Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.124'02.09–133

Višnja Pečenčić

Bezumna ljubav antičkog pastira

Pa­žlji­vim po­gle­dom na ključ­ne mo­ti­ve Ver­gi­li­je­ve II eklo­ge uvi­đa­mo bez­vre­me­nost an­tič­kog maj­sto­ra. Kroz sli­ke ti­pič­ne za li­ri­ku tog vre­me­na, ko­je da­ju po­ma­lo an­ti­kvi­te­tan iz­gled ovom de­lu, Ver­gi­li­je za­pra­vo pro­di­re u naj­du­blje oda­je ljud­ske du­še, ta­mo tra­že­ći nje­ne skri­ve­ne taj­ne; taj­ne ko­je pod­jed­na­ko bli­ske na­ma, kao i sta­ro­ve­kov­nim pa­sti­ri­ma. Ba­vi­mo se pre­vas­hod­no kom­plek­snim poj­mom lju­ba­vi; lju­ba­vi ko­ja se ra­đa u opre­ci si­la stva­ra­nja i ra­za­ra­nja.

KLJUČNE REČI: Vergilije, ekloga, pastorala, priroda, ljubav, Eros, bezumlje, glad, sublimacija, metapoetika, homoerotizam
 

II Ver­gi­li­je­va eklo­ga je­ste pri­kaz ve­li­kih kon­tra­sta unu­tra­šnjeg i spo­lja­šnjeg, pro­du­blje­na ana­li­za poj­ma Ero­sa sme­šte­nog u pa­stir­ski svet Ar­ka­di­je. Na­pi­sa­na u ni­skom sti­lu, slu­že­ći se Te­o­kri­to­vom za­o­stav­šti­nom kao uzo­rom, do­ti­če se kom­plek­snih psi­ho­lo­ških te­ma sa­mo ovlaš, ali do­volj­no da bi po­kre­nu­la bu­ji­cu in­ter­pre­ta­cij­skih mo­guć­no­sti. Is­po­lja­va moć po­e­zi­je na ne­po­sre­dan na­čin, kroz sa­mu se­be.

Po mom vi­đe­nju, naj­za­ni­mlji­vi­je od sve­ga, za­la­zi u po­jam lju­ba­vi i pri­ka­zu­je ga u eks­trem­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Sto­ga naj­ve­ću pa­žnju po­sve­ću­jem ovoj emo­ci­ji unu­tar sle­de­ćih sti­ho­va, u po­ku­ša­ju da ma­kar ma­lo ra­sve­tlim nje­nu ta­jan­stve­nu po­ja­vu.

Pred na­ma je oži­vlje­na bez­nad­na i za­lud­na žud­nja, in­ten­zi­van po­gled na bi­će iz­ga­ra­no že­ljom za dru­gim, ne­do­sti­žnim bi­ćem. Ver­gi­li­je nam pri­ka­zu­je ma­ni­fe­sta­ci­ju jed­nog eks­trem­nog psi­hič­kog sta­nja u sce­no­gra­fi­ji ide­al­ne pri­ro­de. Raz­bi­ja­ju­ći tra­di­ci­o­nal­ne okvi­re knji­žev­nog prav­ca idi­le, da­ju­ći Te­o­kri­to­voj tvo­re­vi­ni sa­svim no­vu bo­ju, on u sa­vr­še­no spo­ko­jan pej­zaž uno­si us­ko­me­ša­ne i neo­te­sa­ne emo­ci­je. Bez­bri­žne li­va­de, sta­da i pe­sma fru­le vi­še ne obez­be­đu­ju isto­vet­no sta­nje du­še. Ma­kro i mi­kro­ko­smos vi­še ni­su me­đu­sob­no de­ter­mi­ni­sa­ni. Kom­po­zi­ci­ja ovog maj­sto­ra je za­i­sta mno­go za­ni­mlji­vi­ja. Ele­ment uskla­đe­no­sti u Te­o­kri­to­vim Idi­la­ma za­me­njen je uz­bu­dlji­vim kon­tra­stom.

Pe­sma pu­na mi­ri­sa i bo­ja. Po­put vo­ska žu­te šlji­ve, bla­gi mi­ri­si lo­vo­ra i mir­te, maj­či­ne du­ši­ce i dru­gih tra­va, ze­le­ni gu­šte­ri, cr­ne bo­rov­ni­ce, mi­o­mi­ri­sni cve­to­vi ko­pra, ble­de lju­bi­či­ce, usi­ja­ni svet. Pe­sma pu­na zvu­ka i do­di­ra. Pro­zu­kli zov cvr­ča­ka, me­ka­ne re­sni­ce, pe­sma Pa­no­ve fru­le, ja­bu­ke pre­kri­ve­ne pa­per­jem, od­jek sto­pa lju­blje­ni­ka, me­ko ši­blje i glat­ka tr­ska... Čul­na har­mo­ni­ja is­pu­nja­va at­mos­fe­ru, mir ži­vo­ta u pri­ro­di sli­ko­vi­to je pri­ka­zan. Me­đu­tim, svi ovi opi­si de­lu­ju pro­sto pla­stič­no u kon­tek­stu Ver­gi­li­je­vog de­la. Sce­no­gra­fi­ja, ta­ko­re­ći ob­ma­nju­je. Agon ko­ji se de­ša­va na po­zor­ni­ci ni­ma­lo se ne ukla­pa u taj pri­zor. Pe­sma je no­še­na du­bo­kim i mrač­nim emo­ci­ja­ma, ne­do­sti­žnim že­lja­ma, op­se­si­ja­ma i pat­nja­ma. Su­o­ča­va­mo se sa li­kom ne­sreć­nog Ko­ri­do­na, od­no­sno nje­go­vim ose­ća­nji­ma. Sva ta ose­ća­nja, ko­ja is­pli­va­va­ju iz re­do­va, da­ju pe­smi pot­pu­no dru­gu no­tu. Upu­ću­ju na sve ono što je su­prot­no od idi­lič­nog pej­za­ža, od spo­koj­stva i za­do­volj­stva. Uba­če­na u ova­kvu sre­di­nu, sva ova ose­ća­nja de­lu­ju još in­ten­ziv­ni­je. Kon­trast slu­ži kao za­ni­mlji­vo psi­ho­lo­ško sred­stvo. Po­zi­va na pi­ta­nje po­sto­ja­nja ap­so­lut­nog mi­ra i sa­vr­šen­stva. Ko­ri­don, ko­ji je pa­stir, ko­ji ži­vi jed­nim bla­že­nim i bez­bri­žnim ži­vo­tom, ko­joi je svo­jim du­hom po­ve­zan sa pri­ro­dom i ko­ji je po­da­ren svim ča­ri­ma ko­je ona pru­ža, ko­ji uži­va u do­ko­li­ci, op­te­re­ćen je te­škim i ozbilj­nim emo­ci­ja­ma. Ovo mo­že da nam otvo­ri još jed­no za­ni­mlji­vo pi­ta­nje psi­ho­lo­ške pri­ro­de; da li je mo­žda upra­vo taj pej­zaž, ta spo­koj­na sre­di­na, ko­ja je u svom svom spo­koj­stvu go­to­vo do­ko­na, sre­di­na ko­ja pod­sti­če na raz­voj ta­ko mrač­nih i kon­trar­nih emo­ci­ja? Da li se one ja­vlja­ju iz do­ko­li­ce, kao i ta­ko mno­go dru­gih pro­iz­vo­da uma? Pe­sma sa­mo po­kre­će ovo pi­ta­nje, ali te­ško je u njoj na­ći od­go­vor na nje­ga. Psi­ho­lo­ški je za­ni­mlji­vo is­tra­ži­ti ko­ja je za­pra­vo ve­za iz­me­đu spo­lja­šnjeg i unu­tra­šnjeg sve­ta. Ko­li­ko god da je ste­re­o­tip­no sma­tra­ti da bo­ra­vak u pri­ro­di ili na ne­kom mir­nom me­stu mo­že smi­ri­ti i na­šu du­šu, ni­je li to za­pra­vo sa­mo iz­na­la­že­nje mi­ra lak­šim pu­tem, od­no­sno, za­o­ku­plji­va­nje spo­lja­šnjim mi­rom u po­ku­ša­ju po­i­sto­ve­ći­va­nja s njim?

Te­ma lju­ba­vi u idi­lič­nim pe­sma­ma ni­po­što ni­je stra­na, me­đu­tim ja­ko je bit­no pre­ci­zi­ra­ti o ka­kvoj se lju­ba­vi ov­de ra­di. Is­prav­no je uvi­de­ti da to što se sma­tra lju­ba­vlju u ovoj pe­smi, mo­že se ta­ko gle­da­ti sa­mo u ši­rem smi­slu. Ključ­ni po­jam je­ste žud­nja, a ne lju­bav. Ka­ko bi se ova dva poj­ma ja­sni­je raz­gra­ni­či­la, neo­p­hod­no je shva­ti­ti i nji­hov smi­sao u an­tič­koj kul­tu­ri.

Eros od­no­sno lju­bav, je­dan je od naj­fre­kvent­ni­jih i naj­kom­plek­sni­jih poj­mo­va. Do­bar pri­mer nje­go­ve po­li­se­mič­no­sti dat je u Pla­to­no­voj Go­zbi gde re­dom pri­sut­ni fi­lo­zo­fi (so­fi­sti) i pe­sni­ci be­se­de o Ero­su. Sva­ko ima dru­ga­či­je vi­đe­nje, za sva­ko­ga lju­bav pred­sta­vlja ne­što dru­go. Ka­ko je on­da mo­gu­će de­fi­ni­sa­ti ovaj po­jam? Mo­žda je naj­bo­lje slo­ži­ti se da je to ne­mo­gu­će i ogra­ni­či­ti se na tu­ma­če­nje Ero­sa u po­je­di­nim kon­tek­sti­ma. Ta­ko nas II eklo­ga upo­zna­je sa de­struk­tiv­nim, mrač­nim Ero­som, ko­ji se me­đu­tim na kra­ju po­ka­zu­je vr­lo ne­u­te­me­lje­nim. Mo­žda je reč ne­u­te­me­ljen ne­do­volj­no pre­ci­zna, mo­žda je ipak tač­ni­je re­ći po­pu­stljiv. Me­đu­tim o za­vr­šet­ku pe­sme, bi­će re­či ne­što ka­sni­je.

Sva­ka­ko je re­le­vant­no i da­na­šnje shva­ta­nje ovih poj­mo­va, jer je za nas ovo de­lo ko­li­ko s jed­ne stra­ne de­lo an­ti­ke, od­no­sno pro­šlo­sti, to­li­ko i de­lo ko­je i da­nas ži­vi, i to, u du­hu no­vog vre­me­na, na pot­pu­no nov na­čin. Bi­lo de­lo kla­sik ili ne, pra­ved­no je pri­zna­ti da mu se tu­ma­če­nje po pri­ro­di stva­ri me­nja s vre­me­nom. Za­ni­mlji­vo je u ovom tre­nut­ku po­me­nu­ti tu­ma­če­nje tra­di­ci­je en­gle­skog pe­sni­ka T. S. Eli­o­ta. Za­pra­vo, on pr­vi uvi­đa da knji­žev­na tra­di­ci­ja ni­je sta­tič­na sku­pi­na te­ma i mo­ti­va ko­je se pre­no­se sa sta­ri­jih na mla­đe ge­ne­ra­ci­je, već di­na­mič­na tvo­re­vi­na u ko­joj je me­đu­sob­ni uti­caj pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti obo­stran. Tra­di­ci­ja je di­ja­log pro­šlih i sa­da­šnjih stan­dar­da i shva­ta­nja. Ta­ko je za po­drob­no is­tra­ži­va­nje ne­do­volj­no po­sve­ti­ti se sa­mo jed­nom vre­me­nu, već ose­ti­ti ce­lu isto­ri­ju de­la.

Pre za­la­že­nja u de­fi­ni­sa­nje poj­mo­va (ko­ji su uosta­lom ve­o­ma ap­strakt­ni, te je mo­žda de­fi­ni­sa­nje pre­gru­ba reč), tre­ba se po­za­ba­vi­ti sa­mim sa­dr­ža­jem tek­sta. O če­mu je ov­de za­pra­vo reč. Ko­ri­don je pa­stir ko­ji je za­lju­bljen u lju­blje­ni­ka svog go­spo­da­ra. U sa­mom po­čet­ku ja­vlja se pro­blem dru­štve­ne pri­ro­de – ne sa­mo što je za­lju­bljen u mla­di­ća ko­ji već pri­pa­da ne­ko­me, već je taj ne­ko Ko­ri­do­nov go­spo­dar. Me­đu­tim, taj pro­blem, ko­ji bi mo­gao da bu­de i so­ci­o­lo­ške pri­ro­de, ni­ka­ko ni­je ključ­ni. Ba­rem se iz sa­mih sti­ho­va ne vi­di da Ko­ri­don po­seb­no pa­ti zbog to­ga. Ključ­ni pro­blem je ne­uz­vra­će­nost nje­go­ve afek­ci­je. Alek­sid je sve­stan da je pred­met ne­či­je žud­nje, me­đu­tim on ga za­ne­ma­ru­je i pre­zi­re. Ne uva­ža­va Ko­ri­do­no­ve po­klo­ne i zna­ke pa­žnje, ne uži­va u le­po­ti Ko­ri­do­no­vog za­vi­ča­ja. U mno­go če­mu se vi­di ko­li­ko se njih dvo­ji­ca raz­li­ku­ju. Po­naj­vi­še je is­tak­nut jaz zbog Alek­si­do­vog ne­u­va­ža­va­nja se­o­skog ži­vo­ta. Ko­ri­don je za­ne­sen svo­jim do­mom, sto­pljen je u taj pej­zaž. Za nje­ga je naj­ve­će bo­gat­stvo sun­čev sjaj, mi­ris se­na i jag­njad bo­je mle­ka. Sve su to stva­ri ko­je on da­ru­je svom lju­bim­cu, ali on ih od­bi­ja i pre­zi­re ih. Za Alek­si­da je sve to bez­vred­no. On pri­pa­da gra­du i in­te­re­su­ju ga dru­ge vred­no­sti.

Vr­lo je is­tak­nu­ta ova su­ko­blje­nost grad­ske i se­o­ske sre­di­ne. Kao i ina­če u idi­la­ma, ve­li­ča se se­o­ska. Ko­ri­don na­vo­di ka­ko su bo­go­vi i he­ro­ji ži­ve­li u lu­gu. Sre­di­na u ko­joj čo­vek mo­že da ži­vi bez ogra­ni­če­nja dru­štva, bez po­li­tič­kih za­ko­na i mo­ral­nih pra­vi­la je­ste ona u ko­joj mo­že bi­ti naj­slo­bod­ni­ji i naj­bli­ži pri­ro­di.
 

GLAD

„La­vi­ca stra­hot­na
Pro­ga­nja vu­ka; vuk ko­zu go­ni, a pro­cva­lu
De­te­li­nu ne­haj­na ko­za – Ko­ri­don, Alek­si­de,
Pro­go­ni te­be sva­kog nje­go­va vu­če žud­nja.“

Žud­nja se po­i­sto­ve­ću­je sa osnov­nom fi­zi­o­lo­škom po­tre­bom – po­tre­bom za hra­nom. Po­sto­ji sa­mo na­gon za sa­mo­za­do­vo­lje­njem po­tre­be. Ko­li­ko god, po­sma­tra­no iz te per­spek­ti­ve, ovo psi­hič­ko sta­nje iz­gle­da is­pra­zno i plit­ko, da­le­ko je od to­ga. Bez­um­na lju­bav se kod Ko­ri­do­na de­for­mi­še u op­sed­nu­tost, za­tim po­sta­je to­li­ko ja­ka po­tre­ba kao što je po­tre­ba za hra­nom. Ta­ko­đe je bit­no uoči­ti da je hra­na neo­p­hod­na za op­sta­nak or­ga­ni­zma. Ova­kvo po­re­đe­nje otva­ra vi­še oprav­da­nih aso­ci­ja­tiv­nih pu­te­va, či­ni ovu pe­smu iz­u­zet­no za­ni­mlji­vom za ana­li­zu. Ve­ro­vat­no je naj­o­či­gled­ni­ji put tu­ma­če­nja taj da se ra­di o pre­te­ri­va­nju, da pe­snik pre­u­ve­li­ča­va Ko­ri­do­no­va ose­ća­nja kao pe­snič­ko sred­stvo. Raz­mi­sli­mo li ma­lo vi­še o ovoj te­zi, mo­že nam se uči­ni­ti po­ma­lo mor­bid­no – že­lja za je­de­njem vo­lje­ne oso­be. Me­đu­tim, mo­žda tre­ba ma­lo vi­še raz­mi­sli­ti o smi­slu Ver­gi­li­je­vog neo­bič­nog po­re­đe­nja. Iskon­ske po­tre­be sva­kog ži­vog bi­ća je­su po­tre­ba za di­sa­njem i is­hra­nom, to su na­še naj­o­snov­ni­je i naj­nu­žni­je od­li­ke. Po­sma­tra­no sa ra­ci­o­na­li­stič­kog sta­no­vi­šta, to su na­pro­sto na­go­ni, me­đu­tim, to je ta­ko­đe na­ša naj­bli­ža ve­za sa pri­ro­dom. Po­vr­šno je ar­kad­sku lju­bav shva­ti­ti kao na­gon­sku, ona je pro­sto pri­rod­na.

Sam po­stu­pak je­de­nja mo­že se tu­ma­či­ti i kao od­re­đe­na vr­sta sje­di­nja­va­nja. Ono što po­je­de­mo po­sta­je deo nas. Ta­ko Ko­ri­don ve­ro­vat­no že­li da Alek­sid po­sta­ne deo nje­ga. Ali ne zna­či li to ujed­no da ono što po­je­de­mo sa­mim tim što bi­va po­je­de­no bi­va i uni­šte­no. De­te­li­na pre­sta­je da bu­de de­te­li­na ka­da je ov­ca po­je­de. Da­kle, Ko­ri­do­no­va ose­ća­nja su de­struk­tiv­na. On ne ose­ća na­klo­nost pre­ma Alek­si­du, već že­li nje­go­vo uni­šte­nje. Pri­ro­da ljud­ske afek­ci­je je u ova­kvim tre­nu­ci­ma iz­u­zet­no slo­že­na. Sa­vr­še­no je osli­ka­na dvo­ja­kost naj­ja­čih ljud­skih emo­ci­ja, uslov­no ih mo­že­mo na­zva­ti lju­ba­vlju i mr­žnjom. Uslov­no, jer se za­pra­vo ra­di o dve si­le ko­je vla­da­ju na­ma, po svo­joj pri­ro­di su­šte su­prot­no­sti. Me­đu­tim u prak­si ove dve si­le če­sto de­lu­ju za­jed­no. Jed­na dru­gu pro­ži­ma­ju i jed­na dru­gu ra­đa­ju. Kao kod Em­pe­do­kla, ta dva po­kre­ta­ča dej­stvu­ju isto­vre­me­no iz­u­zev kraj­njih tre­nu­ta­ka, od­no­sno ap­so­lut­ne po­be­de lju­ba­vi ili mr­žnje. Po op­štem shva­ta­nju, lju­bav je si­la ko­ja spa­ja, mr­žnja ko­ja raz­dva­ja. Iz ove per­spek­ti­ve je za­ni­mlji­vo pro­tu­ma­či­ti čin je­de­nja; za­pra­vo, hra­na ko­ju je­de­mo se s jed­ne stra­ne sje­di­nju­je s na­ma – je­de­nje kao čin lju­ba­vi, s dru­ge ti­me što je je­de­mo, mi ra­za­ra­mo sa­mu hra­nu – je­de­nje kao čin mr­žnje. Obe in­ter­pre­ta­ci­je ima­ju svo­je va­lja­ne ar­gu­men­te. Či­nje­ni­ca je da je iz­bor ova­kvog mo­ti­va kod Ver­gi­li­ja se­man­tič­ki iz­u­zet­no kom­plek­san. Po­li­se­mi­ja či­na je­de­nja otva­ra broj­ne mo­guć­no­sti za tu­mač­nja, pr­ven­stve­no iz psi­ho­lo­ške per­spek­ti­ve. On od­lič­no od­ra­ža­va i ide­ju je­din­stva su­prot­no­sti po­zna­tu još od He­ra­kli­ta. Za­pra­vo, dva su­prot­na pro­ce­sa, dve su­prot­ne ener­gi­je sto­če­ne su u jed­nom je­din­stve­nom po­stup­ku. Lju­bav, od­no­sno te­žnja za spa­ja­njem ujed­no je i mr­žnja jer se spa­ja­njem one­mo­gu­ća­va sa­mo­stal­no po­sto­ja­nje vo­lje­nog bi­ća. Ova­kav stav pre­ma lju­ba­vi kao ra­za­ra­ju­ćoj i zloj si­li ka­sni­je će ima­ti Ovi­di­je, i nje­ga će mno­go po­drob­ni­je ob­ra­di­ti.
 

BEZ­U­MLJE

„Eh, ka­kvo te je, Ko­ri­do­ne, ob­u­ze­lo bez­u­mlje!
Lo­za još neo­bre­za­na vi­je se uz oli­sta­li brest;
Ume­sto što za­lu­du žu­diš, ne­što ko­ri­sno ra­di!
Što me­ko ši­blje ne spli­ćeš u glat­ku tr­sku?
Pre­zi­re te Alek­sid ovaj? Dru­gog ćeš Alek­si­da na­ći“

MOĆ PO­E­ZI­JE

Kao na­sta­vak pret­hod­nog odelj­ka smi­sle­no je po­za­ba­vi­ti se i sa­mom po­e­zi­jom, nje­nom pri­ro­dom i svr­hom. Kroz II eklo­gu se na spe­ci­fi­čan na­čin mo­že shva­ti­ti ulo­ga pe­sme upra­vo zbog nje­nog sa­dr­ža­ja i neo­če­ki­va­nog obr­ta na sa­mom kra­ju. Ono što je se­man­tič­ki neo­bič­no u ovoj pe­smi mo­že se za­i­sta ob­ja­sni­ti, sa po­e­to­lo­škog sta­no­vi­šta, kao svo­je­vr­stan čin po­e­zi­je. Na po­čet­ku mi se su­sre­će­mo sa zlo­sret­nim i bez­nad­nim Ko­ri­do­nom. Ne de­lu­je ve­ro­vat­no da ta­kva mrač­na at­mos­fe­ra, men­tal­no mrač­na, mo­že da iz­ro­di ika­kav sve­tao za­vr­še­tak. Či­ni se naj­o­či­gled­ni­jim da i po­sled­nji sti­ho­vi bu­du obe­le­že­ni istom no­tom. Me­đu­tim tu na­stu­pa sva le­po­ta ove umet­no­sti. Pe­va­ju­ći svo­ju pe­smu, to­če­ći svo­je ja­de u sti­ho­ve, iz­ra­ža­va­ju­ći se, Ko­ri­don za­pra­vo le­či svo­je ra­ne. Nje­go­va pe­sma ne sa­mo da mu pru­ža ute­hu već i pot­pu­no me­nja nje­gov po­gled na svet. Ona je u sta­nju da iz tu­ge stvo­ri na­du, da od ja­da skre­ne pa­žnju svo­jim re­či­ma. S te stra­ne neo­bi­čan za­vr­še­tak ove eklo­ge u stva­ri uop­šte ni­je neo­bi­čan, on je sa­mo ube­dljiv pri­kaz mo­ći po­e­zi­je.

Ne­sreć­ni lju­bav­nik stva­ra pe­smu ko­ju ko­ri­sti kao me­di­jum za oslo­ba­đa­nje od te auto­de­struk­tiv­ne lju­ba­vi. Na ovaj na­čin, od­no­sno stva­ra­lač­kim či­nom ru­ši­lač­ka si­la te lju­ba­vi se za­pra­vo pre­ta­če u svo­ju su­prot­nost – kon­struk­tiv­nu si­lu. Te­los od­no­sno svr­ha pe­sme je­ste upra­vo raz­gra­đi­va­nje bo­la ko­ji se pre­tva­ra u ne­što po­zi­tiv­no. Ov­de se ja­sno is­ti­če su­bli­ma­cij­ski efe­kat po­e­zi­je. Ver­ba­li­zo­va­njem Ko­ri­do­no­vog bez­um­nog sta­nja ono se uki­da.

Ka­ko bi sa­dr­žaj pe­sme bio ja­sni­ji ko­ri­sno je da­ti osnov­ne in­for­ma­ci­je i o mi­to­lo­škim li­ko­vi­ma ko­ji se bez mno­go ob­ja­šnje­nja na­vo­de u sti­ho­vi­ma. Pe­snik spo­mi­nje broj­ne ne­po­zna­te li­ko­ve po­put Me­nal­ke, Te­sti­li­de, Ama­ri­li­de itd. Oni su bu­ko­lič­ki li­ko­vi ko­ji ne do­no­se ni­ka­kve po­seb­ne aso­ci­ja­ci­je već su sa­mo u slu­žbi hro­no­to­pa. Za­ni­mlji­vi­ji li­ko­vi su oni po­put Am­fi­o­na, Daf­ni­sa, Pa­na. Oni su mi­to­lo­ški ka­rak­te­ri ko­ji su čvr­sto ve­za­ni za pra­vac idi­le.

Am­fion se ba­vio mu­zi­kom i Her­mo mu je dao li­ru. Li­ra je do ta­da bi­la če­tvo­ro­ži­ča­ni in­stru­ment, ali joj je Am­fion do­dao još tri ži­ce. Za­jed­no sa bra­tom bli­zan­cem, Ze­tom, za­vla­dao je Te­bom. Do­zi­da­li su be­de­me Te­be. Am­fion je svo­jom mu­zi­kom po­kre­tao ka­me­nje i ono se sa­mo zi­da­lo. Te­ba je do­bi­la se­dam ka­pi­ja po bro­ju ži­ca Am­fi­o­no­ve li­re. Ko­ri­don se po­i­sto­ve­ću­je sa nje­go­vim svi­ra­njem, sma­tra svo­ju pe­smu moć­nom po­put Am­fi­o­no­ve.

Daf­nis je bio sin nim­fe i Her­ma. Ži­veo je u ga­ju na Si­ci­li­ji i bio bu­ko­los (pa­stir). Svi­rao je si­rin­gu, du­vač­ki in­stru­ment od tr­ske ko­ji je Pan na­pra­vio. Si­rin­ga je ina­če bi­la nim­fa u ko­ju se Pan za­lju­bio, ona je be­ža­la od nje­ga i sti­gav­ši do re­ke La­don, ko­ju ni­je mo­gla pre­ći, za­mo­li Na­ja­de da je pre­tvo­re u tr­sku. Glas Si­rin­ge se mo­že ču­ti ka­da se ve­tar po­i­gra­va tr­skom. Pan je na­zvao in­stru­ment ko­ji je na­pra­vio po svo­joj vo­lje­noj.

Daf­nis je bio pr­vi ko­ji je pe­vao pa­stir­ske pe­sme, od­no­sno bu­ko­li­ke. Vo­le­li su da ga slu­ša­ju i bo­go­vi. Za nje­ga se ve­zu­ju broj­ne pri­če ko­je su ja­ko če­sto te­ma bu­ko­li­ka (Te­o­kri­to­vih i Ver­gi­li­je­vih).

Pan je bog za­štit­nik sta­da i pa­sti­ra, ro­đen je u Ar­ka­di­ji. Vr­lo je spe­ci­fič­nog iz­gle­da – ima ro­go­ve, ši­lja­tu bra­du, ku­kast nos i ja­re­će no­ge. Od­go­ji­le su ga nim­fe, a Di­o­nis ga je uvr­stio u svo­je pra­ti­o­ce. On vo­li mu­zi­ku i svi­ra si­rin­gu, fru­lu i li­ru. Ži­vi po šu­ma­ma i do­li­na­ma. Sim­bo­lič­no pred­sta­vlja ži­vot­nu sna­gu i sek­su­al­nu ener­gi­ju. Me­đu­tim sek­su­al­na si­la ko­ju Pan sim­bi­li­zu­je ne pod­ra­zu­me­va ero­to­pa­ti­ju, od­no­sno pod­ra­zu­me­va po­se­do­va­nje že­lje­nog objek­ta, ne žud­nju za njim. U kon­tek­stu Ver­gi­li­je­ve pe­sme go­vo­ri se pr­ven­stve­no o Pa­no­vom svi­ra­nju ko­je do­ne­kle pred­sta­vlja me­di­jum iz­me­đu ljud­skog i bo­žan­skog.
 

HO­MO­E­RO­TI­ZAM

Ho­mo­e­ro­ti­zam u he­len­skom sve­tu ni­je uop­šte pred­sta­vljao pi­ta­nje od ko­jeg se za­zi­re. Ce­la ide­ja o pri­vla­če­nju slič­no­sti bi­la je ve­o­ma pro­ši­re­na i pri­hva­će­na. Me­đu mno­gim fi­lo­zo­fi­ma i pe­sni­ci­ma, po­li­ti­ča­ri­ma i vla­da­ri­ma, vla­da­li su ta­ko­zva­ni od­no­si lju­bav­ni­ka i lju­blje­ni­ka od­no­sno era­sta i ero­me­na. Na­rav­no, uglav­nom su uvek i lju­bav­nik i lju­blje­nik bi­li mu­škar­ci, lju­bav­nik sta­ri­ji, lju­blje­nik mla­đi. U Pla­to­no­voj Go­zbi Ari­sto­fan u svo­joj be­se­di o Ero­su na za­ni­mljiv na­čin ob­ja­šnja­va po­re­klo ovog pri­vla­če­nja. Za­pra­vo, ra­ni­je su po­sto­ja­la tri ro­da, raz­li­ko­va­le su ih kom­bi­na­ci­je po­lo­va ko­je su ima­li: mu­ško-mu­ški, žen­sko-žen­ski i mu­ško-žen­ski, za­jed­nič­kim ime­nom na­zi­va­ni su an­dro­gi­ni. Ova bi­ća su ima­la te­lo lop­ta­stog ob­li­ka, če­tvo­ro ru­ku i če­tvo­ro no­gu, dva sti­da, dva li­ca. An­dro­gi­ni su me­đu­tim, bi­li obe­sni, te su ih bo­go­vi ka­zni­li po­de­liv­ši sva­ko bi­će na dva de­la. Od ta­da sva­ka po­lo­vi­na več­no tra­ži svo­ju iz­gu­blje­nu stra­nu, i za­to ka­da je na­đe sa njom se gr­li i čvr­sto pri­pi­ja svo­je te­lo uz nje­no u po­ku­ša­ju po­nov­nog sje­di­nja­va­nja. Sve že­ne ko­je su po­lo­vi­ne od že­ne po­sta­ju he­te­ri­stri­je tj. že­ne ko­je vo­le že­ne i ne ma­re za mu­škar­ce, dok mu­škar­ci ko­ji su po­lo­vi­ne mu­škar­ca žu­de sa­mo mu­škar­ci­ma. Ari­sto­fan go­vo­ri da su ta­kvi mu­škar­ci za­pra­vo naj­mu­žev­ni­ji po pri­ro­di. Oni su ta­ko­đe naj­hra­bri­ji i naj­sr­ča­ni­ji jer ne ma­re za brak ni po­ro­di­cu, već neo­že­nje­ni ži­ve me­đu dru­gim mla­di­ći­ma, se­bi sro­dim.

Za idi­lu se ho­mo­e­ro­ti­zam čvr­sto ve­zu­je. Lju­bav iz­me­đu dva mu­škar­ca ni­je uop­šte slu­čaj­no uze­ta kao vred­ni­ja pa­žnje od one iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne ili iz­me­đu dve že­ne. Raz­lo­zi u pri­log ovo­me su mno­go­stru­ki. Pr­vi, naj­o­či­gled­ni­ji raz­log je­ste upra­vo po­vla­šće­ni po­lo­žaj mu­ška­ra­ca u go­to­vo ce­lom an­tič­kom sve­tu. Oče­vid­no, mu­škar­ci su fi­zič­ki su­per­i­or­ni­ji, po­red to­ga sma­tra­ni su i za in­te­lek­tu­al­no su­per­i­or­ni­je, što im je na­rav­no do­no­si­lo i po­li­tič­ku reč. Još je­dan bi­tan vid je­ste raz­li­ko­va­nje fi­zič­ke i in­te­lek­tu­al­ne lju­bav­ne ve­ze – he­te­ro­sek­sua­l­na ve­za mo­že da iz­ne­dri fi­zič­ki plod, dok ho­mo­sek­su­al­na ne mo­že da se ostva­ri na ovaj na­čin, je­di­ni plod ko­ji mo­že za­če­ti ho­mo­sek­su­al­na ve­za je in­te­lek­tu­al­ni. Na­rav­no, pred­nost se da­je in­te­lek­tu­al­nom. Ta­ko, lju­bav iz­me­đu dva mu­škar­ca je­ste naj­u­zvi­še­ni­ji ob­lik lju­ba­vi po shva­ta­nji­ma an­tič­kog sve­ta, te ni­ka­ko ni­je neo­bič­no što je za­stu­plje­na i kod Ver­gi­li­ja.

Ar­ka­di­ja, mo­žda sa­vr­še­na kao am­bi­jent ne do­no­si sa­vr­še­no sta­nje du­ha kao jem­stvo. Ova­kav idi­li­čan hro­no­top da­je pre­gršt vre­me­na za raz­mi­šlja­nje, idej­no stva­ra­la­štvo, pre­da­va­nje emo­ci­ja­ma, bez ika­kvih ogra­ni­če­nja. Ogra­ni­če­nje, me­đu­tim do­la­zi ne­mi­nov­no. Me­ra po­sto­ji ne­za­vi­sno od to­ga da li je čo­vek po­štu­je. Uko­li­ko je ne po­štu­je, obra­ti­će mu se na ne­pri­jat­ni­ji na­čin. Neo­gra­ni­če­no pre­pu­šta­nje uži­va­nji­ma, po pri­ro­di, za­vr­ši­će se bez­u­mljem. Bez­u­mlje je­ste ta na­met­nu­ta koč­ni­ca pri­ro­de za one ko­ji ne po­štu­ju nje­ne za­ko­ne. Lju­bav, uko­li­ko pre­đe gra­ni­ce ume­re­no­sti pre­sta­je da bu­de lju­bav i po­sta­je obest. To va­ži i za sva­ku dru­gu emo­ci­ju – sa­mo do od­re­đe­ne gra­ni­ce ne­što je­ste to što je­ste, ka­da se te gra­ni­ce bez­ob­zir­no po­me­re, me­nja se i ce­la pri­ro­da tog ne­če­ga. Ta­da na­stu­pa­ju ne­ga­tiv­ni efek­ti ka­ko bi po­ni­šti­li ne­prav­du ko­ju či­ni obest. Ra­zum na­stu­pa, on pre­no­si vo­lju physis-a i na­me­će je čo­ve­ku. Bez­um­na lju­bav se la­ko po­be­đu­je sa­mo uko­li­ko se ra­ci­o­nal­no po­be­di. Za sve one ko­ji­ma ovo re­še­nje de­lu­je pre­vi­še pla­stič­no i neo­d­go­va­ra­ju­će, po­sto­ji i ro­man­tič­ni­ja op­ci­ja – iz­ra­ža­va­njem se­be kroz le­ko­vi­te re­či po­e­zi­je i umi­ru­ju­će zvu­ke mu­zi­ke.
 

LITERATURA

M. Budimir – M. Flašar, Pregled rimske književnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
A. Savić-Rebac, Predplatonska erotologija, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1984.
Dž. Barnet, Rana grčka filozofija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 2003.
J. Pilipović, Orfejev vek, Mali Nemo, Pančevo, 2005.
Platon, Dela, Dereta, Beograd, 2006.
 

SUMMARY

Višnja Pečenčić

FRENZIED LOVE OF THE ANCIENT SHEPARD

Virgil’s II eclogue illustrates the relations between the inner and the outer, the tension amongst the soul and the nature surrounding it. Thoroughly examining the simbolism of Eros, we see how strong and destructive it’s power is even in the idyllic enironment of Arcadia. The verses point out many complex psyhological problems just merely, but enough to trigger an effusion of interpretational possibilities. This study mainly focuses on clarifying the concept of love given in this work of art, and through that clarification, it strives to explain the metaphysical conection between love and poetry.
 

nazad