O knjigama

Bojan Bogdanović

PRIČE KOJE SU NEDOSTAJALE

(Adnadin Jašarević: Kuća bez prozora, „Zalihica“, Sarajevo, 2009)

Svi­jet u ko­me ži­vi­mo ne­is­cr­pan je mel­ting-pot bes­kraj­nih mo­guć­no­sti. Stvar­nost ko­ja nam se de­ša­va, sa­mo je jed­na od bes­ko­nač­nih va­ri­jan­ti na sli­ci Ve­li­kog Igra­ča. Mo­gu­ća je, pa i još vje­ro­vat­ni­ja, za­i­gra­nost na­ših vla­sti­tih si­nap­si, či­ja se pro­mi­sku­i­tet­na pri­ro­da ma­gič­no ostva­ru­je pod okri­ljem sta­rog ši­zo­fre­nič­nog bo­ga Hypno­sa..

La vi­da es su­e­no, ka­že špan­ski pje­snik. I vi­ce ver­sa, va­ri­ra na za­da­tu te­mu naš autor: San je ži­vot! U tom smi­slu – Pje­sni­ku je sve do­zvo­lje­no, pa i po­sum­nja­ti u re­a­li­tet pri­če (con­tra­dic­tio in adjec­to) Poa, Mel­vi­la, Sto­ke­ra, Še­li­je­ve... a za­tim ga na­do­gra­di­ti/usmje­ri­ti u pot­pu­no neo­če­ki­va­nom prav­cu, prin­ci­pom – šta bi bi­lo, kad bi bi­lo...?

–  Ka­da bi, umje­sto pod mo­rem, Mo­bi Dik vre­bao pod us­ta­la­sa­nom cr­ni­com ze­mljom, a lu­do upor­ni Ahab ga i tu pro­na­šao i pri­veo mo­ru, nje­go­vom/svo­me je­di­nom po­zna­ni­ju...
– Ka­da bi stra­šni Mi­no­ta­ur, umje­sto me­ta­fo­rič­no po­dvo­je­ne mi­to­lo­ške zvi­je­ri, per­so­ni­fi­ko­vao zna­nje, po­če­tak i kraj, bez­vre­me­ni en­ti­tet ko­ji sve zna i pam­ti sve što se de­ša­va­lo, od Ut­na­pi­šti­ma pre­ko Ašu­re Ma­zde, pa do da­na da­na­šnjih. Onaj ko­ji mo­že ma­te­ri­ja­li­zo­va­ti Le­vi­ja­ta­na  i Be­he­mo­ta i pri­dru­ži­ti im se u troj­stvu Bo­ži­jih zvi­je­ri, tih ča­rob­nih ri­je­či što je­su su­šti­na čo­vje­ka, Bo­ži­jeg dje­te­ta...

U ma­što­vi­toj le­pe­zi knji­žev­nih ju­na­ka usmje­re­nih pre­ma hi­po­te­tič­nim (pa­ra­lel­nim?) bu­duć­no­sti­ma, ko­ji­ma se ina­če, čak i u „ot­ka­če­noj“ fan­ta­sti­ci, ri­jet­ko ide, a ko­je bi i sam Em­bro­uz Birs na­zvao „sno­vi­ma lu­dog fi­lo­zo­fa“, u ovoj knji­zi na­šli su se i Pro­me­tej i Ro­bin­zon, Po­ov ga­vran, za­tim ve­se­li duo iz La Man­če, on­da Her­kul Po­a­ro, vla­snik ma­lih si­vih će­li­ja, Fro­do Be­gins, prs­te­no­no­sac i an­ti-Fa­ust (ka­ko ga na­zi­va autor pri­če)...

Po jed­noj Ari­sto­te­lo­voj ide­ji, oži­vlja­va­ju­ći tu­đe po­e­ti­zo­va­no is­ku­stvo, pje­snik pri­zi­va pro­šlost ko­ja je bu­duć­nost. Jer, ako se imi­ta­tiv­nom re­pro­duk­ci­jom po­no­vo stva­ra­ju pra­u­zo­ri, sli­ka je most ko­ji že­lja po­sta­vlja iz­me­đu čo­vje­ka i stvar­no­sti. I on­da ni­je ni­ka­kvo ču­do tvrd­nja, da je pje­snik – di­je­te ko­je pu­šta na vo­lju svo­jim naj­du­bljim i naj­pri­rod­ni­jim te­žnja­ma, pro­fe­si­o­nal­ni imi­ta­tor. S tim što imi­ta­ci­ja po­sta­je ori­gi­nal­na kre­a­ci­ja.

Po­sma­tra­ju­ći do­ga­đa­je na nji­ho­vim raz­li­či­tim ni­vo­i­ma, autor, ko­ji je u ovom slu­ča­ju „fi­lo­zof sa osje­ća­njem za psi­ho­lo­ško i po­et­sko“, uoča­va manj­ka­vost da­tih kon­stan­ti u svo­joj mla­da­lač­koj lek­ti­ri, te upu­ću­je či­ta­o­ca na mo­gu­će/že­lje­ne prav­ce de­ša­va­nja. Iz­ne­na­đu­ju­ćom flek­si­bil­no­šću ima­gi­na­ci­je on vje­što do­zi­ra re­du­ci­ra­nje ne­kih de­ta­lja, iz­bje­ga­va­ju­ći ta­ko vi­šak ka­zi­va­nja, što je ina­če uobi­ča­jen pri­go­vor ovom žan­ru. Le­pr­ša­vo pri­po­vi­je­da­nje ni u jed­nom tre­nut­ku ne za­pri­je­ti za­da­toj fa­bu­la­tiv­noj sup­stan­ci. Na svi­ma nam po­zna­toj ma­tri­ci dra­gih pri­ča iz mla­do­sti, osta­li su no­se­ći ele­men­ti, uz či­ju po­moć pre­po­zna­je­mo auten­tič­ni am­bi­jent – pre­tekst, na ko­ji on­da bi­va do­dat ima­gi­na­tiv­ni im­plant. Da­kle, teh­ni­ka ko­ja bi se mo­gla sve­sti pod fan­ta­zmič­ki kon­struk­ti­vi­zam.

Iz­u­zet­no kre­a­tiv­nom, čak ele­gant­nom nad­grad­njom već po­zna­tih obra­za­ca (uko­li­ko se na te­re­nu fik­ci­je uop­šte mo­že go­vo­ri­ti o ne­kim obra­sci­ma), či­ta­lac neo­sjet­no bi­va na­ve­den na pre­is­pi­ti­va­nje knji­žev­nih, dru­štve­nih, psi­ho­lo­ških, pa i vla­sti­tih da­to­sti, što ga lo­gič­no od­vo­di na za­um­ne, ima­gi­na­tiv­ne iz­le­te.

Osim već po­me­nu­te ino­va­tiv­no­sti, uoč­ljiv kva­li­tet je bes­pri­je­ko­ran, čak ele­gan­tan pri­po­vi­je­dač­ki stil, što je do­sta ri­jet­ka po­ja­va u ovoj knji­žev­noj vr­sti. Je­zič­ka sup­stan­ca iz ko­je su pri­če ra­đe­ne iza­zi­va osje­ćaj ma­ni­ri­zma, onog  po­zi­tiv­nog, i što je naj­vje­ro­vat­ni­je, vje­što pla­ni­ra­nog efek­ta.

Da bi pri­ča bi­la in­te­re­sant­ni­ja, oči­to je da ovaj autor ne­ma pro­blem sa onom vječ­nom Froj­dov­skom di­le­mom: eska­pi­zam ili ne? On je evi­dent­no na li­ni­ji za­go­vor­ni­ka knji­žev­ne fik­ci­je (u ovom slu­ča­ju je fik­ci­ja na fik­ci­ju) kao bjek­stva od sva­ko­dnev­nog si­vi­la svi­je­ta. Ti­me po­tvr­đu­je Froj­do­vo za­go­va­ra­nje knji­žev­no­sti na eska­pi­stič­koj osno­vi, kao nu­žnu su­bli­ma­ci­ju fru­stri­ra­nog pi­sca-sa­nja­ra, ko­ji ne­se­bič­no stva­ra sa­nja­ri­je i za nas osta­le.

Sva­ko či­ta­nje je psi­ho­a­na­li­tič­ko de­ko­di­ra­nje, ne sa­mo tek­sta, ne­go kroz nje­ga i sa­mo­ga auto­ra, a on­da i so­ci­o­po­li­tič­kog i so­ci­o­fi­lo­zof­skog kon­tek­sta u ko­me je ra­dio ono što je ra­dio. Po toj lo­gi­ci, na­rav­no, tek pi­sa­nje je­ste su­štin­sko de­ko­di­ra­nje, ali ovaj put in­tro­spek­tiv­no-eks­tra­spek­tiv­no, što zna­či su­če­lja­va­nje sa so­bom (volj­nim ili ne), i pod­vr­ga­va­nje oka­mi­na uvri­je­že­nih u sim­bo­lu i mi­tu, u sva­koj pri­či po­na­o­sob, onom hi­po­te­tič­nom. I sve to uz mak­si­mal­ni lux in­te­ri­or, i svu onu tmi­nu i sje­nu po­et­ske du­še, iz ko­je vre­ba­ju čud­ni is­ho­di.

–  Šta ja ho­ću? Ni­šta. Da to ka­žem. I da ti to pri­miš k zna­nju. Već je bi­lo ta­kvih po­ku­ša­ja s mo­je stra­ne, i za­to znam da to ni­je mo­gu­će...

(Ovo pi­smo El­ze Ara­go­nu... Ara­gor­nu?, mo­glo bi bi­ti sa­svim od­go­va­ru­ća po­sla­ni­ca A. J. či­ta­o­cu, a  isto­vre­me­no, re­zig­na­ci­ja i po­ku­šaj  po­ja­šnje­nja vla­sti­tog  knji­žev­nog pu­te­še­stvi­ja).

Fan­ta­stič­ke pro­ze sa­bra­ne u „Ku­ći bez pro­zo­ra“ de­fi­ni­tiv­no pro­fi­li­ra­ju A. Ja­ša­re­vi­ća kao maj­sto­ra fan­ta­sti­ke i fan­ta­zma­go­rič­nog. Ta­le­nat u ovom pri­lič­no de­fi­ci­tar­nom žan­ru, autor je is­ka­zao i kao pi­sac, ute­me­lji­telj i glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Pro­me­te­ja“, pr­vog bo­san­skog al­ma­na­ha za fan­ta­sti­ku, kao i autor broj­nih fan­ta­stič­kih ta­bli stri­pa.

Ja­ša­re­vi­će­va pri­po­vi­je­dač­ka vi­zu­ra je oštra, bez ima­lo fa­bu­lar­nog pre­tje­ri­va­nja i ras­pri­ča­no­sti, te je usred­sre­đe­nost pri­po­vi­je­da­nja upra­vo onaj mo­me­nat na ko­ji tre­ba obra­ti­ti pa­žnju. One­o­bi­ča­va­nje je oso­bi­na fan­ta­sti­ke, ali je ono ov­dje po­sta­vlje­no na gla­vu ta­ko što je na­mjer­no iz­bjeg­nu­ta, ovoj vr­sti svoj­stve­na, na­ra­tiv­na struk­tu­ra, a na ra­čun for­si­ra­nja ar­ha­i­zo­va­ne pre­ci­oz­no­sti. Knji­žev­ne i te­o­rij­ske ma­tri­ce gur­nu­te su u dru­gi plan jed­nom, na pr­vi po­gled, ha­o­tič­nom stra­te­gi­jom pri­po­vi­je­da­nja, da bi se ne­gdje na kra­ju (ili ne­du­go po­sli­je či­ta­nja) hi­je­rar­hij­ski po­re­dak pro­či­ta­nog us­po­sta­vio sam od se­be, a raz­ri­je­še­nje (baš kao kod A. Kri­sti) sti­glo vje­štim po­en­ti­ra­njem.

Ono što bi se mo­glo za­mje­ri­ti, iz­vje­sna je flu­id­nost li­ko­va ko­ji se na­zi­ru kroz „za­tam­nje­nu blen­du“, ma­glo­vi­to. Autor se vje­ro­vat­no osla­nja na uči­ta­nost onih za ko­je pi­še, pa ta­ko ne osje­ća po­tre­bu za bi­lo ka­kvim, pa čak i neo­p­hod­nim, eks­pli­ka­ci­ja­ma. Na kra­ju, či­ta­nje ipak za­vr­ša­vam sa ja­kim osje­ća­njem uskla­đe­no­sti i pre­ci­znog oda­bi­ra pri­ča, na pr­vi po­gled ne­spo­ji­vih po bi­lo ko­joj lo­gi­ci ili knji­žev­no-te­o­rij­skoj prak­si (pa i fan­ta­stič­koj), u istu ra­van, od­no­sno knji­gu.

Ti­me sam se, mi­slim, pri­ma­kao onoj Pa­ska­lo­voj ide­ji o si­me­tri­ji, ko­ja se osje­ća ili pod­ra­zu­mi­je­va, a o ko­joj se go­vo­ri sa­mo kad je ne­ma. Sud­bi­ne sta­nov­ni­ka „Ku­će bez pro­zo­ra“ te­ško da se mo­gu se ukr­sti­ti na bi­lo ko­ji na­čin, osim po­et­skom ima­gi­na­ci­jom.

U ovom „slu­ča­ju“, to je flu­id­no osje­ća­nje ne­iz­bje­žno­sti sud­bi­ne, ko­je, kao lajt­mo­tiv, pro­vi­ja­va kroz sve rad­nje i mi­sli sta­nov­ni­ka „Ku­će“, ve­zu­ju­ći ih u za­jed­nič­koj mi­si­ji po­tra­ge za „Zlat­nim ru­nom“, od­no­sno po­sti­za­nju mje­re/si­me­tri­je u pri­hva­ta­nju ne­mi­niv­nog, na sa­mim te­me­lji­ma svo­ga bi­ća.
 

nazad