O knjigama

Svetlana Kurćubić-Ružić

HOUSE OF ILLUSION

(Sonja Čabrić: House of Illusion. Evro – Giunti, Beograd, 2010)

Pr­vi ro­man So­nje Ča­brić „Ho­u­se of Il­lu­sion“ je ro­man ko­ji nas ne osta­vlja rav­no­du­šnim  pre sve­ga zbog svo­je neo­bič­ne te­me ali i zbog još neo­bič­ni­je i zna­lač­ki vo­đe­ne pri­če.

U jed­nom po­su­no­vra­će­nom vre­me­nu i istom ta­kvom sve­tu, ju­na­ki­nja ro­ma­na vi­še od se­dam­na­est go­di­na po­ku­ša­va da pre­bo­li tra­gič­ni gu­bi­tak se­stre ko­ju do­ži­vlja­va go­to­vo kao bli­zna­ki­nju i da ne­kim sa­dr­ža­jem po­pu­ni i osmi­sli sop­stve­ni ži­vot ko­ji se već go­di­na­ma, od tog sud­bo­no­snog mo­men­ta, ne mo­že ni na­zva­ti ži­vo­tom. Is­ki­da­na se­ća­nja, po­to­nu­ća u pro­va­li­je sop­stve­nog bo­la, spo­zna­nje ne­ce­lo­vi­to­sti sop­stve­nog bi­ća i že­lja za osmi­šlja­va­njem sop­stve­nog ži­vo­ta gur­nu­li su ju­na­ki­nju u ne­pod­no­šlji­vu usa­mlje­nost, a on­da po­tom, i u je­dan ap­sur­dan i ne­shva­tljiv svet to­li­ko na­lik ovom na­šem u ko­me su sve du­hov­ne vred­no­sti de­gra­di­ra­ne i u ko­me je otvo­ren pro­stor za upliv vir­tu­el­nog. No u tom i ta­kvom sve­tu, kao što se po­put fleš­be­ko­va u ju­na­ki­nji­noj sve­sti ja­ve se­ća­nja na do­ba kad je bi­la ce­lo­vi­to i sreć­no bi­će, i sum­nja prot­ka­na sna­žnim ose­ća­njem da pri­zo­ri ko­je po­sma­tra pred­sta­vlja­ju sa­mo ko­pi­ju ne­gda­šnjeg sve­ta, ta­ko i u sve­sti či­ta­la­ca za­i­skri mi­sao da se u sve­mu to­me kri­je ne­ki du­blji, skri­ve­ni­ji smi­sao. Iskre tih mi­sli ja­vlja­ju se kod či­ta­o­ca, ve­o­ma sna­žno, upra­vo u tre­nu­ci­ma kad ju­na­ki­nja do­bi­ja sim­bo­lič­ko ime Ma­do­na, a njen an­đeo ču­var po­sta­je Pe­tar. Na taj na­čin se pred na­ma otva­ra jed­na sim­bo­lič­ki ko­di­ra­na pri­ča ko­ja u sve­sti pri­zi­va onu no­vo­za­vet­nu, te sto­ga ja­sno aso­ci­ra na svet u ko­me sve vo­di ka onom su­štin­skom i naj­va­žni­jem pu­tu – po­vrat­ku. Osim to­ga, mo­ti­vi fa­brič­kog dim­nja­ka i vu­ka alu­di­ra­ju na ču­ve­nu zbir­ku Ot­kro­ve­nje Rast­ka Pe­tro­vi­ća, na­go­ve­šta­va­ju­ći da je i ovaj ro­man svo­je­vr­sno ot­kro­ve­nje i da je sav u te­žnji ot­kri­va­nja isti­ne ima li ži­vo­ta van ovog.

Da­kle, po­put jed­nog od ju­na­ka ro­ma­na ko­ji vo­di ras­pra­vu o pi­ta­nju šta je­ste a šta ni­je knji­žev­na te­ma i ko­ju bi on lič­no oda­brao, So­nja Ča­brić se u svom ro­ma­nu na je­dan pot­pu­no dru­ga­či­ji na­čin do­ta­kla te­me smr­ti i smi­sla čo­ve­ko­vog po­sto­ja­nja, po­ku­ša­va­ju­ći da od­go­vo­ri na do­sad, či­ni se, ne­po­sta­vlje­no pi­ta­nje u knji­žev­no­sti: u kom mo­men­tu i na ko­ji na­čin čo­vek na onom sve­tu sti­če svest o to­me da je mr­tav i da se put okon­čao do­la­skom pred ono­ga ko nas je i stvo­rio, pred ono­ga ko­ji sve zna i pred kim ni­šta ne osta­je skri­ve­no. Skri­va­ju­ći se iza li­ka jed­nog od svo­jih ju­na­ka, autor nam ot­kri­va da se smi­sao pi­sa­nja pre sve­ga kri­je u stva­ra­nju no­vih sve­to­va, a ne u pre­sli­ka­va­nju re­al­nog. Na taj na­čin se po­zi­ci­ja mo­der­nog pi­sca pri­bli­ža­va onoj iz do­ba ro­man­ti­zma: pi­sac je na­lik Bo­gu jer je stva­ra­lac, kre­a­tor jed­nog no­vog sve­ta, no bez ob­zi­ra što je ta­kav svet plod ilu­zi­je, u nje­ga se mo­že po­ve­ro­va­ti. „Kon­stru­i­ši ma­kar su­lud svet“, ka­že ju­nak ro­ma­na, „ali da bu­de do­sle­dan u svo­joj su­lu­do­sti i ja ću po­ve­ro­va­ti u nje­ga“. Po­put sli­ke u sli­ci, unu­tar ro­ma­na na­la­zi se i je­dan hi­po­te­tič­ki ro­man kog stva­ra tzv. hi­po­te­tič­ki pi­sac, a u ko­me se opi­su­je smrt že­ne ko­ja ni­je sve­sna šta se sa njom do­ga­đa. „Sve što se da­lje s njom de­ša­va“, ka­že hi­po­te­tič­ki pi­sac, „ona po­ku­ša­va da uklo­pi u sli­ku stvar­no­sti, sli­ku svog do­ta­da­šnjeg ži­vo­ta. I pri­rod­no, na­sta­je ha­os!“. Po­put ove hi­po­te­tič­ke ju­na­ki­nje, i glvna ju­na­ki­nja Le­na in­tu­i­tiv­no ose­ća da se njen ži­vot od­jed­nom pre­met­nuo i do­bio ne­ka­kav dru­ga­či­ji obris i ton ko­ji je sna­žno dr­ži u uve­re­nju da je sva­ki od da­tih pri­zo­ra sva­ko­dne­vi­ce sa­mo ko­pi­ja ne­gda­šnjeg sve­ta. Sve je isto a opet ne­što ne­do­sta­je. Na taj na­čin autor nam ša­lje vi­še ne­go opo­mi­nju­ju­ću po­ru­ku da je naš svet sa­mo ko­pi­ja ono­ga u ko­me smo ne­ka­da bi­li uce­lo­vlje­ni. S dru­ge stra­ne, fi­lo­zof­ske ras­pra­ve ko­je glav­na ju­na­ki­nja vo­di sa Pe­trom, od opo­mi­nju­će po­ru­ke pre­ra­sta­ju u go­to­vo apo­ka­lip­tič­nu vi­zi­ju o usu­du mo­der­nog čo­ve­ka ko­ji se kri­je upra­vo u tom pro­du­blje­nom ja­zu iz­me­đu nje­ga i Bo­ga, u sva­ko­dnev­nom ubi­ja­nju Bo­ga u se­bi i lič­nim po­stup­ci­ma ko­ji su u pot­pu­no­sti obo­je­ni be­smi­slom.
 

nazad