O knjigama

Mladen Gvero

POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD

(Neda Kovačević: Povratak košave u Beograd, „Mali Nemo“, Pančevo, 2009)

Ro­ma­nom-dnev­ni­kom „PO­VRA­TAK KO­ŠA­VE U BE­O­GRAD”, pro­vo­đe­nim tri­na­est sve­žih i bur­nih go­di­na kra­jem 20. i po­čet­kom 21. ve­ka, kroz na­u­ku, mu­zi­ku, po­e­zi­ju i lju­bav­ne vra­to­lo­mi­je ko­je se sa­pli­ću uz sva­ko­dnev­ni uza­vre­li ži­vot, kao i po­vest sa­mog Gra­da, autor­ka po­ku­ša­va da do­dir­ne isti­nu, da iz­ba­vi Be­o­grad, ne­u­mor­no tra­ga­ju­ći za nje­go­vom du­šom, pred otvo­re­nom ra­nom cvi­le­ći, uka­zu­je na nje­go­vu po­sto­ja­nost, nje­mu pri­vr­že­nost.

Sto­ga se i po­sta­vlja pi­ta­nje – ko je, ili ko su glav­ni ju­na­ci ro­ma­na, tu­ce lič­no­sti sa Mi­lo­šem, Di­mi­tri­jem, Jan­kom, Kse­ni­jom i osta­li­ma, s jed­ne, ili je to sam Be­o­grad, s dru­ge stra­ne? Ne­ka bu­de da je ovo dru­go.

De­li­kat­nost od­go­vo­ra je i u to­me da Be­o­grad či­ne nje­go­vi ži­te­lji, sreć­ni i ne­sreć­ni ko­li­ko i sam Grad, ali i po­no­sni što mu pri­pa­da­ju.

Dnev­nič­ka struk­tu­ra ro­ma­na usi­dre­na je u pli­ća­ku rat­nih i po­rat­nih go­di­na, u gli­bu iz ko­ga su ju­go­slo­ven­ski na­ro­di vi­še od de­ce­ni­je te­ško iz­vla­či­li udo­ve da bi na­pra­vi­li bi­lo ka­kav po­kret. Sam Be­o­grad je tr­peo slič­na is­ku­še­nja. I vi­še od to­ga jer je mo­rao da pre­tr­pi ci­klič­no bom­bar­do­va­nje i po­tvr­di ore­ol Gra­da stra­dal­ni­ka u me­te­žu ko­ji se te­ško mo­že za­mi­sli­ti, go­to­vo da ga je lak­še bi­lo pre­ži­ve­ti. Po ko zna ko­ji put, nje­go­vi ži­te­lji, pa­nič­no idu­ći za svo­jom sud­bi­nom, tra­že iz­vor ži­vo­ta na raz­li­či­tim stra­na­ma. Dok je­dan od ju­na­ka, Mi­loš (Al­fi­je­ri) u Ita­li­ji do­bi­ja sve­srd­nu po­moć od pro­fe­so­ra Jan­ka Ar­se­ni­je­vi­ća za svoj di­plom­ski rad „Srp­ska knji­žev­nost u Tr­stu”, dru­gi, Di­mi­tri­je (Džez – slo­bo­da), su­per ta­len­to­van, kao do­bro­vo­ljac od­la­zi u rat­ni vr­tlog. (Mi­loš Jan­ku: „Sa­mo da ga ču­je­te ka­ko ras­tu­ra, a bez da­na mu­zič­ke, ne­što kao, na pri­mer, Pa­ko De Lu­si­ja. Sa­mo ne­ka se živ i zdrav vra­ti odan­de. Jan­ko: „Ko­ga Di­mi­tri­je ima od po­ro­di­ce?” Mi­loš: „Kćer­ku, sa biv­šom mu u Ho­lan­di­ji. Maj­ka i bu­ra­zer u Ka­na­di…).“

Ovaj in­sert iz ro­ma­na go­to­vo ak­si­om­ski ilu­stru­je be­o­grad­sku po­ro­di­cu ko­ju je kom­po­no­va­lo rat­no vre­me. Na­du ne gu­be­ći, ova sa­vre­me­na ur­ba­na pri­ča za is­ho­di­štem tra­ga kroz raz­ne vi­do­ve mu­zi­ke, po­e­zi­je i svih mo­gu­ćih pre­ži­vlja­va­nja ko­ja po­ku­ša­va­ju da ugle­da­ju zrak sve­tlo­sti ko­ji vo­di do Be­o­gra­da.

Upra­vo od Jan­ka Ar­se­ni­je­vi­ća u Tr­stu do­zna­je­mo i pr­vu in­for­ma­ci­ju o ime­nu Be­o­gra­da ko­je je, po be­lim kreč­njač­kim ste­na­ma, do­bio 630. g. do­la­skom Slo­ve­na. Baš oda­tle po­či­nje i deo ko­ji se od­no­si na sam Grad, dra­go­ce­no šti­vo i za one ko­ji ga vo­le i za one ko­ji ga ne po­zna­ju. To ni­su sa­mo pi­kan­te­ri­je de­ta­lja u pre­ci­zno ome­đe­nom vre­me­nu, da­le­ko je vi­še od vo­di­ča, to je po­e­ma o Be­o­gra­du ko­ju bi sva­ki nje­gov ži­telj tre­balo da zna. Da bi ga vi­še raz­u­meo, pa i vo­leo i ce­nio.

Oda­tle, pre­pli­ću­ći ži­vot­nu jur­nja­vu sa sva­ko­dnev­nim sce­na­ma, autor­ka bri­žlji­vo pod lu­pu sta­vlja svoj Grad, u gu­sta čip­ka­sta tka­nja vr­hom igle uba­da naj­sit­ni­je de­ta­lje iz isto­ri­je Be­o­gra­da ko­ji či­ta­o­cu, po­na­o­sob Be­o­gra­đa­ni­nu, otva­ra pro­stor za pri­hvat ta­ko dra­go­ce­nih da­ro­va. Do­brim de­lom kroz „be­o­grad­ski go­vor”, „va­šar­skom že­le­zni­com” (tram­vaj na ko­nje ko­ji je po­čeo da sa­o­bra­ća Be­o­gra­dom tač­no 24. mar­ta 1892), put  nas vo­di na Ka­le­meg­dan – ne­kad, za­tim pro­la­zi­mo kroz hro­ni­ku Knez Mi­haj­lo­ve uli­ce (1867. pro­jek­to­va­na), do Sa­bor­ne cr­kve (pr­vi put se zvo­na ogla­si­la 1830), ho­tel „Mo­skva” (u nju ugra­ćen ka­men iz Fin­ske), na Te­ra­zi­je, po­ka­zu­je pa­la­tu „Al­ba­ni­je”, u cr­kvu „Sve­tog Mar­ka”, na Vra­čar (Na Ta­šmaj­da­nu Be­o­gra­đa­ni Ci­ga­ni­ma da­va­li sta­ra ode­la i ži­vi­nu, mno­gi­ma su Ci­gan­ke vra­ča­le, pa otu­da i po­ti­če ime Vra­čar.), u uli­cu „Bu­le­var re­vo­lu­ci­je” (naj­pre se zva­la „Ske­la kod zlat­nog to­pa,” ka­sni­je „Mar­ko­va”, pa „Uli­ca fi­še­kli­ja”, te „Kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća”), oda­tle „va­šar­skom že­le­zni­com” pre­va­lju­je­mo put do ba­ze­na „25 maj”, on­da, kla­pa­ra­njem, do De­di­nja i Pa­ši­nog br­da, pre­dah uz be­o­grad­ski bu­rek i, mo­že­te mi­sli­ti, sla­đe­nje u bom­bon­džij­skoj rad­nji u „Ga­vri­la Prin­ci­pa”. Ta­ko okre­plje­ni na­sta­vlja­mo put Ava­le…

Ar­hi­tek­tu­ra ro­ma­na, sme­lo za­mi­šlje­na kroz ne­ko­li­ko ni­voa, re­a­li­zo­va­na je na raz­u­đen na­čin. Bes­tra­gi­ja rat­nih go­di­na, ko­ja je ju­na­ke za­te­kla ili od­ve­la u tu­đi­nu, kao i bom­bar­do­va­nje sa­mog Be­o­gra­da, pro­fi­li­sa­li su me­tež u du­ša­ma ju­na­ka ro­ma­na ta­ko da ih ira­ci­o­nal­na for­mu­la ži­vo­ta vo­di ne­zna­no kud, sa kraj­njom na­dom da će po­no­vo ugle­da­ti svoj Grad ro­đe­nja i lju­ba­vi. Po­sle ko­ša­ve, ko­ja se to­li­ko na­go­ni da čak i bom­ba­ma raz­no­si nji­hov Grad, sa po­gle­dom iz tu­đi­ne, bes­po­moć­nost i bez­na­de­žnost po­sta­ja­li su ne­sno­sni. Mi­sao, da je po­vra­tak ku­ći naj­ve­ća avan­tu­ra do­se­gla je vr­hu­nac sa­vr­šen­stva u oča­ja­nju.

„PO­VRA­TAK KO­ŠA­VE U BE­O­GRAD” tre­ba či­ta­ti kao pod­set­nik, u osa­mi. Da se pred so­bom po­sti­di­mo ko­li­ko o nje­mu ma­lo zna­mo, ili da iš­či­ta­va­njem pri­hva­ti­mo čud­no­va­te taj­ne Be­o­gra­da ko­je će­mo sa di­vlje­njem mo­ći i dru­gi­ma da ot­kri­je­mo...
 

nazad