O knjigama

Dušan Stojković

JEZIKOVANJE MEROM DUŠE

(Nikola Cincar Poposki: Nasip : Izabrane i nove pesme, „Arka“, Smederevo, 2009)

Uzmi­mo na­slov zbir­ke Vi­di­vid i uka­ži­mo na nje­go­vu po­li­se­mič­nost: vi­di vid; vid i vid; vi div id; ana­gram­sko di­vi­di(v). Sam autor uka­zu­je na: Vi­di div Id i vi­di Vid. Oda­tle sve iz­vi­re. Ni­je to obič­na igra re­či igre ra­di. To je­zik ra­di. Bi­tak ra­di u je­zi­ku. Pe­sma se sa­mo­ra­đa. Ona se vi­di. Da­je i Idu da se vi­di. Po­sve­ta zbir­ke, am­bi­va­lent­na i sa­ma, iz­me­đu osta­log, po­ve­zu­je, pra­slo­ven­skog, Vi­da sa Hri­stom. Je­dan se ogle­da u dru­gom; sim­bi­o­tič­ki sra­sta­ju.

Vr­hun­ski pe­snik, što Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski ne­spor­no je­ste, ne pi­še zbir­ke ne bi li uve­ćao nji­hov broj. Zah­te­van pre­ma se­bi, lir­skoj tra­di­ci­ji ko­joj pri­pa­da, sa­moj po­e­zi­ji, pe­snik se sva­kom no­vom knji­gom gra­da­tiv­no uz­vi­su­je nad pret­hod­nom s ko­jom, kao i sa či­ta­vim svo­jim de­lom, kao i sa naj­sna­žni­jom i naj­du­bljom (dru­go je pi­ta­nje da li uoče­nom kao ta­kvom) stru­jom srp­ske po­e­zi­je uop­šte, us­po­sta­vlja flu­id­ne ve­ze, ne pre­se­ca po­et­sku pup­ča­nu vrp­cu. I u Vi­di­vi­du je pri­sut­na pe­sma „U glas sa sve­ci­ma“ – za­štit­ni znak Po­po­ski­je­ve, ali i jed­no od naj­bit­ni­jih lir­skih ostva­re­nja sve­ko­li­ke na­še po­e­zi­je. Ona je u sa­mom sr­cu (sa­mo je sr­ce) Po­po­ski­je­ve po­e­zi­je. Go­to­vo sve iz nje is­ti­če; go­to­vo sve u nju uti­če. Ali, ona je i – pul­si­ra­ju­će – ma­lo sun­ce je­dnog lir­skog ko­smo­sa, naj­bit­ni­jeg ko­jeg srp­ska po­e­zi­ja da­nas ima. Pe­snik ko­ji se, na pr­vi po­gled, naj­vi­še u je­zi­ku, i je­zi­kom, igra, onaj ko­ji je­zik do ne­slu­će­nih vi­si­na, i du­bi­na, raz­i­gra­va – za­pra­vo, naj­ma­nje to či­ni. Ni­je to be­za­zle­na igra. Ovo je igra o gla­vu: je­dan po­gre­šan ko­rak i po­nor nas pri­hva­ta. Sa­ma du­ša (sam duh) vi­bri­ra u ovim sti­ho­vi­ma. Oni su, i bu­kval­no, vi­še­sloj­ni: sa­sto­je se iz ne­ko­li­kih ni­voa. Ne­pro­tu­ma­či­vi su do kra­ja. Sva­ko „tu­ma­če­nje“ za­vr­ša­va ta­ko što se pro­tu­ma­če­no iz­no­va, vr­to­gla­vo, za­o­ši­ja­va ka no­vim zna­če­nji­ma. Po­po­ski­je­va pe­sma se ni­ka­da ne „za­tva­ra“; ona je naj­o­tvo­re­ni­ja pe­sma za ko­ju srp­ska po­e­zi­ja uop­šte zna.

U če­mu je oso­be­nost Po­po­ski­je­vog po­et­skog pro­jek­ta? Šta je to što ga či­ni pre­po­zna­tlji­vim i ne­po­no­vlji­vim unu­tar srp­sko­ga mo­der­nog pe­sni­štva? Ne bi­smo li iz­be­gli sin­tag­mu „je­zič­ka po­e­zi­ja“ (ta­ko se na­zi­va gru­pa ame­rič­kih pe­sni­ka ko­ju pred­vo­de Čarls Bern­stin, Bob Pe­rel­man, Ron Si­li­men, Džejms Še­ri itd, a Po­po­ski­je­va po­e­zi­ja se bit­no raz­li­ku­je od ono­ga što je nji­ho­va osnov­na po­e­tič­ka in­ten­ci­ja), mo­gli bi­smo pri­be­ći – s na­me­rom da je ja­sno ode­li­mo od svih osta­lih za­o­kru­že­nih i ostva­re­nih po­et­skih pro­je­ka­ta mo­der­ne srp­ske li­ri­ke, kao i onih ko­ji su još uvek de­la u na­sta­ja­nju – od­red­ni­ci (stvo­re­noj po uzo­ru na ne­ko­li­ke fran­cu­ske knji­žev­ne te­o­re­ti­ča­re) po­i­e­zi­ja ili po­je­zi­ja.

Po­e­zi­ja Ni­ko­le Cin­ca­ra Po­po­skog – ne­do­volj­no je to u kri­ti­ci uoče­no – ni­je sa­mo autoh­to­no pe­snič­ko šti­vo; ona je u iz­ve­snom smi­slu, po­ma­lo pri­kri­ve­ni ili pra­vi pre­tres do­sa­da­šnje na­še pe­snič­ke tra­di­ci­je. Sa­mo je­zgro Po­po­ski­je­ve po­e­ti­ke mo­že se do­ve­sti u ve­zu sa ne­ko­li­kim po­stav­ka­ma zna­me­ni­tih lir­skih pret­hod­ni­ka, amal­ga­mi­sa­nim i u nje­go­vim pe­sma­ma stva­ra­lač­ki oži­vlje­nim. To su, naj­pre, ču­ve­ne Rem­bo­o­ve (dve) re­če­ni­ce iz pi­sma upu­će­nog Po­lu De­me­ni­ju: „Pe­snik po­sta­je vi­do­vit po­mo­ću du­gog, ogrom­nog smi­šlje­nog ra­stroj­stva svih ču­la. Svim ob­li­ci­ma lju­ba­vi, pat­nje, lu­di­la; on is­tra­žu­je sam se­be, on kroz se­be ce­di sve otro­ve, da bi sa­ču­vao sa­me kvin­te­sen­ci­je.“ (Po­po­ski je, na­po­me­ni­mo, ne­sum­nji­vo, lir­ski pro­rok, pro­fet; nje­go­va po­e­zi­ja ko­lo­plet je čul­nih sen­za­ci­ja za­ro­blje­nih, ali i oslo­bo­đe­nih – u je­zi­ku; gle­da­nje, vi­đe­nje, vi­do­vi­tost osnov­ni je čul­ni „za­hvat“ u nje­go­vim pe­sma­ma). Tu je i Ma­lar­me­ov opis „či­stog de­la“, dat u tek­stu „Kri­za sti­ha“ – bez ostat­ka pri­me­njiv i na pe­sme na­šeg auto­ra: „Či­sto de­lo pod­ra­zu­me­va iz­ra­žaj­no iš­če­znu­će pe­sni­ka, ko­ji pre­pu­šta ini­ci­ja­ti­vu re­či­ma, sta­bi­li­zo­va­nim su­ko­blja­va­njem nji­ho­ve ne­jed­na­ko­sti. One se pa­le od me­đu­sob­nih od­sja­ja kao mo­guć va­tre­ni trag po dra­gu­lji­ma...“ Pri­se­ti­mo se, Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić, pi­šu­ći o ma­ter­njoj je­zič­koj me­lo­di­ji, opa­ža: „mu­zič­ka po­pla­va rav­na je re­li­gij­skoj“. Naj­zna­čaj­ni­je pe­sme Ni­ko­le Cin­ca­ra Po­po­skog ka­zu­ju i ne­ka­zi­va­njem (nji­hov go­vor mu­kli je – ni­po­što ne ne­mi – go­vor; one su, uje­vi­ćev­ski, tam­ne od du­bi­ne), a nji­ho­va osnov­na je­di­ni­ca spu­šta se i is­pod re­či, ide do nji­ho­va dna, raz­mr­da­va ga i ak­ti­vi­ra u svim prav­ci­ma, le­pi se za „dno“ dru­ge re­či, ali i uklju­ču­je pri­tom ono što leb­di iz­me­đu re­či pre nji­ho­vog do­di­ra / su­da­ra; gla­sov­no je pra­mi­nja­nje jed­na­ko kao što je i sam glas u ak­ci­ji.

Agra­mat­izam(u ko­re­nu no­ve gra­ma­ti­ke) je­di­na je gra­ma­ti­ka ko­jom se mo­že ogla­si­ti Apo­ka­lip­sa. Naj­ma­nja po­et­ska je­di­ni­ca za Ni­ko­lu Cin­ca­ra Po­po­skog ni­je stih. Ni­je to ni reč; čak ni glas u pra­vom smi­slu re­či (za­to se ova po­i­e­zi­ja ne mo­že na­zva­ti fo­net­skom) jer glas ko­re­spon­di­ra s dru­gim gla­so­vi­ma, pre­me­će se u njih, do­zi­va ih... Pe­snik iz­no­va stva­ra je­zik: je­zič­ki je mag i de­mi­jurg. Pe­snič­ki su­bje­kat se na­ho­di u sa­moj je­zič­koj mag­mi. Oslu­šku­je je­zič­ka mre­ška­nja, do­di­ru­je na­bo­re je­zi­ka, pro­iz­vo­di me­ta­fi­zič­ko žu­bo­re­nje. Po­sta­je vi­še me­dij je­zi­ka no što je je­zik nje­gov me­dij. Uspe­va – sin­te­zom ko­ja je ana­li­za i ana­li­zom ko­ja je sin­te­za je­zič­kih ato­ma – da raz­mr­da i raz­i­gra umo­ran (i umo­ren) je­zik, pre­tva­ra­ju­ći ga u (i)ra­ci­o­nal­ni (ma ko­li­ko to pa­ra­dok­sal­no zvu­ča­lo) vr­vež. Tu – na je­zič­koj rav­ni – ot­kri­va­mo al­he­mij­sko i ezo­te­rij­sko. No, je­zič­ka igra ko­jom se slu­ži Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski, po­e­ta lu­dens ko­ji je – isto­vre­me­no – i je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih na­ših po­e­ta doc­tus-a (nje­go­va igra uče­na je igra, mu­drost ko­ja med­no vr­ca iz nje­go­vih sti­ho­va ite­ka­ko je igri­va), ozbilj­na i opa­sna je igra; smrt­no opa­sna: ona ko­ja se igra u gla­vu. Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski, či­ja se ce­lo­kup­na po­e­zi­ja mo­že uze­ti kao esen­ci­jal­no ote­lo­tvo­re­nje pe­snič­kih slo­bo­da, li­ten­tia po­e­ti­ca sa­ma, je­zik jed­na­či s mi­šlju i mi­sao s je­zi­kom. Pri­tom, nje­go­ve pe­sme ob­zna­nju­ju ka­ko se mi­sao, kao Afro­di­ta iz mor­ske pe­ne, ra­đa ta­ko što sva­ka reč vu­če za so­bom – du­bin­ske – ži­li­ce či­je ta­la­sa­nje pe­sma upra­vo lo­vi i pri­ka­zu­je.

Ko­je su „ključ­ne“ re­či-te­me Po­po­ski­je­vog pe­sni­štva? One ko­je ve­ju iz nje­go­va pe­sni­štva, i ve­ju nji­me: i(s)kre sve­tlo­sti, kre­sni­ce bi­ća. Na­ve­di­mo ih: ja­je; san; oko; sin; otac; že­na; bog; Om; sjaj; ta­ma; Hrist; ri­đo­ko­sa; Vi­dov­dan; je­lo; glad; reč; slo­vo..., Spi­sak, sva­ka­ko, ni­je pot­pun. No, i on je do­vo­ljan da po­ka­že ka­ko pe­snik svo­jom li­ri­kom hr­li ka is­ka­zi­va­nju eg­zi­sten­ci­jal­no kri­znih si­tu­a­ci­ja. On je bi­tan pe­snik ko­ji po­et­ski zbo­ri o bit­nim te­ma­ma, o bi­ću. Nje­go­va po­e­zi­ja ne­sum­nji­vo je­ste, haj­de­ge­rov­ski ka­za­no, „ku­ća bit­ka“. Ona ima svoj fon. Pa­limp­sest­no je is­pi­sa­na pre­ko Bi­bli­je. Po­po­ski­je­va Bi­bli­ja sa­dr­ži i svo­je ogle­da­lo, ona je – u isti mah – i An­ti­bi­bli­ja. Apo­krif­no je u sr­cu sve­tog. Hri­stos na ko­rak od An­ti­hri­sta. Ri­đo­ko­sa Li­lit po­red Eve. Uz Ada­ma je „ro­ša­va“ ja­bu­ka. Ta­ma uz sve­tlost, pre­ko nje, pro­tiv nje, u njoj. (Po­po­ski ni­je sa­mo evro­po­cen­tri­čan pe­snik: „otvo­ren“ je ka Is­to­ku, do­pu­šta „ma­če­va­nje“ ide­ja, fi­lo­sof­skih uče­nja.)

Po­pi­no pe­sni­štvo je sa­mo, da­le­ka, ini­ci­jal­na ka­pi­sla: kod Po­po­skog osnov­ni prin­cip je ne gra­nja­nje (iako je i ono pri­sut­no) već uvi­ra­nje, ura­nja­nje, ute­me­lje­nje, ubit­nje­nje, ali na pod­lo­zi ko­ja – me­ta­fi­zič­ki je­zno – tre­pe­ri. Pri­tom se on slu­ži prin­ci­pi­ma (i ka­da je o pe­sma­ma, i ka­da je o gla­so­vi­ma u re­či­ma go­vor) mu­ta­ci­je i kru­že­nja. Ak­ti­vi­ra da bi je­zi­ko­vao (ni­ma­lo slu­čaj­no kao re­zer­vni ko­ren te re­či ot­kri­va­mo je­zu) ono što Ju­rij Lot­man na­zi­va „ener­gi­jom sti­ha“ a pod čim pod­ra­zu­me­va su­dar, kon­flikt, bor­bu raz­li­či­tih kon­struk­tiv­nih prin­ci­pa. Po­po­ski­je­ve pe­sme „otva­ra“ kaf­ki­jan­ski i be­ke­tov­ski hu­mor. Ovaj pe­snik za­go­va­ra i pi­sa­nje te­lom (nje­gov tekst ve­li­ko je, pla­zma­tič­no, u raz­li­či­tim prav­ci­ma ras­tr­ča­no, a pri­tom du­bin­ski kon­tro­li­sa­no te­lo; i du­hov­no te­lo – ono du­še; mo­že se go­vo­ri­ti, ka­da je o nje­go­voj po­e­zi­ji reč, o ko­ži tek­sta; pi­sme­na su ubo­di, te­to­va­ža – i ar­he­tip­ska). Re­či Ni­ko­le Cin­ca­ra Po­po­skog su če­sto erot­ske u onom smi­slu ko­ji im, u Za­do­volj­stvu u tek­stu, pri­da­je Ro­lan Bart: „... reč mo­že da bu­de erot­ska iz dva pro­tiv­sta­vlje­na uslo­va, oba eks­ce­siv­na: ako je po­na­vlja­na do klo­nu­lo­sti ili, na­pro­tiv, ako je neo­če­ki­va­na, soč­na u svo­joj no­vo­sti...“ Lir­ski su­bje­kat ovo­ga pe­sni­štva svo­di se na glas, tač­ku mo­tre­nja, glas ko­ji je tač­ka mo­tre­nja. Po­po­ski se klo­ni „iš­če­zlih“ re­či. On po­sta­je me­dij ko­jim oži­ve­le, na­no­vo vas­kr­sle re­či zbo­re. Nje­go­va gra­ma­ti­ka je sa­mo­svoj­na, apo­ka­lip­tič­ka. Pri­su­stvu­je­mo lir­skom po­sta­nju, Pr­vi je dan stva­ra­nja: sve­tlost se, ko­nač­no, raz­lu­ču­je od ta­me. Nem sta­ne u usta eda bi ustao go­vor. Pro­zbo­ri­lo, za­duš­šo bi­će.

Je­zi­ko­va­nje du­še na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin „po­kri­va“ šta je Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski us­peo da ostva­ri ka­da je knji­ga Isti­ni­ti u pi­ta­nju. De­ša­va­lo se to i ka­da je o nje­go­vim ra­ni­jim pe­snič­kim zbir­ka­ma bi­la reč (pi­sao sam o ne­ko­li­kim po­sled­njim, i na­pi­sao otvo­re­no šta o pe­sni­štvu na­šeg auto­ra mi­slim), ali ne i na ovaj na­čin.

Pred na­ma je knji­ga du­hov­ne po­e­zi­je ka­kvu – mo­gu­će je – do sa­da ni­smo ima­li. Njo­me je do mak­si­mu­ma odu­ho­vlje­na stvar­nost u ko­joj je­smo, ona je po­et­ski go­vor sa­me du­še. Pri­tom je du­hov­no / re­li­gi­o­zno do­ve­de­no u stva­ra­lač­ki do­sluh sa ak­tu­al­nim / po­li­tič­kim, a sve amal­gam­ski sra­slo (po­sto­je ne­ko­li­ki „pla­no­vi“ sa­me po­e­zi­je, te sled­stve­no to­me i ne­ko­li­ki ni­voi či­ta­nja, i ka­da je o istom či­ta­o­cu reč) sme­šte­no na kri­tič­ku, de­li­mi­ce i po­le­mič­ku, ra­van. Apo­stro­fi­ra se Bog, pri­sno se ko­mu­ni­ci­ra sa njim u ovim sti­ho­vi­ma, ali se, isto ta­ko, pe­snik hva­ta u po­le­mič­ki ko­štac sa oni­ma ko­ji sla­ve smrt, kre­ću­ći se una­zad, ka utro­bi, u mrak ne­ro­đe­nja, ka smr­ti sa­moj (ka­da post­mo­der­ni­sti klik­nu O le­po to se, pa­lin­drom­ski, kod Ni­ko­le Cin­car Po­po­skog pre­o­bra­ti u ope­lo). Za nje­ga je art jed­na­ko ak­tu. To zah­te­va ne ma­lu že­sti­nu. Uvi­je­no u lir­ski omo­tač, pod zvuč­nim ne­be­sjem, kri­tič­ko ak­ti­vi­ra mač on­to­lo­škog. Do­la­zi do pra­vog če­o­nog su­da­ra sa onim što nas je (bar je po­ku­ša­lo to uči­ni­ti) ozli­lo. Pri­tom pro­si­ja­va ne­be­ska rod­ni­na, a pe­snik (p)osta­je na­rod­ni pe­vač.

Srp­ski pe­snik je sve­sno, ne sni­ža­va­ju­ći ni­po­što pri­tom vred­nost po­nu­đe­nog, išao na po­jed­no­sta­vlji­va­nje ka­za­nog u od­no­su na svoj ra­ni­ji pe­snič­ki opus. Ta „jed­no­stav­nost“ ču­va, me­đu­tim, auru her­me­tič­nog i jed­no­stav­nost je po­seb­ne vr­ste: po­e­zi­ja je spu­šte­na na Ze­mlju, oze­mlji­la se, eda bi nje­ni či­ta­o­ci bi­li vo­zdig­nu­ti na ne­bo, odu­ho­vlje­ni. Za sve što je Bo­ško To­ma­še­vić pri­pi­sao bit­nom pe­sni­štvu ova knji­ga Ni­ko­le Cin­car Po­po­skog mo­gla bi po­slu­ži­ti kao vi­še ne­go ube­dljiv i auten­ti­čan pri­mer.

Isti­ni­ti, po­red pro­lo­ške i epi­lo­ške pe­sme, ima­ju tri­de­set i tri de­la / „pe­sme“ (sim­bo­li­ka bro­je­va vi­še je ne­go ja­sna i in­di­ka­tiv­na; Hrist je pri­zvan i go­di­na­ma ko­je je pro­bo­ra­vio na zem­nom ša­ru). Pred na­ma je po­e­ma, naj­bo­lja ko­ju je iz­ne­drio srp­ski pe­snič­ki dva­de­set i pr­vi vek do sa­da. Još je Mla­den Šu­ka­lo, pi­šu­ći o Gra­ma­ti­ci apo­ka­lip­se, pro­zbo­rio ko­ju o po­e­ma­ma ko­je su obe­le­ži­le po­če­tak pro­šlog ve­ka – Pu­stoj ze­mlji To­ma­sa Sterns Eli­o­ta, Mor­skom gro­blju Po­la Va­le­ri­ja i Dva­na­e­sto­ri­ci Alek­san­dra Blo­ka –, do­vo­de­ći ih u ve­zu s pe­sni­štvom auto­ra o ko­jem pi­še­mo. Isti­ni­ti, ube­đe­ni smo, na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin „otva­ra­ju“ vek u ko­jem ži­vi­mo. Ima­ju ve­li­ke iz­gle­de da pre­vrat­nič­ka po­e­ma bu­du. Po­e­me se, i ina­če, ba­rem one zna­čaj­ne, po­ja­vlju­ju ka­da po­e­zi­ja do­seg­ne zre­lost, po­sta­ne pre­gu­stom i ne mo­že se za­do­vo­lji­ti pe­sma­ma i la­ba­vi­je od po­e­ma kom­po­no­va­nim zbir­ka­ma. Po­e­ma je i jed­no i mno­štvo, je­din­stve­na ce­li­na, uce­li­nje­na je­din­stve­nost – ce­lo­vi­ta pe­sma. Isti­ni­ti su otvo­re­no de­lo (otvo­re­no i u svo­joj za­tvo­re­no­sti; otvo­re­no upr­kos sva­koj za­tvo­re­no­sti; slo­bod­no i po­red svih ri­go­ro­znih zah­te­va po­sta­vlje­nih pred se­be i sa­vla­da­nih). Otvo­re­nost ot­kri­va­mo i u to­me što se za­pra­vo ne mo­že pre­ci­zno re­ći ko­li­ko de­lo­va ovaj tekst ima. Tri­de­set tri „cen­tral­na“ de­la mo­gu se tre­ti­ra­ti i kao ce­li­na po se­bi – tri­de­set če­tvr­ta „pe­sma“. For­ma je, u ovom ostva­re­nju, pot­pu­no „sto­plje­na“ sa sa­dr­ži­nom. Ona njo­me di­še, i vi­ce ver­sa.

Kraj jed­nog „de­la“ po­če­tak je na­red­nog. Kao pra­vi kon­tek­stu­al­ni fon Cin­ca­re­va ostva­re­nja vi­dim so­net­ni ve­nac u „re­ži­ji“ lir­skog vir­tu­o­za Fran­ca Pre­šer­na. Cin­ca­re­va po­e­ma i je­ste po­em­ski ve­nac (ter­min je sko­van po uzo­ru na naj­slo­že­ni­ju so­net­nu for­mu). No, tu ni­je kraj iz­ne­na­đe­nji­ma.

Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski ne sa­mo da za­dr­ža­va sve ono što je bi­lo nje­gov za­štit­ni znak u pe­snič­kim knji­ga­ma ko­je su pret­ho­di­le naj­no­vi­joj (reč se ne za­u­sta­vlja na svo­jim kra­je­vi­ma, ve­o­ma če­sto ura­nja i u na­red­nu, raz­la­že se na ne­ko­li­ke ili aso­ci­ja­tiv­no do­zi­va dru­ge i zvu­kov­no slič­ne u istom ili na­red­nom sti­hu, u is­toj ili ne­koj dru­goj pe­smi, te ima­mo, po­red pra­vih lajt­mo­ti­va ko­ji na­pro­sto tre­pe­re duž ovog pe­snič­kog ostva­re­nja, i fo­net­ske lajt­mo­ti­ve ko­ji jed­na­ko uče­sta­lo vi­bri­ra­ju; reč se, ta­ko­đe, kre­će i una­zad, ogle­da u ne­koj dru­goj) i po­ja­ča­va to do mak­si­mu­ma (pro­lo­ška pe­sma „Isti­ni­ti“, na pri­mer sa­dr­ži sa­mo je­dan vo­kal I – on je nje­no je­di­no sa­mo­gla­snič­ko „me­so“; da li je slu­čaj­no u pi­ta­nju sre­di­šnji sa­mo­gla­snik i srp­ske ći­ri­li­ce i srp­ske la­ti­ni­ce, nje­no sa­mo­gla­snič­ko sr­ce – i „obr­nu­tu“ stro­fu, „ogle­dal­sku“; knji­ga, da­kle, za­po­či­nje slo­že­no­šću, uko­re­nje­no­šću u je­zik do sa­mog nje­go­vog dan­ca, iz ko­je is­ho­di ka­sni­ja nje­na „jed­no­stav­nost“), već uvo­di i jed­nu me­đu­sin­tak­sič­ku ka­te­go­ri­ju: ni reč ni re­če­ni­ca, reč-re­če­ni­ca. Uz Ra­ki­će­vu, nje­go­va re­če­ni­ca je „naj­teč­ni­ja“, naj­har­mo­nič­ni­ja pe­snič­ka „re­če­ni­ca“ sve­ko­li­kog srp­skog sti­ho­va­nja, oži­vo­tvo­re­ni ples je­zi­ka (pri­se­ti­mo se i Si­lu­a­no­vog sred­njo­ve­kov­nog sti­ho­ple­te­ni­ja, pro­znih me­an­dri­ra­nja Isi­do­re Se­ku­lić, rod­ne je­zič­ne me­lo­di­je Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća, je­zič­kih vra­to­lo­mi­ja Mi­lo­ša Cr­njan­skog).

Nje­go­va knji­ga bo­dle­rov­ski je kom­po­no­va­na ar­hi­tek­ton­ska po­et­ska gra­đe­vi­na. Nje­na gu­sti­na zbi­ra, sim­bi­o­tič­ki, reč, zvuk, pev­nost, va­jar­sko, go­to­vo tak­til­no, uob­li­ča­va­nje, (men­tal­ne i me­ta­fo­rič­ke) sli­ke. Pred na­ma je dav­no za­bo­ra­vlje­no je­din­stvo, sin­kre­tič­no, go­to­vo svih po­zna­tih umet­no­sti. Sve je u do­slu­hu sa svim. Oži­ve­la je bo­dle­rov­ska te­o­ri­ja ve­za, uni­ver­zal­ne ana­lo­gi­je. U svet­skoj po­e­zi­ji po­sto­ji i na­ša oči­ca i ne mo­že je ni­ko uklo­ni­ti iz tka­nja sve­u­kup­nog tek­sta a da se ovo ne po­de­re. Auten­tič­ni smo (kao spoj vi­zan­tij­skog i za­pad­no­e­vrop­skog, usme­nog i pi­sa­nog), sa­mo­bit­ni u sve­op­štoj dru­go­sti (i ni­ko nam to ne mo­že – osim nas sa­mih – ote­ti). I to – „gu­sti­na“ pe­va­nog, vr­tlo­žna du­bi­na ka­za­nog ko­ja omo­gu­ća­va da se i bu­kval­no „upad­ne“ u mi­sao, na­pi­pa nje­no dno, kre­ta­nje rit­mom mi­šlje­nja, uz po­što­va­nje i na­gla­ša­va­nje ri­me rit­ma, čak i on­da ka­da ni­ka­kve ri­me ne­ma, ura­nja­nje u tra­di­ci­ju pe­sni­štva do sa­mih nje­nih pra­po­če­ta­ka u ko­ji­ma se bra­ti­me ep­sko i lir­sko, ka­sni­je usme­no i uče­no, emo­tiv­no i re­flek­siv­no – či­ni ovu po­e­mu ostva­re­njem ko­je ema­ni­ra su­štu nit bi­ti. Pred na­ma trep­ti, kao na dla­nu, sa­ži­žen okom su­štin­ski lir­skog, sam bi­tak. Či­ta­ju­ći ovo ostva­re­nje (na­pi­sa­li smo već ono se mo­že či­ta­ti na ne­ko­li­ko raz­li­či­tih na­či­na; u nje­ga se mo­že ula­zi­ti, ri­zom­ski, kroz sva­ku nje­go­vu lir­sku po­ru; nje­go­vo iš­či­ta­va­nje na­lik je na ono ko­je se mo­že pri­me­ni­ti ka­da su Kor­ta­sa­ro­ve Ško­li­ce u pi­ta­nju) mi vi­di­mo Bo­ga, ali – bog­me – ose­ća­mo, u du­bi­ni du­še, da i On vi­di nas. Gle­da­nje je ogle­da­nje. U Nje­mu smo, i On je u na­ma. Sve­o­bu­hva­tan, tra­ži sve­o­bu­hvat­no pe­sni­ko­va­nje. Sve-go­vor pe­sni­štva Ni­ko­le Cin­car Po­po­skog „usr­ka­va“ u se­be i erot­sko. Ja se pre­me­će u Mi. Bit­no ne zna za rub, za ivi­cu. Ono po­kri­va sve ono što stvar­no / bit­no je­ste. Do­di­ru­ju­ći ne­što, do­pu­šta­ju­ći ne­če­mu da do­dir­nu­to lir­skim bu­de, ovo pe­sni­štvo to bit­nim či­ni. Knji­ga na­šeg auto­ra ne sa­mo da iz Bi­bli­je pro­is­ho­di, ona lir­ska Bi­bli­ja je­ste ta­ko što sva­ka nje­na „pe­sma“ ma­la knji­ga po­sta­je, kao ka­da je o bi­blij­skim „knji­ga­ma“ reč. Is­ce­la po­sma­tra­no, ona je pe­to je­van­đe­lje.

Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski se i da­lje igra re­či­ma de­mi­jur­ški. Naj­pre je bi­la reč. Bog re­če sve­tlost i sve­tlost bi! Reč je pret­ho­di­la ore­če­nom, ime­no­va­nje ime­no­va­nom. U tom, i ne sa­mo u tom, smi­slu Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski je sr­žni pe­snik. Nje­go­vo pe­sni­štvo je i pra­pe­sni­štvo. Per­fe­kat pri­su­tan u nje­go­vim pe­sma­ma hit­nut je ka bu­duć­no­sti, svo­je­vr­sni je fu­tur. Po­e­ti­ka ovo­ga auto­ra u mno­go­me je uni­ver­zal­na po­e­ti­ka lir­skog, lir­ska po­e­ti­ka uni­ver­zal­nog. Igre re­či ni­su sa­mo igre. One omo­gu­ća­va­ju re­či­ma da se uko­re­ne u bi­tak, bit­ku da se ore­či. Peć je i grad i stvar: grad ko­ji pe­če, Dan­te­ov Dis, ali i og­nji­šte na­sred ku­će, haj­de­ge­rov­ska ku­ća bit­ka, he­ra­kli­tov­ska va­tra – pra­po­če­lo. Ni­ma­lo slu­čaj­no, op­se­dant­ne re­či Ni­ko­le Cin­car Po­po­skog u po­e­mi Isti­ni­ti su se­me i se­ja­nje. Op­se­dant­na je i me­ta­fo­ri­ka knji­ge / pi­sma. Svet knji­ge jed­na­ko je vre­dan kao i onaj re­lan, jed­na­ko re­a­lan. Mi je­smo i Re­či. Pe­snik pe­va o čo­ve­ku, pe­sni­ku ko­ji se uhle­blju­je u Slo­vo, o hle­bu pi­sa­nog, o sve­pro­ži­ma­ju­ćem Slo­vu, ho­sti­ji lir­skog. Je­dan od naj­fre­kvent­ni­jih gla­go­la ove knji­ge je še­ga­ti se. Ali, to je še­ga­nje u gla­vu, smrt­no ozbilj­na igra.

Za Ro­ma­na Ja­kob­so­na me­to­ni­mi­ja je osnov­na stil­ska fi­gu­ra pro­znog dis­kur­sa za raz­li­ku od me­ta­fo­re ko­ja je za­štit­ni znak li­ri­ke. Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski uspe­va da „na­te­ra“ me­to­ni­mi­ju da se u me­ta­fo­ru pre­o­bra­zi ostva­ru­ju­ći ta­ko i sve­brat­stvo, sve­je­din­stvo stil­skih fi­gu­ra. Ni­je to je­di­no „pre­o­bra­ća­nje“. Ja po­sta­je Mi. On i Ja se pro­ži­ma­ju. Reč je re­če­ni­ca (i obrat­no) u ovom mi­sa­o­nom ču­de­snom kla­den­cu. Zvuk do­bi­ja te­lo. I pe­snik i či­ta­o­ci su ohri­šće­ni. Na Ze­mlji, po­sve­će­ni, vi­de ne­be­sko ko­re­nje. Sun­ce je ner­va­lov­ski, igo­ov­ski tam­no, a zra­či. Osli­ka­na je, ozvu­če­na mi­sao. Ilu­mi­ni­ra­ne su nad­re­al­ne rem­bo­ov­ske Ilu­mi­na­ci­je.

Sva­ka „pe­sma“ ove knji­ge je­dan je rit­mič­ki ta­las na­lik na ko­sti­ćev­ski za­plju­skaj ko­ji je isto­vre­me­no i ot­plju­skaj: reč se „ta­la­sa“ iz sa­mog sr­ca na­še­ga bi­ti­sa­nja. Či­ta­va po­e­ma je­dan je s ne­ba si­šao ta­las pre­pun bo­žan­skih ka­pi.
Ra­me­nom se do­di­ru­je Bog i ovim sti­ho­vi­ma:

po sve do­ći ću ja
ka­ko je za­pi­sa­no u sa­nov­ni­ku
ko­ji nas sa­nja

Ako ne­ko ne zna ka­ko iz­gle­da bit­na po­e­zi­ja, me­ta­fi­zič­ka do sa­me sr­ži, do­zna­će ako se za­gnju­ri u naj­no­vi­ju pe­snič­ku zbir­ku Ni­ko­le Cin­car Po­po­skog. Mo­glo se po­mi­sli­ti da se po­sle Gra­ma­ti­ke apo­ka­lip­se ne mo­že ići du­blje ka sa­mom je­zgru pe­sni­ko­va­nja. Ot­kri­lo se, me­đu­tim, da mo­že. Po­ja­vi­lo se Vas­kr­slo slo­vo, vas­kr­snuo je Vi­di­vid, vi­deo se, i unu­tra­šnjim oči­ma, onim iz du­še, esen­ci­jal­ni spev Isti­ni­ti. Ma­lar­me­ov­ska knji­ga sve­ko­li­kog srp­skog pe­sni­štva, ona ko­ju sam naš je­zik, nje­go­va i me­lo­di­ja i po­nor­nost zna­če­nja ka­zi­va­nog i pe­va­nog, is­pi­su­je, pro­bi­ja­ju­ći se kroz pra­ve la­vi­rin­te je­zič­ki pod­sve­snog eda bi do­preo do rav­ni pe­va­nog što isto­vre­me­no je umom sne­va­no, ne za­klju­ča­va se još. Otvo­re­na je, kao i sva­ka sr­žna knji­ga sve­ko­li­ke svet­ske po­e­zi­je. Njen tvo­rac do­la­zi da po­sve­do­či, ču­do­vit. Vi­ju­ći po­et­sko ču­do, je­zič­kim pra­skom, zvu­ko­ča­ra­nji­ma, pe­snik, kao u ti­ši­ni pra­stva­ra­nja, na­sta­ja­nja i sve­ta i je­zi­ka i pe­sme, tvo­ri sam je­zik po­sta­ju­ći njim sa­mim. Tvo­re­ći je­zi­kom je­zik, gra­di pe­smom pe­smu. Uklo­nje­na je i naj­ma­nja op­na ko­ja bi mo­gla da de­li pe­va­ča od is­pe­va­nog, pe­sni­ka od pe­sme. Pe­snik se u pe­smu pre­o­bra­tio. Sva­ka pe­sma je krst. Evo bol­nog, evo pi­ta­nja nad svim pi­ta­nji­ma: je­ste li to i pe­snik sam?

Ni­ko­la Cin­car Po­po­ski je u naj­vi­šoj fa­zi pe­sni­ko­va­nja: pe­snik vi­še ne pi­še vla­sti­te pe­sme: one se pi­šu sa­me. Iz sa­mog sr­ca (pe­snič­kog) bit­ka.
 

nazad