Iz novih knjiga

Ana Atanasković

JELENA ANŽUJSKA

(„Art-Projekt”, Zrenjanin, 2010)
 

1.

Pri­đi­te mi. Imam ne­što da vam ka­žem. Sa­slu­šaj­te me. Usu­di­ću se da ko­ri­stim Reč (onu ko­ja je po­sto­ja­la pre sve­ga, u po­čet­ku). Po­zajm­lji­va­ću re­či, ko­je su bi­le i bi­će i po­ku­ša­ću da ih is­trg­nem iz nji­ho­vog uljulj­ka­nog, van­vre­me­nog, bez­boj­nog sta­ni­šta, da bi­ste me ču­li i raz­u­me­li. Upam­ti­te do­bro, jer pri­ča­nje pri­če je kao vi­še­me­seč­ni po­ro­đaj, ne­pre­sta­ni na­gon ko­ji gru­dva re­či u gr­lu.

Na dru­ga­či­joj sam sta­zi i sa­da mo­je oči po­ni­ru du­blje, ali me la­ko mo­že­te ose­ti­ti i ču­ti. Sa­mo mi pri­đi­te.

Na­slo­ni­te se na ka­me­ne zi­do­ve ob­no­vlje­nog, oži­ve­log ma­na­sti­ra Gra­dac, ko­ga je no­si­la bu­ji­ca re­ke, ob­gr­li­te ih, uto­pli­te ih svo­jim te­lom, tu sam, tu je moj znoj, mo­je oko, moj do­dir, mo­je ko­le­no. Go­vo­rim kroz be­li ka­men pe­ščar, šap­ćem kao val. Mo­je je gr­lo u tim zi­do­vi­ma. Ne­pre­kid­no pro­si­pa­ju iz­go­vo­re­ne i ne­iz­go­vo­re­ne re­či. Pro­na­đi­te moj obraz u be­li­ni zi­da ko­ja je osta­la na me­stu sli­ke mog li­ca. Ra­duj­te se pred mo­jom no­vom iko­nom u gri­mi­znoj odo­ri, pred mla­do­li­kim li­cem uokvi­re­nim ma­ra­mom bo­je me­se­či­ne. Na­pi­ši­te va­še ime na pa­pi­ru da se iz­go­vo­ri na ju­tre­nju. Oslu­šni­te šu­mu iz­nad ko­na­ka ma­na­sti­ra, pod ve­trom se ču­je kao da pa­da gu­sta, sit­na ki­ša.

Umij­te se u več­noj vo­di Ibra.

Pro­na­đi­te me u Uli­ci Kra­lji­ce Je­le­ne u Be­o­gra­du, za­vi­jut­ku is­pod pre­la­za-mo­sta, u pod­nož­ju je­dre šu­me. Uli­ca li­či na pri­mor­sku. Za­đi­te iza ve­li­ke, le­pe, sta­rin­ske, žu­te ku­će sa vi­so­kim odža­ci­ma, če­lo joj je okre­nu­to ka šu­mi. Pro­na­đi­te me.

Si­đi­te do oba­le, na Ma­lu i Ve­li­ku Kra­lji­či­nu pla­žu u Mi­lo­če­ru, ube­ri­te pod sun­cem moj ko­rak. Osve­ži­te se na iz­vo­ru zva­nom Kra­lji­či­no oko, tu sam po­di­za­la ma­le­nu cr­kvu. Uđi­te u fra­nje­vač­ke cr­kve i ma­na­sti­re u Ko­to­ru, Ba­ru, Ul­ci­nju. Tu sam, u atri­ju­mu. Če­kam vas. Po­no­vi­te Ag­nus Dei.¹ Po­gle­daj­te me u oči na fre­ska­ma. U Gra­ča­ni­ci, gde sam osli­ka­na za­ve­to­va­na, mu­dra, mir­na, po­red Mi­lu­ti­na sam, on več­no tre­pe­ri u zla­tu i dra­gom ka­me­nju. U ha­lji­ni i ma­ra­mi bo­je ti­ši­ne, tam­noj. Li­ce mi je sta­ro, a krep­ko. Po­gle­daj­te me, vo­di­ću vas. Do ma­na­sti­ra So­po­ća­ni, uđi­te u tu cr­kvu-da­mu. Pro­na­đi­te sli­ku mo­je po­ro­di­ce. Mla­da sam, u jar­kom, cr­ve­nom pla­štu sa dra­gim ka­me­njem nad ha­lji­nom bo­je no­ći. Moj pr­ve­nac Dra­gu­tin, kra­lje­vić, u be­lom je ka­va­di­o­nu², tka­ni­na ima iz­ve­ze­ne cve­to­ve bo­je jor­go­va­na. Ja sam nje­gov štit i sklo­ni­šte. Ode­ćom je obe­le­žen kao pr­vo­ro­dan i va­žan, mo­je pr­vo ki­da­nje. Klek­ni­te sa m­nom i pred sli­kom smr­ti mo­je sve­kr­ve, maj­ke, go­spo­da­ri­ce, go­spo­đe Ane. Moj muž je no­sio So­po­ća­ne na ple­ći­ma za nju. Po­gle­daj­te ka­ko je u sta­ro­sti mla­da dok le­ži na cr­ve­nom ja­stu­ku, sa be­lom ma­ra­mom, kra­lji­ca-maj­ka, na lju­bi­ča­stom po­kro­vu i čar­ša­vi­ma od svi­le. Klek­ni­te, kao i ja. Upi­taj­te me, u ka­pe­li ma­na­sti­ra Đur­đe­vi Stu­po­vi sam pu­te­vo­di­telj­ka.

Pro­či­taj­te dra­gulj-re­či ple­me­ni­tog Da­ni­la o me­ni. Pi­sao ih je u ka­me­nom Ma­gli­ču, ko­ji nad­gle­da sve do­li­ne od Ži­če do Đur­đe­vih stu­po­va. Sa za­no­som i su­za­ma. Dra­gi Da­ni­lo. Pri­vr­žen. Do­sto­jan­stven. Da­ni­lo, moj is­po­ved­nik i bri­žnik, moj po­ve­re­nik i pri­ja­telj. O že­ni-kra­lji­ci ni­ko ni­je pre nje­ga be­le­žio. O mo­jim da­ro­vi­ma Sve­toj Go­ri, Je­ru­sa­li­mu i Si­na­ju je pri­po­ve­dao i hva­lio me.

Do­dir­ni­te mo­ju ru­ku u Bo­go­ro­di­či­nom ma­na­sti­ru Tvr­doš, u ne­ka­da­šnjem Hu­mu, na ste­ni, Mi­lu­tin ga je ob­no­vio, jer sam u bli­zi­ni ima­la tre­binj­ski dvor. Ru­ka je u ru­ka­vu od zla­ta i op­to­če­na dra­go­ce­no­sti­ma. Ose­ti­ću vas, pri­mi­ti, pri­gr­li­ti. Do­di­r­ni­te, pro­go­vo­ri­te, po­lju­bi­te. Če­kam vas ve­ko­vi­ma.

Po­tra­ži­te me u Pro­van­si. U mi­ri­snim po­lji­ma bez kra­ja, pu­nim po­le­na, pro­baj­te la­van­din med i opij­te se vi­ni­ma iz pro­van­sal­skih vi­no­gra­da. Me­đu sre­br­no­si­vim sta­bli­ma ma­sli­na.

Po­mo­li­te se u du­go­vra­toj, gra­ci­o­znoj cr­kvi Sve­tog Ahi­li­ja u Ari­lju, znaj­te da ju je Dra­gu­tin iskre­no sa­gra­dio na drev­nom me­stu. Po­neo ju je u sr­cu i u mo­na­štvo. Po­gle­daj­te me, sta­ri­cu, sa oči­ma bo­je je­ze­ra, i po­zo­vi­te pred iko­nom. Po­gle­daj­te moj lik bez kru­ne i bez nim­ba, po­red mu­ža i sve­kra, ve­li­ka sam kao po­lje, pru­ži­la sam ru­ke-ko­re­nje i sta­pam se, u mo­na­škoj ha­lji­ni, sa cr­kvom, a iz zi­da iz­la­zim. Sa­gni­te gla­vu pred Hri­sto­vom maj­kom, pri­ne­si­te joj svo­je mi­sli. Okre­ni­te se i ka me­ni. Že­lim da vam is­pri­čam.

Ot­pu­tuj­te u Va­ti­kan, pri­đi­te mi. U hlad­noj, pra­sta­roj ri­zni­ci cr­kve Sve­tog Pe­tra San­cta San­cto­ri­um – pro­na­đi­te dar-iko­nu, mo­ju, ko­ju sam po­sla­la na put. Di­vi­te se Pr­vo­vr­hov­nim apo­sto­li­ma-go­ro­sta­si­ma³, od­ću­ti­te, ogo­li­te sr­ce. Spu­sti­te po­gled is­pod apo­sto­la, pri­bli­ži­te se me­ni, mo­lim se sve­tom Ni­ko­li, a si­no­vi me ču­va­ju, okre­nu­ti je­dan dru­gom kao stra­ža­ri.

De­voj­ke, na­ma­ži­te li­ce po­ma­dom sa mo­jim ime­nom. Ne­ka se va­še li­ce osve­ži ro­som.

Po­me­šaj­te se sa svi­ma ko­ji pri­su­stvu­ju „Da­ni­ma jor­go­va­na”, slju­bi­te se sa svo­jim naj­ro­đe­ni­jim, ne­zna­nim, u stva­ri zna­nim, jer svi smo na­sta­li iz Bo­ži­jeg sr­ca. U mo­je ime se ra­duj­te, slu­šaj­te pe­sme. Ču­jem ih i ja. Vi­dim vas. Tra­žim vas.

Če­kam vas, moj spo­me­nik tra­ži svo­je me­sto. U le­voj ru­ci dr­žim krst u pro­le­će oven­čan jor­go­va­ni­ma, u de­snoj ka­me­ni Gra­dac, pri­vi­jam ga kao de­te. Imam po­gled pti­ce, ha­lji­nu bo­je go­lu­bi­ce, u usti­ma mi je reč, sko­re­la. Na­đi­te je. Po­tru­di­te se. Zo­vem vas.

Oslu­šni­te.
Ogrej­te ­se.
Obi­đi­te ru­še­vi­ne mog dvor­ca u se­lu Br­njak kod Ibar­skog Ko­la­ši­na.
Ne­ka vas pri­me u dru­štvo fran­cu­sko–srp­skog pri­ja­telj­stva u Kra­lje­vu i u škol­ski in­ter­na­ci­o­nal­ni cen­tar u rue de Bor­re­go u Pa­ri­zu. Da­la sam im svo­je ime.

Na oblo­gu jed­ne knji­ge sam. Sli­kar iz Ma­čve mi je po­da­rio ve­li­ke oči (Ma­čva, dom mog Dra­gu­ti­na). Sli­ka je va­tre­na. Osmo­tri­te me. Otvo­ri­te me.

Pri­mi­te mo­ju reč svim ose­ti­ma. Ko­žom. Ko­som. Ru­kom. Gru­di­ma. Usti­ma.

Po­se­ti­te sve­to te­lo mog Mi­lu­ti­na u cr­kvi sve­te Ne­de­lje u So­fi­ji. Pri­bli­ži­te se. Pri­klo­ni­te se na­ro­du ko­ji ga po­štu­je i zo­ve ga ču­do­tvor­cem. Pri­lju­bi­te se. Po­ve­ruj­te. Pra­tim svog si­na. Osta­vi­te iko­ni­cu na nje­go­vom sve­tom te­lu, po­mo­ći će vam.

Mi­lu­tin, kralj-gra­di­telj, ni­je­dan ga kralj ni­je u grad­nji sve­ti­nja nad­ma­šio.

Pe­vaj­te mi na slu­žbi, kad me spo­me­nu na dan mo­jih si­no­va, u ka­snu je­sen. Po­no­vi­te, sa­gla­si­te plo­do­no­sne re­či upu­će­ne sve­tom kra­lju Mi­lu­ti­nu, da iz­mo­li mi­lost za vas.

Ma­glič, grad-ve­nac, kri­je mno­ge taj­ne, pop­ni­te se.
Pri­đi­te mi.
Po­že­li­te da me vi­di­te i do­ći ću, jer že­lje ko­je su is­kre­ne i u ko­ji­ma is­tra­je­te i Bog že­li za vas.
Daj­te mi sr­ce kao pri­ja­te­lju i se­stri. Ne­ka bub­nji i žu­di.

_________________
1.  Misna molitva pre pričesti.
2. Vid vla­ste­o­ske ode­će, du­ga, te­sno skro­je­na ha­lji­na, kop­ča­la se na­pred i ima­la pri­ši­ve­ne zla­tot­ka­ne tra­ke na oko­vrat­ni­ku i ce­lom du­ži­nom.
3. Apo­sto­li Pe­tar i Pa­vle.

 

nazad