O knjigama


Sonja Čabrić

DVA KLJUČA ZA "NELJUDSKU KOMEDIJU"

(Bojan Babić: Neljudska komedija. „Algoritam Media“, Beograd, 2010)

Bojan Babić: Neljudska komedija

Pr­vi ro­man Bo­ja­na Ba­bi­ća (do sa­da jav­no­sti po­zna­tog kao pi­sca krat­kih pri­ča i po­e­zi­je) no­si neo­bi­čan i in­ter­tek­stu­al­ni na­sov: Ne­ljud­ska ko­me­di­ja, ko­ji u sve­sti či­ta­la­ca pri­zi­va dva ve­li­ka ime­na svet­ske knji­žev­no­sti – Dan­tea i Bal­za­ka. To nas od­mah na­vo­di da se za­pi­ta­mo na ko­ji na­čin su ova dva ve­li­ka pi­sca pri­sut­na u Ba­bi­će­vom de­lu.

Pi­šu­ći Bo­žan­stve­nu ko­me­di­ju, Dan­te je na­sto­jao da u du­hu svo­je epo­he pri­ka­že ono­stra­ni svet (pa­kla, či­sti­li­šta i ra­ja), kao i čo­ve­ko­vog du­hov­nog bi­ća su­o­če­nog sa tim me­ta­fi­zič­kim sve­tom. S dru­ge stra­ne, pet ve­ko­va ka­sni­je, Bal­zak u svom obim­nom de­lu na­zva­nom Ljud­ska ko­me­di­ja pri­ka­zu­je dru­štve­nu stvar­nost svo­ga do­ba kroz ko­ju pro­la­zi či­ta­va ga­le­ri­ja ju­na­ka-ti­po­va. Na za­ni­mljiv i pot­pu­no nov na­čin, uvo­de­ći tip kon­tep­mla­tiv­nog (an­ti)ju­na­ka i po­i­gra­va­ju­ći se broj­nim žan­ro­vi­ma (onim ar­ha­ič­nim: baj­ke, ba­ja­li­ce, ali i po­sve sa­vre­me­nim: si­nop­si­sa, pro­gra­ma po­li­tič­kih stra­na­ka, ma­ni­fe­sta itd.), Bo­jan Ba­bić u Ne­ljud­skoj ko­me­di­ji da­je neo­bič­ni spoj Bal­za­ko­vog i Dan­te­o­vog sve­ta, tj. dru­štve­ne i me­ta­fi­zič­ke stvar­no­sti.

Ta du­a­li­stič­ka pri­ro­da sve­ta (fi­zič­ki i me­ta­fi­zič­ki) i čo­ve­ko­vog bi­ća (te­le­sno i du­hov­no) na­go­ve­šte­na je već na pr­vim stra­ni­ca­ma ro­ma­na baj­kom o dva bra­ta bli­zan­ca od ko­jih je­dan pri­pa­da ovom sve­tu, a dru­gi sve­tu u je­ze­ru, što na je­zi­ku baj­ke zna­či – do­njem sve­tu. Po­stu­pak udva­ja­nja se da­lje na­sta­vlja kroz pri­ču o ju­na­ku-pi­scu Ste­fa­nu Ste­fa­no­vi­ću (udvo­je­no ime!) u či­jem te­lu se na­la­zi za­kr­žlja­li brat bli­za­nac, pre­tvo­ren u tu­mor te­a­trom. I kao što u baj­ci ko­ju je u de­tinj­stvu Ste­fan slu­šao od svo­je ba­be, brat iz gor­njeg sve­ta po­ku­ša­va da (zbog de­voj­ke) ubi­je bra­ta iz do­njeg sve­ta (u ko­ji ju­nak si­la­zi ka­ko bi po­be­dio ažda­ju – či­ta­ti: smrt), da bi sam bio sa­vla­dan i ubi­jen od stra­ne bra­ta (ažda­ji­nog po­sin­ka) ko­ji neo­pa­že­no za­u­zi­ma bra­to­vlje­vo me­sto u gor­njem sve­tu, ta­ko i u (li­te­rar­no) re­al­nom sve­tu ro­ma­na glav­ni ju­nak po­ku­ša­va da uklo­ni iz svog te­la bra­ta/te­a­trom-a (da po­be­di smrt), ali na kra­ju, shva­ta­mo, tu­mor po­be­đu­je, tj. brat bli­za­nac nad­ja­ča­va i ubi­ja ju­na­ka. Tre­nu­tak pre­la­ska bra­ta po­bed­ni­ka iz do­njeg u gor­nji svet na ni­vou „re­al­ne“ pri­če od­vi­ja se u po­gla­vlju na­slo­vlje­nom „Dan­te, Vi­jon, ra­čun mo­lim“ u ko­me se ju­na­kov dvoj­nik sup­til­no pre­o­bra­ća u glav­nog ju­na­ka – Ste­fa­na Ste­fa­no­vi­ća, te se ovo po­gla­vlje mo­že na­zva­ti pre­lom­nim ili, još bo­lje, ogle­dal­skim, jer upra­vo u nje­mu ju­nak umi­re, pre­la­ze­ći iz ovog u onaj svet, ko­ji je pre­ma ovom po­sta­vljen kao svet u ogle­da­lu.

Ka­ko ro­man od­mi­če i udva­ja­nje glav­nog ju­na­ka se na­sta­vlja (Ste­fan sre­će se­be naj­pre u re­sto­ra­nu, a za­tim i na ra­ti­štu), sve vi­še sti­če­mo uti­sak da je pred na­ma je­dan so­lip­si­stič­ki svet na­stao u sve­sti, na kra­ju shva­ta­mo, umi­ru­ćeg, ju­na­ka. Po­put Sme­đeg Pe­tra (ju­na­ka isto­i­me­ne pri­po­vet­ke Rast­ka Pe­tro­vi­ća), i Ba­bi­ćev ju­nak po­se­du­je vi­so­ku moć iden­ti­fi­ka­ci­je. „Mi­slio je o se­bi kao o dru­gi­ma. Za­mi­šljao je se­be kao oro­nu­lu se­ljan­ku ko­ja ni­ka­da ni­je oti­šla da­lje od su­sed­nog se­la, kao že­nu ko­ja je upra­vo sa­zna­la da po­sle ovog abor­tu­sa ni­ka­da vi­še ne­će mo­ći da do­bi­je de­te. (...) Za­mi­šljao je se­be kao dru­gost, kao ne­mog sve­do­ka sve­ga, kao ne­po­u­zda­no sve­do­če­nje o jed­nom vre­me­nu i pro­sto­ru, kao bes­kuć­ni­ka po iz­bo­ru, kao lo­vi­nu u mut­nom, kao ba­bu na­ri­ka­ču, pre­kla­nog ov­na, mu­vu što se sla­di sve­žom ba­le­gom, kao još jed­nu u go­mi­li te­o­ri­ja ko­je će po­mo­ći hri­šćan­stvu da se odr­ži i u vre­me­nu na­u­ke i teh­no­lo­gi­je, kao ža­bo­kre­či­nu, ve­ko­vi­ma ne­dir­nut mulj pod ža­bo­kre­či­nom, kao ne­ku ne­bit­nu go­di­nu se­be je za­mi­šljao, na pri­mer 909. go­di­nu no­ve ere, kao trag sop­stve­nog ko­ra­ka, kao kvar auto­mo­bi­la, kao pe­sni­ka epi­go­na svo­jih sa­vre­me­ni­ka, kao glu­pu no­vo­go­di­šnju jel­ku, kao psa, kao po­kva­re­nu mi­šo­lov­ku, kao...“ spi­sak se tu na­glo pre­ki­da, ali je sa­svim do­volj­no dug da shva­ti­mo da je pred na­ma či­tav je­dan svet na­stao u gla­vi glav­nog (a za­pra­vo i je­di­nog) ju­na­ka. I za­i­sta, ve­ći­na ovih fik­tiv­nih ju­na­ka ja­vlja­ju se u ro­ma­nu: Ste­fa­no­va ba­ba (oro­nu­la se­ljan­ka), gru­pa skvo­te­ra (bes­kuć­ni­ci po iz­bo­ru), Me­ri (že­na ko­ja abor­ti­ra), lju­di iz Po­lit­bi­roa (lov­ci u mut­nom). Svi oni sku­pa či­ne je­dan fa­ta­mor­ga­nič­ni / al­ter­na­tiv­ni svet ko­ji kre­i­ra umi­ru­ći bo­le­snik po­sled­njim ato­mi­ma sve­sti.

Ako upo­tre­bi­mo ovaj ključ da bi­smo ra­sve­tli­li zna­čenj­ski ni­vo ro­ma­na, on­da su­sret iz­me­đu Ste­fa­na i mr­tvih pi­sa­ca – Dan­tea i Vi­jo­na –  gu­bi fan­ta­stič­nu di­men­zi­ju. Ju­nak Dan­tea sre­će u klu­bu ko­ji no­si (se­man­tič­ki op­te­re­ćen) na­ziv „Un­der­world“, da­kle, do­nji svet, što nam tran­spa­rent­no na­ja­vlju­je da pred na­ma vi­še ni­je fi­zič­ki „ži­vi“ ju­nak (ako sme­mo bi­lo kog knji­žev­nog ju­na­ka na­zva­ti ži­vim!), već ju­na­ko­vo du­hov­no bi­će, ko­je na­kon fi­zič­ke smr­ti, od­la­zi u do­nji svet i ta­mo su­sre­će još jed­nog mr­tvog pi­sca – Dan­tea. Do­nji svet se i eks­pli­cit­no ime­nu­je kao pa­kao („Na­po­lju je to­plo, ali u ovoj ru­pi ... pa­kao“), i pred­sta­vljen je kao noć­ni klub / strip­tiz bar gde „u cr­no ob­u­če­ne cu­re, sa po­ce­pa­nim mre­ža­stim ča­ra­pa­ma i či­zma­ma de­be­log đo­na ko­je se­žu do ko­le­na, ta­ru svo­ja mr­ša­va te­la o šip­ke“. Da­kle, pred na­ma je sa­vre­me­na vi­zi­ja pa­kla, a ne kla­sič­na / dan­te­ov­ska, ko­ja se sa­vr­še­no ukla­pa u sli­ku na­še stvar­no­sti. Re­či pe­sme ko­je se ču­ju u ba­ru-pa­klu, ta­ko­đe eks­pli­cit­no ob­ja­vlju­ju da či­ta­lac sa­da ima po­sla sa opi­som ži­vo­ta na­kon smr­ti:

„Anot­her world to gre­et
li­fe now ends“.

U raz­go­vo­ru sa Dan­te­om, ju­nak će ob­ja­sni­ti zna­če­nje na­ve­de­nih sti­ho­va: „Ka­ko da ti ka­žem... lir­ski i he­vi­me­tal­ski su­bjekt pro­ni­če u po­nor ko­lek­tiv­nog i in­di­vi­du­al­nog pa­kla. Mah­ni­to kru­ži po ne­po­zna­tom sve­tu mra­ka i tra­ži ne­što u šta će da ve­ru­je, ali ne na­la­zi. Sle­di smrt.“ Ovaj is­kaz se mo­že pri­me­ni­ti i na sa­mog ju­na­ka, Ste­fa­na Ste­fa­no­vi­ća. On je taj ko­ji pro­ni­če u po­nor ko­lek­tiv­nog pa­kla (ra­ta na Ko­so­vu, pred­iz­bor­ne ko­me­di­je), kao i onog in­di­vi­du­al­nog (su­o­če­nje sa ne­iz­le­či­vom bo­le­šću i smr­ću). To­kom či­ta­vog ro­ma­na on tra­ži ne­što u šta će ve­ro­va­ti (Dan­te ga sme­šta u Limb – me­sto u ko­me se mu­če du­še ne­ver­ni­ka), ali ne na­la­zi. I na kra­ju, shva­ta­mo, on je taj ko­ji umi­re („Ni bu­dil­nik mo­bil­nog te­le­fo­na ni­je us­peo da pro­bu­di pa­ci­jen­ta Ste­fa­no­vi­ća i da ga pod­se­ti da je vre­me za kon­tro­lu na ko­joj bi mu re­kli da se iz­gle­da kan­cer pro­ši­rio na nje­go­ve lim­fne čvo­ro­ve i da će mo­ra­ti na još jed­nu ope­ra­ci­ju, a za­tim i na vr­lo tra­u­ma­tič­ne te­ra­pi­je“).

Ova­kvo tu­ma­če­nje de­la na­la­zi po­tvr­du u još jed­nom eks­pli­cit­nom is­ka­zu iz po­gla­vlja „Epi­log, va­tra, Ša­li­tra“ u kom ju­nak go­vo­ri o svom ra­nom od­ba­če­nom ro­ma­nu „Ša­li­tra“: „Ste­fa­no­va, ta­da još la­ga­na du­ho­vi­tost, ni­je se mo­gla za­do­vo­lji­ti jed­no­stav­nom fa­bu­lom, pa je on (...) udvo­stru­čio rad­nju, dao joj dve di­men­zi­je: re­a­li­stič­ku i fan­ta­stič­nu (...). Ono što je u tom, ne­su­đe­nom ro­ma­nu bi­lo do­mi­nant­no, di­rekt­no is­pri­po­ve­da­no, ono što se mo­glo na­zva­ti 'ži­vo­tom', ili li­te­rar­nom re­al­no­šću, ka­ko je rad­nja od­mi­ca­la, is­po­sta­vlja­lo se kao fan­ta­stič­no, dok je ono se­kun­dar­no, ono što je na­pi­sa­no iz dru­ge ru­ke, ta li­te­ra­tu­ra na kva­drat, s na­me­rom bi­lo do vr­ha is­pu­nje­no re­a­li­ja­ma“. Ovaj mo­del neo­stva­re­nog ro­ma­na „Ša­li­tra“ mo­že se pre­sli­ka­ti i na struk­tu­ru Ne­ljud­ske ko­me­di­je, či­ja je fa­bu­la ta­ko­đe udvo­stru­če­na (po­stu­pak udva­ja­nja do­sled­no se spro­vo­di kroz ceo ro­man: od udva­ja­nja ju­na­ka, pre­ko udvo­je­nih sve­to­va, do udva­ja­nja rad­nje), da­ta u dve di­men­zi­je: re­a­li­stič­ke (sa­zna­nje da ju­nak bo­lu­je od ra­ka, nje­gov rad u Po­lit­bi­rou, upo­zna­va­nje de­voj­ke Me­ri, ži­vot skvo­ter­ske gru­pe, rat na Ko­so­vu) i fan­ta­stič­ne (baj­ka o dva bra­ta bli­zan­ca, fan­ta­zmor­gi­ja o sta­di­o­nu u Pu­li pre­pu­nom Azi­ja­ta, su­sret sa dvoj­ni­kom u re­sto­ra­nu, su­sret sa Dan­te­om i Vi­jo­nom). I u Ne­ljud­skoj ko­me­di­ji se re­al­ni sloj, ka­ko rad­nja od­mi­če, neo­set­no pre­me­će u fan­ta­stič­ni (ono što smo do­ži­vlja­va­li kao re­al­no, na kra­ju ro­ma­na se is­po­sta­vlja da je sa­mo ha­lu­ci­na­ci­ja umi­ru­ćeg ju­na­ka), dok fan­ta­stič­ni sloj po­sta­je re­a­lan (ono­stra­no do­bi­ja sta­tus stvar­nog).

Po­sled­nje po­gla­vlje ro­ma­na „Na­po­me­na auto­ra“ otva­ra još jed­nu, po­sve no­vu mo­guć­nost tu­ma­če­nja, tj. do­no­si nam još je­dan ključ za od­go­ne­ta­nje smi­sla. (Ko­men­ta­ri­šu­ći ju­na­ko­vu fan­ta­zmor­gi­ju o Azi­jat­skom kul­tu lič­no­sti na sta­di­o­nu u Pu­li, autor ka­že: „Na­dri­a­le­go­rič­ni si­že (...) osta­vlja pro­sto­ra sa­mo za ne­ko­li­ko klju­če­va, ne­do­volj­no raz­li­či­tih tu­ma­če­nja“. Ovaj is­kaz na­go­ve­šta­va da je auto­ru sta­lo da osmi­sli vi­še­ste­pe­no ko­di­ra­nu pri­ču ko­ja će ima­ti vi­še raz­li­či­tih klju­če­va tu­ma­če­nja, te se mo­že na­zva­ti i auto­po­e­tič­kim is­ka­zom.) Go­vo­re­ći o svom ju­na­ku Ste­fa­nu Ste­fa­no­vi­ću, autor ga do­vo­di u ve­zu sa isto­i­me­nim pi­scem dra­me „Smrt Uro­ša V“, ko­ji je ži­veo po­čet­kom 19. ve­ka: „(...) u me­ni se po­ja­vio na­go­ve­štaj že­lje da na­pi­šem pri­ču o nje­mu, pri­ču ko­ja će ga pre­me­sti­ti iz de­vet­na­e­stog ve­ka u ne­ko dru­go vre­me (na­še vre­me – S.Č.), u bez­vre­me (smrt – S.Č), ili bli­sku bu­duć­nost, da po­ku­šam u tu pri­ču da in­kor­po­ri­ram i dra­mu (po­gla­vlje „Cen­zu­ra, slep­stik“ za­i­sta do­no­si tekst dra­me či­ja je rad­nja sme­šte­na na ra­tom za­hva­će­nom Ko­so­vu – S. Č.) ko­ju bi on kao sta­rac na­pi­sao o bu­du­ćem sve­tu. Za­mi­sli­te, pi­še­te fu­tu­ri­stič­ki ro­man o po­čet­ku dva­de­set­pr­vog ve­ka iz per­spek­ti­ve ne­kog ko ži­vi na po­čet­ku de­vet­na­e­stog – ni­je ne­za­ni­mlji­va mo­guć­nost“. Da­kle, pred na­ma se otva­ra još jed­na mo­guć­nost tu­ma­če­nja. Ne­ljud­ska ko­me­di­ja bi mo­gla bi­ti fu­tu­ri­stič­ki ro­man o po­čet­ku 21. ve­ka iz per­spek­ti­ve ju­na­ka s po­čet­ka 19. ve­ka, da­kle tekst ko­ji ju­nak pi­še. (U tom slu­ča­ju na­slov ro­ma­na do­bi­ja još jed­nu no­vu di­men­zi­ju. Po­red alu­zi­je na rat­na de­ša­va­nja, na pred­iz­bor­ni cir­kus, kao i na­go­ve­šta­ja da ro­ma­nom ni­je ob­u­hva­ćen ovaj – ljud­ski – svet, Ne­ljud­ska ko­me­di­ja po­sta­je još i ko­me­di­ja o knji­žev­nim ju­na­ci­ma). Na­rav­no, Ba­bić alu­di­ra na omi­lje­ni post­mo­der­ni­stič­ki po­stu­pak u ko­me se ju­nak ro­ma­na pre­me­će u nje­go­vog tvor­ca, ali se ne za­dr­ža­va na nje­mu, već od­la­zi ko­rak da­lje, ne­gi­ra­ju­ći ga: „To je bi­la jed­na od onih ide­ja ko­ja je od­ba­če­na i pre svog pre­ci­zi­ra­nja, još ona­ko mut­na, pla­zma­tič­na, još ne­do­stoj­na ime­na, fe­tus ugnje­čen ne­struč­nom i ne­le­gal­nom me­to­dom abor­tu­sa – okla­gi­jom po sto­ma­ku iz sve sna­ge, a ro­man ko­ji ste upra­vo pro­či­ta­li sa pret­hod­no na­ve­de­nom i ola­ko ba­če­nom ide­jom ne­ma sko­ro ni­ka­kve ve­ze.“ Na taj na­čin se autor dis­tan­ci­ra od post­mo­der­ni­stič­ke igri­vo­sti, za­tva­ra­nja u li­te­ra­tu­ru. I za­i­sta, ro­man Ne­ljud­ska ko­me­di­ja  pred­sta­vlja oštar is­ko­rak „iz le­te­ra­tu­re u ži­vot, iz po­e­zi­je u isto­ri­ju“. Kre­i­ra­ju­ći ju­nak ko­ji od neo­stva­re­nog pe­sni­ka po­sta­je pi­sac pro­gra­ma po­li­tič­kih stra­na­ka, ko­ji za­ko­ra­ču­je u bla­to po­li­tič­kog mar­ke­tin­ga, i na taj na­čin pra­vi is­ko­rak iz li­te­ra­tu­re u isto­ri­ju, Ba­bić opo­mi­nje da knji­žev­nost ne sme bi­ti sa­mo igra, za­tvo­re­na u se­be sa­mu, već da mo­ra uze­ti ak­tiv­no uče­šće u dru­štve­nom ži­vo­tu. 

No, bez ob­zi­ra na to ko­ji od po­nu­đe­nih klju­če­va pri­hva­ti­li, kao glav­na te­ma ro­ma­na osta­je te­ma smr­ti, od­no­sno te­ma su­o­če­nja sa­vre­me­nog čo­ve­ka sa sop­stve­nim kra­jem. Ovu te­mu, slu­že­ći se Ba­bi­će­vim po­stup­kom, mo­že­mo pred­sta­vi­ti i u vi­du ne­jed­na­či­ne: uko­li­ko u 31-oj go­di­ni ži­vo­ta čo­vek sa­zna da je bo­le­stan od ne­iz­le­či­ve bo­le­sti, i uko­li­ko je ate­i­sta, ka­ko će pri­hva­ti­ti sop­stve­nu smrt?
 

nazad