Iz novih knjiga

Lela Marković

SRMENICA

(„Književna akademija“, Beograd, 2008)
 

Be­še 1332. go­di­na kad me­ni, Ni­ći­fo­ru, iko­no­pi­scu, sti­že pi­smo od Ni­ko­le, u mo­na­štvu, mir­ski zva­nim, Dra­go­slav Tu­tić. U pi­smu me bla­go­dar­ni mo­lio da oku­pim ži­vo­pi­sce ka­ko bi ži­vo­pi­sa­li cr­kvu što je po­di­go­še u Pri­zre­nu to­kom pro­šle go­di­ne. Ka­ko za­vr­ših ži­vo­pi­sa­nje u Ma­ke­do­ni­ji, vra­tih se svom za­vi­ča­ju i po­ve­doh sa so­bom par svo­jih pri­ja­te­lja, ko­ji pri­pa­da­še, kao i ja, pri­zren­skoj sli­kar­skoj ško­li.

Sa­če­ka­še nas kraj Bi­stri­ce Dra­go­slav i že­na što mu ne­ka­da be­še, sa­da mo­na­hi­nja, Be­la. Po­đo­smo pre­ko tr­ga i da­lje, de­sno, ka naj­vi­šem de­lu gra­da. Ta­da, sa de­sne stra­ne uli­ce, u dvo­ri­štu Mi­tu­še­ve ku­će, ugle­dah pre­le­pu jed­no­brod­nu gra­đe­vi­nu sa jed­nim ku­be­tom i raz­vi­je­nom ol­tar­skom ap­si­dom. Ni­sam u Pri­zre­nu bio tri go­di­ne pa se iz­ne­na­dih što cr­kvu za­te­koh na ovom me­stu. Pre­kr­sti­smo se tri pu­ta i po­lju­bi­smo prag, pa uđo­smo u cr­kvu kroz je­di­ni ulaz, na za­pad­noj stra­ni. Cr­kva be­še do­sta mrač­na jer sve­tlost ula­zi­še sa­mo kroz vra­ta i uske pro­zo­re na ju­žnoj i se­ver­noj stra­ni. Me­ni i mo­jim dru­go­vi­ma za­si­ja­še oči. Pro­tr­lja­smo ru­ka­ma, ne­str­plji­vi da mrač­noj unu­tra­šnjo­sti po­da­ri­mo sve­tlost fre­sa­ka.

Za ruč­kom do­go­vo­ri­smo po­sao, i rok od go­di­nu da­na da za­vr­ši­mo ži­vo­pis. Du­go se do­go­vo­ra­smo, oko iz­bo­ra kom­po­zi­ci­ja. Bla­go­ča­sti­vi Tu­tić be­še pri­hva­tio na­še mi­šlje­nje, jer se o na­šim ži­vo­pi­si­ma, ka­ko re­če, na­da­le­ko go­vo­ri­lo. Ta­da nam is­pri­ča svo­ju pri­ču. On i že­na mu Be­la, ne mo­ga­še da ima­ju po­rod. Zna­li su to čim se uze­še. Pr­ve brač­ne no­ći do­ži­ve­še pred­ska­za­nje. Že­nu mu iz sna je pro­bu­di ve­tar što otvo­ri pro­zo­re. Ona usta­de da ih za­tvo­ri. Tad je ne­što pri­vu­če da po­gle­da ka le­vom uglu so­be. I ugle­da Bo­go­ro­di­cu. Sta­ja­še u tom uglu Bo­go­ro­di­ca, u svo­joj ras­ko­šnoj odo­ri, ne­mo sta­ja­še i gle­da­še je. Tad Maj­ka Bož­ja po­če da pla­če. Be­li sr­ce uma­lo ne is­ko­či... I kad hte­de ne­što da za­u­sti, ve­tar po­no­vo za­tre­se i skre­nu joj po­gled ka pro­zor­skom ok­nu. Kad Be­la po­gle­da po­no­vo pre­ma Bo­go­ro­di­ci, nje ne be­še vi­še.

Be­la uz­ne­mi­re­na i sa su­za­ma u oči­ma, pro­bu­di svo­ga čo­ve­ka i is­pri­ča mu sve. Ne ume­še da od­re­de za­što joj se Bo­go­ro­di­ca pri­ka­za sa su­za­ma. Be­la pr­vo po­mi­sli da će se ne­što de­si­ti nje­nom čo­ve­ku, pa sve u strep­nji ži­ve­še na­red­nih go­di­na. Kad po­ku­ša­ji da osta­ne no­se­ća ne uro­di­še plo­dom, Be­la ras­tu­ma­či šta je pred­ska­za­nje Bo­go­ro­di­či­no zna­či­lo.

Za­to se u po­znim go­di­na­ma za­mo­na­ši­še, po­sve­ti­še se mo­li­tvi Bo­gu, a sav svoj ime­tak da­do­še za zi­da­nje ove cr­kve. Po­da­ri­še je ku­ća­ma, vi­no­gra­dom i ze­mljom, što i upi­sa­še na plo­či ko­ja pri­pa­de cr­kvi.

Po­če­smo već su­tra­dan. Dok su maj­sto­ri ka­či­li ske­le unu­tar cr­kve, mi me­ša­smo bo­je.

Go­di­nu da­na je tra­ja­lo ži­vo­pi­sa­nje. Dra­gu­tin je do­la­zio po­vre­me­no, da vi­di tre­ba li nam što i da se di­vi iko­na­ma ko­je iz­ra­nja­še iz mrač­nih zi­do­va cr­kve.

U ol­ta­ru, u kon­hi ap­si­de ži­vo­pi­sa­smo Sve­tu Bo­go­ro­di­cu Oran­tu. Na­sli­ka­smo je ob­u­če­nu u ma­fo­ri­on¹ i hi­ma­ti­on² tam­no cr­ve­ne bo­je. Iza nje kri­la an­đe­la sa ore­o­lom.

Na is­toč­nom de­lu svo­da na­sli­ka­smo Vaz­ne­se­nje, Spa­si­te­lja što se u be­loj man­dri­o­li, ko­ju no­se če­ti­ri an­đe­la u cr­ve­nim ha­lji­na­ma, uz­no­si u sla­vi na ne­bo.

Na ju­žnom zi­du, od za­pa­da ka is­to­ku, sve­te rat­ni­ke, Sve­tog Ge­or­gi­ja i Sve­tog Pro­ko­pi­ja u ode­lu rat­ni­ka, što u de­snoj ru­ci dr­ža­še isu­kan mač, a u le­voj luk.

U dru­goj zo­ni ži­vo­pi­sa­smo sce­ne iz mu­ka Hri­sto­vih i Ras­pe­će Hri­sto­vo. Iz­daj­stvo Ju­di­no pri­ka­za­smo sce­nom ka­da Hri­stos dr­ži pru­že­nu ru­ku Ju­di. Ju­du na­sli­ka­smo kao mla­dog i ve­o­ma le­pog čo­ve­ka. Svo­je li­ce Ju­da pri­no­si Hri­sto­su da ga po­lju­bi, a le­vu ru­ku dr­ži na ra­me­nu Hri­sto­vom i gr­li ga njo­me. Na dru­gom de­lu zi­da pet­na­est fi­gu­ra bo­ga­to na­o­ru­ža­nih voj­nom opre­mom, oklo­pi­ma i šle­mo­vi­ma, voj­ni­ka i Je­vre­ja što do­đo­še da uhva­te Hri­sto­sa.

Na za­pad­nom zi­du, po že­lji Tu­ti­će­voj, na­sli­ka­smo ca­ra Kon­stan­ti­na i ca­ri­cu Je­le­nu. Iz­me­đu njih krst. Car Kon­stan­tin be­še na­sli­kan u ras­ko­šnoj ha­lji­ni tam­no­cr­ve­ne bo­je i ima­še sve sim­bo­le car­skog do­sto­jan­stva. Kru­na na gla­vi bo­ga­to ukra­še­na bi­se­ri­ma i dra­gim ka­me­njem. Na ca­ri­či­noj gla­vi kru­na ko­ja se na gor­njim ivi­ca­ma pro­ši­ru­je. Ode­ve­na u ode­ću sa sim­bo­li­ma car­skog do­sto­jan­stva. De­sno od vra­ta na­sli­ka­smo ar­han­đe­la s ore­o­lom.

Naj­ve­ća kom­po­zi­ci­ja be­ja­še Us­pe­nje Bo­go­ro­di­ce. Bo­go­ro­di­ca le­ži na od­ru, apo­stol Pa­vle sa­gao gla­vu nad no­ga­ma Bo­go­ro­di­či­nim a ru­ke is­pru­žio. Vi­še apo­sto­la Pa­vla sto­ji se­dam apo­sto­la ko­ji pla­ču, sva­ki od njih u dru­ga­či­joj odo­ri, dru­ga­či­jeg li­ka, sa ili bez bra­de.

Iz­nad Us­pe­nja, Pre­o­bra­že­nje Hri­sto­vo, gde na go­ri sa tri vr­ha Spa­si­telj u be­lom, dr­ži svi­tak u le­voj ru­ci a de­snom bla­go­si­lja. Na vr­hu go­re i Moj­si­je sa ta­bli­ca­ma, pro­rok Ili­ja u po­zi mo­li­tve, oba po­gnu­tih gla­va pre­ma Spa­si­te­lju.

Na za­pad­nom svo­du, le­že­ći na ske­la­ma, na­sli­ka­smo Kr­šte­nje Hri­sto­vo, Ve­li­kog sa­ve­ta an­đeo i Vaz­ne­se­nje La­za­ra.

Na sre­di­ni svo­da, u me­da­ljo­nu kru­žnog ob­li­ka, dok je iz mo­je čet­ki­ce iz­ra­njao lik Hri­sto­sa i Ve­li­kog sa­ve­ta an­đeo sa kr­sta­stim ore­o­lom, se­tih se knji­ge pro­ro­ka Isa­jie 9.9. Po­če da od­je­ku­je moj glas dok iz­go­va­rah pro­ro­ko­ve re­či:
– Ro­di nam se de­te. Nje­go­va moć je is­pi­sa­na na nje­go­vim ple­ći­ma. Bo­gu pri­pa­da sva moć, an­đe­lu ve­li­kog sa­ve­ta, ocu bu­du­ćeg ve­ka.


Tač­no za go­di­nu da­na, 1332., za­vr­ši­smo s ra­do­vi­ma. Po­ski­da­smo ske­le... Kad pri­mi­smo bo­ga­tu na­gra­du i vi­de­smo na­sme­ja­na li­ca Dra­go­sla­va i Be­le Tu­tić, bi mi kri­vo. Bi mi kri­vo što mo­je čet­ki­ce du­že ne pre­no­si­še sla­vu Bož­ju, na zi­do­ve ove cr­kve. Ta­ko se uvek ose­ća du­ša mo­ja kad za­vr­ši ži­vo­pis. Za­to tra­ži sle­de­ću ka­ko bi u sli­ka­nju na­šla Bož­ji mir. Dok je do­bro­tvo­ra, eto ko­ri­sti za mo­ju du­šu, i na­ro­du ve­re što se de­lom tvo­ri...

_________________
1. Ma­fo­ri­on (grč.) – ha­lji­na
2. Hi­ma­ti­on (grč. himátion) – ogr­tač
 

nazad