Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.133.1.09–32

Vesna Radman

Poetika snova u Nervalovoj Aureliji

Ro­man­ti­zam je u knji­žev­no­sti vi­đen kao po­kret ko­ji pro­ble­ma­ti­zu­je stvar­nost i uvo­di poj­mo­ve me­ta­fi­zič­kog i fan­ta­stič­nog. U svo­joj no­ve­li Aure­li­ja, Že­rar de Ner­val pred­sta­vlja san kao put ka no­voj stvar­no­sti – ro­man­ti­čar­skoj tran­sce­den­ci­ji. Ovaj rad ba­vi se tu­ma­če­njem ro­man­ti­čar­skih sim­bo­la u sno­vi­ma i re­kon­struk­ci­jom ha­o­tič­nog sve­ta glav­nog ju­na­ka.

KLJUČ­NE RE­ČI: Ner­val, Aure­li­ja, ro­man­ti­zam, no­ve­la, ti­ma­če­nje sno­va, pre­ta­pa­nje sna i stvar­no­sti.
 

Uvod

San je vi­zi­ja sli­ka, zvu­ko­va i dru­gih sen­za­ci­ja za vre­me spa­va­nja. Naj­če­šće ne­ma ve­ze sa fi­zič­kim sta­njem spa­va­ča i uglav­nom je van nje­go­ve kon­tro­le. Iz­u­ze­tak je lu­cid­no sa­nja­nje u ko­ji­ma oni ko­ji spa­va­ju shva­ta­ju da sa­nja­ju i po­ne­kad sa­mi mo­gu čak da uti­ču na aspek­te sna.

Že­rar de Ner­val, u svom po­sled­njem de­lu Aure­li­ja, pri­po­ve­da o sop­stve­nim oni­rič­kim do­ži­vlja­ji­ma ko­ji su ve­za­ni za lju­bav­no is­ku­stvo. Ono što Ner­va­la či­ni re­vo­lu­ci­o­nar­nim pi­scem je pri­stup sno­vi­ma; sno­vi u Aure­li­ji ni­su lu­ne­ar­no opi­sa­ni, već su ha­o­tič­ni, stra­šni, uz­bu­dlji­vo pred­sta­vlje­ni sno­vi, od ko­jih sva­ki za se­be re­pre­zen­tu­je dru­ga­či­ju pri­ču, no­si dru­ga­či­ji kon­cept re­al­no­sti i ima­gi­na­ci­je.

Ro­man­ti­čar­ska no­ve­la bit­no me­nja ob­lik kla­sič­ne bo­ka­čov­ske no­ve­le. Osnov­ni mo­tiv ro­man­ti­čar­ske no­ve­le pred­sta­vlja po­jam čud­no­va­tog. Mo­tiv čud­no­va­tog kod ro­man­ti­ča­ra do­pri­no­si ose­ća­ju nat­pri­rod­nog, od­no­sno mi­stič­nog i fan­ta­stič­nog. Po­red poj­ma čud­no­va­tog pri­sut­ni su i ele­men­ti ne­u­o­bi­čaj­nog psi­ho­lo­škog sta­nja, neo­bič­nih ka­rak­te­ra lju­di, i ja­kih to­no­va na­ci­o­nal­nog, lo­kal­nog ili ne­kog dru­gog ka­rak­te­ra. «Ro­man­ti­zam je vr­lo sklon sli­ko­vi­to­sti i lir­sko-sim­bo­lič­kim ele­men­ti­ma.»¹ Sa ove per­spek­ti­ve vi­di se da je Ner­val, u svo­joj obim­ni­joj pri­po­ve­sti (ko­ja se mo­že zva­ti ve­li­kom no­ve­lom ili ma­lim ro­ma­nom), po­što­vao prin­ci­pe ro­man­ti­čar­ske no­ve­le i poj­ma fan­ta­stič­nog. Me­đu­tim, po­sto­je od­re­đe­ne od­stup­ni­ce ko­je ga iz­vla­če iz kon­tek­sta no­ve­le i sta­vlja­ju u rang (lir­skog) ro­ma­na.

Aure­li­ja, Sil­vi­ja i Pan­do­ra pi­sa­ne su u pr­vom li­cu zbog če­ga se de­la mo­gu shva­ti­ti kao lič­na. Pri­po­ve­dač­ko ja i do­ži­vlje­no ja u Aure­li­ji i Sil­vi­ji se raz­li­ku­ju. Pi­sac nam se na po­čet­ku obra­ća kao oso­ba sa is­ku­stvom ko­je ga je pro­me­ni­lo.

U Aure­li­ji Ner­val go­vo­ri o svom lu­di­lu, a či­ni se da go­vo­ri iz per­spek­ti­ve ne­kog ko je iz­le­čen. Na­rav­no, na kra­ju shva­ta­mo, da sve vre­me go­vo­ri po­lu­de­li na­ra­tor ko­ji ima ap­slut­no pro­me­nje­nu per­cep­ci­ju. U tom smi­slu, raz­li­ko­va­nje pri­po­ve­dač­kog i do­ži­vlje­nog  ja iz­i­sku­je shva­ta­nje da de­lo ne sa­mo da ni­je ve­ro­do­stoj­no is­pri­ča­no, već i da su ele­men­ti sno­va pro­me­nje­ni ili po­me­ša­ni sa ne­kim dru­gim snom ili ha­lu­ci­na­ci­jom. Opi­si sno­va su de­talj­ni, što na­vo­di na za­klju­čak da se ni­su za­i­sta od­i­gra­li, ne­go da su pa­žlji­vo smi­šlja­ni. Na po­čet­ku sva­kog po­gla­vlja ili pred san/pri­vi­đa­nje, pi­sac raz­ma­tra svo­ju si­tu­a­ci­ju pot­pu­no zdra­vo­ra­zum­ski. Sko­ro ce­lo­ku­pan dru­gi deo i je­ste jed­no po­du­gač­ko raz­mi­šlja­nje o sop­stve­nom sta­nju i raz­ma­tra­nje po­da­ta­ka iz ži­vo­ta ko­ji pred­stva­lja­ju mo­guć­nost za is­ku­plje­nje. Či­ta­lac po­sta­je sve­dok sme­ne sta­nja čo­ve­ka ko­ji je na ivi­ci ra­zu­ma. Sme­nu sno­va kao lu­di­la i nor­mal­nog raz­mi­šlja­nja o ljud­skoj eg­zi­sten­ci­ji do­dat­no na­gla­ša­va­ju cr­ti­ce u tek­stu. Fa­bu­la sa auto­bi­o­graf­skim ele­men­ti­ma in­tim­nog oni­rič­nog is­ku­stva, raz­mi­šlja­nja i opi­sa či­ni lir­ski ele­ment de­la, što Ner­va­la bit­no odva­ja od kla­sič­nog prin­ci­pa no­ve­le. Po­red na­ra­ci­je, u de­lo su umet­nu­ta pi­sma ko­je je ju­nak slao svo­joj dra­goj. Sma­tra se da su  pi­sma umet­nu­ta na­sil­no i da to ni­je iz­vr­šio sam Ner­val ne­go pri­re­đi­vač, s ob­zi­rom da se Ner­val ubio 26. ja­nu­a­ra, a da je dru­gi deo iza­šao u Pa­riskm snu (Re­ve de Pa­ris) 15. fe­bru­a­ra.² Uno­še­nje epi­sto­lar­nih ele­me­na­ta mo­že se shva­ti­ti kao do­ku­ment ko­ji nas uve­ra­va u isti­ni­tost ju­na­ko­vog po­re­me­će­nog psi­hič­kog sta­nja i kao do­kaz lju­ba­vi ko­ja je pre­va­zi­la­zi­la gra­ni­ce nor­mal­nog. Pi­sma kao pe­ri­pe­ti­ja, im­pli­ci­ra­ju na dram­sku kon­cep­ci­ju de­la. Emo­ci­ja ko­ju nam pi­sac pre­no­si bli­ska je onom ose­ća­nju ko­je po­sto­ji u pe­smi. Čak stil pri­po­ve­da­nja u ne­kim tre­nu­ci­ma pre­la­zi sa lo­gič­kog sin­tak­sič­kog pla­na na me­ta­fo­rič­ki plan. Fi­na­le se ne kre­će ka efekt­noj po­en­ti, već ka emo­ci­ji ko­ja je rav­na ka­tar­zi ko­ju gle­da­o­ci do­ži­vlja­va­ju u po­zo­ri­štu.
 

Aurelija

Pre­u­zi­ma­ju­ći kon­ven­ci­ju ide­al­ne dra­ge, ko­ja po­ti­če još iz rim­ske knji­žev­no­sti, Ner­val na je­din­stven na­čin ob­ra­đu­je po­me­nu­ti mo­tiv. U no­ve­la­ma zbir­ke Kće­ri va­tre  ide­al­na dra­ga pred­sta­vlje­na je kao ova­plo­će­nje sa­vr­še­no­sti i ne­do­hva­tlji­vo­sti, či­me je tra­di­ci­ja is­po­što­va­na.³ Me­đu­tim, u Aure­li­ji do­la­zi do pot­pu­nog pre­o­kre­ta­nja mo­ti­va. Pla­ton­ska lju­bav pre­ma že­ni do­vo­di pi­sca do upo­zna­va­nja sa tran­sce­den­tal­nim i spa­ja­nja sa Bo­gom. Ta­kvo svoj­stvo Aure­li­je do­vo­di je u ve­zu sa Dan­te­o­vom Be­a­tri­čom, što Ner­val i na­vo­di, či­me se stva­ra in­ter-tek­stu­al­na po­ve­za­nost. Ta­ko­đe, na­vo­di  Pe­trar­ki­nu La­u­ru kao još je­dan uzor. Mo­že se re­ći da Aure­li­ja po­se­du­je ma­lo od obe - pla­stič­nost i bo­žan­stve­nost; ona je i sve­to i du­hov­no. Tu­ma­či Kan­co­ni­je­ra sma­tra­ju da je Pe­trar­ka naj­lep­še so­ne­te na­pi­sao na­kon La­u­ri­ne smr­ti, a zna­mo da Dan­te je­ste pi­sao po­sle Be­a­tri­či­ne smr­ti. Za Ner­va­la, smrt vo­lje­nje pred­sta­vlja vra­ta ka fan­ta­stič­noj ima­gi­na­ci­ji. Ner­val sle­di uta­ban put,  ali se ipak odva­ja od tru­ba­dur­skog poj­ma lju­ba­vi.

Lju­bav ko­ja otva­ra put ka tran­sce­dent­nom pre­va­zi­la­zi okvi­re re­al­no­sti i po­sta­je op­sed­nu­tost. Ner­val je je­di­ni pi­sac ko­ji je mo­tiv  dra­ge uzeo kao osnov­ni uzrok na­stu­pa­ju­ćeg lu­di­la i pro­vi­đa­nja. Ak­ce­nat je na nje­noj smr­ti, ko­ja uvo­di pi­sca u svet sno­va i ono­stra­nog. Mi­sli o za­grob­nom i s dru­ge stra­ne ne­pro­ži­vlje­nom ži­vo­tu ra­đa­ju ner­va­lov­ski san.

Lu­di­lo i sno­vi kao po­sle­di­ca op­se­siv­nog raz­mi­šlja­nja mo­gli bi, po stan­dard­noj psi­ho­lo­škoj ter­mi­no­lo­gi­ji, da se tu­ma­če kao strah od smr­ti. Me­đu­tim, to bi bi­lo pa­ra­dok­sal­no jer sam pi­sac eks­pli­cit­no ka­že da ne že­li da po­beg­ne od svo­je zve­zde-sud­bi­ne tj. smr­ti. Sle­de­ći pe­sni­ko­va uput­stva ka­ko de­lo tre­ba tu­ma­či­ti, mi če­sto bi­va­mo zbu­nje­ni. Su­šti­na je da se on pla­ši smr­ti, ali je isto­vre­me­no i pri­želj­ku­je. Pi­ta­nje smr­ti u de­lu iz­u­zet­no je pro­ble­ma­tič­no i zah­te­va pom­nu ana­li­zu, pre sve­ga, zbog to­ga što smrt kao po­jam pred­sta­vlja ne­što što je čo­ve­ku su­štin­ski stra­no, a Ner­va­lu je pri­stup u svet mr­tvih otvo­ren i pre nje­go­ve smr­ti.

Po­red umr­le dra­ge, ja­vlja se još je­dan mo­tiv-uzrok. To je pi­ta­nje kri­vi­ce. Pe­snik ose­ća kri­vi­cu zbog ne­čeg što je ura­dio, ali ne go­vo­ri kon­kret­no o to­me. Mi do­bi­ja­mo na­zna­ke da je uči­nio ne­što zbog če­ga se ka­je, ali ni­je od­re­đe­no šta je u pi­ta­nju. Ako po­sma­tra­mo pa­ra­lel­no Pan­do­ru i Aure­li­ju, kri­vi­ca bi mo­gla na­sta­ti zbog ju­na­ko­vog po­ku­ša­ja da za­vo­li dru­gu že­nu, tj. zbog to­ga što je do­pu­stio da se za­lju­bi u že­nu ko­ja ni­je Aure­li­ja. U sva­kom slu­ča­ju po­sto­ji ne­što što ti­šti svest glav­nog li­ka. Sli­čan po­stu­pak ka­žnja­va­nja zbog ne­po­zna­te kri­vi­ce mo­že se na­ći u Po­o­vim pri­po­vet­ka­ma, npr. u pri­po­ve­ci Bu­nar i klat­no. Me­đu­tim, za raz­li­ku od Ner­va­la, Po­ov ju­nak upo­šte ne ose­ća kri­vi­cu. Ona po­sto­ji sa­mo kao za­plet. U Aure­li­ji, isto ta­ko, ni­je bit­no šta je ju­nak skri­vio, bit­no je da ose­ća kri­vi­cu i pi­še o nje­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji. Či­ta­lac pot­pu­no gu­bi ulo­gu su­di­je i bi­va vo­đen kroz sfe­ru ne­po­zna­tog-pod­sve­sti.

U Ner­va­lo­vim de­li­ma, san ni­je sa­mo ilu­zor­no ostva­re­nje ne­is­pu­nje­nih že­lja, već pred­sta­vlja ve­zu sa ono­stra­nim, sa sve­tom po­sle smr­ti. Ta­kvo am­bi­va­lent­no svoj­stvo sna, omo­gu­ća­va da se iz­me­đu sve­ta utva­ra, že­lja i stvar­no­sti us­po­sta­vi od­nos ko­ji je i sa­mom pri­po­ve­da­ču ne­ja­san. Ima­gi­na­tiv­ni od­la­zak u tran­sce­dent­nost u Aure­li­ji, za­pra­vo je knji­žev­nii pri­kaz Šle­ge­lo­ve ide­je o me­ta­fi­zič­koj funk­ci­ji umet­no­sti i nje­noj mo­ći da otvo­ri prin­ci­pe uni­ver­zu­ma. Sa ta­kvog sta­no­vi­šta pi­sac nam pre­do­ča­va san kao od­la­zak u dru­gi svet. Me­đu­tim, on i da­lje osta­je do­ne­kle ve­zan za re­al­nost, za bud­no sta­nje či­me se na­go­ve­šta­va stal­na po­ve­za­nost ova dva si­ste­ma. Po­ve­za­nost sna i ja­ve, ono­stra­nog i ovo­stra­nog, stva­ra ne­ku vr­stu fan­ta­stič­nog pro­sto­ra u ko­me se spa­ja­ju vi­dlji­vo i ne­vi­dlji­vo, pri če­mu se san po­sma­tra kao sa­stav­ni deo stvar­no­sti.⁴
 

Prvi deo

Već na sa­mom po­čet­ku Aure­li­je pi­sac otva­ra pi­ta­nje - šta je san? Sa sta­no­vi­šta de­la, for­mu­la­ci­ja da je san dru­gi ži­vot mo­že se raz­li­či­to pro­tu­ma­či­ti. Raz­mi­šlja­nje o dru­gom ži­vo­tu sa­mo po se­bi do­vo­di nas u pod­ruč­je ne sa­mo pod­sve­snog, već kroz pod­sve­sno do nad­re­al­nog. Na­kon to­ga na­do­ve­zu­je se: «Pr­vi tre­nu­ci sna su sli­ka smr­ti; ne­ka neo­d­re­đe­na oba­mr­lost ob­u­zi­ma na­šu mi­sao i mi ni­smo u sta­nju da od­re­di­mo ta­čan tre­nu­tak u ko­me na­še ja, u dru­gom ob­li­ku, na­sta­vlja da ži­vi.»⁵  Pi­sac sa­svim tre­zve­no na­ja­vlju­je te­me sno­va i smr­ti i go­vo­ri o sop­stve­nom is­ku­stvu kao čo­vek ko­ji je is­ku­sio po­ma­lo od obe ka­te­go­ri­je o ko­ji­ma go­vo­ri. Epi­te­ti ko­je upo­tre­blja­va u uvo­du, «tam­no pod­ze­mlje», «sen­ke iz mra­ka», «car­stvo ne­stvar­nih bi­ća», upu­ću­ju na hri­šćan­sko-dan­te­ov­sku pred­sta­vu za­grob­nog ži­vo­ta. Da­kle, pr­vo­bit­no tu­ma­če­nje je da se san iz­jed­na­ča­va sa od­la­skom u smrt. Sli­ka sna je sli­ka smr­ti.

Jer u tom
spavanju smrtnom kakvi bi snovi
mogli doći kad života ovo klupče
                          odmotamo?⁶                       (III,1)

Na­kon ma­njeg uvo­da u pred­met, pi­sac ime­nu­je sop­stve­no is­ku­stvo kao bo­lest, s tim što ka­že da se ni­kad bo­lje ni­je ose­ćao. Afir­ma­ci­ja i ve­li­ča­nje pri­vi­đa­nja slič­no je fa­u­stov­skom ve­li­ča­nju sop­stve­nog zna­nja ko­je pre­va­zi­la­zi gra­ni­cu ljud­ske spo­zna­je. San je po­stao po­vla­šće­no sta­nje, uvid u svet du­ho­va, gde se svet mo­že po­no­vo iz­gra­di­ti i gde se mo­gu sre­sti bi­ća iz pro­šlo­sti.

Pri­ča­njem o svom 'čud­nom' is­ku­stvu pri­po­ve­dač nam se otva­ra kao kon­ven­ci­o­nal­ni ro­man­ti­čar­ski ju­nak ko­ji shva­ta din­stink­ci­ju iz­me­đu se­be i spo­lje­njeg sve­ta. Pro­blem se ja­vlja u pi­šče­vom po­i­ma­nju spolj­njeg sve­ta. Već se u Sil­vi­ji pr­vi put na­gla­ša­va da su ono što je­ste i ono što se či­ni pot­pu­na su­prot­nost. Baš u toj pri­po­ve­ci is­ti­ču se mo­men­ti pro­šlo­sti, sa­nja­re­nja i sna. U Aure­li­ji ta­kvi ele­men­ti do­bi­ja­ju svo­ju afir­ma­ci­ju. Stvar­nost pre­sta­je da po­sto­ji ili se na­ma či­ni da je ta­ko. Je­di­na stvar­nost o ko­joj či­ta­mo je či­nje­ni­ca da je Aure­li­ja mr­tva ili shva­ta­nje da pri­vi­đe­nja ni­su sa­mo san. To je ono što Ner­val na­zi­va me­ša­njem sna i ja­ve. Ja­va pre­sta­je da do­bi­ja obe­lež­je objek­tiv­ne stvar­no­sti. U ovom de­lu sve je su­bjek­tiv­no, što je ro­man­ti­čar­sko u Ner­va­lu. Ta­kav ju­nak je uvek usa­mljen, a nje­go­vu po­zi­ci­ju ro­man­ti­ča­ra po­ve­ća­va ot­kri­va­nje taj­ne o sve­tu, u ovom slu­ča­ju o na­stan­ku sve­ta i ljud­ske psi­he. Taj­na ko­ju pri­po­ve­dač na­ma ot­kri­va na po­čet­ku je­ste smi­sao po­sto­ja­nja ko­ju za­pra­vo on sve vre­me tra­ži. San je smrt i obr­nu­to.

Pr­vi opis sna ja­vlja se ne­po­sred­no po­sle opa­že­nog de­ta­lja na jed­noj ku­ći. Glav­ni lik je vi­deo  broj svo­jih go­di­na i od­mah na­kon to­ga spa­zio je ne­ku ble­du že­nu ko­ja pod­se­ća na Aure­li­ju. Ova­kva pri­vi­đa­nja ti­pič­na su za fan­ta­stič­nu knji­žev­nost. U toj si­tu­a­ci­ji od­mah smo uve­de­ni u pod­ruč­je smr­ti - ju­na­ku kao da se pri­ka­zu­je Aure­li­jin duh. Ovim se us­po­sta­vlja ve­o­ma te­san od­nos iz­me­đu re­al­no­sti i pri­vi­đa­nja. Ju­nak je za­pra­vo vi­deo ble­du že­nu ko­ja ima slič­ne cr­te li­ca kao nje­go­va dra­ga i auto­mat­ski po­mi­slio da će ne­ko od njih dvo­je umre­ti. Ta­kva pret­po­stav­ka je po­sle­di­ca iz­ra­že­ne in­tu­i­ci­je, ko­ja će do­ži­ve­ti svoj vr­hu­nac u pro­roč­kim sno­vi­ma. U dru­gom de­lu, po­sle de­set go­di­na, pi­sac je ovu utva­ru na­zvao ka­me­ni gost či­me se pri­zi­va Don Žuan, kao ne­ko ko je pre­šao gra­ni­ce ljud­skog zna­nja i ko­ga sa­mo nad­re­al­no mo­že upo­zo­ri­ti na po­či­nje­ni hi­bris. Pri­su­stvo Don Žu­a­na udru­že­no sa sim­bo­li­kom bro­je­va, ko­ja za­u­zi­ma zna­čaj­no me­sto u Aure­li­ji, otva­ra hri­šćan­sku kon­cep­ci­ju tu­ma­če­nja sno­va i pri­vi­đa­nja. Broj ju­na­ko­vih go­di­na na zi­du mo­gli bi ozna­či­ti na­do­la­ze­ću smrt, u smi­slu što broj sto­ji is­pi­san kao ne­što što se ne­će pro­me­ni­ti, kao ne­što traj­no. Ju­nak je po­mi­slio da nje­gov broj go­di­na vi­še ne­će ra­sti, da će umre­ti.

Fan­ta­stič­na slu­čaj­nost je na­ra­tiv­na me­to­da če­sto upo­tre­blja­va­na u ro­man­ti­čar­skoj no­ve­li i ko­ri­sti se kao pra­va lo­gi­ka ko­ju tre­ba sle­po sle­di­ti. Ova sce­na po­tvr­đu­je te­zu Žan Ri­ša­ra ko­ji smar­ta da se u Ner­va­lo­vom si­ste­mu znak i obje­kat iz­jed­na­ča­va­ju. Znak je obje­kat i obje­kat je znak, iz če­ga iš­či­ta­va­mo stav pi­sca da je ma­te­ri­jal­ni svet eks­trem­no re­la­ti­van.⁷ Zna­ko­vi iz re­al­no­sti auto­mant­ski upu­ću­ju na od­re­đe­nu lič­nost ili svoj­stva lič­no­sti, pri če­mu do­la­zi do iden­ti­fi­ka­ci­je. Na­ra­tor iz­jed­na­ča­va broj na ku­ći  kao znak sa so­bom kao objek­tom, tj. su­bjek­tom; ble­da že­na kao obje­kat je znak da će Aure­li­ja ili on umre­ti. Da­kle ono što se pri­či­nja­va za­pra­vo po­sta­je re­al­nost, su­šta isti­na. Iz sve­ga to­ga sle­di da je re­al­nost ta ko­ja pro­iz­vo­di pri­vi­đe­nja. Me­đu­tim, re­al­nost po­sta­je pro­me­nje­na, jer je pro­pu­šte­na kroz fil­ter su­bjek­tiv­no­sti-psi­he op­te­re­će­ne sop­stve­nom (ima­gi­na­tiv­nom) kri­vi­com. Po toj ana­lo­gi­ji pi­sac i raz­mi­šlja. Na­kon ha­lu­ci­na­ci­je de­ša­va se pr­vi  san.

Ju­nak je sme­šten u ne­ku dvo­ra­nu, ko­ja ov­de ima funk­ci­ju ško­le, gde se i za­dr­ža­va. Dru­gi deo sna je opis pa­log an­đe­la, što je za­pra­vo opis Di­re­ro­ve sli­ke An­đeo tu­ge. Na ča­su grč­kog bru­ja­nje je pod­se­ća­lo na mo­li­tvu Mne­mo­zi­ni. Ni­je slu­čaj­no da je upo­tre­blje­na slav­na ti­tan­ka, ko­ja sim­bo­li­zu­je pam­će­nje. Ovaj ele­ment za­pra­vo uvo­di u pro­šlost, u ško­lu či­ji se đa­ci di­ve pam­će­nju. Ner­va­lo­vi sno­vi sa­sto­je se iz za­pam­će­nih tre­nu­ta­ka ra­nog de­tinj­stva i sa te po­zi­ci­je će ka­sni­je za­di­ra­ti sve da­lje u pro­šlost do pr­vih tre­nu­ta­ka (ju­go­vim ter­mi­ni­ma) ko­lek­tiv­ne ljud­ske sve­sti. Po­red to­ga što per­so­ni­fi­ku­je pam­će­nje, Mne­mo­si­na je i maj­ka de­vet mu­za i bi­la je sje­di­nje­na sa Zev­som de­vet no­ći. Broj de­vet ko­ren­spon­di­ra sa Dan­te­om i ve­o­ma je bi­tan za Ner­va­la.

Sli­ka pa­log an­đe­la, za Ner­va­la, pred­sta­vlja Aure­li­ju, tj. nje­nu smrt. Već ov­de ona po­sta­je sve­ti­ca-an­đeo. Nje­na glo­ri­fi­ka­ci­ja gra­di se gra­da­cij­ski.

Sa­ma či­nje­ni­ca da pi­sac sli­ku po­zna­tog auto­ra, mi­to­lo­gi­ju i nu­me­ro­lo­gi­ju ko­ri­sti kao gra­đu za svo­je de­lo do­ka­zu­je ko­li­ki uti­caj na nje­ga ima­ju sko­ro sve kul­tur­ne tvo­re­vi­ne. Ta­ko se po­la­ko stva­ra her­me­tič­ni mit­ski svet u sno­vi­ma či­ji se iz­vir na­la­zi naj­vi­še u mi­sti­ci ko­jom je Ner­val bio op­sed­nut.

Već sa pr­vim snom stva­ra se op­sed­nu­tost smr­ću. Sle­de­ća ha­lu­ci­na­ci­ja de­ša­va se na uli­ca­ma Pa­ri­za uz pri­su­stvo pri­ja­te­lja. Po­tra­ga za zve­zdom je po­tra­ga za svo­jom sud­bi­nom. Ju­nak je ube­đen da će usko­ro umre­ti, a ju­ri­ša­nje za zve­zdom pred­sta­vlje­no je kao ne­str­plji­vo iš­če­ki­va­nje smr­ti. Tu se upli­će astro­lo­gi­ja kao na­u­ka ko­ja se me­ša sa hri­šćen­skim uve­re­njem da nam je svi­ma sud­bi­na una­pred od­re­đe­na. Ras­kr­šće tri uli­ce pred ko­ji­ma se na­la­zi pred­sta­vlja tri ver­ska pu­ta: je­vrej­ski, hri­šćan­ski i mu­sli­man­ski put. Dru­ga­či­je bi mo­glo da se shva­ti kao ve­za sa sve­tim troj­stvom. Apo­stol u ko­ga se pre­tva­ra nje­gov pri­ja­telj pro­jek­ci­ja je ju­na­ka ko­ji že­li da iza­be­re ne­ki od ta tri pu­ta. Bor­ba dva du­ha na br­du de­fi­ni­tiv­no iz­i­sku­je bi­blij­sko tu­ma­če­nje. Sli­ka bor­be pod­se­ća na Mil­to­no­vu in­ter­pre­ta­ci­ju bor­be Hri­sta i Sa­ta­ne ili bor­be Sa­ta­ne sa je­di­nim se­ra­fi­mom ko­ji ni­je hteo da se po­bu­ni pro­tiv Bo­ga. Apo­stol bi u tom slu­ča­ju bio ne­ko ko re­in­ter­pre­ti­ra do­ga­đaj. Sa dru­ge stra­ne  funk­ci­ja apo­sto­la naj­vi­še se ti­če ku­ša­nja ju­na­ka. U tom smi­slu, ku­ša­nje ni­je kla­sič­no ver­sko, ko­li­ko mo­ral­no, s či­me je u ve­zi i iz­bor pu­ta. Bor­ba si­la do­bra i zla sa­mo je po­tvr­đi­va­nje po­sto­ja­nja do­brih/lo­ših prin­ci­pa u ure­đe­nju sve­ta. Ras­tr­za­va­nje ode­će sa se­be je ljud­sko ogo­lja­va­nje i svo­đe­nje na sušt­nu- te­lo i du­šu. U sle­de­ćem tre­nut­ku de­ša­va se da ga voj­ni­ci op­ko­lju­ju, dok nje­go­vi pri­ja­te­lji od­la­ze sa li­kom-dvoj­ni­kom za ko­jeg mi­sle da je naš ju­nak.

Tu se otva­ra te­ma dvoj­ni­štva ko­ja je ja­ko za­stu­plje­na u Ner­va­lo­vim de­li­ma, a na­ro­či­to je bit­na za tu­ma­če­nje sno­va. Kod ju­na­ka, u tom pri­vi­đe­nju, ja­vlja se ose­ćaj da je nje­go­va du­ša po­de­lje­na na pri­vid i stvar­nost. To je su­štin­ski su­kob Ner­va­lo­ve dra­me. Mi za­pra­vo pra­ti­mo ras­cep jed­ne lič­no­sti, ko­ji se ba­zi­ra na neo­pre­de­lje­no­sti iz­me­đu dva prin­ci­pa ži­vo­ta - re­al­nog i fik­ci­o­nal­nog,  a dvoj­nik je za­stup­nik jed­ne od ove dve ka­te­go­ri­je. Te­mu dvoj­ni­štva Ner­val pre­u­zi­ma iz Hof­ma­no­vog Đa­vo­ljeg elik­si­ra, gde se dvoj­ni­štvo svo­di na po­zi­tiv­ni i ne­ga­tiv­ni prin­cip čo­ve­ka.⁸ Pi­sac i na­vo­di ne­mač­ko ve­ro­va­nje da sva­ki čo­vek ima svog dvoj­ni­ka i da kad ga ugle­da zna­či da je smrt bli­zu. Ce­lo­kup­na ha­lu­ci­na­ci­ja za­pra­vo je­ste pri­pre­ma na smrt, a ku­ša­nje se ti­če iz­bo­ra pu­ta na do­bru ili lo­šu stra­nu, tj. u pa­kao ili raj. Ona uvo­di ju­na­ka u sim­bo­lič­ku smrt. Na­red­ni sno­vi i ha­lu­ci­na­ci­je bi­će od­i­gra­va­ne na pro­sto­ru ne­re­al­nog, a nje­ni ak­te­ri po­sta­će lju­di iz pro­šlo­sti – mr­tvi.

Dru­gi po re­du san u Aure­li­ji otva­ra put u car­stvo mr­tvih. Pi­sac se na­la­zi u ku­ći pre­pu­noj uspo­me­na, gde je pro­veo deo svog de­tinj­stva. On vo­di raz­go­vor sa mr­tvom slu­žav­kom i pti­com ko­ja pred­sta­vlja mr­tvog ro­đa­ka. U sle­de­ćem ka­dru pi­sac se na­la­zi u me­stu gde je pro­veo svo­je de­tinj­stvo i sre­će mr­tve ro­đa­ke. Ovaj san nas po­la­ko uvo­di u smi­sao ju­na­ko­vih sno­va i pre­pi­će se sa osta­lim sno­vi­ma.

Po­zna­to je da je Ner­val u svo­ja de­la uno­sio do­sta auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta. Dru­gi deo za­pra­vo je jed­na ve­li­ka is­po­vest, ko­ja nam slu­ži za raz­ma­tra­nje i tu­ma­če­nje pr­vog. U dru­gom snu pr­vog de­la ju­nak na­la­zi na oba­li Raj­ne ko­ja za nje­ga pred­sta­vlja bit­no me­sto. To me­sto no­si mit­ski zna­čaj, a na­ro­či­to je po­ve­za­no sa si­re­na­ma Raj­ne, tj. kon­kret­no sa Lo­re­laj, ko­ja je vr­lo bit­na fi­gu­ra u Ner­va­lo­vom stva­ra­la­štvu, na­ro­čit­no bit­na za me­mo­a­re ko­ji no­se isto­i­me­ni na­ziv – Lo­re­laj, ne­mač­ki su­ve­ni­ri.

Još mi čelo rujno od poljupca njena;
sanjarih u štilji gde pliva sirena...⁹

Pro­stor­ni okvir po­re­me­ćen je kao što je i tem­po­ral­nost po­re­me­će­na. Vi­zi­ja sve­u­kup­nog pro­sto­ra po­et­ski je pred­sta­vlje­na kao vi­zi­ja bez­da­na. Ima­gi­nar­ni pro­stor de­ša­va­nja rad­nje ras­po­re­đen je ho­ri­zon­tal­no i ver­ti­kal­no. Slič­nu she­mu na­la­zi­mo i u Blej­ko­voj po­e­zi­ji. Ner­va­lov kon­cept pro­sto­ra je ma­lo du­ga­či­ji. Ju­nak u Aure­li­ji pa­da ver­ti­kal­no na do­le u sfe­ru pro­šlo­sti, ne­re­al­nog. Ta­ko­đe, u pret­hod­no po­me­nu­toj ha­lu­ci­na­ci­ji, si­le do­bra i zla se bo­re na br­du. To je uz­vi­še­nje, ver­ti­kal­no na go­re. Ova­ko ras­po­re­đen pro­stor re­fe­ri­še na an­tič­ku (pro­me­tej­sku) sim­bo­li­ku go­re i do­le¹⁰ i bi­blij­sku sim­bo­li­ku ra­ja i pa­kla. Kod Ner­va­la ver­ti­kal­na sfe­ra upu­ću­je na svet ma­šte. Ho­ri­zon­tal­no ras­po­re­đen pro­stor re­fe­ri­še na li­ne­ar­ni pro­tok vre­me­na, dok ver­ti­kal­ni zna­či po­vra­tak u pro­šlost.

Što se ti­če vre­me­na, u Ner­va­lo­vim de­li­ma do­mi­ni­ra pro­šlost. Pi­sac Aure­li­je vra­ća se u svo­ju pro­šlost, ko­ja do­bi­ja ko­no­ta­ci­ju mit­ske pro­šlo­sti. On gra­di sop­stve­ni svet od de­lo­va sve­ta ko­ji je dav­no ne­stao da bi re­kon­stru­i­sao sop­stve­nu lič­nost. Po­tra­ga za Aure­li­jom za­pra­vo je po­et­ska pred­sta­va po­tra­ge za sa­mim so­bom. Ta po­tra­ga od­go­va­ra po­tra­zi za sop­stvom kao ro­man­ti­čar­skim ide­a­lom.

Trinaesta se vraća, al' prva u krvi
I uvek jedina! Il' tren samo blagi?¹¹

U sti­ho­vi­ma ovog so­ne­ta po­sto­ji po­na­vlja­nje, tri­na­est pu­ta, ko­je je vred­no­sno uvek pr­vo. Ju­nak se u svo­jim sno­vi­ma kon­stant­no vra­ća u pro­šlost i ta­ko is­ta­žu­je se­be sle­de­ći ide­ju o me­temp­si­ho­zi i pre­de­sti­na­ci­ji. Ne sa­mo da pro­šlost eg­zi­sti­ra u sno­vi­ma, ona eg­zi­sti­ra i u nje­go­vim ma­šta­nji­ma. Ta­ko u Sil­vi­ji  ima­mo po­ku­šaj po­vrat­ka pro­šlo­sti i ide­ju da pro­šlost ži­vi u sa­da­šnjo­sti. Tu se pr­vi put ja­vlja mi­sao o re­in­kar­na­ci­ji. Lik ne­za­do­vo­ljan so­bom, od­la­zi u me­sto gde je od­ra­stao, sim­bo­lič­ki od­la­zi u svo­je de­tinj­stvo i po­ku­ša­va da re­kon­stru­i­še lju­bav iz mla­do­sti. Ma­šta­nje o Adri­je­ni, za­pra­vo je ma­šta­nje o Aure­li­ji. Na­kon sa­zna­va­nja da je Adri­je­na mr­tva stva­ra se ide­ja da je Adri­je­na za­pra­vo Aure­li­ja, njen dvoj­nik. Na­rav­no mo­ra se po­me­nu­ti i raz­o­ča­ra­nje, jer Sil­vi­ja vi­še ni­je na­iv­na se­ljan­či­ca već od­ra­sla že­na ko­ja ima dru­gog lju­bav­ni­ka. Iz sveg tog sa­zna­nja pro­iz­i­la­ze ma­šta­nja i mi­stič­ne za­mi­sli o se­o­bi du­ša, re­in­kar­na­ci­ji ko­je stva­ra­ju za­tvo­ren svet glav­nog ju­na­ka.

Ide­ja o se­o­bi du­ša pri­sut­na je u onom tre­nut­ku sna ka­da lik raz­go­va­ra s pti­com¹² ko­ja pred­sta­vlja nje­go­vog ro­đa­ka. To je uti­caj pi­ta­go­re­ja­ca ko­ji su bi­li po­pu­lar­ni u mi­sti­ci­zmu i na Ori­jen­tu ko­ji je Ner­val po­se­tio. Pi­ta­go­rej­sko shva­ta­nje da je du­ša be­smrt­na i da sa­mo me­nja ob­li­ke za­pra­vo je po­god­na da se po­stig­ne efe­kat ko­ji sno­vi tre­ba da iza­zo­vu kod či­ta­o­ca. Ono što pi­sac po­ku­ša­va da ka­že je­ste da ula­zi u svet smr­ti, za­pra­vo u svet po­sle smr­ti gde na­la­zi da du­ša do­i­sta je­ste več­na. Ova ide­ja sa­mo je jed­na od mno­gih mi­stič­nih stva­ri ko­je je Ner­val in­kor­po­ri­rao u svo­je de­lo. Shva­ta­nje da mi ži­vi­mo u na­šim pre­ci­ma i da na­ši pre­ci ži­ve u na­ma je­ste jed­na va­ri­jan­ta tu­ma­če­nja uče­nja o se­o­bi du­še. Du­še idu na­pred kroz vre­me i vra­ća­ju se na­trag. Mo­že se i tu­ma­či­ti da je jed­na du­ša jed­ne po­ro­di­ce ras­ce­plje­na na vi­še de­lo­va. Ta­ko se vre­me kao li­ne­ar­ni pro­tok do­vo­di u pi­ta­nje, jer ono ne pro­la­zi li­ne­a­no već od jed­ne ge­ne­ra­ci­je do dru­ge i na­trag. U tom smi­slu, vre­me se mo­že sma­tra­ti  kao kre­te­nje oko jed­ne tač­ke.

Sle­de­će sli­ke uvo­de nas u vi­so­ke dvo­ra­ne, car­stvo be­log kao iz­vo­ra sve­tlo­sti i raj­ske lju­de. Pi­sac opi­su­je sce­ne obič­nog ži­vo­ta. De­ca i de­voj­ke se igra­ju oko ku­će, lju­di se vra­ća­ju s po­sla, ali svi u be­lom i svi le­pi. To je pri­kaz uto­pi­je ko­ja ni­je ni­ma­lo fan­ta­stič­na, već je pot­pu­no obič­na, ali isto ta­ko i ne­mo­gu­ća. Be­lo je sim­bol sve­tlo­sti, a sa­mim tim i ži­vo­ta, do­bro­te; isto ta­ko i le­po­ta na lju­di­ma ko­ji su obič­ni, a opet ne­re­al­ni.¹³

Pri­sut­nost sve­tlo­sti u ve­zi je sa ras­po­re­dom pro­sto­ra. Sve­tlost, ko­ja uglav­nom isi­ja­va iz li­ko­va, re­fe­ri­še na obr­nu­tu kon­cep­ci­ju. Sve­tlost se pri­ka­zu­je kao su­prot­nost od za­ko­na fi­zi­ke – zra­či ono što u re­al­no­sti ne zra­či, a ne zra­či ono što u re­al­no­sti zra­či. Zra­če te­la, dok se, na pri­mer, u dru­gom de­lu sun­ce  pri­ka­zu­je kao cr­no. Ova­ko pred­sta­vlje­na sve­tlost te­sno je u ve­zi sa ele­men­ti­ma sno­va ko­ji no­se sve­tlost. U tra­di­ci­o­nal­noj sim­bo­li­ci sve­tlost je atri­but Bo­ga i ima po­zi­tiv­nu ko­no­ta­ci­ju. Ta­ko je i kod Ner­va­la. Sve što je sa­mom li­ku po­zo­tiv­no do­bi­ja sjaj, sve što je ne­ga­tiv­no za­tam­nju­je se.

Pri­ka­zu­ju­ći sce­nu iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta kao sa­vr­še­nu, pi­sac pro­jek­tu­je svo­ju ide­al­nu sli­ku sve­ta u sno­vi­ma. Čo­vek je stvo­ren da bu­de obi­čan i, slič­no Pla­to­no­voj kon­cep­ci­ji u Dr­ža­vi, da ra­di ono što mu pri­li­či. Da­kle, ne­ma ro­man­ti­čar­skih eks­tre­ma, sve je sa­vr­še­no i obič­no, ali pre sve­ga le­po. «Bi­la je to kao ne­ka od onih pr­vih i ne­be­skih po­ro­di­ca, či­je su me na­sme­ja­ne oči tra­ži­le s to­plom lju­ba­vlju. Sta­doh da pro­li­vam su­ze vre­le kao da sam se se­tio iz­gu­blje­nog ra­ja.»¹⁴ Ci­tat mo­že ima­ti ve­ze sa Sil­vi­jom gde ima­mo glav­nog ju­na­ka ko­ji tra­ga za idi­lič­nom pro­šlo­šću i ta­ko po­ku­ša­va da ra­sve­tli taj­ne sop­stve­ne lič­no­sti. U po­tra­zi za sop­stvom u Aure­li­ji, ju­nak do­spe­va do ide­al­nog sta­nja ko­je se gra­ni­či sa fi­lo­zo­fi­jom za­jed­ni­štva. Ro­man­ti­čar­ska in­di­vi­dua tra­ga za ide­al­nim okru­že­njem u ko­jem će op­sta­ti. Ov­de ima­mo pa­ra­dok­sal­nu si­tu­a­ci­ju. Je­din­stve­na oso­ba tra­ga za me­stom u ko­jem će se uklo­pi­ti. On tra­ži da se sto­pi u op­štost. Tra­gič­nost se po­sti­že ti­me što je ideal ne­do­sti­žen. Raj je iz­gu­bljen i mo­že se na­ći sa­mo u sno­vi­ma. Sno­vi do­bi­ja­ju zna­čaj ne­pro­ži­ve­lje­nog ži­vo­ta.

U Ner­va­lo­vom sve­tu, du­še ro­đa­ka su ju­nak sam. Tra­že­ći njih, on pro­na­la­zi se­be. Sno­vi mu slu­že da po­sma­tra i po­no­vo pro­ži­vlja­va ono što je bio i šta bi mo­gao bi­ti. Raj­ska po­ro­di­ca je iz­gu­blje­na po­ro­di­ca ka­kvu on ni­kad ni­je imao. Da­kle, upliv u san pred­sta­vlja sim­bo­lič­ni­ji stu­panj ma­šte. Ju­nak ži­vi u ide­al­nim tre­nu­ci­ma, u ide­al­noj pro­šlo­sti. San je pro­jek­to­va­nje ide­a­la i pro­šlo­sti na ne­za­do­vo­lja­va­ju­ću stvar­nost; san je fan­ta­stič­no pro­ži­vlja­va­nje ne­mo­gu­ćeg.

Ulo­ga dra­ge u sno­vi­ma pr­vog de­la za­pra­vo i ni­je na­ro­či­to ve­li­ka. Aure­li­ja je glav­ni sim­bol, ona re­pre­zen­tu­je naj­va­žni­je vred­no­sti ju­na­ko­vog ži­vo­ta. Kao slav­na glu­mi­ca, po­ja­vlju­je se sa­mo u od­re­đe­nim ka­dro­vi­ma i da­je zna­čaj kom­plet­noj sce­ni. Bez nje film bi bio za­ni­mljiv, ali ne i pot­pun. Aure­li­ju tre­ba po­sma­tra­ti u okvi­ru u kom se na­la­zi. Ta­ko, na pri­mer, u još jed­noj sce­ni po­tra­ge za svo­jim iz­gu­blje­nim vre­me­nom, pi­sac je iz­jed­na­ča­va sa vr­tom ta­ko što se vrt iz­vi­ja i do­bi­ja njen ob­lik. Sam pi­sac tu­ma­či sop­stve­ni san kao znak da je Aure­li­ja mr­tva. Ona je umr­la, vra­ti­la se u pri­ro­du i ta­ko pot­pu­no se sto­pi­la sa njom. Sve to za­jed­no ko­re­spon­di­ra sa Vod­svor­to­vom Lu­si ko­ja je, slič­no, je­dan od ti­po­va umr­le dra­ge i po­sred­nič­ka fi­gu­ra te­me pri­ro­de i pri­rod­no­sti, lju­ba­vi i smr­ti u ko­smo­su. Po to­me se vi­di da je ro­man­ti­čar­sko i uno­še­nje pri­ro­de u de­lo kao iz­u­zet­no bi­tan ele­ment. Pre iz­vi­ja­nja vr­ta, či­ta­mo opi­se di­vljih šu­ma. Pri­ro­da je lep­ša van ci­vi­li­za­ci­je, van čo­ve­ka, a opet, sa dru­ge stra­ne, pri­ro­da i čo­vek či­ne jed­no.

Pred­sta­vlja­nje i iz­vi­ja­nje pri­ro­de kao znak smr­ti, za­pra­vo je mno­go sim­bo­lič­ni­ji znak. Ovaj san uvod je u naj­zna­čaj­ni­ji od svih sno­va – san o stva­ra­nju sve­ta.

Pr­vi opis je opis ču­do­vi­šta ko­ja me­nja­ju ob­lik i usled mu­zi­ke, ko­ja bi tre­ba­lo da pred­sta­vlja pi­ta­go­rej­sku va­ri­jan­tu har­mo­ni­je sfe­ra, do­bi­ja­ju iz­gled di­vljih ži­vo­ti­nja, pti­ca i ri­ba. Ova sli­ka uvo­di u po­jam stra­šnog. Vi­še ni­smo u do­me­nu se­ća­nja i ma­šta­nja o lju­di­ma iz pro­šlo­sti, već u sfe­ri ko­ja je ljud­skom is­ku­stvu ne­po­zna­ta. Ovaj san ko­re­spo­ni­da­ra sa pri­ka­zom bor­be dva du­ha na br­du i, po­sma­tra­no kroz pri­zmu bi­blij­skog i an­tič­kog mo­de­la po­sta­nja, či­ni na­sta­vak po­me­nu­te ha­lu­ci­na­ci­je.

Pro­me­nom upra­vlja «bo­gi­nja iz ko­je zra­či sve­tlost» i iz bi­ća su se da­lje pre­o­bra­ža­va­li u vi­le, vi­le­nja­ke, vo­de­ne i og­nje­ne du­ho­ve. Sa­ma ču­do­vi­ša pred­sta­vlja­ju amorf­nu ma­su, pr­vo­bit­nu ta­mu iz ko­je se ra­đa sve­tlost, a da­lje i ži­vot. Ce­lo­kup­na sli­ka sa­mo je vi­zu­el­no pred­stva­lje­njo tu­ma­če­nje pr­ve knji­ge Po­sta­nje. Bi­ća ko­ja se iz ze­malj­skih pre­tva­ra­ju u sve­je­vr­san red an­đe­la re­fe­ri­še na se­o­bu du­ša i sli­kov­nu pred­sta­vu ra­ja.

Da­lje se uvo­de u pri­ču de­mo­ni kao pe­ta vr­sta ko­ju stva­ra je­dan od se­dam Elo­a­ha. De­mo­ni i tro­ji­ca Elo­a­ha, prog­na­ni u uto­bu ze­mlja, is­pod Afri­ke, po­ne­li su sa so­bom taj­nu tu­ma­če­nja Sve­te knji­ge. Ra­đa­li su se u li­ku svo­je de­ce i ta­ko cr­pe­li ze­malj­sku ener­gi­ju. «Usko­ro raz­ne bo­le­šti­ne po­če­še da do­set­ku­ju na­rod, ži­vo­ti­nje i bilj­ke su iz­u­mre­le.. Sa­žve­žđe Ori­o­na otvo­ri ne­bo i iz nje­ga se vo­da iz­li u sla­po­vi­ma..»¹⁵

Sam na­ziv Elo­ah jed­no je od se­dam mo­gu­ćih ime­na Bo­ga, od El što zna­či Bog, na­sta­lo u se­ve­ro­za­pad­nim se­mit­skim je­zi­ci­ma. Reč Elo­ah ret­ko se ko­ri­sti, a zna­či «a good», do­bro kao si­no­nim za Bo­ga. Stva­ra­nje de­mo­na je­ste stva­ra­nje po­bu­nje­nih an­đe­la, pred­vo­đe­ni Sa­ta­nom. To je od­stu­pa­nje od Sve­tog pi­sma – Sa­ta­na se ov­de ni­je po­bu­nio, on je ro­đen po­bu­njen. Nji­ho­vo po­sto­ja­nje is­pod ze­mlje i uni­šta­va­nje ži­vo­ta na sa­moj ze­mlji ov­de pred­sta­vlja ze­mlju sa­mu. Sed­mo­ri­ca Elo­a­ha u tom smi­slu pre­sta­ju da bu­du se­dam li­ca bo­go­va i po­sta­ju se­dam smrt­nih gre­ho­va, či­me se stva­ra idej­na po­ve­za­nost sa Ot­kro­ve­njem Jo­va­no­vim. Pri­kaz  apo­ka­lip­se, u Ner­va­lo­vom snu, za­pra­vo je kom­bi­na­ci­ja Ot­kro­ve­nja i Po­sta­nja. Na­kon apo­ka­lip­se sle­di po­top i ob­na­vlja­nje ze­mlje u kri­ci­ma več­ne maj­ke ko­ja je pla­ka­la dok su se vra­če­vi skri­va­li pod ze­mljom, No­je­vi si­no­vi ob­ra­đi­va­li si­no­vi, a ko­ma­di ve­li­ke zmi­je se spa­ja­li. Kom­bi­na­ci­ji ova dva tek­sta pri­klju­če­ni su ka­ba­li­stič­ka uče­nja i li­ko­vi na­pu­šte­ne že­ne i maj­ke.

Sno­vi glav­nog li­ka ne re­pre­zen­tu­ju sa­mo se­ća­nja iz ra­nog de­tinj­stva kao naj­be­za­zle­ni­jeg pe­ri­o­da ži­vo­ta, sno­vi su iz­ma­šta­na idej­na se­ća­nja mit­skog pe­ri­o­da i pred­sta­vlje­ni su kao se­ća­nja o pra­po­sto­ja­nju. Ju­nak tra­ži kri­vi­cu u svo­joj pro­šlo­sti, svo­jim pre­ci­ma kao mo­guć­nost na­sle­đe­ne kri­vi­ce i po­što je ne na­la­zi tran­spo­nu­je svoj duh u pe­riod sa­mog po­sta­nja. Svo­ju kri­vi­cu tra­ži u de­mo­ni­ma, i ta­ko po­i­sto­ve­ću­je svoj ži­vot sa pra­čo­ve­kom. U tom smi­slu svo­ju sud­bi­nu do­ži­vlja­va kao ko­nač­no iz­gnan­stvo iz ra­ja. Že­na je sim­bol Aure­li­je, a njen krik sa­mo je do­kaz nje­go­ve ne­sre­će. U toj sce­ni ona je po­i­sto­ve­će­na sa Maj­kom, pri če­mu ju­nak po­sta­je pri­vid­ni sin-spa­si­telj, ko­ji je iz­gu­bio svo­ju bit­ku.

Autor gra­di svoj svet u sno­vi­ma. Ta tvrd­nja ide u pri­log tu­ma­či­ma ko­ji sma­tra­ju da Ner­val sam uokvi­ren u svoj tekst, tj. da ima pa­žlji­vo smi­šljen plan da ma­ni­pu­li­še či­ta­o­ci­ma ili da to­me te­ži. Ova­kve te­o­ri­je raz­bi­ja­ju ilu­zi­ju i iz­la­ze da­le­ko iz okvi­ra ro­man­ti­čar­skog fan­ta­stič­nog žan­ra. Za­mi­šlja­nje ide­al­nog i od­ba­ci­va­nje re­al­nog je ono što je ro­man­ti­čar­sko u Ner­va­lu, a Ner­val u okvi­ru ro­man­ti­zma osta­je za­pam­ćen zbog na­či­na na ko­ji je ob­ra­dio mo­tiv fan­ta­stič­nog. Nje­go­va po­tra­ga za ra­jem pre­va­zi­la­zi gra­ni­ce lič­nog i ula­zi u pod­ruč­je ve­re i pre­da­nja. Ju­nak sa­nja po­top i de­mo­ne kao po­sle­di­cu sop­stve­nog iz­gu­blje­nog ra­ja. Tra­že­ći oprav­da­nje za svo­ju kri­vi­cu, on je na­la­zi u sno­vi­ma u okvi­ru ko­lek­tiv­ne kri­vi­ce pra­bi­ća. San o apo­ka­lip­si i po­to­pu za­pra­vo je po­ku­šaj da se ta kri­vi­ca re­de­fi­ni­še, da se ob­ja­sni.

San ko­ji za­tva­ra pr­vu knji­gu Aure­li­je je­ste kom­bi­na­ci­ja ide­al­ne sli­ke ra­ja pred­sta­vlje­ne kroz pro­stor­ni okvir Ta­jan­stve­nog gra­da i kroz taj­nu o mit­skom po­sto­ja­nju sve­ta.

Uvo­đe­nje li­ka is­toč­njač­kog kne­za kao uve­ća­na i ulep­ša­na pri­li­ka glav­nog li­ka naj­bo­lji je pri­kaz te­me dvoj­stva ko­jom se Ner­val ba­vio. Ju­nak je sad knez ko­ji vr­ši nje­go­vu ulo­gu. On tre­ba da po­sta­ne muž one ko­ju lik vo­li. U tom smi­slu, san je pro­jek­ci­ja neo­stva­re­nih že­lja. Sa dru­ge stra­ne, dvoj­nik je, u knji­žev­no­sti iz ko­je Ner­val cr­pi ovaj mo­tiv, bio če­sto pri­ka­zan kao su­prot­nost, kao ne­ga­tiv­ni an­ti­pod. Ti­me nje­gov san do­bi­ja iz­gled ka­žnja­va­nja zbog kri­vi­ce.

Pi­šče­vo po­zi­va­nje či­ta­o­ca na tu­ma­če­nje de­la kroz is­toč­njač­ku kul­tu­ru, mo­že se sma­tra­ti za­va­ri­va­njem. Već se po­me­nu­to da ju­nak pro­jek­tu­je ide­al­nu vi­zi­ju sop­stve­nog ži­vo­ta u sno­vi­ma. U ne­ku ru­ku bi i mo­glo da se ka­že da su Ner­va­lo­vi sno­vi za­pra­vo fan­ta­stič­ni­ja va­ri­jan­ta sa­nja­re­nja. Po­što je bo­ra­vio na Ori­jen­tu, Ner­val je po­sa­to op­sed­nut nji­ho­vom kul­tu­rom i mi­sti­kom. Uve­ćan i ulep­šan fik­tiv­ni lik je ju­na­ko­vo vi­đe­nje se­be u estet­ski pod­mla­đe­nom sta­nju. Kne­že­vo i Aure­li­ji­no ven­ča­nje je­ste na­čin iden­ti­fi­ka­ci­je sa­nja­ra sa  onim što se sa­nja. Ju­nak sa­nja ono što bi vo­leo da se de­si­lo u pro­šlo­sti. Da­kle, opet se ja­vlja po­re­me­će­na tem­po­ral­nost.

Vre­me je po­de­lje­no na dve rav­ni – jed­nu či­ni bli­ska iz­ma­šta­na pro­šlost, dru­gu či­ni mit­ska pro­šlost. Štam­pa­ne ob­ja­ve o otva­ra­nju ka­zi­na re­fe­ri­šu da se na­la­zi­mo u mo­der­nom vre­me­nu. Me­đu­tim, za­bu­nu uno­se ra­di­o­ni­ca, rad­ni­ci i stva­ri u njoj. Ak­ce­nat je na va­tri ko­ja oži­vlja­va gli­ne­nu la­mu. Va­tra o ko­joj je reč je­ste onaj pla­men ko­ji je oži­veo pr­va bi­ća. To je za­pra­vo va­tra ko­ju je Pro­me­tej ukrao i dao je lju­di­ma. Usa­vr­ša­va­nje umet­nič­kih pred­me­ta iz ra­di­o­ni­ce je ljud­sko sim­bo­lič­ko usa­vr­ša­va­nje. U mo­de­r­nom kru­gu pri­če na­la­zi se mit­ski de­lić ko­ji pred­sta­vlja cen­tar od ko­ga sve po­la­zi. Taj mit­ski de­lić gra­ni­či se sa an­ti­kom, kon­kret­no sa li­kom Pro­me­te­ja i sa an­tič­kim mo­de­lom stva­ra­nja. U ova­ko kon­ci­pi­ra­noj pri­či mo­že se re­ći da vre­me ne po­sto­ji. Vra­ća­nje pro­šlo­sti i to mit­skoj pro­šlo­sti alu­di­ra na Ni­če­o­vu kon­cep­ci­ju ci­klič­nog vre­me­na u smi­slu vra­ća­nja an­ti­ci.
 

Drugi deo

Dru­gi deo Aure­li­je po­či­nje pri­zi­va­njem Euri­di­ke, ko­ja je «po dru­gi put iz­gu­blje­na», či­me se uka­zu­je na tra­ga­nje za njom, pri če­mu se ju­nak-umet­nik pre­tva­ra u sim­bo­lič­kog Or­fe­ja.

Dvaput sam Aheron prešao, pun sile,
smenjujući katkad s Orfejevom lirom
uzdahe svetica i krikove vile.¹⁶

Pi­sac, na po­čet­ku Aure­li­je, go­vo­ri o svom is­ku­stvu kao si­la­sku u svet sen­ki, u svet mr­tvih – pa­kao. Po­ve­zu­ju­ći sti­ho­ve El des­dic­ha­da i Aure­li­ju, vi­di­mo da umr­la dra­ga gu­bi svo­ju ve­zu i sa La­u­rom i sa Be­a­tri­če, već po­sta­je Euri­di­ka. Si­la­zak u pa­kao ne ko­re­spon­di­ra to­li­ko sa Dan­te­om, ko­li­ko sa an­tič­kim mi­tom o Or­fe­ju iz ko­ga su ka­sni­je na­sta­le epi­zo­de Odi­se­je­vog i Ene­ji­nog si­la­ska u Had. Ner­va­lu je mno­go bli­že po­zi­va­nje na mit od po­zi­va­nja na li­te­ra­tu­ru, za­to što u mi­tu na­la­zi svu onu op­štost i uni­ver­zal­nost ko­ja mu je po­treb­na, i sa dru­ge stra­ne do­zu mi­stič­no­sti ko­ja od­go­va­ra nje­go­vom sta­nju. Si­la­zak u pod­ze­mlje dva pu­ta (ka­ko pi­še) uka­zu­je na ju­na­kov dvo­stru­ki ži­vot, ko­ji či­ne on i nje­gov dvoj­nik u sno­vi­ma. Po dru­gi put iz­gu­blje­na Euri­di­ka re­fe­ri­še na re­kon­struk­ci­ju sno­va i dvo­stru­ku kri­vi­cu ko­ju ose­ća zbog Aure­li­je.

Pri­zi­va­nje Euri­di­ke iz­ba­cu­je lik Aure­li­je u pr­vi plan. U pr­vom de­lu, ona je bi­la pa­siv­no pri­sut­na. Ner­val u pr­vom de­lu pre­va­zi­la­zi gra­ni­ce lju­ba­vi; dra­ga je za nje­ga sa­mo po­vod za san. U dru­gom de­lu ona je kon­stant­ni uče­snik pri­vi­đa­nja. Tu se nad­zi­re slič­nost u kon­cep­ci­ji sa Dan­te­o­vom Ko­me­di­jom, jer Dan­te pr­vo pre­la­zi pa­kao i či­sti­li­šte sa Ver­gi­li­jem, da bi na kra­ju sti­gao do Be­a­tri­če u Ra­ju. Slič­no je i u Aure­li­ji, ju­nak sam pre­la­zi pa­kao u pr­vom de­lu, da bi u dru­gom de­lu sti­gao do fik­tiv­nog li­ka dra­ge. On po­sta­je op­sed­nut lju­ba­vlju pre­ma Aure­li­ji i nje­nom smr­ću za ko­ju sma­tra da je na­stu­pi­la nje­go­vom kri­vi­com. Usled to­ga po­či­nje da pro­jek­tu­je sli­ke svo­je pro­pa­sti. Ta­ko mu se pri­vi­đa Aure­li­jin lik ko­ji si­la­zi sa ogle­da­la i ja­vlja mu se op­se­siv­na ide­ja da je Aure­li­jin duh u te­lu pe­va­či­ce ko­ja, iako ne iz­gle­da kao Aure­li­ja, ima isti glas kao ona. Mo­že se re­ći da je dru­gi deo za­pra­vo jed­na ve­li­ka auto­re­flek­si­ja sa ma­njim epi­zo­da­ma sno­va i pri­vi­đa­nja. Ju­nak je op­te­re­ćen svo­jim pret­hod­nim oni­rič­kim is­ku­stvom (iz pr­vog de­la) i kri­vi­com, što ra­đa ide­ju o sa­mo­u­bi­stvu, pri če­mu bi se du­še lju­bav­ni­ka u Do­no­vom sti­lu sje­di­ni­le u smr­ti.

Sli­ka ku­ći­ce u šu­mi iz ko­je se ču­ju gla­so­vi ko­ji iz­go­va­ra­ju: «Ona je iz­gu­blje­na»¹⁷, otva­ra te­mu spa­se­nja. Op­te­re­ćen oče­ki­va­nom smr­ću, ju­nak is­pi­tu­je ve­ru, Bo­ga i na­u­ku, ka­ko bi us­peo da na­đe svoj put i shva­ti svoj po­lo­žaj u sve­tu i smr­ti. Po­vo­dom to­ga, on pro­ma­tra svoj ži­vot, svo­je gre­he u na­di za is­ku­plje­nje. San o lič­no­sti­ma iz pro­šlo­sti, ko­je mu se re­đa­ju u mi­sli­ma, ra­đa­ju mi­sao o pa­siv­noj kri­vi­ci – da je za­bo­ra­vio sve i bri­nuo se sa­mo u dra­goj. Iz­gu­blje­na Aure­li­ja vi­zi­ja je pot­pu­ne pro­pa­sti.

Pa­ra­no­i­čan strah po­vo­dom neo­ka­ja­nih gre­ho­va, ko­ji do­no­se več­nu pro­past, iz­vor je svih pri­vi­đa­nja i sno­va ko­ji na­stu­pa­ju, sve do od­la­ska u bol­ni­cu. Ta­ko ju­nak še­ta gra­dom i pri­su­stvu­je sva­đi, pri če­mu se ja­vlja ide­ja da je rad­nik ko­ji je tu­da pro­šao sa de­te­tom na le­vom ra­me­nu, u stva­ri sve­ti Kri­stof ko­ji no­si Hri­sta. U bi­blij­skoj mi­to­lo­gi­ji Hrist je sklo­pio do­go­vor sa ocem da će is­ku­pi­ti ljud­ske gre­he i vra­ti­ti čo­ve­ku raj. Bez tog či­na ljud­ski raj pot­pu­no je iz­gu­bljen. Ide­ja o mr­tvom Hri­stu zpra­vo je apo­ka­lip­tič­nog ka­rak­te­ra, jer je čo­ve­ko­va pro­past za­ga­ran­to­va­na. Pre­ne­se­no na si­bo­lič­ki plan sva­đa zna­či rat u sve­tu, a Kri­stof sa Isu­som zna­či Hri­sto­vo iz­ba­vlja­nje i mo­guć­nost is­ku­plje­nja.

Dru­gi deo oba­vi­jen je ve­lom sa­mo­u­bi­stva. Sto­ga se apo­ka­lip­tič­na pri­vi­đe­nja mo­gu tu­ma­či­ti kao op­se­si­ja sa­mo­u­bi­ce. Sa tim su u ve­zi i pri­vi­đe­nja zve­zda ko­ja se ga­se, cr­nog  sun­ca u no­ći i da je Ze­mlja si­šla s pu­ta­nje. U iš­če­ki­va­nju svo­je smr­ti, ju­nak do­ži­vlja­va sop­stve­ni ne­sta­nak kao pot­pu­ni ne­sta­nak sve­ta.

„Da l' još uvek umeš da izvodiš skret
Od mrtvog ka živom, nepomitnim redom,
Da zadahneš one kojim nije mret,
Da zgaslih sunaca ne presvisnu jednom?

Ti – smrt da pobediš, imaš li još moći?
O nisi li zgromljen, okršajem ljutim
kada anatemnjak i Anđeo Noći

Poslednjom se snagom ustremio, slutim?
Sam plačem, sam patim. Ne mogu podneti.
A umrem li ja – ta sve će umreti!“¹⁸

U pe­smi Hri­stos na go­ri ma­sli­no­voj, pe­snik se obra­ća sa­mom Hri­stu; pi­ta se da li je on spo­so­ban da spa­si svet i is­pi­tu­je po­sle­di­ce pro­pa­sti. U ovom pri­vi­đe­nju on se po­i­sto­ve­ću­je sa njim. On po­sta­je spa­si­telj ili no­si­lac pro­pa­sti .O to­me go­vo­re i gla­so­vi deč­jeg ho­ra ko­ji u re­fre­nu po­na­vlja­ju Hri­sto­vo ime. Mi­sao da je ju­nak sam Hrist raz­vi­ja se, ka­sni­je, u sno­vi­ma ko­ji su ve­zi sa po­vrat­kom har­mo­ni­je sfe­ra.

Mi­sli o pro­pa­sti i po­nov­nom is­ku­plje­nju pri­ka­za­ne su još jed­nom u dru­ga­či­jem ob­li­ku, kao pri­vi­đa­nje bor­be Bur­gi­njo­na i Ar­ma­nja­ka i di­za­nje utva­ra rat­ni­ka. U sno­vi­ma pr­vog de­la, ju­na­ku su se pri­vi­đa­li li­ko­vi pre­da­ka, ko­ji ne re­pre­zen­tu­ju op­šti po­re­dak, već su ve­za­ni sa­mo za ju­na­ko­vu lič­nost. Rat­ni­ci su utva­re ko­je su, za ju­na­ka, su­štin­ski stra­ne i pred­sta­vlja­ju sve­op­štu po­bu­nu mr­tvih du­ša. Oni ni­su po­sle­di­ca sa­ve­sti glav­nog li­ka,¹⁹ već su po­sle­di­ca sve­sti pre­op­te­re­će­ne več­nim me­stom i stra­ha da li će nje­gov duh bes­cilj­no lu­ta­ti ze­mljom.

Po bi­blij­skom tu­ma­če­nju, čo­ve­kov spas bi­će mo­guć po­sle po­to­pa. Bog, ljut zbog kri­vi­ce Ada­ma i Eve i nji­ho­vog po­ro­da, sru­čio je na ze­mlju ki­šu ko­ja tre­ba da ope­re i ubi­je greh, po­sle ko­je tre­ba da na­sta­ne bo­lji po­re­dak. Ka­da je glav­ni lik oti­šao u Bo­ta­nič­ku ba­štu u ode­lje­nja ko­stu­ra i vi­deo ču­do­vi­šta ko­ji su da pot­se­ti­li na po­top, kad je iza­šao na ba­štu se spu­sti plju­sak, a po gra­du na­sta­ne po­pla­va, on je re­fe­ri­sao na bi­blij­ski po­top. Pre­sta­nak ki­še sim­bo­li­zu­je na­du u mo­guć­nost spa­sa. Ka­da je ku­pio dva ka­di­fe­na za­klo­na od va­tre, ukra­še­na hi­je­ro­gli­fi­ma u pro­dav­ni­ci ret­ko­sti­ma i uči­ni­lo mu se da je to po­tvr­da ne­be­skog pra­šta­nja, to ni­je sa­mo na­da, to je na­ja­va za na­stu­pa­ju­ću har­mo­ni­ju i znak da će mir za­i­sta do­ći. Mi­sao o mi­ru po­tvr­đu­je i po­ja­va Bo­gi­nje u snu ko­ja će mu se ko­nač­no po­ka­za­ti u pu­nom sja­ju.²⁰ Vrt ko­ji se po­ja­vlju­je iz obla­ka iza nje oba­sjan pro­dor­nom sve­tlo­šću, sim­bo­li­zu­je pri­ro­du kao ne­vi­nost i oči­šće­nost u pu­nom sja­ju. Ta­kva pri­ro­da, ob­no­vlje­na i sjaj­na, mo­že po­no­vo da ra­đa.

Shva­ta­nje si­tu­a­ci­je kao is­ku­še­nja bo­gi­nje Izi­de, uvo­di je u pri­ču. Ona po­sta­je glav­ni no­si­lac ide­je pro­kre­a­ci­je do kra­ja de­la. On na­zi­va Izi­du maj­kom i sve­tom su­pru­gom (ista kao Ma­ri­ja, maj­ka i ona ko­ju je vo­leo); ona mu se po­ja­vlju­je u ob­li­ci­ma an­tič­ke Ve­ne­re ili hri­šćan­ske Bo­go­ro­di­ce. Izi­da u se­bi po­se­du­je sje­di­nje­ne li­ko­ve maj­ke i že­ne, ona je ge­te­ov­sko več­no žen­sko. U tu­ma­če­nju pr­vog de­la već je po­me­nu­to da se Aure­li­jin lik sla­vi gra­da­cij­ski. Ona, u dru­goj knji­zi, po­sta­je Bo­gi­nja – Izi­da  ko­ja do­no­si na­du u spa­se­nje u ob­li­ku li­ko­va Ve­ne­re i Bo­go­ro­di­ce.

U egi­pat­skoj mi­to­lo­gi­ji Izi­da je bi­la per­so­ni­fi­ka­ci­ja pat­nje za svo­jim mu­žem i bra­tom Ozi­ri­som, či­me se stva­ra di­rekt­na po­ve­za­nost sa Aure­li­jom (ko­ja pa­ti za glav­nim li­kom). Ve­zu sa egi­pat­skom mi­to­lo­gi­jom pi­sac us­po­sta­vlja i u snu u bol­ni­ci, pri če­mu je bol­ni­ca slič­na pi­ra­mi­di (po sli­ka­ma na zi­do­vi­ma i po vra­ti­ma ko­ja vo­de u po­dru­me ko­ja li­če na pod­zem­ne hod­ni­ke pi­ra­mi­de). On ta­ko­đe uobra­ža­va da bo­le­sni­ci u vr­tu uti­ču na kre­ta­nje zve­zda, da lu­dak ko­ji še­ta u krug upra­vlja sun­če­vim kre­ta­njem. Glav­ni lik uti­če na me­sec. Nje­go­va ulo­ga da us­po­sta­vi sklad po­mo­ću ka­ba­le i osta­lih ve­ri.Ovim snom se, na­kon pri­vi­đa­nja po­to­pa i uni­šte­nja sve­ta, po­no­vo us­po­sta­vlja mir.

Ka­da je kult Izi­de do­speo u Grč­ku, ona je V ve­ku p.n.e. bi­la po­i­sto­ve­će­na sa De­me­trom i Ijom i po­sta­la go­spo­da­ri­ca Pod­ze­mlja, a nje­na de­ca bi­la su Apo­lon (Hor) i Ar­te­mi­da (Bu­ba­sti­da). Ona je maj­ka ce­le pri­ro­de,²¹ što di­rekt­no re­fe­ri­še da ze­malj­sku ob­no­vu. Me­sec, ko­jim vla­da ju­nak, u ve­zi je sa bo­gi­njom Ar­te­mi­dom. Ar­te­mi­da je u grč­koj mi­to­lo­gi­ji bi­la Zev­so­va i Le­ti­na kći, Apo­lo­no­va se­stra bli­zna­ki­nja, sim­bol lo­va i de­vi­čan­stva. Us­po­sta­vlje­nje skla­da ima ve­ze da sti­hom Ar­te­mi­de, gde je pad zve­zda tri­umf Ar­te­mi­de, kao bo­gi­nje me­se­ca i ujed­no tri­jumf no­ći nad sve­tlo­šću, nad ži­vim zve­zda­ma.²² Na taj na­čin sli­ka, u zad­njoj stro­fi so­ne­ta, po­sta­je sli­ka po­be­de sna nad bud­nim ži­vo­tom.

Padajte sni belih ruža zaneseni, –
Vređajte Bogove, nebo vam od plama:
Svetica Ambisa svetija je meni!²³  

Ar­te­mi­da kao Izi­di­na kći, ima ve­ze sa ob­no­vom kao spa­se­njem u Ner­va­lo­vim sno­vi­ma. Upra­vlja­ju­ći me­se­com, ju­nak se sta­pa sa Ar­te­mi­dom, ko­ja se, u isto­i­me­noj pe­smi, opet po­i­sto­ve­ću­je sa Aure­li­jom. Ar­te­mi­da, kao de­vi­ca sim­bo­li­zu­je več­no žen­sko što pi­šče­vu lju­bav pre­tva­ra u du­hov­nu lju­bav ko­ja ne te­ži za­do­vo­lje­nju. Nji­ho­vo sta­pa­nje pred­sta­vlja već po­me­nu­to sje­di­nje­nje u smr­ti, ko­je je či­sto du­hov­no.

Pisma

Na­kon ni­za pi­sa­ma u ko­ji­ma či­ta­o­ci po­sta­ju sve­do­ci lju­bav­ne pa­ta­nje glav­nog li­ka sle­di niz sno­va ko­ji za­tva­ra­ju de­lo. Tih de­set pi­sa­ma na­pi­sa­ni su u afek­tu, iz per­spek­ti­ve glav­nog li­ka ko­ji je od­ba­čen. Aure­li­ja, ko­joj su pi­sma bi­la upu­će­na, po­ja­vlju­je nam se kao oho­la, su­jet­na lič­nost, što je u kon­tra­stu sa ide­a­lom ostva­re­nim u sno­vi­ma. Zna­čaj pi­sa­ma je da po­ka­žu ko­li­ko sno­vi za­pra­vo ne­ma­ju ve­ze sa re­al­no­šću i da do­ne­kle ob­ja­sne sta­nje čo­ve­ka ko­ji je iza­brao svoj ži­vot­ni put u sno­vi­ma.

Po­sle či­ta­nja pi­sa­ma, ju­nak u bol­ni­ci sa­nja da se na­la­zi u čar­da­ku sa osam zi­do­va. Sve­tlost me­se­ca oba­sja­va pro­sto­ri­ju i vi­di ra­se­če­ne že­ne – raz­bo­ji­šte na ko­me je isto­ri­ja sve­ta pi­sa­na kr­vlju. Ja­vlja mu se ide­ja da je je­dan bo­le­snik po­sred­nik iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti. Ta sli­ka za­pra­vo je vi­zi­ja mu­če­ni­štva u pa­klu. Lik pred­o­se­ća da je na pra­gu smr­ti što pro­jek­tu­je pr­la­zak kroz pa­kao kao svo­ju po­ten­ci­jal­nu sud­bi­nu.

U sle­de­ćoj sce­ni ju­nak se na­la­zi u ku­li. Po­ja­vlju­je se duh Sa­tur­nin sa li­cem pret­hod­no po­me­nu­tog bo­le­sni­ka, ko­ji je sad pre­o­bra­žen i pa­me­tan. Na­kon to­ga glav­ni lik i Sa­tur­nin-bo­le­snik pre­me­šta­ju se u po­lje, okru­že­ni zve­zda­ma. Jed­na zve­zda sta­de da ra­ste i ja­vlja mu se bo­gi­nja u in­dij­skoj  ode­ći.

Po­ja­va bo­gi­nje ob­ja­šnja­va se kao ne­što što do­no­si pre­po­rod, jer za njom sve ze­le­ni. Bo­gi­nja se mo­že tu­ma­či­ti kao grč­ka Izi­da sa atri­bu­ti­ma De­me­tre-maj­ke pri­ro­de. Sa­tur­nin je nej­ve­ro­vat­ni­je u ve­zi sa rim­skim bo­gom Sa­tur­nom i pra­zni­ci­ma Sa­tur­na­li­ja­ma, ko­ji ozna­ča­va­ju po­če­tak no­ve agrar­ne go­di­ne. Nje­go­va fi­gu­ra ta­ko­đe je u ve­zi sa pre­po­ro­dom. Bo­gi­nja tu­ma­či ku­lu kao op­se­ne. Ona je glas spa­se­nja. U ovom snu do­la­zi do pot­pu­nog ro­man­ti­čar­skog sta­pa­nja čo­ve­ka i pri­ro­de. Ra­đa­nje pri­ro­de po­i­sto­ve­će­no je sa ju­na­ko­vim spa­som; umi­ra­nje pri­ro­de bi­la je (u ra­ni­jim sno­vi­ma o po­to­pu) nje­go­va pro­past.

Lik bo­gi­nje mo­že se shva­ti­ti kao per­so­ni­fi­ka­ci­ja Aure­li­je. Bo­gi­nja, iako za­i­sta ima iz­gled ne­be­skog bi­ća, ona sa­dr­ži ele­men­te ko­je joj je su­bje­kat-pi­sac na­ka­le­mio. To je na­rav­no in­dij­ska ode­ća ko­ja se če­sto po­ja­vlju­je u de­lu i pred­sta­vlja pro­jek­ci­ju pi­šče­vih vi­zi­ja Aure­li­je. Vr­lo je bit­no na­gla­si­ti da Aure­li­ja to­kom de­la pre­sta­je da bu­de oso­ba ko­ja je objek­tiv­no po­sto­ja­la i pre­tva­ra se u du­hov­ni ideal kroz li­ko­ve Bo­go­ro­di­ce, Izi­de, Ar­te­mi­de i osta­lih bo­gi­nja. Ona vi­še ni­je su­jet­na glu­mi­ca, već sim­bo­li­ča­ka Euri­di­ka, ko­ja se po­sled­nji put okre­će za svo­jim lju­bav­ni­kom. Aure­li­ja po­sta­je vr­hov­na bo­gi­nja ko­ja se po­ja­vlju­je u po­sled­njim sno­vi­ma de­la i ko­ja do­no­si ve­ru.
 

Sećanja

Po­sled­nje po­gla­vlje, «Se­ća­nja», po­či­nje ni­zom sce­na iz raz­li­či­tih de­lo­va sve­ta, či­ji je si­že opis ra­do­sti, mi­ra. Ju­nak, Sa­tur­nin i Aure­li­ja u ob­li­ku bo­gi­nje le­te. Ovaj san sa­svim jed­no­stav­no opi­su­je sta­bil­no sta­nje glav­nog ju­na­ka. On ne od­ra­ža­va iz­ma­šta­ni (su­bjek­tiv­ni) raj ko­ji je ne­do­sti­žan kao u pr­vom de­lu. Ovaj san na­ja­vlju­je po­me­nu­ti raj ali u smr­ti.

San o de­voj­či­ci u sne­gu sa mač­kom je pri­kaz uto­pi­je. Ova sli­ka ima po­et­sku vred­nost. Sa­svim jed­no­stav­no opi­sa­na je či­sto­ta, ne­vi­nost, po­nov­no ro­đe­nje i na­da u ob­li­ku de­te­ta. Sve­tlost vi­še ni­je pri­sut­na kao deo nad­re­al­nog, tu je sneg ko­ji vr­ši ulo­gu sve­tlo­sti. Sve to ko­ren­spon­di­ra sa snom o raj­skoj po­ro­di­ci u be­lom iz pr­vog de­la.

De­lo se za­vr­ša­va bu­đe­njem bo­le­sni­ka iz ko­me i opo­rav­kom glav­nog li­ka. Bo­lest, ko­ju su pro­iz­ve­li ko­šma­ri, ne­sta­la je. Ju­na­ku se vra­ća svest o pro­ži­vlje­nom pa­klu i ve­ra u spas.
 

Zaključak

Po re­či­ma Žor­ža Pu­lea, Sil­vi­ja je pri­ča o po­ku­ša­ju da se pro­na­đe pr­vo­bit­ni raj da bi se pre­tvo­rio u ko­nač­ni raj.²⁴ To se mo­že pri­me­ni­ti i na Aure­li­ju, s tim što se u Aure­li­ji raj na­la­zi u snu, a nje­go­va ko­nač­nost je u smr­ti. Sa­nja­ti raj i kroz sno­ve i se­ća­nja po­no­vo ga pre­ži­vlja­va­ti zna­či iz­gra­di­ti ga. San kao dru­gi ži­vot zna­či ži­ve­ti raj ko­ji je u re­al­no­sti iz­gu­bljen. To je smi­sao Ner­va­lo­vog eska­pi­zma.

Aure­li­ja opi­su­je pro­ces ko­smič­kog stva­ra­nja. Taj kon­cept pred­sta­vljen je kao oni­rič­ko kre­ta­nje, ko­je se po­i­sto­ve­ću­je sa es­ha­to­lo­škom kre­ta­njem du­še od lo­šeg ka do­brom – od ha­o­sa do ko­smo­sa; od pa­kla ka ra­ju (kao u Dan­te­o­voj Ko­me­di­ji).  Da bi na­šao mir, glav­ni lik mo­ra pr­vo da ode u pa­kao da bi do­speo u raj. Pre­ne­se­no na op­šti plan, pri­ro­da i čo­vek mo­ra­ju umre­ti da bi se po­no­vo ro­di­li i ko­nač­no se spo­ji­li.

San je mo­guć­nost da se iz­gra­di dru­gi svet ko­ji bi za pi­sca bio ide­a­lan. San stva­ra ilu­zi­ju, knji­žev­nost je pre­no­si.

LITERATURA

RESUMEN

Vesna Radman

POÉTICA DEL SUEÑO EN AURELIA DE GÉRARD DE NERVAL

El romanticismo es tratado una realidad como un segundo sueño. En la novela de Nerval, el personaje principal está desesperado porque su mujer amada murió, y por lo tanto crea una nueva nueva realidad en los sueños. A partir de su re-nacimiento, Nerval econstruir la creación de todo el mundo después del diluvio. Sus sueños son una realidad ideal en el que se mueve el personaje principal, causando la locura en el mundo real. Como los sueños y la literatura es visto como una forma de liberación. Ironía romántica es que la novela se construye como un sueño el sueño, como una imaginación mayor que es el único valor.

____________
Napomene:

1. Je­le­a­zar Me­le­tin­ski, Isto­rij­ska po­e­ti­ka no­ve­le, pre­vod sa ru­skog Rad­mi­la Me­ča­nin, Ma­ti­ca srp­ska, No­vi Sad, 1996 str. 230.
2. Jean Ric­har, «Pre­fa­ce», Gérard de Ner­val, Pi­er­re Leg­hers, Pa­ris, 1953, str. 92.
3. Esid rok bend '60 iz San Fran­ci­ska, Dže­fer­son Er­plejn (Jef­fer­son Air­pla­ne), ze­za­li su se na tu te­mu, pa su na­pra­vi­li ču­ve­nu pe­smu – Pla­stic fan­ta­stic lo­ver.
4. Je­le­na No­va­ko­vić, «Ro­man­ti­čar­ska re­ha­bi­li­ta­ci­ja sna: oni­ri­zam La­ze Ko­sti­ća i Že­ra­ra de Ner­va­la», U tra­ga­nju za jed­nin­stvom: ogle­di iz no­vi­je fran­cu­ske i srp­ske knji­žev­no­sti, Iz­da­vač­ka knji­žar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vi­ća, No­vi Sad, 1995, str. 16.
5. «Aure­li­ja», str. 7.
6. Vilijam Šekspir, Hamlet, preveli Branimir Živojinović i Sima Pandurović, Nolit, Beograd, 1966, str. 77.
7. «Pre­fa­ce», str. 97.
8. Te­mom dvoj­ni­štva is­crp­no se ba­vio i E.A. Po u ve­ći­ni svo­jih pri­po­ve­da­ka me­đu ko­ji­ma se naj­vi­še is­ti­ču Pad ku­će Ašer i Vi­li­jam Vil­son.
9. Že­rar de Ner­val, «El Des­dic­ha­do», pre­veo Ko­lja Mi­će­vić, Pe­sni­štvo evrop­skog ro­man­ti­zma, sa­sta­vio Mi­o­drag Pa­vlo­vić, Pro­sve­ta, Be­o­grad, 1968, str. 226.
10. Slič­nu she­mu na­la­zi­mo u Es­hi­lo­vom Oko­va­nom Pro­me­te­ju gde je ver­ti­kal­no ras­po­re­đen pro­stor za­pra­vo poj­mov­na pred­sta­va sve­ta sa­mog. Na uz­vi­še­nju je Olimp, me­sto Bo­go­va, u sre­di­ni su Pro­me­tej i hor Oke­a­ni­da, do­le je Tar­tar. Dra­ma se od­i­gra­va u pro­sto­ru iz­me­đu go­re i do­le; ho­ri­zon­tal­no ne po­sto­ji.
11.Žerar de Nerval, «Artemida», preveo Stanislav Vinaver, Pesništvo evropskog romantizma, sastavio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968, str. 224.
12. Ide­ju o po­sto­ja­nju du­ha u svim ži­vim or­ga­ni­zmi­ma ob­ra­đu­je i je­dan od naj­ve­ćih ge­ni­ja fil­ma Aki­ra Ku­ro­sa­va u dru­goj pri­či Sno­va, gde je­dan de­čak zbog gri­že sa­ve­sti raz­go­va­ra sa du­ša­ma drv­eća bre­skvi.
13. Ova sli­ka pod­se­ća na hi­pi mit o ostr­vu na ko­me lju­di ži­ve obič­nim ži­vo­tom, da­le­ko od in­du­stri­je i ra­to­va. Dr­ve­ni bro­do­vi (Wo­o­den ships) je pe­sma ko­ju je Dej­vid Kro­zbi (Da­vid Crosby) na­pi­sao na ovu te­mu, a iste go­di­ne ob­ra­di­li su je Dže­fer­son Er­plejn (Jaf­fer­son Air­pla­ne).
14. «Aure­li­ja», str. 23.
15. «Aure­li­ja», str. 31.
16. «El desdichado».
17. To je re­fe­ren­ca na Fa­u­sta u ko­jem hor go­vo­ri za Mar­ga­re­tu: «Ona je spa­se­na». Ov­de je Aure­li­ji­na žr­tva to­li­ko ve­ća od Mar­ga­re­ti­ne, da je čak i spas iz­gu­bi­la.
18. Žerar de Nerval, «Hristos na gori maslinovoj», preveo Stanislav Vinaver, Pesništvo evropskog romantizma, sastavio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968, str. 225.
19. Kao npr. opet u Ku­ro­sa­vi­nim Sno­vi­ma u pri­či «Tu­nel» gde se ko­man­dan­tu ja­vlja­ju utva­re po­gi­nu­lih rat­ni­ka.
20. U an­tič­koj mi­to­lo­gi­ji, ako se ne­ko­me Zevs pri­ka­že u pu­noj sve­tlo­sti, nje­ga će istog tre­nut­ka spr­ži­ti sve­tlost. Po­ja­va Bo­gi­nje u pu­noj sve­tlo­sti mo­že se tu­ma­či­ti kao znak da će ju­nak usko­ro umre­ti.
21. Dra­go­slav Sre­jo­vić, Alek­san­dri­na Cer­ma­no­vić, Reč­nik grč­ke i rim­ske mi­to­lo­gi­je, ČGP «De­lo», Lju­blja­na, 1979, str. 53 i str. 164.
22. Sta­ni­slav Vi­na­ver, «Pred­go­vor», Že­rar de Ner­val, Oda­bra­na de­la, No­lit, Be­o­grad, 1956, str. 18.
23. «Artemida».
24. Je­le­na No­va­ko­vić, «Put u pro­šlost ili tra­ga­nje za unu­tra­šnjim je­din­stvom: Prust i Ner­va­lo­va Sil­vi­ja», U ta­ga­nju za je­din­stvom: ogle­di iz no­vi­je fran­cu­ske i srp­ske knji­žev­no­sti, Iz­da­vač­ka za­jed­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vi­ća, No­vi Sad, 1995, str. 35.
 

nazad