U tami pod prozorom
mart se komeša: mnoštvo
mirisa zemlje,
             zameci visibabe
među senkama.

To je pomak mrežnjače, te hemijske
membrane
    koja se priseća, izvrće;
biće je zamrljan okvir –

otvarajući se
u čudnoj mimikriji
ručice prozora koja razgrće ka tami –
gustina, poput stakla, gde bi svetlost mogla
                                                      pobeći
nebulozna
              ne više od letimičnog pogleda;

kao što velika mačka iz priča
trči napuštenim brdovitim predelima Cwm Elana,

potpuno crna
gori kroz pašnjake.

Sada se sećaš
njihovog istanjenog sjaja
                                 nasuprot sutonu

gde su eho linije udaljenih grebena –
talas posle talasa –

pomerile svaki minut
uzdižući ga do svetlosti.
 

Prevela s engleskog Danijela T. Bogojević
 

nazad