Iz novih knjiga

Bojan Babić

NELJUDSKA KOMEDIJA

(„Algoritam Media“, Beograd, 2010)
 

ONKOLOGIJA, BAJKE MORFOLOGIJA

– Ma­lig­ni­tet je u pi­ta­nju.

Re­šet­ke kre­ve­ca za ko­ji je pre vi­še od go­di­nu da­na po­stao pre­ve­lik, bi­le su gu­sto po­re­đa­ne. Iako su ga već odav­no na­go­va­ra­li da je do­šlo vre­me da poč­ne da spa­va u pra­vom kre­ve­tu, on bi se uvek vra­ćao ovom pr­vo­bit­nom pro­sto­ru. Ne od­ri­ču­ći se udob­no­sti, iz da­lji­ne  je gle­dao ba­bu ka­ko no­si ko­fu iz ko­je se, zbog nje­nog ge­ga­nja pri osla­nja­nju na kra­ću no­gu, pro­si­pao po ta­las po­mi­ja. Ge­ga­nje ga je pla­ši­lo, ali ju je po­sma­trao kroz pro­zor i kroz re­šet­ke sva­kog ju­tra i sva­ke ve­če­ri. To je bio ne­u­pit­ni ri­tual. 

– Te­ra­tom. 

Za­tim bi mu do­ne­la par­če pre­pe­če­nog, ga­ra­vog hle­ba pre­ma­za­nog pek­me­zom. Na je­zi­ku su mu se za­dr­ža­va­le lju­šti­ke šlji­va. Va­tra u sta­rom gvo­zde­nom špo­re­tu je po­vre­me­no pro­vi­ri­va­la iz ošte­će­ne rin­gle. Spa­va­lo mu se. Ba­ba bi obič­no po­če­la da či­ta baj­ku iz ve­li­ke knji­ge tvr­dih i po­ha­ba­nih ko­ri­ca. Vo­leo je da mu či­ta, a ne da pri­ča svo­jim re­či­ma, jer bi ta­ko uvek za­bu­ša­va­la i pre­ska­ka­la, što bi on od­mah pri­me­ći­vao.

– U to­ku raz­vo­ja, još dok je čo­vek fe­tus, de­ša­va se da ima bli­zan­ca ko­ji ni­je do­volj­no jak, pa mu se rast za­u­sta­vi u tom po­čet­nom pe­ri­o­du, a za­kr­žlja­lo tki­vo se  oču­va u te­lu  ja­čeg bra­ta. 

I sa­da je pri­me­ći­vao da je umor­na i ne­za­in­te­re­so­va­na, da je po­če­la da go­vo­ri iz gla­ve, a kroz sva­ku tre­ću ili če­tvr­tu reč pro­vi­ri­vao je na­go­ve­štaj ze­va­nja. Bi­lo je ta­ko to­plo.

„U šu­mi ži­ve­li sta­ri muž i že­na ko­ji su bi­li si­ro­ti­nja i ni­su ima­li de­ce, a mno­go su vo­le­li da ima­ju. On­da jed­no ju­tro ode čo­vek na re­ku da upe­ca ri­bu, a že­na ka­že ne­moj cr­ve­no slo­vo, a muž ka­že mo­ram šta će­mo da je­de­mo. I ode. Po­lo­mi led na je­ze­ru i upe­ca čud­nu zlat­nu ri­bu sa tri re­pa, a ni­je znao da je to ustva­ri bi­la ve­šti­ca. Ri­ba ve­šti­ca mu ka­že pu­sti me i is­pu­ni­ću ti tri že­lje. On ka­že imam sa­mo jed­nu že­lju. Ona pi­ta ko­ja je. On ka­že da do­bi­jem si­na. Ona ka­že do­bro, do­bi­ćes dva si­na od­jed­nom, al jed­nog mo­raš me­ni da daš. Čim do­đu na svet, iza­be­ri sam jed­nog od dvo­ji­ce, i do­ve­di ga ov­de na je­ze­ro i po­to­pi ga u vo­du. Taj je moj, dru­gi eto ti ga. Ako li ta­ko ne uči­niš ka­ko sam ti re­kla, iz­gu­bi­ćeš obo­ji­cu. On ode ku­ći i pred sle­de­ću zi­mu, že­na mu po­ro­di dva si­na, bli­zan­ca. Bra­ća su bi­la ista isti­ja­ta, sa­mo je je­dan imao pla­ve, a dru­gi cr­ne oči. Otac sla­že maj­ku da ide da ih vo­di na kr­šte­nje kod po­pa, pa ih od­ve­de na je­ze­ro. Za­pla­če, pa uzme onog s pla­vim oči­ma i po­to­pi ga u vo­du. Baš u taj tren na­sta­ne ve­li­ka zi­ma i je­ze­ro se za­le­di...“

– Pre­tvo­ri se u tu­mor. To je te­ra­tom.

„...otac se vra­ti sa cr­no­o­kim si­nom i ka­že že­ni ka­ko je pop vi­deo u dru­gom de­te­tu ču­do i da ga je bog na­me­nio da osta­ne u ma­na­sti­ru da se ta­mo bri­nu za nje­ga. Maj­ka za­pla­če, al kud će šta će pri­hva­ti bo­lje bo­gu u go­ste ne­go bo­gu na isti­nu. Pro­đe še­sna­est go­di­na. Sin po­ra­ste u ja­kog i na­o­či­tog mom­ka kad se po car­stvu pro­ču­je vest da je ca­re­vu ćer­ku ote­la zla ve­šti­ca iz je­ze­ra i da će car da da nje­nu ru­ku onom ko je spa­se. Se­lja­kov sin uzme nož i ode na je­ze­ro. Iz je­ze­ra is­pli­va ve­šti­ca u nje­nom pra­vom li­ku ko ažda­ja s tri gla­ve. Se­lja­kov sin po­se­če sve tri ažda­ji­ne gla­ve i usko­či u je­ze­ro...“

Sta­ri­či­na gla­va je klo­nu­la, re­či su joj po­sta­ja­le sve ti­še. Ste­fan je bu­dio re­či­ma „A ka­ko, ka­ko je po­be­dio, ka­ko je od­se­kao gla­ve?“ Ba­ba se trg­nu­la i na­sta­vi­la bez tra­že­nog ob­ja­šnje­nja.

„Na dnu je­ze­ra na­đe pre­le­pu prin­ce­zu i hte­de da je po­ve­de go­re da mu bu­de že­na, al ona ne hte­de. Što ne­ćeš go­re da te vo­dim ocu ca­ru i da se udaš za me­ne da po­sta­neš ca­ri­ca a ja no­vi car. Ja ne mo­gu da se udam za te­be. Kad me ažda­ja ote­la i ba­ci­la na dno je­ze­ra, tu sam sre­la le­po­ga pla­vo­o­kog mla­di­ća i sa njim sam sad ve­re­na. Uto na­i­đe pla­vo­o­ki ko­ji je bio isto se­lja­kov sin a bli­za­nac cr­no­o­kom, a cr­no­o­ki iz­va­di nož da ga ubi­je i ot­me mu prin­ce­zu. Al pla­vo­o­ki imo u ru­ka­ma vo­de­ne tra­vu­lji­ne pa ba­ci na bra­ta i nji­ma ga za­da­vi. On­da izi­đe go­re s prin­ce­zom, od­ve­de je nje­nom ocu ca­ru...“

– Hi­sto­pa­to­lo­škom ana­li­zom smo utvr­di­li da je u pi­ta­nju ma­lig­ni­tet. Je­di­na sto od­sto po­u­zda­na me­to­da.

Ste­fan je mo­rao da pre­ki­ne ovo mu­če­nje pa se uhva­tio za sto­mak, a na pi­ta­nje sta­ri­ce šta mu je, od­go­vo­rio je da ga sve bo­li i da mu je vru­će. Za­i­sta su mu obra­zi bi­li vr­lo cr­ve­ni. Ba­ba je pre­sta­la sa baj­kom, uozbi­lji­la se, pro­vu­kla ru­ku kroz re­šet­ke kre­ve­ca, ne­žno, naj­ne­žni­je oslo­ni­la ka­ži­prst na nje­go­vo če­lo. Za­tvo­rio je oči i ose­tio ka­ko se gru­ba, is­pu­ca­la ko­ža sa ja­go­di­ce nje­nog ka­ži­pr­sta kre­će po nje­go­vom če­lu i no­su, a za­tim i po sto­ma­ku, pra­vil­nim pu­ta­nja­ma. Slu­šao je ba­bi­nu ba­ja­li­cu.

– Ne­moj­te se bo­ja­ti. Pro­šla su vre­me­na ka­da je ova­kva bo­lest nu­žno ima­la fa­tal­ne po­sle­di­ce, da­le­ko od to­ga. Vi ste još vr­lo mla­di, Ste­fa­ne. Sa­vre­me­na me­di­ci­na kom­bi­no­va­na sa ja­kom vo­ljom i kon­struk­tiv­nim i di­sci­pli­no­va­nim pri­stu­pom i te ka­ko po­ve­ća­va mo­guć­nost pot­pu­nog iz­le­če­nja.

Na­zad da se vr­ne­te,
pre­ko me­ne ne mo­že­te, sve bolj­ke, sve na­prat­ni­ce.
Ja ve no­žem ise­kla,
me­tlom po­me­la, so­lju po­so­li­la,
pa­pri­kom za­pa­pri­la, be­lim lu­kom za­lju­ti­la,
mra­mo­rom ska­me­ni­la
iz Ste­va­no­ve ku­će ot­pra­vi­la.
Iz ku­će, sa so­vre, iz ka­ši­ke,
iz kar­li­ce, iz gla­ve, iz oči­ju,
iz zi­do­va, iz ćo­ško­va, iz kre­ve­ca,
na­zad da se vr­ne­te,
pre­ko me­ne ne mo­že­te,
one bolj­ke pra­te, na­pra­te,
ja bolj­ke pre­da­jem, da se vra­te.

– Uglav­nom, tu­me­fakt je eli­mi­ni­san, okol­no tki­vo de­talj­no oči­šće­no. Sa­da ste zdra­vi. Mo­že­te da na­sta­vi­te sa nor­mal­nim ži­vo­tom, sa po­slom i re­kre­a­ci­jom, sa­mo će­te po­što­va­ti di­je­tu ko­ju Vam bu­dem dao... i da, re­dov­no do­la­zi­te na kon­tro­le. Do­vi­đe­nja.

Ste­fan se pra­vio da spa­va ka­ko bi ba­ba oti­šla. Ba­ba je oti­šla. Na te­le­vi­zi­ji je po­čeo cr­ta­ni. Tom se po­i­gra­vao ju­re­ći Dže­ri­ja, du­go, la­ga­no i upor­no. Sa­te­rao ga je u ugao. Za­rio svo­je če­lju­sti u nje­gov vrat, ras­po­rio ga. Iz Dže­ri­ja je ši­klja­la krv, cre­va su mu bi­la po­de­ra­na. 

– Do­vi­đe­nja.

Ste­fan je spa­vao. Bi­lo mu je vru­će.
 

nazad