Iz novih knjiga

Sonja Čabrić

HOUSE OF ILLUSION

(„Evro – Giunti“, Beograd, 2010)
 

Ovog pu­ta, kad se zvo­no ogla­si, pot­pu­no sam sprem­na. Pro­la­ze­ći po­red ogle­da­la, još je­da­nom po­gle­dam svoj od­raz. Jed­no­stav­na krat­ka cr­na ha­lji­na sa rol­krag­nom pra­ti li­ni­ju te­la. Da ni­sam ovo­li­ko mr­ša­va, mo­gla bih čak da iz­gle­dam pri­vlač­no.

Pred vra­ti­ma se ču­ju gla­so­vi. O ne­če­mu žuč­no ras­pra­vlja­ju. Gle­dam kroz špi­jun­ku. Pa­vlik od­ma­hu­je gla­vom.
– Ura­zu­mi se, Peć­ka, ima­će­mo pro­ble­ma zbog to­ga.
To je sve što uspe­vam da ču­jem pre ne­go što ši­rom otva­rim vra­ta. Obo­ji­ca isto­vre­me­no po­gle­da­ju u me­ne.
– Sprem­na? – pi­ta Pe­tar.

Su­sre­ćem nje­gov po­gled. U gla­vi pre­mo­ta­vam de­lo­ve San­dri­ne pri­če. Gr­lo mi se ste­že. Ima ne­čeg za­i­sta stra­šnog u nje­go­vim si­vim oči­ma, slič­nog za­vo­dlji­voj ma­gi­ji vuč­jeg po­gle­da ko­ju sam kao de­voj­či­ca do­ži­ve­la u zo­o­lo­škom vr­tu, ka­da sam se pr­vi put su­sre­la sa ži­vim vu­kom. Ono što sam ta­da ose­ti­la, upam­ti­la sam za­u­vek. Bi­lo je to ne­ko čud­no spa­ja­nje iz­me­đu me­ne i ži­vo­ti­nje. Mo­gla sam več­no da osta­nem is­pred vuč­jeg ka­ve­za, da me ma­ma ni­je po­vu­kla da­lje.

Ali Pe­tro­ve oči ni­su vuč­je. Mo­žda vi­še or­lov­ske. U sva­kom slu­ča­ju, ose­ćam se čud­no dok me po­sma­tra.
Kli­mam gla­vom.
– On­da ide­mo – ka­že pro­pu­šta­ju­ći me is­pred se­be.

Lift je već da­ni­ma ne­is­pra­van, ta­ko da se spu­šta­mo ste­pe­ni­ca­ma. Ide­mo bez re­či. U hod­ni­ku je neo­bič­no ti­ho. Ču­je se sa­mo škri­pa otvo­re­nog pro­zo­ra kroz ko­ji stru­ji hla­dan va­zduh.

Iz­la­zi­mo u noć. U ti­ši­ni do­la­zi­mo do par­kin­ga. Kon­tu­re ve­li­kog dži­pa iz­di­žu se nad osta­lim auto­mo­bi­li­ma.
– Ti ćeš na­pred – ka­že Pa­vlik

Se­dam na pred­nje se­di­šte. Ovog pu­ta šo­fi­ra Pe­tar. Kra­jič­kom oka po­sma­tram nje­gov pro­fil, ja­sno ocr­tan na fo­nu ulič­nih sve­tilj­ki ko­je mo­no­to­no pro­mi­ču mi­mo nas. Iz­gle­da kon­cen­tri­san na put is­pred se­be. Gu­me na toč­ko­vi­ma me­ko kli­ze po vla­žnom as­fal­tu.

Ti­ši­na ko­ja opet za­vla­da u autu još vi­še po­ve­ća­va na­pe­tost u me­ni. U gla­vi mi je zbr­ka. Ne­po­ve­za­ne sli­ke leb­de mi pred oči­ma: sli­ka smr­znu­tog zim­skog ne­ba... voj­ni­ci KFOR-a ču­va­ju zga­ri­šte... Eni­ne stro­ge oči... ope­ra­ci­o­na sa­la u ko­joj že­ni va­de re­bra... San­dra ko­ja vi­še ni­je San­dra... so­ba sa mo­ni­to­ri­ma... sli­kar­ska plat­na... Ka­dro­vi se sme­nju­ju je­dan za dru­gim. Kao da ne­ko upor­no dr­ži prst na dug­me­tu za li­sta­nje ona dva po­nu­đe­na ka­na­la.

Po­kret ko­ji či­ni Pe­tar vra­ća me u stvar­nost. Nu­di mi za­pa­lje­nu ci­ga­re­tu. Tek ka­da uvu­čem dim, shva­tam da ni­je u pi­ta­nju du­van. Okre­ćem se da po­nu­dim Pa­vli­ku. Od­ma­hu­je od­rič­no gla­vom. Uvla­čim još je­dan dim, za­dr­ža­vam dah i do­da­jem džo­int Pe­tru. On pu­ši osta­tak i ba­ca opu­šak kroz pro­zor.

Mi­sli po­la­ko po­či­nju da se uspo­ra­va­ju. I, uop­šte, imam uti­sak da vre­me iš­če­za­va.
– Bo­lje? – pi­ta Pe­tar.
Kli­mam gla­vom i mu­nje­vi­to shva­tam da on zna ka­ko se ose­ćam. Kao da sam na­pra­vlje­na od sta­kla. Puls po­či­nje da se ubr­za­va. Je­be­na pa­ra­no­ja!
– Svi su ner­vo­zni pred pred­sta­vlja­nje – ka­že.

Da­lje na­sta­vlja­mo da se vo­zi­mo u ti­ši­ni. Ču­je se sa­mo bru­ja­nje mo­to­ra. Iako smo u cen­tru, na uli­ca­ma ne­ma auto­mo­bi­la. Kao da smo upa­li u vre­men­ski pro­cep, u tre­nu­tak iz­me­đu dva ot­ku­ca­ja sr­ca, ko­ji ne­či­je ma­gič­ne ru­ke ras­te­žu u bes­kraj. Od te po­mi­sli vr­ti mi se u gla­vi.

„Stvar­no do­bar rad“, ka­žem u se­bi, i kra­jič­kom oka okr­znem Pe­trov pra­vi­lan pro­fil. Li­ce mu je ozbilj­no, go­to­vo ska­me­nje­no. Tu­po gle­dam u put pred na­ma. Pre­la­zi­mo Bran­kov most. Uli­ce po­sta­ju ši­re i si­vlje.

– Sta­ni po­red pr­vog ki­o­ska – ogla­ša­va se Pa­vlik.
Auto na­glo ko­či.

Osta­jem sa­ma sa Pe­trom. Ne se­ćam se da mi je ika­da do sa­da gla­va bi­la ta­ko pra­zna. Pr­vi put ne pro­mi­šljam svet. (An­ti-ra­cio na de­lu?) Pe­tar, kao da na­slu­ću­je mo­je mi­sli, ka­že:
– Kul, je l' da?
– Aha – ka­žem, a za­tim me­ha­nič­ki ar­ti­ku­li­šem mi­sao ko­ja se for­mi­ra ne­gde van je­zgra sve­sti: – Sad znam za­što je car­stvo na de­bi­li­ma.
Pe­tar po­či­nje da se sme­je.
– Ma ne. Po­gre­šno si sve raz­u­me­la – ka­že. – Nji­ho­va je pred­nost sa­mo u to­me što od­mah po ro­đe­nju do­bi­ju bes­plat­nu ula­zni­cu.
– A mi?
– Mi mo­ra­mo da pla­ća­mo.

Re­či leb­de u va­zdu­hu kao od­lom­ci tu­đeg raz­go­vo­ra. Pe­tar po­či­nje da do­bu­je pr­sti­ma po vo­la­nu u rit­mu ne­ke svo­je unu­tar­nje me­lo­di­je. Ša­ke su mu ogrom­ne i pro­ša­ra­ne mo­drim ži­la­ma. Po­ku­ša­vam da mi­slim o ono­me što je re­kao, ali mi ne ide. Mo­zak je bi­li­jar­ski sto, a smi­sao – ku­gle ko­je jed­na za dru­gom ne­sta­ju u cr­nim ru­pa­ma.

Pa­vlik se vra­ća sa hr­pom no­vi­na. Na­sta­vlja­mo da­lje. Ču­jem ka­ko užur­ba­no pre­li­sta­va ča­so­pi­se.
– Tre­ba­lo je to još ju­tros da ura­diš. Ima li ne­što? – pi­ta Pe­tar i ba­ca kra­tak po­gled na re­tro­vi­zor.
– Za sad sa­mo je­dan čla­nak u „Ku­ri­ru“.
– Ka­ko su sro­či­li?
– Da či­tam ili da pre­vo­dim?
– Pre­ve­di.
– Ma, kla­sič­na žva­ka. Uda­ra­ju na po­nos gla­sa­ča. Ze­mlja ne­će da se na­gu­zi pred Evrop­skim po­li­ti­ča­ri­ma. A oni se utr­ku­ju ko će da ura­di du­blji fe­la­cio „Ve­li­kom gu­ruu“, ka­ko su na­zva­li ame­rič­kog pred­sed­ni­ka.
– Od­lič­no. A je li ja­sno na­pi­sa­no ili u in­si­nu­a­ci­ja­ma?
– Na­pi­sa­no je ta­ko da bu­de ja­sno i mo­ro­ni­ma. Reč sa naj­ma­glo­vi­ti­jim zna­če­njem je tran­zi­ci­ja, ali su je do sad već to­li­ko pu­ta po­no­vi­li da su i fa­fa­ši­ce iz pi­ca-par­ka ska­pi­ra­le. U osta­lom, zar sum­njaš u „Ku­rir“. Pa oni su i te ka­ko sve­sni in­te­lek­tu­al­nog pro­fi­la svo­jih kon­zu­me­na­ta.

Na­sta­je krat­ka pa­u­za u ko­joj se ču­je sa­mo šu­šta­nje no­vin­skog pa­pi­ra.
– Mi­slim da će bi­ti za­do­vo­ljan i da ni­je­dan dru­gi list ni­šta ne ob­ja­vi. „Ku­rir“ je ipak naj­či­ta­ni­ji u ze­mlji. Ili, ka­ko bi ti re­kao, od­go­va­ra „in­te­lek­tu­al­nom pro­fi­lu“ ma­se. A na­ma je ta ma­sa i bit­na – za­klju­ču­je na kra­ju Pe­tar.

Pa­vlik ćut­ke na­sta­vlja da li­sta no­vi­ne.
Sve­tilj­ke gra­da osta­ju za na­ma. Pe­tar sma­nju­je br­zi­nu. Put osve­tlja­va­ju sa­mo fa­ro­vi auto­mo­bi­la. Imam uti­sak da taj put po­ni­re kroz cr­ni bez­dan ko­ji se ši­ri svu­da oko nas.
I TO­NEM...
 

nazad