O knjigama


Aleksandar Čotrić

SLOBODAN SIMIĆ - ČAROBNJAK REČI

(Slobodan Simić: Siminom ulicom : aforizmi. „Agora“, Novi Sad, 2007)

Slobodan Simić: Siminom ulicom

Po­sle de­vet go­di­na od pret­hod­ne autor­ske zbir­ke afo­ri­za­ma, Slo­bo­dan Si­mić je ob­ja­vio no­vu knji­gu – „Si­mi­nom uli­com“ (Ago­ra, No­vi Sad, 2007).

Vre­de­lo je če­ka­ti sko­ro de­ce­ni­ju na knji­gu jed­nog od naj­bo­ljih srp­skih sa­ti­ri­ča­ra, jer se na oko sto­ti­nu stra­na na­la­zi vi­še od pet sto­ti­na brit­kih i du­ho­vi­tih mi­sli. „Naj­ve­ća umet­nost je re­če­ni­ca“, mi­sao je ve­li­kog polj­skog i svet­skog afo­ri­sti­ča­ra Sta­ni­sla­va Jer­ži Le­ca, ko­ju Si­mi­će­vo de­lo po­tvr­đu­je. I dok u ne­kim knji­ga­ma (ro­ma­ni­ma, pri­po­vet­ka­ma i pe­sma­ma), eta­bli­ra­nih do­ma­ćih i stra­nih knji­žev­nih ve­li­či­na, me­đu hi­lja­da­ma re­če­ni­ca, pro­na­đe­mo tek po ne­ku zna­čaj­nu i hva­le vred­nu mi­sao, u Si­mi­će­voj zbir­ci ih ima pre­gršt, i to „na ma­lom pro­sto­ru“ (Alek­san­dar Ba­ljak), u „kon­cen­tra­ci­ji ko­ja ubi­ja“ (Zo­ran T. Po­po­vić).

Knji­gu „Si­mi­nom uli­com“ od­li­ku­je stro­ga se­lek­ci­ja afo­ri­za­ma i nji­hov ujed­na­čen vi­sok kva­li­tet. Iako je u pro­te­klom pe­ri­o­du ob­ja­vio iz­u­zet­no ve­li­ki broj afo­ri­za­ma na stra­na­ma li­sto­va u ko­ji­ma re­dov­no sa­ra­đu­je, Si­mić je bio strog pre­ma se­bi i kroz nje­go­vo „si­to i re­še­to“ pro­šli su sa­mo pra­vi li­te­rar­ni bi­se­ri. Za­to na sva­koj stra­ni­ci na­la­zi­mo „ra­fa­le“ gor­kih, ali le­ko­vi­tih mi­sli.

Afo­ri­zmi ko­ji su na­sta­li pre de­se­tak go­di­na i da­lje su ak­tu­el­ni i sve­ži, a ta­kvi će bi­ti i bu­duć­no­sti. („Ja go­di­na­ma če­kam pro­me­ne. A bi­ju isto“). Ne sa­mo što se u pri­li­ke u Sr­bi­ji spo­ro me­nja­ju, ili se ne me­nja­ju uop­šte, već što Si­mić svo­jim raz­mi­šlja­njem i pi­sa­njem nat­kri­lju­je kon­kret­ne lič­no­sti i do­ga­đa­je i is­pi­su­je van­vre­men­ske i nad­na­ci­o­nal­ne po­ru­ke i po­u­ke. Po­tvr­da za to je i ve­li­ki broj pre­vo­da Si­mi­će­vih afo­ri­za­ma i uvr­šta­va­nje u ino­stra­ne an­to­lo­gi­je, ob­ja­vlje­ne u Austri­ji, Ru­si­ji, Bu­gar­skoj, Ma­ke­do­ni­ji...

Na­slov de­la je za­i­sta od­go­va­ra­ju­ći, jer, od ka­da se po­ja­vio u srp­skoj afo­ri­sti­ci – po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, Si­mić, iako ko­ra­ča „Do­ma­no­vi­će­vom sta­zom“ (Ba­ne Jo­va­no­vić) i pri­pa­da ma­gi­stral­nom prav­cu sa­vre­me­ne srp­ske afo­ri­sti­ke ko­ji je tra­si­rao Alek­san­dar Ba­ljak, gra­di svoj auten­tič­ni stil i iz­raz, ko­ji je ne­mo­gu­će opo­na­ša­ti i sle­di­ti. („Ja sam Sr­bin, ali ne boj­te se“).

On je us­peo da pro­na­đe sklad­nu me­ru iz­me­đu opo­ro­sti i hu­mor­no­sti, iz­me­đu oštri­ne i do­bro­na­mer­no­sti, iz­me­đu lu­cid­no­sti i di­dak­tič­no­sti. Ne­ma kod Si­mi­ća na­teg­nu­tog hu­mo­ra, ve­štač­ke spon­ta­no­sti, si­lo­va­nja lo­gi­ke, ba­nal­nog pod­sme­va­nja i sme­ha ra­di sme­ha.

Slo­bo­dan Si­mić je autor jed­ne od naj­bo­ljih de­fi­ni­ci­ja afo­ri­zma: „Afo­ri­zam je ono što je sva­ko od nas hteo da ka­že, sa­mo da se to­ga se­tio“. To što Si­mić stva­ra sva­ko­me je ra­zu­mlji­vo, ali kao on ret­ko ko mo­že pi­še. Ve­ći­na nje­go­vih afo­ri­za­ma iz­gle­da­ju kao da su plod ko­lek­tiv­nog is­ku­stva i de­sti­li­sa­nog na­rod­nog sa­zna­nja i, po pri­hva­će­no­sti me­đu či­ta­o­ci­ma, um­no­go­me li­če na no­ve po­slo­vi­ce. („Ni­smo mi ni tra­ži­li ceo ka­pi­ta­li­zam. Sa­mo nji­ho­ve pla­te“).

Si­mić ne iz­be­ga­va krup­ne, opa­sne i ta­bu te­me. Na­pro­tiv, on pi­še o svim te­ma­ma i kod sva­ke „bi­je u sri­du“. („Pred­sed­nik je le­ga­li­sta. Po­štu­je sve od­lu­ke pred­sed­ni­ka“).

On, sa­mo na­iz­gled pi­še la­ko, ali sva­kom nje­go­vom afo­ri­zmu pret­ho­di dug pro­ces pro­mi­šlja­nja i sa­zre­va­nja. Si­mić po­se­du­je iz­u­zet­nu ve­šti­nu da na kra­ju afo­ri­zma pri­re­di kraj­nje neo­če­ki­va­ni epi­log po­sle pr­ve re­če­ni­ce ili po­čet­ka iste re­če­ni­ce. On je ča­rob­njak re­či ko­ji prak­tič­no ni iz če­ga pra­vi efekt­nu po­en­tu. Po to­me nje­go­vi afo­ri­zmi li­če na broj­na iz­ne­na­đe­nja ko­ja se de­ša­va­ju u sjaj­nom fil­mu Oli­ve­ra Sto­u­na „Iz­ne­nad­ni obrt“. Ugled­ni po­li­ti­ča­ri, na­ci­o­nal­ni rad­ni­ci, aka­de­mi­ci i bo­ga­ti bi­zni­sme­ni po­te­zom Si­mi­će­vog pe­ra bi­va­ju de­mi­sti­fi­ko­va­ni i ras­krin­ka­ni. Si­mić sa­mo jed­nom re­če­ni­com po­ni­šta­va sve knji­ge, no­vin­ske tek­sto­ve, hva­lo­spe­ve, panegerike, ode i baj­ke pret­hod­no is­pi­sa­ne i iz­go­vo­re­ne o ovim la­žnim ve­li­či­na­ma i svo­di ih na ono što, za­pra­vo, je­su – kri­mi­nal­ci, ne­zna­li­ce, psi­hi­ja­trij­ski slu­ča­je­vi, pre­va­ran­ti...(Je­si li ti kri­mi­na­lac ili po­li­ti­čar? Ne vi­dim do­bro od te­lo­hra­ni­te­lja“).

Ono što je svu­da nor­mal­no, kod nas ni­je. A ono što bi svu­da u sve­tu bi­lo ne­nor­mal­no, kod nas je ne­što naj­nor­mal­ni­je. („Tre­ba ve­ro­va­ti u ču­da. Evo, je­dan moj po­zna­nik je do­bio pla­tu na vre­me“).

Ne­u­pu­će­ni či­ta­lac, stra­ni či­ta­lac, ili či­ta­lac u bu­duć­no­sti mo­že da po­mi­sli da Si­mić pre­te­ru­je i da se pre­na­gla­še­no slu­ži hi­per­bo­lom. Autor, me­đu­tim, pi­še sa­mo o ono­me što se do­ga­đa oko nas, ali to mno­štvo ne vi­di, ili ne­će da vi­di. On ima moć da uoči pro­ble­me, po­ja­ve, pro­ce­se i lič­no­sti i da ih so­fi­sti­ci­ra­no ana­li­zi­ra na svom psi­hi­ja­trij­skom ka­u­ču („Na­pra­vio sam ko­a­li­ci­ju. Re­če ši­zo­fre­ni­čar“).

Nje­gov dar za cr­ni hu­mor ret­ko se sre­će u na­šoj sa­ti­ri, kao i knji­žev­no­sti uop­šte, upra­vo za­to što je naj­te­že ho­da­ti po oštroj ivi­ci iz­me­đu sme­šnog i tra­gič­nog, a ne za­pa­sti u tri­vi­jal­nost i ne­u­kus („Ostav­ka je mo­ral­ni čin. Re­če sa­mo­u­bi­ca“).

Si­mić je je­dan od sve re­đih auto­ra či­jim se knji­ga­ma una­pred ra­du­je­mo, i ka­da zna­mo da će nas te­me iz nje­go­ve knji­ge ras­tu­ži­ti. U na­u­ci se zna­čaj i do­pri­nos na­uč­ni­ka vred­nu­je bro­jem pu­bli­ko­va­nih ci­ta­ta iz nje­go­vih de­la. Pre­ma ovim kri­te­ri­ju­mu, Slo­bo­dan Si­mić je u sa­mom vr­hu srp­skih, ali i svet­skih afo­ri­sti­ča­ra.
 

nazad