O knjigama

Željko Grahovac

ORIGINALNI MODEL ROMANESKNE STRUKTURE

(Igor Marojević: Šnit, roman-tabloid. „Laguna“, Beograd, 2007)

Iza krat­ke, pri­stoj­no-dis­tan­sne „Na­po­me­ne auto­ra“ a is­pred de­talj­ni­je, in­struk­tiv­ne „Na­po­me­ne pri­re­đi­va­ča“ (na­rav­no, vir­tu­al­nog) Igor Ma­ro­je­vić je na­šao za po­treb­no po­zva­ti se na Klaj­nov-Šip­kin „Reč­nik stra­nih re­či“ i na­ve­sti zna­če­nje ter­mi­na „šnit“: ta se nje­mač­ka ri­ječ mo­že pre­ve­sti i kao kri­ška, ko­mad (okra­jak, od­re­zak, par­če... ne­čeg) – i kao kroj ili kroj­ni mo­del (odi­je­la, ha­lji­ne). Na­slov ovog ro­ma­na je upra­vo sa­vr­še­no oda­bran: ri­ječ je o od­lom­ci­ma, okraj­ci­ma, ko­ma­di­ći­ma pri­ča, iz­vje­šta­ja, in­tri­ga, „iz­vor­nih“ i „pre­ne­se­nih“ svje­do­če­nja o zbi­va­nji­ma u Ze­mu­nu spo­čet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta – ko­ji su i sa­mi po se­bi, i po na­či­nu ka­ko su pre­zen­ti­ra­ni frag­men­tar­ni i po­li­va­lent­ni (u smi­slu od­lo­mlje­no­sti i is­pre­tu­ra­no­sti, te vi­še­stru­ko­sti i za­mjen­lji­vo­sti vi­zu­ra iz ko­jih su da­ti). Autor se oko­ri­stio štam­pom ko­ja je u to vri­je­me iz­la­zi­la, što jav­no, što ile­gal­no, što na nje­mač­kom, što na hr­vat­skom, što na srp­skom je­zi­ku, što dvo­je­zič­no – na­vo­de­ći od­mah na po­čet­ku na­zi­ve tih li­sto­va i ča­so­pi­sa i na­po­mi­nju­ći da je go­to­vo sva gra­đa ro­ma­na za­pra­vo „pre­u­ze­ta“ iz čla­na­ka, tek­sto­va, felj­to­na, pod­li­sta­ka i vi­je­sti ob­ja­vlji­va­nih u nji­ma. Hi­sto­rij­ska dis­tan­ca od šest-se­dam de­ce­ni­ja, kao i ma­nje-vi­še lo­kal­ni ka­rak­ter zbi­va­nja i li­ko­va na ko­je je fo­ku­si­ran, sva­ka­ko do­pu­šta­ju auto­ru da „pro­mi­je­ša kar­te“ ona­ko ka­ko mu naj­vi­še od­go­va­ra: da se ko­ri­sti na­ve­de­nim no­vin­skim iz­vo­ri­ma kao „do­ku­men­tar­nom gra­đom“ (ako ne u smi­slu pre­ci­znog na­vo­đe­nja i pre­u­zi­ma­nja po­je­di­nih sa­dr­ža­ja, ono ba­rem u smi­slu „do­grad­nje“ ili pre­ra­de nji­ho­ve kao pod­sti­ca­ja i kao pod­lo­ge za ro­ma­nesk­nu kon­struk­ci­ju), kao i da in­si­nu­i­ra („pod­me­će“) po­je­di­ne pa­sa­že tek­sta kao „pre­u­ze­te iz iz­vor­ni­ka“ (što je, na­rav­no, po­sve le­gi­ti­man „do­ku­men­tar­no-fik­ci­o­nal­ni“ me­tod kom­po­zi­ci­je ro­ma­nesk­nog tek­sta, u ko­jem autor mo­že i ci­ti­ra­ti, i pa­ra­fra­zi­ra­ti, i na­do­gra­đi­va­ti, ali i iz­mi­šlja­ti iz­vo­re – ka­ko mu kad za­tre­ba). Pod­na­slov ro­ma­na, ko­ji bi tre­bao su­ge­ri­ra­ti i žan­rov­sko od­re­đe­nje („ro­man-ta­bloid“), ko­li­ko god bio ute­me­ljen i oprav­dan u sa­dr­žin­skom i u for­mal­nom smi­slu, do­i­ma se či­ta­te­lja, pri­je sve­ga, iro­nič­no-dis­tan­snim, i to dvo­stru­ko: naj­pri­je kroz autor­ski od­nos pre­ma epo­hi ko­jom se ba­vi, pre­ma zna­ča­ju ili pre­ma do­mi­nant­nim ob­li­ci­ma pro­fi­li­ra­nja i ar­ti­ku­li­ra­nja tih te­ma u tra­di­ci­ji na­še knji­žev­no­sti (mi­slim na knji­žev­nost ili knji­žev­no­sti, ka­ko ko­me dra­go, na je­zi­ku ko­ji je naš, ka­ko god ga zva­li) – a po­tom i kroz auto­re­fe­ren­ci­jal­nost, tj. kroz od­nos pre­ma sa­mom se­bi kao knji­žev­nom stva­ra­o­cu. Ter­min ta­bloid ima, sva­ka­ko, ne­ga­tiv­nu ko­no­ta­ci­ju, bu­du­ći da pod­ra­zu­mi­je­va sen­za­ci­o­na­li­stič­ki pri­stup u pu­bli­ci­sti­ci, te­mat­sku ori­jen­ti­ra­nost na in­tri­ge, tra­če­ve, po­lu­i­sti­ne i la­ži u pre­no­še­nju in­for­ma­ci­ja – s pr­ven­stve­nim ci­ljem po­di­la­že­nja ni­skim na­go­ni­ma i lo­šem uku­su ši­re pu­bli­ke; ako ga je autor pre­u­zeo da bi dao pod­na­slov svom ro­ma­nu – on­da tu ima ne­čeg iza­zov­nog, po­sprd­nog i iro­ni­zi­ra­ju­ćeg u sa­mom pri­stu­pu te­ma­ti­ci i epo­hi (o ko­ji­ma smo uče­ni i ide­o­lo­ški „dri­lo­va­ni“ mi­sli­ti kao o „ozbilj­nim“, „he­roj­skim“, „tra­gič­nim“, „uz­vi­še­nim“), ali i u od­no­su pre­ma sa­mom se­bi kao auto­ru (ko­ji, de­mi­sti­fi­ci­ra­ju­ći to što mu je pred­met in­te­re­sa, ne mo­že a da ne de­mi­sti­fi­ci­ra i sa­mu knji­žev­nost kao kre­a­tiv­nu dje­lat­nost – ako ni­šta dru­go, da je ba­rem ma­lo „ola­ba­vi“, opu­sti, da se po­i­gra s njom, ka­ko to već i pod­ra­zu­mi­je­va je­dan post­mo­der­ni­stič­ki kon­cept pro­znog iz­ra­za).

Te­mat­ski krug ovog ro­ma­na ob­u­hva­ta pe­ri­pe­ti­je i in­tri­ge, re­la­ci­je, zbi­va­nja, su­ko­be i po­stup­ke unu­tar bor­be za pre­vlast, za po­li­tič­ku i voj­nu do­mi­na­ci­ju u Ze­mu­nu kao gra­nič­noj obla­sti po­čet­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta – gdje se kao glav­ni fak­to­ri po­ja­vlju­ju nje­mač­ka oku­pa­ci­o­na upra­va, pred­stav­ni­ci NDH ko­ja po­se­že za Ze­mu­nom kao sa­nja­nom „is­toč­nom gra­ni­com“, još ile­gal­no dje­lu­ju­ći par­ti­zan­ski po­kret, rav­no­gor­ski čet­nič­ki po­kret, te tek for­mi­ra­na kvi­slin­ška sr­bi­jan­ska vlast (na­rav­no, sa po­je­di­nim li­ko­vi­ma kao svo­jim eks­po­nen­ti­ma). At­mos­fe­ra na­pe­to­sti, za­mr­še­no­sti, la­tent­nih ili otvo­re­nih ne­tr­pe­lji­vo­sti i taj­nih špi­jun­skih mi­si­ja maj­stor­ski je evo­ci­ra­na kroz raz­vi­ja­nje fa­bu­la­tiv­nog to­ka i kroz pro­fi­li­ra­nje glav­nih li­ko­va ro­ma­na i nji­ho­vih od­no­sa – pri če­mu su u pr­vom pla­nu tri li­ka ko­ja će for­mi­ra­ti i lju­bav­ni tru­gao: No­vak Ma­ri­čić, mla­di ta­len­to­va­ni in­te­lek­tu­a­lac, pre­vo­di­lac za nje­mač­ki je­zik, te Ka­ren Frost i Mo­ni­ka Vra­nić, nje­mač­ka i hr­vat­ska no­vi­nar­ka, obje na za­dat­ku u Ze­mu­nu. Me­đu sjaj­no uob­li­če­nim li­ko­vi­ma tre­ba is­ta­ći još Un­ziht­ba­ra („Ne­vi­dlji­vog“), fan­tom­sku gnom­sku fi­gu­ru pri­pad­ni­ka lo­kal­nog po­kre­ta ot­po­ra (ka­sni­je par­ti­za­na), za­tim Hu­ga Bo­sa, slav­nog nje­mač­kog di­zaj­ne­ra i mod­nog kre­a­to­ra, Gro­zdu Čuk­man, že­nu sum­nji­vog mo­ra­la, šver­cer­ku i smu­tlji­vi­cu, No­va­ko­vog oca i bra­ta, Mo­ni­ki­nog bra­ta, usa­ta­škog zlo­čin­ca roj­ni­ka To­mi­ća itd.

Či­ni se da sa­dr­žaj ni­je slu­čaj­no sta­vljen pri­je po­čet­ka tek­sta (a ne na kra­ju): kom­po­zi­ci­ja je „al­fa i ome­ga“ ovog pro­jek­ta. U pr­vom kru­gu tek­sto­va autor nas uvo­di u rad­nju pred­sta­vlja­ju­ći glav­ne li­ko­ve i osli­ka­va­ju­ći nji­ho­ve kon­tak­te i re­la­ci­je u ma­ni­ru krat­kog pre­gle­da ili no­vin­skog iz­vje­šta­ja; dru­gi krug se, pod na­slo­vom „Lju­di, lju­di“, „mo­no­graf­ski“ kon­cen­tri­še na bi­o­gra­fi­je i pro­fi­le glav­nih li­ko­va; tre­ći ci­klus sa­či­nja­va­ju po­je­di­nač­ni is­ka­zi ili mo­no­lo­zi de­se­ti­ne li­ko­va, da­ti u sklo­pu is­tra­ge (bi­lo no­vi­nar­ske, bi­lo po­li­cij­ske); za­tim do­la­ze dvi­je krat­ke „re­por­ta­že“, kao uvod u felj­to­ni­stič­ki kon­ci­pi­ra­ni seg­ment pod na­slo­vom „Lju­bav­ne no­ve­le“ (gdje se po­sljed­nji, tre­ći tekst, „U tra­ga­nju za iš­če­zlim V“, or­ga­ni­zu­je kao ne­ka vr­sta di­na­mič­nog ras­ple­ta, dram­ski si­tu­i­ra­nog i sa „po­di­je­lje­nim“ ulo­ga­ma u vi­du ini­ci­ja­la, bez ime­na li­ko­va) – da bi se u funk­ci­ji epi­lo­ga na kra­ju pre­ni­je­le „vi­je­sti“, kao krat­ki iz­vo­di iz štam­pe (iz ko­jih će­mo tek sa­zna­ti „ono naj­va­žni­je“, šta se na kra­ju de­si­lo s po­je­di­nim li­ko­vi­ma).

„Pri­slo­nje­nost“ uz pu­bli­ci­stič­ke „iz­vo­re“ i sa­že­tost, pro­vo­ka­tiv­nost, sa­dr­žin­ska in­tri­gant­nost i for­mal­na sim­pli­fi­ci­ra­nost je­zi­ka štam­pe omo­gu­ću­ju Ma­ro­je­vi­ću da se vr­lo pro­duk­tiv­no po­i­gra­va sa ele­men­ti­ma li­te­ra­ri­za­ci­je – ka­ko na lek­sič­kom i sin­tak­tič­kom mi­kro­pla­nu, ta­ko i na sti­li­stič­ko-kom­po­zi­ci­o­nom ma­kro­pla­nu ro­ma­nesk­nog tek­sta. Ta­ko do iz­ra­za do­la­ze sa­že­tost i su­ge­stiv­nost je­zi­ka, s mje­rom ko­ri­šte­na oču­đe­nja i odu­ho­vlje­nja is­ka­za (kao ne­ka vr­sta me­ta­fo­rič­ko-sim­bo­lič­kih „za­či­na“), kao i „mon­ta­žer­ski“ za­hva­ti u kom­po­zi­ci­ji – gdje se otva­ra­ju broj­ne mo­guć­no­sti pre­ra­spo­dje­le ak­ce­na­ta: po­na­vlja­nja po­je­di­nih sa­dr­ža­ja kroz pro­mje­nu vi­zu­re iz ko­je su vi­đe­ni („ra­šo­mon-efe­kat“), sa­dr­žin­sko ili smi­sa­o­no-zna­čenj­sko na­do­gra­đi­va­nje onog što je u „pr­vom na­ma­zu“ tek­sta bi­lo pro­pu­šte­no ili sa­mo na­go­vi­je­šte­no, od­ga­đa­nje ras­ple­ta i epi­lo­ga kao fak­tor po­ja­ča­va­nja dram­ske na­pe­to­sti, po­stup­no pro­fi­li­ra­nje i ar­ti­ku­li­ra­nje li­ko­va (po prin­ci­pu – „ne do­daj pri­či ni ka­rak­te­ri­za­ci­ji ni­šta una­pri­jed“), i na­po­kon „kro­je­nje“ kom­po­zi­ci­o­nog mo­za­i­ka kao svo­je­vr­snog re­bu­sa, sa kon­ste­la­ci­jom gra­div­nih ele­me­na­ta u ko­joj se ne mo­že od­mah pre­po­zna­ti ko­nač­na sli­ka, od­no­sno for­ma „odi­jev­nog pred­me­ta“ na ko­jem autor, baš kao kro­jač, sve vri­je­me ra­di.

Stal­na pro­mje­na vi­zu­re pri­po­vje­dač­kog su­bjek­ta ne sa­mo da omo­gu­ća­va već i na­la­že auto­ru kon­stant­no pri­kri­va­nje i iro­ni­zi­ra­nje vla­sti­te „sve­zna­ju­će“ po­zi­ci­je: uvi­jek se ono­me šta i ka­ko od­re­đe­ni su­bjekt go­vo­ri, od­no­sno iz­ra­ža­va mo­ra kao na­spram­ni su­prot­ni pol po­sta­vi­ti šta i ka­ko on ne mo­že ka­za­ti ni iz­ra­zi­ti – pa tek on­da u kon­struk­ci­ji tek­sta tra­ži­ti no­vu vi­zu­ru, no­vi ugao iz ko­jeg se to što „za­sad ne­do­sta­je“ po­ste­pe­no ras­kri­va či­ta­o­cu. Upra­vo je ta „ne­do­re­če­nost“, i u sa­dr­žin­skom i u se­man­tič­ko-iz­ra­žaj­nom smi­slu, „Ari­jad­ni­na nit“ ko­jom smo vo­đe­ni, po­sta­vlje­na vje­štom ru­kom di­zaj­ne­ra Ma­ro­je­vi­ća, od po­čet­ka do kra­ja tek­sta. Emo­ci­o­nal­ni i zna­čenj­ski na­boj što ga no­se oni „naj­ek­splo­ziv­ni­ji“ sa­dr­ža­ji (epi­zo­da ubi­stva brač­nog pa­ra Frost i ra­nja­va­nja nji­ho­ve kćer­ke; epi­zo­da usta­škog kla­nja za­ro­blje­ni­ka u auto­bu­su; dra­ma­ti­čan put Un­ziht­ba­ra i Mo­ni­ke; oči­to­va­nja sud­bin­ske iro­ni­je u epi­lo­gu tek­sta) bi­va naj­pri­je pri­vid­no sma­njen i po­ti­snut hlad­nim žur­na­li­stič­kim je­zi­kom iz­vje­šta­ja – da bi po­tom, „po­na­vlja­njem te­me“ iz ne­ke dru­ge vi­zu­re ili sa­mim kom­po­zi­cij­skim po­en­ti­ra­njem, bio na­knad­no od­no­sno po­sred­no po­ja­čan.

Ova­kav pri­stup ras­kri­va ge­ne­ral­ni ne­ga­ti­van stav pre­ma hi­sto­ri­ji kao sme­tlji­štu (ide­ja, za­blu­da, pred­ra­su­da, ni­skih stra­sti, in­stink­ta) – na „ure­đi­va­nju“ ko­jeg na­knad­no ra­di­mo ka­ko bi­smo kao za­jed­ni­ca (skup­nost, ko­lek­tiv­ni iden­ti­tet) oprav­da­li ne­po­dop­šti­ne i zlo­čin­stva na ko­ji­ma je, ma­nje-vi­še, ute­me­ljen svi­jet u ko­jem ži­vi­mo i ka­ko bi­smo pri­ba­vi­li za se­be i, još vi­še, za do­la­ze­će na­ra­šta­je neo­p­hod­nu do­zu sa­mo­po­što­va­nja (neo­p­hod­nu da bi se mo­glo ra­sti i da bi se mo­glo pa­da­ti, i ubu­du­će, uvi­jek iz­no­va, u za­ča­ra­nom kru­gu po­sr­ta­nja i stra­da­nja).

Za Ma­ro­je­vi­ća se već na osno­vu iš­či­ta­va­nja ro­ma­na „Šnit“ (pret­po­sta­vlja­mo, na­i­me, da ga či­ta­lač­ka i kri­tič­ka jav­nost u BiH tek sad upo­zna­je) mo­že re­ći da je slo­bo­dan i ori­gi­na­lan stva­ra­lac, iz­u­ze­tan sti­li­sta i in­te­lek­tu­a­lac bez ika­kvih ide­o­lo­ških pred­ra­su­da; u na­šoj „post­ka­ta­kli­zmič­noj“ ta­mi mo­že se uči­ni­ti dra­go­cje­nom i sa­ma po­ja­va ta­kvih lju­di na knji­žev­noj sce­ni, ko­ji mo­gu pro­du­ci­ra­ti knji­žev­na dje­la u ovom du­hu: či­sto, pre­ci­zno, ne­pre­ten­ci­o­zno, za­ni­mlji­vo, du­ho­vi­to – i, uza sve to, kri­tič­ki na­bru­še­no.
 

nazad