O knjigama


Biserka Rajčić

NANINE MOLITVE ILI O LJUBAVI

(Vladimir Stanković: Nanine molitve. „Vaša knjiga”, Beograd, 2009)

Vladimir Stanković: Nanine molitve

Čo­ve­kov ži­vot se sa­sto­ji od tri raz­do­blja: de­tinj­stva, mla­do­sti i sta­ro­sti. Pre­ma Kir­ke­go­ru od este­tič­kog, etič­kog i re­li­gij­skog pe­ri­o­da. I obič­ni lju­di i pe­sni­ci po­ku­ša­va­ju da ih iz­ra­ze. Sva­ko iz po­seb­nog raz­lo­ga. Sva­ko na svoj na­čin. Vla­di­mir Stan­ko­vić ot­kad pi­še po­e­zi­ju či­ni to pri­me­nom krat­ke for­me. Ha­i­ku i dru­gim. Uvek kraj­nje sa­že­to. Taj na­čin iz­ra­ža­va­nja naj­ve­ro­vat­ni­je je od­re­di­lo nje­go­vo vi­đe­nje čo­ve­ka i sve­ta. Naj­op­šti­je re­če­no – re­flek­siv­no ili ono ko­je ne tr­pi de­skrip­ci­ju. Nje­go­ve pe­sme su li­kov­no-me­ta­fo­rič­ne. One su „sli­ke”. Tač­ni­je, nje­gov je­zik je sli­ko­van. Bez ob­zi­ra na te­mu ko­jom se ba­vi. Jed­na od nje­go­vih naj­če­šćih te­ma je de­tinj­stvo. Vi­đe­no kroz svet pri­ro­de. Svet ži­vo­ti­nja. Su­vo­zem­nih i vo­de­nih. Svet in­se­ka­ta. Kroz lju­bav pre­ma ro­di­te­lji­ma. Lju­bav pre­ma že­ni. Lju­bav pre­ma de­ci. U po­sled­njoj zbir­ci se­tio se svo­je ba­ke ili na­ne, ka­ko se u is­toč­noj Sr­bi­ji maj­ka oca ili maj­ke obič­no na­zi­va. S ob­zi­rom da su raz­li­ke me­đu ge­ne­ra­ci­ja­ma ma­nje ne­go u dru­gim kra­je­vi­ma, na­ro­či­to u gra­du, iz­raz na­na je pri­me­re­ni­ji od ba­ka. Nje­go­va na­na je sa­mo nje­go­va a isto­vre­me­no je i op­šta. Okre­nu­ta je po­ro­di­ci, oko­li­ni, ali i Bo­gu. Ne sa­mo u cr­kvi već u sva­kom tre­nut­ku i na sva­kom me­stu.

U pr­voj pe­smi pe­snik ka­že:

Nanine su molitve,
koje izgovara u sebi
ili jedva čujno,
upućene uvek istom.

Mo­li­ti se je­ste taj­ni čin, čak i ka­da je za­jed­nič­ki. Ka­kav se u pra­vo­sla­vlju iz­vo­di za ve­li­ke pra­zni­ke ili mo­li za du­šu umr­log. Da­kle, mo­li­tva je taj­na. Ve­li­ka taj­na. Zbog to­ga je je­dva čuj­na, če­sto i ne­čuj­na. Jer, ka­ko ka­žu Je­van­đe­lja, Bog zna na­še po­tre­be, ču­je nas, usli­šu­je, mi­lo­stiv je, po­ma­že na­šoj sla­bo­sti:

U naninom srcu
sunce se, hvala Bogu, rodi
svakoga
jutra.
 
Ili:
 
Ja sam uveren, pesmo,
da moju nanu
sa ogromnom ljubavlju
odasvud gleda Bog.

Me­đu­tim, Za­kon Bož­ji od­re­đu­je ka­ko se tre­ba mo­li­ti. S ve­rom, na­dom i lju­ba­vlju – pre sve­ga. I svim sr­cem. I bez zlob­nih mi­sli. I u isti­ni. I u či­sto­ti. I smi­re­no. I po­ni­zno. I usrd­no. I u ne­vo­lji.  I u bo­le­sti. I uve­če i uju­tru. I no­ću i da­nju. Ne­pre­sta­no. Na sva­kom me­stu. S po­ka­ja­njem. S is­po­ve­da­njem gre­ho­va. S po­ni­zno­šću. Sa su­za­ma. Sa za­hval­no­šću:

Nana se, veli, nikad
ničeg đavoljeg nije bojala,
zato što se od Boga
oseća zaštićeno.

Za­šti­će­no, jer je u sta­nju da iz­mo­li Bož­je mi­lo­sr­đe, Bož­je sa­ža­lje­nje, bla­go­slov. Sve ono na šta se čo­vek osla­nja, za­hva­lju­ju­ći če­mu op­sto­ja­va:

I kada nije
ni u kakvoj nevolji,
moja se nana
moli Bogu.

A osla­nja se na Bož­ju sla­vu, na Bož­ju mi­lost, na Bož­ja obe­ća­nja, na Bož­ji za­vet, na Bož­ju prav­du. Jer, obra­ća­nje Bo­gu je pri­bli­ža­va­nje Bo­gu, tra­že­nje Bo­ga, pri­zi­va­nje Bo­ga, ot­kri­va­nje du­še svo­je, sr­ca svo­ga pred Bo­gom:

Nana se moli
Bogu
kao i naši preci:
čitavim svojim bićem.

To „či­ta­vim svo­jim bi­ćem” ne zna­či či­nje­nje ge­sto­va ka­kve či­ne sve­šte­ni­ci i mo­na­si: po­di­za­nje ru­ku, pa­da­nje na ko­le­na, pa­da­nje ni­či­ce, pa­te­tič­nim re­či­ma. Do­volj­no je či­ni­ti to i bez re­či. Jer mo­li­tva je tra­že­nje za­šti­te u mu­ka­ma, Bož­je po­mo­ći, bo­žan­ske ute­he, olak­ša­nja od ne­sre­ća, mi­lo­sr­đa, iz­ba­vlje­nja od gre­ha, ozdra­vlje­nje od bo­le­sti, iz­ba­vlje­nje od ne­pri­ja­te­lja, iz­ba­vlje­nje od slo­ga:

Moja mi nana
uvek izgledala
nekako manja
dok se obraća Bogu.

Oče­ku­je­mo da Bog usli­ši na­šu mo­li­tvu, ali to se ne do­ga­đa od­mah, po­ne­kad po­sle iz­ve­snog vre­me­na, po­ne­kad dru­ga­či­je ne­go što oče­ku­je­mo ili ni­kad. Bog usli­šu­je mo­li­tvu ono­me ko­ji se mo­li s ve­rom, u ime Hri­sto­vo, svim svo­jim sr­cem, ko­ji od­ba­cu­je zlo, ko­ji se bo­ji Bo­ga, ko­ji lju­bi Bo­ga, ko­ji is­pu­nja­va vo­lju Bož­ju, ko­ji je pra­ve­dan, ko­ji se mo­li i za dru­ge, za po­ro­di­cu, za na­rod i otadž­bi­nu, za sva­kog po­se­bi­ce, za bol­ne, za ne­volj­ni­ke, za ne­pri­ja­te­lje, čak za zlo­ga:

Niko ne ume
tako ko moja nana
da pogleda u nebo
kada spomene Boga.

Spo­mi­nja­nje Bo­ga je iz­ra­ža­va­nje že­lje da se ži­vi u za­jed­ni­ci s Bo­gom, da se po­stig­ne je­din­stvo s Hri­stom, što se po­sti­že po­što­va­njem Za­ko­na Bož­jeg, De­set Bož­jih za­po­ve­sti, ko­ji­ma se u svim ve­li­kim re­li­gi­ja­ma re­gu­li­še ži­vot na ze­mlji i od­nos pre­ma Bo­gu. Po­red re­či tu je i sli­ka, ob­lič­je Bož­je. I pred njom se mo­li­mo, pa­li­mo sve­će, ka­di­mo. Jer ona je ova­plo­će­nje bož­je ko­je od­re­đu­je ce­lo­kup­no na­še vla­da­nje na ze­mlji, od ko­ga za­vi­si gde će­mo se na­ći u Car­stvu ne­be­skom. U ra­ju ili u pa­klu. Naš od­la­zak u Car­stvo ne­be­sko Bog je iz­vr­šio pre­ko Hri­sta ko­ji pre­bi­va u na­ma i mi u nje­mu, ko­ji se žr­tvo­vao zbog nas, da bi nam Bog opro­stio gre­he. Zbog to­ga se od nas zah­te­va tr­plje­nje, smer­nost, kro­tost, reč­ju – hri­šćan­sko vla­da­nje. Hri­šćan­sko vla­da­nje je pre sve­ga lju­bav. Lju­bav pre­ma Bo­gu i lju­bav pre­ma bli­žnjem. Iskre­na, či­sta sr­ca, to­pla, ne­ko­ri­sto­lju­bi­va. Sa tom lju­ba­vlju se ra­đa­mo. Jer Bog je Bog lju­ba­vi. A ve­ra, mo­li­tva pod­sti­ču nas na ljubav. M­eđ­utim, u ist­or­iji č­ov­eča­nstva p­ost­oje p­er­i­odi k­ada na­dvl­ad­av­aju zlo i m­ržnja. Što se p­ose­bno i­sp­olj­ava u r­at­ov­ima. M­eđ­utim, č­ovek se i­zn­ova vr­aća m­iru. Jer Bog je i Bog m­ira. Na­ne kao što je Vla­di­na to sa­vr­še­no ose­ća­ju i ne­šte­di­mi­ce nam ga da­ru­ju. Na naj­jed­no­stav­ni­ji na­čin: pre­no­se­ći na nas svoj mir, mir bož­ji!
 

nazad