O knjigama

Miljurko Vukadinović

U KORAK SA DOGAĐAJIMA

(Zorica Ćirjaković: Osećajnik, „Gradac”, Raška, 2009)

1.

Ako je, ka­ko smo vi­de­li u knji­zi Pre­dvor­je (Aran­đe­lo­vac, 2008) Zo­ri­ca Ćir­ja­ko­vić is­pro­ba­va­la po­e­tič­ke mo­de­le sve tra­ga­ju­ći za sop­stve­nim pe­snič­kim gla­som, us­put de­mon­stri­ra­ju­ći za­vid­nu pe­snič­ku teh­ni­ku, ali ne us­te­žu­ći se da hra­bro is­ko­ra­či u ri­zič­no i neo­svo­je­no, ov­de, u no­vom pe­snič­kom pro­go­vo­ru, još je raz­u­đe­ni­ja, je­zič­ki le­pr­ša­vi­ja, za in­to­na­ci­ju sti­ša­ni­ja, kad je reč o po­et­skoj uz­ne­mi­re­no­sti i ste­pe­nu in­tim­nog iz­ri­ča­ja.

2.

Ose­ća­nje pro­la­zno­sti u sim­bi­o­zi je sa du­bin­skim pro­mi­šlja­njem od­la­ze­ćeg, a bli­skog sve­ta i la­kom, bla­go le­lu­ja­vom no­stal­gi­jom. De­lu­je uver­lji­vo kad pe­snič­ki su­bje­kat tvr­di da bi ra­za­pe­ta du­ša hte­la u vi­dljiv svet. Otu­da je za ovu knji­gu ka­rak­te­ri­sti­čan či­tav re­gi­star naj­ra­zli­či­ti­jih sta­nja, či­tlji­vo ne sa­mo u sti­hov­nom ma­te­ri­ja­lu već i na ni­vou na­slo­va znat­nog bro­ja pe­sa­ma (Ner­vo­za, Bes, Trn­ci, San, Lju­bo­mo­ra, Sum­nja, Pra­zni­na...). Že­lja da se kre­ne za do­ga­đa­ji­ma (čul­nim ili du­šev­nim) če­sto je u ko­rak sa dis­kret­no ali la­tent­no pri­sut­nom že­ljom da se iza­đe iz je­zi­ka:

Dok je je­zik u du­plji
Ne zna šta mu je či­ni­ti
Ide u pra­zni­nu

(pe­sma Pra­zni­na).

U pe­smi „San” ova po­e­tič­ka in­ten­ci­ja se po­me­ra:

Že­lje se ro­je
Dok teč­nost za­bo­ra­va
Kli­zi niz če­lo.

3.

Po­me­ra­nje te­ži­šta pe­va­nja na evo­ka­tiv­no ne sma­nju­je za­o­štre­ni od­nos pre­ma je­zi­ku i ne­i­me­no­va­nim/ne­iz­re­ci­vim do­ga­đa­ji­ma. Naj­pre iz lič­ne sfe­re i vi­do­kru­ga is­po­ved­nog „Ja”, a po­tom u sfe­ru po­ro­dič­nog pam­će­nja (na­ro­či­to pe­sma Mo­ja pra­ba­ba). Zvu­ko­ča­ra­nje (sreć­na iz­ve­de­ni­ca Du­ša­na Stoj­ko­vi­ća) ovoj po­e­zi­ji ni­je stra­no. Po­la­ze­ći od ras­tre­si­tog sti­ha sve­de­nog na reč, pri­su­stvu­je­mo di­rekt­nom su­da­ru re­či ili nji­ho­vom bla­gom do­ti­ca­ju, pa čak i ukli­za­va­nju re­či u reč, gde je zve­ket re­či erot­ski pri­gu­šen, je­dva slu­tiv. To je či­tlji­vo pre sve­ga u pe­sma­ma Za­nos, Bez­lič­nost, Šum...

Prin­cip rav­no­du­šna du­ša – vi­dljiv svet do­ne­kle je iz­ne­ve­ren po­tre­bom da se ide u ko­rak sa do­ga­đa­ji­ma. Lir­ska oza­re­nja in­tim­no osve­do­če­na uka­zu­ju se u lir­skim de­ta­lji­ma ili uz­bu­dlji­voj po­et­skoj pred­sta­vi o pu­to­va­nju (na­ro­či­to u pe­sma­ma Bo­je, Op­se­si­ja, Ru­ke, Ve­tro­vi, Ne­žnost, Že­ne sa oba­le, Sve­ži­na, Ta­ko je go­vo­rio dan...). Oči­tu­je se na­go­ve­štaj lju­bav­nog ro­ma­na, što bla­go sen­či knji­gu i lir­skom gla­su do­da­je slat­ki, to­pli bruj.

4.

Po­seb­na sku­pi­na pe­sa­ma sa na­gla­še­nom po­e­tič­kom sve­šću o re­či i pe­va­nju be­le­ži ovu knji­gu, či­ne­ći njen estet­ski uči­nak po­et­ski iz­ra­zi­ti­jim. Tu su is­pred­nja­či­le ne­ko­li­ke pe­sme. Po­me­ni­mo Mi­sao, Za ne­za­bo­rav­nu, Raz­go­vor i, na­ro­či­to an­to­lo­gij­ske Ne u ve­tar, Kao, Klju­ča­re­nje i Sve­tlost.

5.

Bli­sta­va iz­ve­de­ni­ca OSE­ĆAJ­NIK u na­slo­vu du­bin­ski iz­ra­ža­va lir­sku stra­te­gi­ju knji­ge, svu nje­nu to­plu za­mr­še­nost emo­tiv­nih sta­nja i po­et­sku uz­ne­se­nost i ne­što pri­gu­še­no sta­rin­sko a ot­me­no. Kao čaj­nik bez ko­jeg je­dan sta­lež ni­je mo­gao da se za­mi­sli. Ovo „slu­čaj­no ot­kri­će” je­dan je i od klju­če­va za či­ta­nje i raz­u­me­va­nje ovog neo­v­da­šnjeg pe­snič­kog šti­va.
 

nazad