O knjigama


Raša Popov

ZLI ILI DOBRI DUSI?

(Pavle Teofilović: Tehno vilajet. „Alma“, Beograd, 2009)

Pavle Teofilović - Tehno vilajet

Ete­ri­čan je i tre­pe­rav svet po ko­me ga­ze li­ca u baj­ci Pa­vla Te­o­fi­lo­vi­ća „Teh­no vi­la­jet“. Ta se li­ca za­či­nju u na­šoj da­toj re­al­no­sti, ali vr­lo br­zo ona ot­kri­va­ju ču­de­sni pro­laz ka jed­nom za­mi­šlje­nom sve­tu, ko­ji je u osno­vi vi­lin­ski.

Vi­lin­skim sve­tom vla­da­ju sve spra­vi­ce elek­tron­ske teh­no­lo­gi­je. Po vi­la­ma to je „vi­la­jet“, a po ge­dže­ti­ma elek­tron­sko-ra­ču­nar­ske ma­ni­pu­la­ci­je obe­le­žen je ozna­kom „teh­no“.

U teh­no vi­la­je­tu pr­vo, du­go­traj­no zbi­va­nje je su­sre­ta­nje sa sve no­vi­jim i no­vi­jim in­for­ma­ci­ja­ma, sa sve no­vi­jim i no­vi­jim lič­no­sti­ma. Te lič­no­sti na­pro­sto vr­ca­ju i is­kr­sa­va­ju, za­krat­ko plam­sa­ju i od­mah ne­sta­ju. Ta­ko do­ži­vlja­va svet čo­vek ko­ji je na­pu­stio na­še re­al­no nam da­to okru­že­nje da uro­ni u sa­bla­sno tre­pe­re­nje vir­tu­el­ne stvar­no­sti.

Ta­mo u vir­tu­el­noj stvar­no­sti ni­šta ona­mo­šnja bi­ća ne oba­ve­zu­je i ne za­dr­ža­va sa­mim tim što su opre­de­lje­na kao vi­lo-stvar­no­sna. Pro­la­zi­će­mo kroz gu­stu tra­vu vir­tu­el­nog sve­ta oki­će­ni no­vim čul­nim or­ga­ni­ma – mo­bil­nim, ko­ji kao da nam je iz­ra­stao na uši­ma; lap­to­pom, ko­ji nam se gne­zdi u kri­lu ume­sto kuć­nih me­zi­ma­ca... To će sve bi­ti po­sle­di­ca mo­žda ža­lo­sno ne­pri­rod­ne či­nje­ni­ce da „u pa­ra­lel­nom mi­to­sve­tu oko nas na­la­zi se, do­ne­dav­no ile­ga­lan, teh­no vi­la­jet! Ode­lje­nje vi­le­nja­ka ko­ji usa­vr­ša­va­ju teh­no­lo­gi­ju, s kraj­njim ci­ljem da nam je na­met­nu...“

To što će bi­ti na­met­nu­to ne­za­dr­ži­vo je i na­met­nu­će se svi­ma bez raz­li­ke. Či­tav na­rod će se pre­o­bli­ko­va­ti i tran­sfor­mi­sa­ti u vir­tu­el­na „le­lu­ja­va ob­lič­ja“. Sre­će­mo se sa no­vim fa­u­stov­skim sin­dro­mom. Pa­vle Te­o­fi­lo­vić nam ne­će od­mah po­ka­za­ti in­fer­nal­ni ka­rak­ter no­vog hu­ma­ni­zma. Mi ne­će­mo od­mah sa­zna­ti či­me smo pla­ti­li so­to­ni svo­je no­ve mo­ći...

Ali, kad ova neo­bič­na i me­ni sa­svim in­di­fe­rent­na bi­ća do­stig­nu svoj ni­vo uto­pi­je, sa­zna­će­mo od pri­po­ve­da­ča da su ona ne­ka vr­sta no­vih ve­ge­ta­ri­ja­na­ca. Da ne bi ozle­đi­va­la ži­va bi­ća od kr­vi i me­sa, ona su se svo­jim vi­lin­skim ču­dom snab­de­la svud pri­sut­nim far­ma­ma vi­lo­kon­di.

Vi­lo­kon­de su ana­kon­de tog vr­log no­vog sve­ta i glav­na su hra­na svih vi­lin­skih i po­lu­vi­lin­skih bi­ća. A po­lu­vi­lin­ska bi­ća po­sta­ju svi oni ko­ji se ne­haj­no dr­znu da uđu u tran­scen­den­ci­ju teh­no vi­la­je­ta.

To je kraj­nji plod ima­gi­na­ci­je ovog teh­no-vi­lin­skog baj­ko­pi­sca:
– Kad oglad­niš, sa­mo se sa­gneš i kao spo­re ze­če­ve hva­taš vi­lo­kon­de. Ali one ni­su ze­če­vi. Ze­ka iz ove fu­tu­ri­stič­ke baj­ke je od zmij­skog me­sa! Ti mu ot­fi­ka­riš gla­vu, ali sa­gre­še­nja ne­ma, jer ži­vo­ti­nji od­mah na pre­se­ku vra­ta iz­bi­ja rep i iz­ra­sta ce­lo no­vo te­lo. Vi­lo­kon­de ži­ve i da­lje, iako se svi ži­te­lji teh­no vi­la­je­ta hra­ne nji­ho­vim zmij­skim me­som.

Po­sle ma­ne ne­be­ske ko­ja je škro­pi­la gla­ve Moj­si­je­vog na­ro­da iz­gu­blje­nog u pu­sti­nji, in­ven­to­ri teh­no­lo­ške epo­he stvo­ri­će sa­mo­ra­stu­ću, re­ge­ne­ra­tiv­nu zmij­sku hra­nu.

Pred nas se pri­rod­no po­sta­vlja pi­ta­nje: ko­ji je kraj­nji na­uk ove pa­ra­bo­le? No­va teh­no­lo­gi­ja ko­ja se svim svo­jim oštri­ca­ma usme­ri­la na bo­le­ći­vu i pa­hu­lja­stu čo­ve­ko­vu žle­zdu mo­zak do te je me­re da­le­ko­se­žna i svud­pro­dor­na da se mo­ra­mo su­o­či­ti sa još ne­do­volj­no iz­ve­snom di­le­mom: Je­su li to zli du­si, je li to de­mon Le­geon po­no­vo iza­šao iz kr­da svi­nja po­da­vlje­nih u je­ze­ru, ili su to do­bri du­si?

Pa­vle Te­o­fi­lo­vić nas za sva­ki slu­čaj opo­mi­nje: vi­lin­ski teh­no vi­la­jet mo­žda vo­di tran­sfor­ma­ci­ji i sa­mih osno­va pri­ro­de (stva­ra­njem „hu­ma­ne“ re­ge­ne­ra­tiv­ne zmij­ske hra­ne i ne­sta­ja­njem oče­va sa po­zor­ni­ce ži­vo­ta)... A mo­žda će čo­ve­kov oza­ru­ju­ći duh vra­ti­ti po­tom­ci­ma oče­ve...

Ni­je sve­jed­no ku­da vo­di stra­vič­na kom­pju­ter­ska i te­le­ko­mu­ni­ka­ci­o­na teh­no­lo­gi­ja. Ho­će li no­ve vi­le ko­je nju stva­ra­ju bi­ti do­stoj­ne drev­nih na­ših vi­la sa Mi­roč Pla­ni­ne ili Ru­mi­je, ili će one bi­ti sa­mo se­kun­dar­ni, ot­pad­ni, ra­za­ra­ju­ći iz­blju­vak pri­ro­de?

Ne mo­žeš se na­ve­sti na okean elek­tron­ske re­vo­lu­ci­je mo­žda­ne i in­for­ma­ci­o­ne sfe­re a da te pi­ta­nja o sud­bi­ni ljud­skog ro­da ne kop­ka­ju. Sva­ki da­lji, sad već mi­ni­ja­tu­ri­zo­va­ni pro­dor mo­bil­nih te­le­fo­na u čo­ve­ko­ve uši i lu­ba­nju mo­že da ozna­či pre­la­zak bes­po­vrat­ne cr­te u evo­lu­ci­ji. To­me ve­žba­nju upit­no­sti slu­ži baj­ka „Teh­no vi­la­jet“.

Pri tom ne bo­jim se ja mo­bil­nog te­le­fo­na, on je isti kao i sta­ri Be­lov izum, ne­go se bo­jim la­ko­mi­sle­no­sti lju­di pred no­vom teh­no­lo­gi­jom. Pa­vle Te­o­fi­lo­vić ka­že „Ka­kav na­rod, ta­kve im i vi­le!“ Ka­kvi smo mi lju­di, ta­kva će nam bi­ti i teh­no­lo­gi­ja. Ako smo ne­u­me­re­ni i po­hot­ni, i na­ša će teh­no­lo­gi­ja bi­li ba­last a ne po­ma­ga­lo.
 

nazad