Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.111.09–93–32

Miloš Jocić

Elementi nonsensa u Alisi u Zemlji Čuda
Luisa Kerola

Rad se ba­vi ele­men­ti­ma non­sen­sa, ili ra­di­je fan­ta­sti­kom non­sen­sa, u Ali­si u Ze­mlji Ču­da Lu­i­sa Ke­ro­la, po­ka­zu­ju­ći na pri­me­ri­ma li­ko­va i si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma se oni (za­jed­no sa glav­nim ju­na­kom) ja­vlja­ju; ak­ce­nat tek­sta, me­đu­tim, je­ste uka­zi­va­nje na či­nje­ni­cu da Ke­ro­lov non­sens ima čvr­ste lo­gič­ke osno­ve i re­a­li­za­ci­je, kao i to da se ce­lo de­lo, bez iz­u­zet­ka, mo­že po­sma­tra­ti kao non­sens-fik­ci­ja.

KLJUČNE REČI: nonsens, besmislenost, fantastika, Alisa, Zemlja Čuda.
 

Go­vo­re­ći o non­sen­su (eng. non­sen­ce, be­smi­sao, be­smi­sli­ca) u Ali­si u Ze­mlji Ču­da Lu­i­sa Ke­ro­la, neo­p­hod­no je na sa­mom po­čet­ku na­po­me­nu­ti ko­li­ko je ovaj po­jam, u kon­tek­stu po­me­nu­tog de­la, po­ve­zan i is­pre­ple­tan sa poj­mom fan­ta­stič­nog – šta­vi­še, mo­že se oti­ći to­li­ko da­le­ko i tvr­di­ti da u ro­ma­nu za­pra­vo ne po­sto­ji gra­ni­ca iz­me­đu be­smi­sle­nog i fan­ta­stič­nog, što i ne tre­ba po­seb­no da ču­di ako se ima u vidu da je či­ta­va fa­bu­la ro­ma­na za­pra­vo opis sna jed­ne de­voj­či­ce, od­no­sno opis nje­nog iz­ma­šta­nog pu­to­va­nja kroz iz­ma­šta­nu ze­mlju (sva­ka­ko, ka­da bi­smo tra­ži­li epi­te­te ko­ji bi po­naj­bo­lje opi­sa­li sva­ki san sva­kog čo­ve­ka, „be­smi­sle­no“ i „fan­ta­stič­no“ bi nam od­mah pa­li na pa­met). Ke­ro­lov non­sens je spe­ci­fi­čan i još po to­me što ni­je pot­pu­no „be­smi­slen“ – na­i­me, sva­ki od nje­go­vih „non­sen­snih“ li­ko­va ili si­tu­a­ci­ja je čvr­sto usi­dren u stvar­no­sti u ko­joj ima sa­svim lo­gič­nu i bu­kval­nu re­a­li­za­ci­ju. Mo­gli bi­smo re­ći da se ta­kav non­sens gra­di i za­sni­va upra­vo na „pre­te­ra­noj lo­gi­ci“, od­no­sno, još tač­ni­je, pre­te­ra­noj me­ta­fo­ri­za­ci­ji.

Ele­me­ti non­sen­sa su to­li­ko pri­sut­ni u Ali­si u Ze­mlji Ču­da da je, ustva­ri, te­ško na­ći de­lo­ve ovog ro­ma­na ko­ji ni­su be­smi­sle­no fan­ta­stič­ni. Je­dan od glav­nih ob­li­ka re­a­li­za­ci­je non­sen­sa je­su li­ko­vi ko­ja Ali­sa sre­će to­kom svo­je avan­tu­re, a ko­ji su, sa jed­ne stra­ne, ti­pič­ni pred­stav­ni­ci de­či­je fan­ta­sti­ke (u pi­ta­nju su, uglav­nom, očo­ve­če­ne ži­vo­ti­nje uz ne­ke, go­to­vo gro­tesk­no bi­zar­ne, ljud­ske li­ko­ve), dok ih sa dru­ge stra­ne nji­ho­va ka­rak­te­ri­za­ci­ja i si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma se na­la­ze ne­sum­nji­vo „pre­ba­cu­ju“ u do­men non­sen­sa ko­ji, u Ke­ro­lo­vom slu­ča­ju, ni­je pot­pu­no be­smi­slen; čak na­pro­tiv.

Re­ci­mo, Lu­di Še­šir­dži­ja i Mar­tov­ski Ku­nić, od­no­sno nji­ho­vo na­vod­no lu­di­lo, in­spi­ri­sa­ni su en­gle­skim iz­ra­zi­ma „lud kao še­šir­dži­ja“ i „lud kao mar­tov­ski ku­nić“¹; Puh, još je­dan uče­snik Lu­de Ča­jan­ke, kon­stant­no spa­va, i ova nje­go­va oso­bi­na ta­ko­đe pra­ti no­men est omen me­ha­ni­zam kao i pret­hod­ni pri­mer – u en­gle­skom ori­gi­na­lu, nje­go­vo ime je Dor­mo­u­se, što je slo­že­ni­ca  na­sta­la od fran­cu­skog gla­go­la dor­mir, što zna­či spa­va­ti, i en­gle­ske re­či mo­u­se, miš. Da­lje, Gu­se­ni­ca na pe­čur­ci, sa svo­jim pu­še­njem nar­gi­le i la­kon­skim i kva­zi-mu­drim iz­ja­va­ma je ne­sum­nji­vo in­spi­ri­sa­na in­dij­skim mi­sti­ci­ma², što ni­je je­di­ni pri­mer non­sen­sa ko­ji svo­je iz­vor­šte ima u fa­sci­na­ci­ji uda­lje­nim kra­je­vi­ma bri­tan­skog car­stva (Ali­sa se su­sre­će i sa Do­do­om, pti­com ko­ja je i ta­da bi­la go­to­vo iz­u­mr­la i ko­ja je ži­ve­la na pod­ruč­ju Oke­a­ni­je, a to­kom pa­da­nja u ze­či­ju  ru­pu na­ga­đa da li će na kra­ju za­vr­ši­ti u Austra­li­ji ili No­vom Ze­lan­du, ta­da­šnjim bri­tan­skim ko­lo­ni­ja­ma ko­je su mal­te­ne bi­le sma­tra­ne „kra­jem sve­ta“). Kra­lji­ca Sr­ca i osta­li dvor­ja­ni pred­sta­vlja­ju ti­pič­no de­či­ju pred­sta­vu kra­ljev­ske po­ro­di­ce – oni se po­ja­vlju­ju u ob­li­ku ka­ra­ta, jer je Ali­sa sa­mo pre­ko njih mo­gla vi­de­ti kra­lja ili kra­lji­cu. Ni­je na­od­met na­po­me­nu­ti da je Kra­lji­ca Sr­ce naj­ve­ro­vat­ni­je in­spi­ri­sa­na kra­lji­com Eli­za­be­tom (ko­ja je u na­ro­du bi­la „po­pu­lar­na“ zbog če­stih iz­ri­ca­nja smrt­nih ka­zni, što je do­du­še vi­še bi­la po­sle­di­ca tur­bu­lent­nog isto­rij­skog pe­ri­o­da u ko­jem je vla­da­la ne­go nje­nog „lu­di­la“ ili „će­fa“, što je slu­čaj sa Kra­lji­com Sr­ca) i kra­lji­com Vik­to­ri­jom (ko­ja je u Ke­ro­lo­vo vre­me vla­da­la bu­kval­no po­lo­vi­nom sve­ta, a us­to bi­la i udo­vi­ca – otud mo­žda i či­nje­ni­ca da Kra­lji­ca Sr­ce ima znat­no ve­ći auto­ri­tet od Kra­lja Sr­ce, ko­ji se po­na­ša pri­lič­no fleg­ma­tič­no, bar u od­no­su na nju).

Voj­vot­ki­nja se po­ja­vlju­je u dva di­ja­me­tral­no raz­li­či­ta sta­nja, kao go­ro­pad­na i za­stra­šu­ju­ća že­na pri pr­vom su­sre­tu sa Ali­som, i kao bri­žna (mo­žda i pre­vi­še bri­žna, ka­ko mi­sli Ali­sa) oso­ba pri dru­gom su­sre­tu, to­kom kra­ljev­ske par­ti­je kri­ke­ta. Ob­ja­šnje­nje je sa­svim jed­no­stav­no: Voj­vot­ki­nja se u svo­joj ku­ći „na­mi­ri­sa­la“ bi­be­ra i od nje­ga po­sta­la „lju­ta“ (jer je, na­rav­no, sam bi­ber ljut; Ali­sa čak i pri­me­ću­je ka­ko lju­di od sir­će­ta po­sta­ju ki­se­li, od ka­mi­li­ce gor­ki, a od še­će­ra slat­ki, i za­klju­ču­je da bi svet bio mno­go bo­lje me­sto ka­da bi lju­di je­li vi­še slat­ki­ša), ali se „od­lju­ti­la“ i po­sta­la fi­na čim se na­šla „van uti­ca­ja“ bi­be­ra, što se vi­di i u nje­nom re­zo­no­va­nju: dok je bi­la lju­ta, tvr­di­la je da se svet funk­ci­o­ni­še sa­mo ako svi gle­da­ju svo­ja po­sla, dok je pri dru­gom su­sre­tu sa Ali­som iz­ja­vi­la ka­ko, za­pra­vo, „lju­bav po­kre­će svet“.³

Na kra­ju, tu­žna La­žna Kor­nja­ča, ko­ja se doj­mi kao mo­žda i „naj­non­sen­sni­ji“ lik u knji­zi, za­pra­vo ima pri­lič­no lo­gič­nu po­za­di­nu. Na­i­me, u Ke­ro­lo­vo vre­me, „la­žnom kor­nja­čom“ se na­zi­va­lo spe­ci­jal­no spre­mlje­no go­ve­đe me­so od ko­jeg se pra­vi­la su­pa ko­ja je uku­som pod­se­ća­la na kor­nja­či­nu su­pu (spe­ci­ja­li­tet i pri­vi­le­gi­ja bo­ga­tih u to vre­me) – u ori­gi­nal­nom, pr­vom iz­da­nju Ali­se u Ze­mlji Ču­da sa ilu­stra­ci­ja­ma Džo­na Te­ni­je­la, La­žna Kor­nja­ča je na sli­ka­ma i pred­sta­vlje­na kao bi­će sa te­lom (oklo­pom) kor­nja­če i gla­vom, re­pom i zad­njim no­ga­ma te­le­ta. La­žna Kor­nja­ča čak i pe­va po­hval­nu pe­smu ovoj su­pi u jed­nom tre­nut­ku.

Vre­di po­seb­no spo­me­nu­ti dva li­ka ko­ji su, što se ti­če pri­če, di­rekt­no po­ve­za­ni sa poj­mom non­sen­sa, Be­log Ze­ca i Če­šir­skog Mač­ka (Mač­ka Ke­za­la). Be­li Zec je, mo­že se re­ći, sam po se­bi sim­bol sve­ga be­smi­sle­nog i fan­ta­stič­nog u ro­ma­nu. Upra­vo on „uvo­di“ Ali­su u Ze­mlju Ču­da, ko­ja, pra­te­ći ga to­kom ce­le pri­če, sve du­blje za­la­zi u te­ri­to­ri­je ne­is­tra­že­nog sve­ta sno­va. Zec Ali­su mal­te­ne do­ži­vlja­va kao sta­rog po­zna­ni­ka,  i čak je me­ša sa svo­jom slu­žav­kom. Ma­čak, sa dru­ge stra­ne, sto­ji kao opo­zi­ci­ja Ze­cu, kao ne­ka vr­sta „bra­ne“ non­sen­su. Ali­si ka­že da je ona, kao i svi osta­li u Ze­mlji Ču­da, lu­da, alu­di­ra­ju­ći na to da ona, za­pra­vo, sa­nja; is­pi­tu­je je o sve­tu u ko­me se na­la­zi (pi­ta je „ka­ko joj ide“, za­ni­ma ga da li joj se svi­đa Kra­lji­ca), kao da po­sred­no že­li da joj da do zna­nja da svet u ko­jem se na­la­zi ni­je stva­ran. Bi­tan de­talj je i to da je Be­li Zec slu­ga Kra­lji­ce Sr­ca, go­spo­da­ri­ce Ze­mlje Ču­da (da­kle, on je na ne­ki na­čin „slu­ga fan­ta­stič­nog“), dok je Če­šir­ski Ma­čak njen pri­lič­no ozbi­ljan „ne­pri­ja­telj“, bu­du­ći da je on ve­ro­vat­no je­di­no bi­će ko­me ona ne mo­že od­se­ći gla­vu (po­što Ma­čak stal­no ne­sta­je i iz­no­va se po­ja­vlju­je; a ka­ko je je­dan Kra­lji­čin dže­lat pri­me­tio, ne­mo­gu­će je od­se­ći gla­vu ako ne­ma te­la, tj. ako je ono „ne­vi­dlji­vo“). Na­rav­no, za oba li­ka se mo­že na­ći bu­kval­ne re­a­li­za­ci­ja u stvar­no­sti – Zec stal­no žu­ri za­to što su ze­če­vi br­zi i, što se ti­če de­ce, ne­u­hva­tlji­vi; Ma­čak stal­no ne­sta­je i po­ja­vlju­je se baš kao i pro­seč­na kuć­na mač­ka ko­ja, ma ko­li­ko pri­pi­to­mlje­na bi­la, uvek osta­je svo­je­gla­va i če­sto be­ži i vra­ća se ku­ći.

Iz­vo­ri non­sen­sa su sva­ka­ko i fan­ta­stič­ne si­tu­a­ci­je u ko­je Ali­sa upa­da to­kom svo­jim do­go­dov­šti­na u Ze­mlji Ču­da; i u nji­ma, kao što je sli­čaj i sa li­ko­vi­ma, non­sens ima svo­je bu­kval­ne i lo­gič­ne re­a­li­za­ci­je. Na sa­mom po­čet­ku pri­če, Ali­sa po­je­de je­dan ma­li ko­lač ka­ko bi na­glo po­ra­sla, od­no­sno pi­je ne­po­zna­to pi­će ka­ko bi se sma­nji­la – de­ca je­du da bi ra­sla, na­rav­no (je­dan od naj­sjaj­ni­jih pri­me­ra Ke­ro­lo­ve de­či­je, ali ma­te­ma­tič­ki neo­bo­ri­ve lo­gi­ke), a ka­da Ali­sa po­pi­je pu­nu bo­či­cu teč­no­sti za ko­ju is­pr­va sum­nja da je otrov, a za­tim ot­kri­je da za­pra­vo ima ukus pi­te od tre­ša­nja, ana­na­sa, pe­če­ne ćur­ke, ka­ra­me­le i pre­pe­če­nog hle­ba, ona se sma­nji, što je mo­žda, sa­mo mo­žda,  Ke­ro­lo­va me­ta­fo­rič­ka po­u­ka da pre­vi­še uku­snih stva­ri (pi­će iz bo­či­ce ima ukus svih omi­lje­nih de­či­jih je­la za­jed­no) ipak mo­že bi­ti štet­no, jer se de­te mo­že „sma­nji­ti“, a ne „po­ra­sti“ od ta­kve hra­ne. Ka­da Ali­sa sa­zna da ne mo­že da pro­đe kroz vra­ta ko­je vo­de ka pre­div­noj ba­šti u Ze­mlji Ču­da, po­či­nje da ro­ni su­ze ko­je se ka­sni­je, ka­da se ona po­no­vo sma­nji, pre­tvo­re u Je­ze­ro Su­za u ko­jem se de­voj­či­ca uma­lo uda­vi, što je sce­na ko­ja je (kao mno­gi ele­men­ti non­sen­sa u ro­ma­nu) za­sno­va­na na igri re­či, jer en­gle­ski iz­raz za „gr­ca­ti u su­za­ma“ je drow­ned in te­ars, od­no­sno, u bu­kval­nom pre­vo­du – uda­vi­ti se u su­za­ma. Ke­ro­lo­va igra ma­te­ma­tič­kom lo­gi­kom, ko­ja je ta­ko iz­ra­že­na u ovom ro­ma­nu,  naj­bo­lje se ogle­da u sce­ni ka­da go­lu­bi­ca na­zi­va Ali­su zmi­jom. Go­lu­bi­ca to is­pr­va tvr­di jer Ali­sa ima ne­sra­zmer­no ve­lik vrat (po­sle­di­ca kon­zu­mi­ra­nja Gu­se­ni­či­ne pe­čur­ke), ali ka­da joj Ali­sa ka­že da je ona sa­mo obič­na de­voj­či­ca, go­lu­bi­ca tvr­di „da su on­da de­voj­či­ce sa­mo jed­na vr­sta zmi­ja“, po­što one, kao i zmi­je, vo­le da je­du ja­ja.

Ve­ro­vat­no naj­po­zna­ti­ja sce­na u Ali­si u Ze­mlji Ču­da je sva­ka­ko Lu­da Ča­jan­ka, gde se non­sens ob­li­ku­je i igrom re­či i me­ta­fo­rič­ko-lo­gič­kom re­a­li­za­ci­jom u stvar­no­sti. Ele­me­nat be­smi­sla se ja­vlja u raz­go­vo­ru o Vre­me­nu ko­ji vo­de Ali­sa i Še­šir­dži­ja, i iz ko­ga sa­zna­je­mo pra­vu pri­ro­du Lu­de Ča­jan­ke. Na­i­me, to­kom jed­nog re­ci­ta­la, Še­šir­dži­ja je od stra­ne Kra­lji­ce Sr­ca bio op­tu­žen da „ubi­ja vre­me“ (od­no­sno, da do­sa­đu­je), ta­ko da je vre­me za nje­ga sa­da „mr­tvo“, tj. uvek je šest sa­ti, od­no­sno vre­me za čaj. Še­šir­dži­ja spo­me­ne i da je ra­ni­je bio u sa­svim pri­stoj­nim od­no­si­ma sa Vre­me­nom ko­je ov­de po­sta­je očo­ve­če­no – Še­šir­dži­ja pre­ko­re­va Ali­su što se Vre­me­nu obra­ća u sred­njem ro­du, za­to što je on mu­škog ro­da, od­no­sno, ka­ko on sam ka­že, taj Vre­me. Na opa­sku Ali­se da ona če­sto „uda­ra u vre­me“ dok uči mu­zi­ku (od­no­sno uda­ra tak­to­ve, od­bro­ja­va) on ka­že da ni­je ni ču­do što ona ni­je u ta­ko do­brim od­no­si­ma sa Vre­me­nom ka­da ga stal­no „tu­če“. In­te­re­san­tan je i de­talj ka­da Še­šir­dži­ja i Mar­tov­ski Ku­nić „pod­ma­zu­ju“ sat ma­sla­com u na­di da će pro­ra­di­ti, ali na­me­ra im pro­pad­ne jer su, na­vod­no, ko­ri­sti­li nož za hleb, pa su u sat­ni me­ha­ni­zam upa­le mr­vi­ce⁴.

Od­re­đe­ne sce­ne u ro­ma­nu, po­red to­ga što su be­smi­sle­no fan­ta­stič­ne, ima­ju i bla­go sa­ti­rič­ni pri­zvuk; na pri­mer, ži­vo­ti­nje ko­je su is­pli­va­le iz Je­ze­ra Su­za uče­stvu­ju u Iz­bor­noj Tr­ci (ka­ko bi se lak­še osu­ši­le), be­smi­sle­nom tak­mi­če­nju u ko­jem se tr­či u krug, bez ika­kvih pra­vi­la, gde sva­ko ula­zi i iz­la­zi iz tr­ke kad ho­će i ka­ko ho­će, i gde se na kra­ju ne raz­li­ku­je po­bed­nik od gu­bit­ni­ka (sim­bo­li­ka je sa­svim oči­gled­na); u kra­lji­či­nom kri­ke­tu, nje­ni po­da­ni­ci, voj­ni­ci-kar­te, glu­me lu­ko­ve kroz ko­je lop­te mo­ta­ju da pro­đu ta­ko što sto­je na ša­ka­ma i sto­pa­li­ma (kri­ket je u  Ke­ro­lo­vo vre­me bio go­spod­ska, ple­mić­ka igra, i bi­lo je ne­za­mi­sli­vo da je ne­ko od „obič­nog“ na­ro­da igra, osim ako, na­rav­no, ni­su u ulo­zi slu­ga i po­ma­ga­ča, što je ov­de kroz non­sens isme­ja­no); na su­đe­nju za kra­đu ko­la­ča, po­rot­ni­ci za­pi­su­ju svo­ja ime­na ka­ko ih ne bi za­bo­ra­vi­li do kra­ja su­đe­nja, be­smi­sle­ni do­ka­zi i is­ka­zi (Še­šir­dži­ji­no sve­do­če­nje, pi­smo, od­no­sno non­sens-pe­sma Pu­ba Sr­ca) se sme­nju­ju je­dan za dru­gim, a ka­zna se iz­vr­ša­va pre iz­ri­ca­nja pre­su­de.

Za­ni­mlji­vo je da Ke­rol u jed­nom tre­nut­ku alu­di­ra na od­re­đe­ni do­ga­đaj iz en­gle­ske isto­ri­je. Na­i­me, be­smi­slen za­da­tak ko­ji dva Kra­lji­či­na voj­ni­ka oba­vlja­ju, bo­je­nje be­lih ru­ža u cr­ve­no, in­spi­ra­ci­ju naj­ve­ro­vat­ni­je ima u gra­đan­skom ra­tu iz­me­đu ple­mić­kih ku­ća Jork i Lan­ka­ster, ko­ji je još na­zi­van i Ra­tom ru­ža, bu­du­ći da se u gr­bo­vi­ma za­ra­će­nih stra­na na­la­zi­la be­la, od­no­sno cr­ve­na ru­ža.

Bi­tan, ali ipak po­ma­lo in­di­rek­tan či­ni­lac non­sen­sa u ro­ma­nu je i sa­ma Ali­sa, od­no­sno nje­ne re­ak­ci­je na čud­ni svet i li­ko­ve u nje­mu. U ve­ći­ni si­tu­a­ci­ja, Ali­sa se po­na­ša kao ti­pič­ni ju­nak baj­ke ko­ji sva fan­ta­stič­na de­še­va­nja oko se­be do­ži­vlja­va kao sa­svim nor­mal­ne i uobi­ča­je­ne stva­ri (ona se uč­ti­vo upu­šta u raz­go­vor sa dru­gim li­ko­vi­ma, uglav­nom je ne iz­ne­na­đu­ju broj­ne fan­ta­stič­ne si­tu­a­ci­je), ali u od­re­đe­nim pri­li­ka­ma i ona sa­ma pri­me­ću­je da joj um upa­da u is­kli­znu­će iza­zva­no pri­su­stvom u jed­nom ne­mo­gu­ćem sve­tu. Ka­da do­đe u Ze­mlju Ču­da, Ali­sa se pi­ta da li je dru­ga­či­ji svet ili ona se ona sa­ma pro­me­ni­la; po­ku­ša­va da se pri­se­ti de­či­jih pe­smi­ca, ta­bli­ce mno­že­nja i osnov­nih ge­o­graf­skih poj­mo­va, ali ne uspe­va u to­me jer se pri­se­ća po­gre­šnih re­či u pe­sma­ma, ta­bli­ca mno­že­nja joj ne­ma smi­sla, a po­ku­ša­va­ju­ću da na­bro­ji glav­ne gra­do­ve sve­ta, go­vo­ri ka­ko je je­dan grad pre­sto­ni­ca dru­gog („Lon­don je glav­ni grad Pa­ri­za, a Pa­riz je glav­ni grad Ri­ma“); po­ku­ša­va da raz­re­ši ko je za­i­sta ona (po­što mi­sli da ni­je ista oso­ba ko­ja je bi­la ju­tros) i pi­ta se da li je ona jed­no od de­ce ko­ju je po­zna­va­la  – za­klju­ču­je da ni­je Ada, jer „ona ima ko­vr­dža­vu ko­su“, ali je go­to­vo si­gur­no Mejbl, jer je ona „glu­pa“ (Ali­sa mi­sli da je oglu­pe­la po­što ne mo­že da se pri­se­ti ni pe­sa­ma, ni ta­bli­ce mno­že­nja, ni ge­o­gra­fi­je). Ali­si­ne sum­nje u sop­stve­ni iden­ti­tet se sa­mo pro­du­blju­ju to­kom pri­če, što je uglav­nom iza­zva­no nje­nom če­stom pro­me­nom vi­si­ne (od­no­sno uče­sta­lim kon­zu­mi­ra­njem Gu­se­ni­či­nih „ča­rob­nih“ pe­ču­ra­ka; ma­da, ma­la je ve­ro­vat­no­ća da je Ke­rol u jed­noj knji­zi na­pi­sa­noj za de­cu na­me­ra­vao da is­ko­ri­sti ova­kvu sim­bo­li­ku, iako su i u to vre­me ne­sum­nji­vo bi­la po­zna­ta svoj­stva „od­re­đe­nih“ pe­ču­ra­ka); za raz­li­či­te si­tu­a­ci­je i iz­ja­ve li­ko­ve ona če­sto ka­že da su be­smi­sle­ni i re­dov­no upa­da u ne­su­gla­si­ce to­kom raz­go­vo­ra, što po­tvr­đu­je da taj svet njoj ipak stran, neo­bi­čan i „be­smi­slen“; to­kom par­ti­je kri­ke­ta, sa­mo ona, od svih tak­mi­ča­ra, ne mo­že da is­kon­tro­li­še fla­min­ga i je­ža ko­ji pred­stav­nja­ju pa­li­cu i lop­tu – je­di­no u nje­nom slu­ča­ju to za­i­sta je­su fla­min­go i jež, a ne ne­ki sport­ski re­kvi­zi­ti, što po­ka­zu­je da se ipak, na ne­ki na­čin, na­la­zi iz­van be­smi­sle­ne fan­ta­sti­ke Ze­mlje Ču­da; a po­ma­lo za­stra­šu­ju­će zvu­či iz­ja­va Če­šir­skog Mač­ka da je ona, kao i svi osta­li sta­nov­ni­ci Ze­mlje Ču­da, lu­da.

Ova iz­ja­va sim­bo­lič­ki zna­či da, bu­du­ći da se na­la­zi u snu (iako to ona ne zna), Ali­sa po­la­ko pri­hva­ta lo­gi­ku čud­nog me­sta na ko­me se ob­re­la, ali tu lo­gi­ku ona ni u jed­nom tre­nut­ku u pri­či ni ne pri­hva­ta ni ne od­bi­ja u pot­pu­no­sti, ne­go se stal­no na­la­zi na ne­koj vr­sti gra­ni­ce, ta­ko da ona po­sta­je sa­svim ne­ti­pi­čan ju­nak baj­ke – ju­nak ko­ji je fan­ta­stič­no ne­kad pri­hva­ta kao nor­mal­nu stvar, a ne­kad kao be­smi­sli­cu. Da je u pot­pu­no­sti od­bi­la lo­gi­ku i pri­hva­ti­la da je ceo taj ča­rob­ni svet sa­mo jed­na ve­li­ka be­smi­sli­ca, bi­la bi sve­sna da je to san i Ze­mlja Ču­da bi iz­gu­bi­la svo­ju „ma­gi­ju“ i ta­jan­stve­nost. Sa dru­ge stra­ne, da je pri­hva­ti­la lo­gi­ku tog iz­ma­šta­nog me­sta, sve do­ga­đa­je i li­ko­ve bi uzi­ma­la zdra­vo za go­to­vo, kao sa­svim uobi­ča­je­ne, i nje­ne avan­tu­re bi se sve­le na pro­stu šet­nju po iz­ma­šta­noj ze­mlji⁵. Kao do­kaz za to mo­že­mo uze­ti či­nje­ni­cu da se Ali­sa bu­di iz sna tek ka­da „po­ra­ste“ do svo­je pra­ve vi­si­ne i ka­da shva­ti da joj Kralj, Kra­lji­ca i nji­ho­vi voj­ni­ci za­pra­vo ne mo­gu ni­šta jer su oni, pro­sto – go­mi­la kar­ton­skih ka­ra­ta.

Na sa­mom kra­ju vre­di po­me­nu­ti je­dan vr­lo za­ni­mljiv na­čin ob­li­ko­va­nja non­sen­sa u ko­jem se, na­ža­lost, da uži­va­ti sa­mo či­ta­ju­ći knji­gu u ori­gi­na­lu, na en­gle­skom je­zi­ku, a to su igre re­či­ma (ko­jih, na­rav­no, ima i u osta­lim re­a­li­za­ci­ja­ma non­sen­sa, što je i spo­me­nu­to ra­ni­je). Ke­rol je bio pra­vi maj­stor i lju­bi­telj iga­ra re­či­ma, i za ži­vo­ta je na­pi­sao ne­ma­li broj lo­gič­kih za­go­net­ki ko­je se upra­vo za­sni­va­ju na dvo­smi­sle­no­sti, ho­mo­ni­mi­ji i si­no­ni­mi­ji; u Ali­si u Ze­mlji Ču­da ih ne­ma mno­go, ali ni­je na­od­met ma­kar spo­men­ti ne­ke. Re­ci­mo, ka­da Miš ka­že Ali­si da je „nje­go­va pri­ča du­ga i tu­žna“, ona mu od­go­vo­ri, mi­sle­ći na nje­gov rep, da za­i­sta je­ste dug, ali joj ni­je ja­sno za­što je i tu­žan – ne­spo­ra­zum na­sta­je zbog istih iz­go­vo­ra en­gle­skih re­či ta­le (pri­ča) i tail (rep)⁶; ka­da La­žna Kor­nja­ča ob­ja­šnja­va za­što je je­dan dan ima­la de­set, a sle­de­ći dan de­vet sa­ti pre­da­va­nja (i ta­ko sva­ki sle­de­ći dan je­dan sat ma­nje), ka­že da su se za­to i zva­la pre­da­va­nja – opet, non­sens se za­sni­va na istom zvu­ča­nju re­či les­son (lek­ci­ja, pre­da­va­nje) les­sen (sma­nji­va­ti); na­po­slet­ku, u sud­ni­ci is­pa­da sim­pa­ti­čan ne­spo­ra­zum iz­me­đu Kra­lji­ce i Še­šir­dži­je pro­u­zro­ko­van ho­mo­fo­ni­jom iz­me­đu en­gle­skog gla­sa T i re­či tea (čaj).

Oči­gled­no je, da­kle, da su ele­men­ti non­sen­sa (ko­je Lu­is Ke­rol ob­li­ku­je ta­ko da bu­du, pa­ra­dok­sal­no, sa­vr­še­no lo­gič­ni) ono što naj­bo­lje ka­rak­te­ri­še Ali­su u Ze­mlji Ču­da i ono po če­mu se ona iz­dva­ja u mo­ru dru­gih knji­ga za de­cu. Kao uspe­šna me­ša­vi­na du­ho­vi­tog, be­smi­sle­nog i fan­ta­stič­nog, ova knji­ga je i po­sle go­to­vo dva ve­ka od pr­vog ob­ja­vlji­va­nja i da­lje jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih de­či­jih (i ne sa­mo de­či­jih) knji­ga na sve­tu, sa li­ko­vi­ma i do­ga­đa­ji­ma ko­je sva­ko de­te bi­lo gde na sve­tu mo­že pre­po­zna­ti. Ko­ji mo­gu bi­ti raz­lo­zi to­me? Mo­žda či­nje­ni­ca da se ova knji­ga ni ne tru­di da bu­de pre­ten­ci­o­zna, da pod­u­či de­cu ili da ima ne­ku po­u­ku – to je, jed­no­sta­vo, pu­to­va­nje jed­nog de­te­ta kroz neo­bič­ni svet svo­je ma­šte; to je knji­ga či­je na­me­re ne idu da­lje od to­ga da za­ba­vi, ora­spo­lo­ži i pod­stak­ne na ma­šta­nje. Po­ne­kad, to (po­me­ša­no sa zdra­vom do­zom be­smi­sla) je sve što de­te­tu tre­ba. Mo­žda je upra­vo to po­u­ka ove pri­če?  Ka­ko sa­ma Voj­vot­ki­nja ka­že: Everything’s got a mo­ral, if only you can find it.
 

SUMMARY

Miloš Jocić

ELEMENTS OF NONSENCE IN LEWIS CARROL’S ALLICE IN WONDERLAND

In this paper, scenes and characters (including the title character) from Lewis Carrol’s Allice in Wonderland are percieved in the context of so-called nonsence fiction. Through deep analisys of aforementioned aspects of this children’s book, it is shown that elements of nonsence fiction are, in fact, the prevailing literary elements in this work, and that they don’t nececarily fit in the „fiction“ category, being that all of them have logical realisations and foundations in „real“ life.

____________
Napomene:

1. Se­zo­na pa­re­nja ku­ni­ća je, u Bri­ta­ni­ji, ne­gde iz­me­đu fe­bru­a­ra i sep­tem­bra, pa otud i iz­raz „lud kao mar­tov­ski ku­nić“; sa dru­ge stra­ne, iz­vo­ri iz­ra­za „lud kao še­šir­dži­ja“ ni­su baš naj­ja­sni­ji. Mo­gu­će da je iz­raz na­stao in­spi­ri­san sli­kom še­šir­dži­ja ko­je su, no­se­ći sve svo­je še­ši­re na gla­vi, išli uli­com i „re­kla­mi­ra­li“ svo­ju ro­bu; ili mo­žda či­nje­ni­com da se od sre­di­ne 18. do sre­di­ne 19. ve­ka u pra­vlje­nju še­ši­ra ko­ri­sti­la ži­va, ta­ko da je od­re­đe­ni broj lju­di, ma­hom še­šir­dži­ja, pa­tio od tro­va­nja ži­vom, što je za po­sle­di­cu ima­lo od­re­đe­ne ne­u­ro­lo­ške pro­ble­me (od­no­sno „lu­di­lo“). Za­ni­mlji­vo je da se je­dan od pro­ce­sa u pri­pre­mi ma­te­ri­ja­la za pra­vlje­nje še­ši­ra na­zi­vao „šar­ga­re­pi­ra­nje“ (eng. sarotting; i pi­ta­nju je bio post­pak odva­ja­nja ži­vo­tinj­skog kr­zna i ko­že to­kom ko­jeg se ko­ri­sti­la od­re­đe­na sme­sa na­ran­dža­ste bo­je), što mo­žda ob­ja­šnja­va ka­ko je Lu­is Ke­rol od­lu­čio da spo­ji baš Še­šir­dži­ju i Mar­tov­skog Ku­ni­ća.
2. Da se pri­me­ti­ti i iz­ve­sna ve­za iz­me­đu Gu­se­ni­či­ne „aure“ mu­dra­ca i to­ga što upu­ću­je Ali­su da ko­ri­sti pe­čur­ku na ko­joj le­ži ka­ko bi na si­lu me­nja­la svoj rast – ta­ko Gu­se­ni­ca is­pa­da ne­ka vr­sta Ali­si­nog „du­hov­nog vo­di­ča“ ili „gu­rua“. U Ke­ro­lo­vo vreme, sa­svim pri­sto­jan broj ple­mić­kih po­ro­di­ca, na­ro­či­to onih ko­ji su bi­li sta­ci­o­ni­ra­ni u In­di­ji, ko­ri­stio je „uslu­ge“ hin­du­i­stič­kih mu­dra­ca.
3. Za­ni­mlji­va je či­nje­ni­ca da je an­ta­go­ni­zam iz­me­đu Kra­lji­ce Sr­ce i Voj­vot­ki­nje mo­žda imao in­spi­ra­ci­ju u stvar­no­sti, po­što kra­lji­ca Vik­to­ri­ja ni­je bi­la u baš sjaj­nom od­no­su sa svo­jom maj­kom, voj­vot­ki­njom od Ken­ta, ko­ju je čak i uda­lji­la iz kra­ljev­ske pa­la­te ka­da je bi­la kru­ni­sa­na za kra­lji­cu.
4. Ovaj mo­tiv je spe­ci­fi­čan po to­me što je u isto vre­me i me­ta­fo­ri­čan i bu­kva­lan. Me­ta­fo­rič­no je to što Še­šir­dži­ja i Ku­nić po­ku­ša­va­ju da „pod­ma­žu“ sat ma­sla­cem, ka­ko bi vre­me lak­še „te­klo“ (i ti­me ih, mo­žda, oslo­bo­di­lo od več­ne Ča­jan­ke), ali ovaj ap­strak­tan de­talj bi­va ne­u­tra­li­san nej­be­zna­čaj­ni­jim mo­gu­ćim ele­men­tom bu­kval­nog – ne uspe­va­ju pod­ma­za­ti vre­me jer su mr­vi­ce hle­ba ušle u sat­ni me­ha­ni­zam, i sa­mo po­gor­ša­le stvar.
5. Ukrat­ko: da je Ali­sa na po­čet­ku pro­zre­la be­smi­sao Ze­mlje Ču­da kao ne­što što je sa­svim ne­re­al­no, to bi zna­či­lo da je ona sve­sna da sa­nja, i ni­šta što bi ona do­ži­ve­la u toj iz­ma­šta­noj ze­mlji ne bi bi­lo to­li­ko uz­bu­dlji­vo jer bi ona zna­la da svi ti do­ga­đa­ji, jed­no­stav­no, ne mo­gu bi­ti stvar­ni. Da je pri­hva­ti­la taj be­smi­sao kao ne­što sa­svim nor­mal­no, kao ti­pič­ni ju­nak baj­ke, ce­la rad­nja ro­ma­na bi se sve­la na re­đa­nje fan­ta­sti­čih sli­ka i li­ko­va ko­ji ne osta­vlja­ju ni­ka­kav uti­sak na Ali­su, jer ih ona do­ži­vlja­va kao sa­svim uobi­ča­je­ne, što bi opet re­zul­ti­ra­lo pot­pu­nim od­su­stvom uz­bu­dlji­vo­sti. Da­kle, di­na­mi­ka u Ali­si u Ze­mlji Ču­da ne pro­iz­i­la­zi iz be­smi­sle­nih i fan­ta­stič­nih sli­ka i si­tu­a­ci­ja, ne­go iz Ali­si­nih re­ak­ci­ja na njih – ne­kad će re­a­go­va­ti sa­svim nor­mal­no (ka­da bez po­go­vo­ra pri­hva­ti da igra kri­ket sa Kra­lji­com), a ne­kad će bi­ti sve­sna be­smi­sla ko­ji vla­da u Ze­mlji Ču­da (za­ču­đe­no će pi­ta­ti voj­ni­ke za­što bo­je ru­že u cr­ve­no). Ali­sa stal­no igra na toj gra­ni­ci iz­me­đu shva­ta­nja i to­tal­nog ne­ra­zu­me­va­nja sve­ta oko nje (kao pra­vo de­te, uosta­lom), po­sta­ju­ći po­sred­nik iz­me­đu ma­gič­nog sve­ta ko­jim lu­ta i sa­mog či­ta­o­ca.
6. U en­gle­skom iz­da­nju Ali­se u Ze­mlji Ču­da, Mi­še­va pri­po­vest i je­ste pred­sta­vlje­na u ob­li­ku re­pa ko­ji ide u cik-cak i ko­ji je sve ta­nji što se kraj bli­že pri­bli­ža­va; otud ko­men­tar Ali­sin, na opa­sku Mi­ša da ga ne pra­ti, da je ga je slu­ša­la do pe­tog za­vi­jut­ka. Ka­da Miš uz­bu­đe­no po­rek­ne da je sti­gao do pe­tog „za­vi­jut­ka“, Ali­sa se po­nu­di da mu raz­ve­že čvor, što je igra re­či­ma not (ne) i knot (čvor), ko­je se u en­gle­skom je­zi­ku iz­go­va­ra­ju isto.
 

nazad