O knjigama

Svetlana Stanković

ANTIDEMANTI

(Dejan Bogojević: Antidemanti. „Šumadijske metafore” – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka „Despot Stefan Lazarević”, Mladenovac – Beograd – Mladenovac, 20103)

Već de­ce­ni­ju i po ka­ko stva­ra­la­štvo knji­žev­ni­ka, kri­ti­ča­ra, pe­sni­ka, sli­ka­ra, an­to­lo­gi­ča­ra De­ja­na Bo­go­je­vi­ća iza­zi­va pa­žnju i in­te­lek­tu­al­nu (i onu dru­gu) ra­do­zna­lost do­ma­će jav­no­sti, a ko­ji je svo­jim de­li­ma pri­su­tan i u ino­stran­stvu i ko­ji uz­bur­ka­va sve one sre­di­ne ko­je su ne­na­vik­nu­te na ori­gi­nal­ni, avan­gard­ni, a ipak i tra­di­ci­jom obo­jen na­čin stva­ra­nja i kre­a­tiv­nog bi­ti­sa­nja.

Po­treb­no je da se uz­ra­sta: in­te­lek­tu­al­no, du­hov­no i me­to­do­lo­ški da bi se mo­glo sa­slu­ša­ti, vi­de­ti i na pra­vi na­čin raz­u­me­ti ono što, svo­jom ori­gi­nal­nom po­ja­vom, ne ne­gi­ra­ju­ći pret­hod­na preg­nu­ća i iz­ra­ze, prav­ce i ro­do­ve, već ih kre­a­tiv­no su­bli­mi­ra­ju­ći, lo­me­ći kroz oso­be­nu i ne­po­no­vlji­vu pri­zmu lič­nog du­hov­no – kre­a­tiv­nog ru­ko­pi­sa, nu­di ovaj umet­nik.

Ova knji­ga je pro­to­tip no­vog na­či­na iz­ra­ža­va­nja i po­tre­be sa­op­šta­va­nja no­vo­sti i no­vih do­me­ta iz pi­šče­ve „ra­di­o­ni­ce du­še”: iako se pre­pli­ću po­e­zi­ja, pro­za, strip, sli­ke, sig­na­li­stič­ko – ze­ni­ti­stič­ka de­la, knji­ga ni­je ko­la­žno-mo­za­ič­kog ti­pa.

Ona je (i to je to ču­do i no­vo) dnev­nič­ko-ro­ma­nesk­no de­lo, po­me­re­nih i iz­lo­mlje­nih ko­or­di­na­ta, na­no­vo sklo­plje­nih unu­tra­šnjim rit­mom i di­na­mi­kom.

To se ose­ti po „da­hu” ko­ji knji­žev­nik „uzi­ma”: krat­ki po­et­sko – ha­i­ku „dah” za ono što se že­li sa­že­ti, kao i sprem­nost na du­žu pro­znu for­mu ka­da ose­ti da se „to hte­lo” re­ći na baš taj na­čin.

Ono što je hte­lo u sli­ku, cr­tež – na­sli­ka­lo se... Ura­mlje­na be­li­na – pot­pi­sa­na je sa: „be­la put baj­ke” su­bli­mi­ra­ju­ći sav ko­lo­rit ma­šte ona­ko ka­ko be­la bo­ja sa­dr­ži sve bo­je. A sva­ki će či­ta­lac svoj zrak lu­cid­nog sve­tla pre­lo­mi­ti u spek­tar – sop­stve­ni.

Ovo je po­et­sko-sli­kov­na, du­bin­ska še­ma „ro­ma­na”, sa­mo što je pri­ča – u pri­či i na­či­nu pri­ča­nja.

U pr­vom iz­da­nju ove knji­ge, pi­sac po­go­vo­ra Ili­ja Ba­kić, bla­go iro­nič­no, a za­pra­vo re­to­rič­ki se pi­ta, deč­jom ra­do­zna­la­šću zre­log eru­di­te: „Šta mu do­đe AN­TI­DE­MAN­TI”? Do­đe mu rod, no­vi knji­žev­ni rod! Rod (no­vo) ro­đe­ni!

Ili bar no­vi pra­vac. Jer se knji­ga or­gan­ski dr­ži ko­he­ziv­nom sna­gom, unu­tra­šnjom (sa­mo) kon­struk­ci­jom i otud AN­TI­DE­MAN­TI – ka­da se oče­ku­je da na­red­ni ža­nr ili stav po­tre ili ne­gi­ra pret­hod­no is­ka­za­no – on ga svo­jom raz­li­či­to­šću u for­mi, is­ka­zu i sa­dr­ži­ni – sklad­no do­pu­nja­va pro­na­la­ze­ći skri­ve­nu kop­ču op­šte po­ve­za­no­sti.

Ta ko­he­rent­nost, stal­na pa­žnja i iz­ne­na­đe­nje či­ne ovo de­lo kom­pakt­nim i ko­he­rent­nim a bit­no ga de­fi­ni­še i „asor­ti­man/ar­se­nal pre­o­bra­že­ne sin­tak­se” (Ra­do­mir Mi­ću­no­vić).

„Neo­a­van­gard­ni li­rik”, „maj­stor fo­nem­skih iga­ra”, „naj­ve­ći bu­li­je­vac sve­ko­li­ke srp­ske po­e­zi­je” ne­ke su od sin­tag­mi – de­fi­ni­ci­ja ko­ji­ma je knji­žev­nik i knji­žev­ni kri­ti­čar Du­šan Stoj­ko­vić de­fi­ni­sao i de­ter­mi­ni­sao de­lo De­ja­na Bo­go­je­vi­ća.

Mo­že­mo slo­bod­no re­ći da će­mo jed­nog da­na Evro­pi po­no­sno po­ka­za­ti de­lo ovog stva­ra­o­ca ko­ji ni­je ne­po­znat i ino­stra­nim umet­nič­kim kru­go­vi­ma, po­ka­zu­ju­ći i do­ka­zu­ju­ći ti­me (i još mno­go či­me iz kor­pu­sa ori­gi­nal­nog stva­ra­la­štva ov­da­šnjeg kre­a­tiv­nog sve­ta) da je ov­de duh kre­a­tiv­nog bi­ti­sa­nja bio ite­ka­ko živ upr­kos sve­mu, dok je do­ma­ću i pa­žnju te iste Evro­pe za­o­ku­pljao efe­mer­ni sloj dnev­no-po­li­tič­ko pro­la­znih, pro­pad­nji­vih po­ja­va. Iz­gu­bi­lo se mno­go vre­me­na za pra­ve su­sre­te i do­ga­đa­je, ali se na­da­mo da se do­bi­lo na dru­goj stra­ni (stvar di­ja­lek­ti­ke), ti­me što su se ja­sno is­kri­sta­li­sa­li ne­ki prav­ci, fe­no­me­ni, a pra­ve, traj­ne vred­no­sti uz­di­gle, na­ža­lost po ne ma­loj ce­ni, iz­nad pri­zem­nog bi­ti­sa­nja, ko­je je dik­ti­ra­no po iner­ci­ji ma­se.

Za­to i mo­že­mo re­ći da se po­sle post­mo­der­ni­zma, kri­sta­li­še no­va (sta­ra) epo­ha (pra­vac); mo­že­mo ga de­fi­ni­sa­ti, re­ci­mo: je­dan čo­vek – je­dan pra­vac. Što je i po­šte­no, u kraj­njem slu­ča­ju, baš zbog onog tre­na ka­da se stva­ra­lac na­đe s be­li­nom li­cem u li­ce i ka­da je je­di­no ču­de­sni dar i taj­na stva­ra­nja ono što sto­ji iz­me­đu, ali i što na pa­ra­dok­sa­lan na­čin spa­ja ta dva li­ca i li­ka, či­ne­ći vi­dlji­vim i jed­no i dru­go i što jed­no dru­gom da­je od­raz, obris i lik. „AN­TI­DE­MAN­TI” to po­tvr­đu­je eti­mo­lo­ški i em­pi­rij­ski.
 

nazad