O knjigama

Dušica Potić

KAO PTICE SELICE

(Milutin Đuričković: Zlatne reči: Svetske narodne poslovice za decu i mlade.
„Alma“, Beograd, 2009)

Po­slo­vi­ce su kao pti­ce se­li­ce, sli­ko­vi­to nas uvo­di Mi­lu­tin Đu­rič­ko­vić u knji­gu Zlat­ne re­či, iz­bor po­slo­vi­ca iz svet­ske usme­ne ba­šti­ne. Uvo­di nas i u ovaj svoj po­du­hvat – ma­li po obi­mu, a ve­li­ki po mu­dro­sti, bu­du­ći da su iz­bo­ri ove vr­ste kod nas odi­sta ret­ki. Jer, mu­drost ne­ma gra­ni­ca, pa ova krat­ka go­vor­na for­ma usme­ne knji­žev­no­sti la­ko pre­la­zi pro­stor i osva­ja raz­ne na­ro­de. Pri­re­đi­va­čev je cilj da sa­či­ni ši­ro­ku le­pe­zu svet­skih po­slo­vi­ca, zbir ko­ji bi uka­zao na nji­ho­ve na­ci­o­nal­ne ozna­ke i po­re­klo, na raz­li­ke i na slič­no­sti, ali, pre sve­ga, na nji­ho­vu du­hov­nu vred­nost i umet­nič­ku le­po­tu.

Po se­bi se raz­u­me da jed­na ova­ko ne­ve­li­ka knji­ga ne mo­že pru­ži­ti is­cr­pan i kom­plek­san uvid u ža­nr po­slo­vi­ce u glo­bal­nim raz­me­ra­ma, još ma­nje uvid u nje­nu na­uč­nu sud­bi­nu da ta­ko ka­že­mo, u to­ko­ve pro­u­ča­va­nja i pri­ku­plja­nja na raz­li­či­tim me­ri­di­ja­ni­ma. Đu­rič­ko­vić za­to bi­ra ma­nje kru­tu kon­cep­ci­ju po­pu­lar­nog iz­da­nja i skla­pa knji­gu na­me­nje­nu pre sve­ga de­ci i mla­di­ma. To će re­ći da, te­melj­no sa­ku­piv­ši gra­đu iz ade­kvat­ne li­te­ra­tu­re, pri­re­đi­vač ni­je pro­pra­tio na­uč­nom apa­ra­tu­rom na ko­ju oba­ve­zu­ju sci­jen­ti­stič­ke kon­ven­ci­je, kao što bi bi­li spi­sko­vi iz­vo­ra i li­te­ra­tu­re za gra­đu ko­ja ob­u­hva­ta ovu knji­žev­nu for­mu u na­rod­noj knji­žev­no­sti osam­de­set i dve ze­mlje.

Ume­sto za­mor­nih i du­gih spi­sko­va, Mi­lu­tin Đu­rič­ko­vić kon­ci­pi­ra džep­no iz­da­nje i na­me­nju­je ga naj­mla­đoj či­ta­lač­koj po­pu­la­ci­ji. Upra­vo onoj ko­ja tek ula­zi bo­gat i slo­žen svet knji­žev­no­sti, osva­ja nje­gov zah­te­van in­te­lek­tu­al­ni ho­ri­zont. Po se­bi se raz­u­me i da na­re­če­na na­me­na im­pli­cit­no po­sta­vlja sta­ro pi­ta­nje u na­u­ci o knji­žev­no­sti za de­cu, pi­ta­nje nje­ne prag­ma­tič­no­sti – da li de­la za de­cu mo­ra­ju sa­dr­ža­ti po­uč­nu kom­po­nen­tu ili je ona nji­hov et­stič­ki okov, od­no­sno, da li se mo­gu is­cr­plji­va­ti u is­klju­či­vo­sti umet­nič­ke igre, le­pr­ša­vo­sti lar­pur­lar­ti­zma, bez di­dak­tič­ke, ali i bez zna­čenj­ske te­ži­ne.

Zlat­ne re­či go­to­vo po se­bi na­me­ću od­go­vor – da se knji­žev­nost, do­bra knji­žev­nost, bez ob­zi­ra na to ko­me je na­me­nje­na, na­me­će sa­mo kao sklad sa­dr­ži­ne i for­me, kao smi­sa­o­na du­bi­na ko­ju mo­ra da pra­ti ade­kvat­na umet­nič­ka struk­tu­ra. Što ve­ći ra­zum, to kra­ći je­zik, ka­že jed­na dan­ska po­slo­vi­ca iz ove knji­ge me­ta­fo­rič­ki iz­la­žu­ći i di­stink­tiv­no obe­lež­je žan­ra, nje­go­vu sa­že­tu for­mu, je­zgro­vi­tost nje­go­vog iz­ra­za. Iz­bor iz ovog iz­da­nja upra­vo i po­tvr­đu­je tu nje­go­vu ka­rak­te­ri­sti­ku, ali ka­zu­je i da um­nost ne tra­ži ve­li­ke re­či. Ne tra­ži je nig­de ši­rom glo­ba. Od Austra­li­je do Fin­ske, po­slo­vi­cu će­mo pre­po­zna­ti po zgu­snu­toj mu­ro­sti i jed­no­stav­no­sti iz­ra­za, ko­ji po­put pti­ca se­li­ca, la­ko pre­la­zi pro­stor i osva­ja raz­ne na­ro­de.

Uni­ver­zal­nost de­lo­va­nja po­slo­vi­ce pra­ti se na još dve rav­ni nje­ne knji­žev­ne struk­tu­re – na rav­ni sli­ko­vi­to­sti i eufo­ni­je iz­ra­za. Obe te nje­ne oso­bi­ne do­pri­no­se nje­noj umet­nič­koj le­po­ti, pri­jem­či­vo­sti, po­pu­lar­no­sti. Sli­ko­vi­tost, sa svo­je stra­ne, zna­či i ve­ći smi­sa­o­ni op­seg, mo­guć­nost da ona de­lu­je ne sa­mo u raz­li­či­tim vre­me­ni­ma i na raz­li­či­tim ge­o­graf­skim pro­sto­ri­ma, već i u  kon­tek­sti­ma ko­ji se ne mo­ra­ju po­na­vlja­ti. Iz­bor ko­ji nam je po­nu­dio Mi­lu­tin Đu­rič­ko­vić po­ka­zu­je da je ova knji­žev­na vr­sta u raz­li­či­tim na­ci­o­nal­nim knji­žev­no­sti­ma, ma­nje sklo­na po­sred­no­sti i vi­še­znač­no­sti is­ka­za ne­go što smo mi to od na­še, srp­ske po­slo­vi­ce na­u­či­li.

Ona je, me­đu­tim, u na­ma raz­vi­la još je­dan vid či­ta­lač­kog oče­ki­va­nja, usme­ren na nje­nu eufo­nij­sku di­men­zi­ju. Ve­li­ka zvuč­na vred­nost krat­kih go­vor­nih for­mi na­še usme­ne knji­žev­no­sti ostva­ru­je se na gla­sov­nom, rit­mič­kom i me­lo­dij­skom pla­nu. Upra­vo su te kom­po­nen­te knji­žev­nog de­la naj­ne­pre­vo­di­vi­je. Uslo­vlje­ne struk­tu­rom sva­kog po­seb­nog je­zi­ka, one se u stra­nom je­zi­ku, u pre­vo­du, ne­mi­nov­no gu­be. Po­sre­di, me­đu­tim, ni­je sa­mo este­tič­ki fe­no­men, jer se is­kaz pri­ma pr­vo u čul­noj, zvuč­noj kom­po­nen­ti, dok ne­ver­bal­na, da­kle, i dik­cij­ska sred­stva pre­sud­no uti­ču na raz­u­me­va­nje, sto­ga, i na pam­će­nje po­ru­ke.

Osta­ju­ći nu­žno us­kra­ćen za le­po­tu zvu­ka, do­ne­kle, i hen­di­ke­pi­ran zbog ovog nu­žnog ne­do­stat­ka, či­ta­lac iz ove knji­ge, ipak, ne iz­la­zi s iz­ne­ve­re­nim po­čet­nim oče­ki­va­njem. Zlat­ne re­či uisti­nu i je­su dra­go­ce­na ri­zni­ca obi­mom ma­lih, a um­no­šću ve­li­kih dra­gu­lja svet­ske usme­ne ba­šti­ne. Zlat­ne re­či po­ka­zu­ju svu du­bi­nu isti­ne egi­pat­ske po­slo­vi­ce: „Knji­ga je vred­ni­ja od svih spo­me­ni­ka i od svih grob­ni­ca, jer sa­mo ona gra­di spo­me­ni­ke u sr­cu ono­ga ko­ji či­ta.“ Ili iz­o­kre­ću prag­ma­tič­ne Ja­pan­ce: „Bo­gat­stvo je isto što i le­te­ći pe­peo. Što ga vi­še sku­pljaš, pr­lja­vi­ji po­sta­ješ.“ Jer ono se ne me­ri uvek i sa­mo kri­la­tim nov­ci­ma. Bo­gat­stvo ko­je je po­nu­dio Mi­lu­tin Đu­rič­ko­vić, ras­ko­šan sjaj uma i du­ha, upra­vo je su­prot­ne pri­ro­de – što vi­še le­ti, da­lje sti­že, a što ga vi­še sku­plja­mo, sve bo­dri­je ko­ra­ča­mo sta­za­ma du­hov­nog oči­šće­nja.
 

nazad