Iz novih knjiga


Marina Zrnić

ŠANK I DRUGE PRIČE

Marina Zrnić - ŠANK I DRUGE PRIČE

(„Prometej”, Novi Sad, 2009)
 

KUĆA

Se­ćam se ka­ko je ta ku­ća ta­da, dav­no, dav­no, iz­gle­da­la. Bi­la je ta­ko moć­na. Sta­ra gra­đe­vi­na, de­be­li zi­do­vi, vi­so­ki pla­fo­ni, ogrom­ni pro­zo­ri. Sve­tlost se uvek po­i­gra­va­la ne­gde, u bli­zi­ni iko­ne, na zi­du. Ku­ća je uvek bi­la hlad­na, i le­ti i zi­mi.

Vre­me­na su pro­šla od ta­da, ve­ko­vi i mi­le­ni­ju­mi... Bo­že, ka­ko sam ta­da bio sre­ćan! Bio sam sre­ćan kao i svi klin­ci. Ni­sam do ta­da spo­znao tu­gu, ni­ti gor­či­nu bo­la.

Ma­za­li su mi mast na hleb, a po­ne­kad i ba­bi­nu, sve­že na­pra­vlje­nu, mar­me­la­du. Ja­bu­ke i du­nje su opa­da­le sa dr­ve­ća, le­po za­sa­đe­nih, is­pred ku­će, u dvo­ri­štu.

To dvo­ri­šte je i da­nas isto. I sa­mo tu mo­gu da pre­po­znam mr­vu te dav­ne pro­šlo­sti, mog de­tinj­stva. Tu mo­gu da uobra­zim li­ko­ve ko­ji su tu­da dav­no ho­da­li, li­ko­ve ko­jih vi­še ne­ma.

Bi­li smo ma­li, ma­lec­ni i mr­ša­vi. Se­stra, brat i ja. I bez ob­zi­ra na to, zna­li smo da po­štu­je­mo i ce­ni­mo. Ma­da, tad to ni­ko ni­je ni pri­me­ći­vao, to se jed­no­stav­no oče­ki­va­lo.

Se­stra bi le­ti bi­la opa­lje­na sun­cem i ko­ža sa li­ca joj se ve­o­ma če­sto gu­li­la i pe­ru­ta­la. Iz Ita­li­je je do­bi­la por­ce­lan­sku lut­ku, ko­joj su oči mo­gle da se po­kre­ću, i ta lut­ka je du­go, du­go sta­ja­la na vi­tri­ni. Sve dok se ma­ma ni­je sa­ža­li­la, iz­va­di­la je iz naj­lo­na i da­la joj da se igra njo­me. Se­ćam se ko­li­ko je bi­la sreć­na. To joj je zna­či­lo kao ma­li ko­smos.

A on­da smo je brat i ja uze­li i iz­mr­lja­li kra­vljom ba­le­gom. Ka­ko je sa­mo pla­ka­la! A nas je otac ju­rio niz drum, sa bre­zi­nom, ve­o­ma sa­vi­tlji­vom, gra­nom, da nas is­tu­če. Ni­smo se do uve­če vra­ti­li ku­ći.

Se­ćam se bra­ta i sa ka­kvom stra­šću bi se igrao nov­či­ći­ma i jed­nom sta­kle­nom, te­škom či­ni­jom, u ko­ju bi uba­ci­vao nov­či­će, a za­tim ih va­dio i re­đao, u bes­kraj­ne ni­zo­ve i re­do­ve, sa­mo nje­mu lo­gič­ne. Mir­no, bez­bri­žno.

Na­šao sam ne­dav­no tu či­ni­ju i pla­kao sam du­go. Za­tim sam je oprao i sta­vio po­red bra­to­vlje­ve sli­ke. Da mi je ne­ko re­kao...

Ka­ko je su­rov ovaj ži­vot, ka­ko se­če ose­ća­nja, ka­ko nas pu­šta da ži­vi­mo, iako kr­va­ri­mo.

Se­ćam se onih to­plih ve­če­ri, po­red va­tre, i onih, du­go is­pi­ja­nih, šo­lji mle­ka sa kaj­ma­kom.

Ka­da mi je otac umro, ma­ma je na­u­či­la da vo­zi trak­tor. Ni­je ima­la do­zvo­lu i ni­je zna­la da vo­zi bi­cikl ni­ti je zna­la da pli­va. Ka­kva ži­vo­ta sme­ju­ri­ja, ka­kav sar­ka­zam!

Bo­že, za­što me ni­si ni­kad upo­zo­rio? Za­što mi ni­kad ni­si dao ne­ka­kvo upo­zo­re­nje?

Da­na, ka­da sam išao da di­plo­mi­ram, uzeo sam ke­su sa stva­ri­ma i jed­no­stav­no oti­šao. Ni­kad ni­sam bio čo­vek re­či. Tek ka­da sam se vra­tio i re­kao da sam diplo­mi­rao, oni su shva­ti­li gde sam bio. Se­ćam se nji­ho­vih li­ca. Ali ta­ko je to ta­da bi­lo. Čist ži­vot, bez ika­kve pom­pe i pre­u­ve­li­ča­va­nja.

A svi­ma je tre­ba­lo to­li­ko hra­bro­sti i sna­ge. I ta usa­mlje­nost, ži­vo­ti i se­ća­nja, ta­ko ukr­šte­ni i is­pre­pli­ta­ni. Sve se to pre­no­si. Ni­smo mi tih stva­ri ni sve­sni, sve­ga ono­ga što no­si­mo u se­bi, što stru­ji kroz nas ar­te­ri­ja­ma i ve­na­ma. A ka­ko bi­smo i mo­gli bi­ti sve­sni? Kad ži­vot ide. On jed­no­stav­no ide. I mi sa njim.

Pa­lo je je­se­nje ve­če, isto kao što bi i on­da pa­lo, ka­da sam bio ma­li. Is­pu­nje­no mi­ri­som ja­bu­ka, du­nja, ra­ki­je. Mi­ri­som sve­že iz­mu­že­nog mle­ka.

Od­la­zim u ku­ću, ko­ra­čam. Zi­do­vi su hlad­ni i odi­šu mi­ri­som kre­ča. U ku­ći je još sa­mo mo­ja ma­ma, pre­tu­ra po stva­ri­ma, po ne­kim pro­hu­ja­lim vre­me­ni­ma i de­li još oču­va­ne pri­če, ko­je ži­ve.

Mo­ji ko­ra­ci od­zva­nja­ju, dok ko­ra­čam u te­škim či­zma­ma. Tu su još na­še sli­ke, dve cr­no-be­le i jed­na obo­je­na, ma­da ve­o­ma ble­da. Tu je i na­še ogle­da­lo iz de­tinj­stva, a na nje­mu još sto­ji za­le­plje­na sli­či­ca Bam­bi­ja. Pro­šle su de­ce­ni­je ot­ka­ko smo je nas tro­je za­le­pi­li na to ogle­da­lo.

Otva­ram je­dan od mno­gih or­ma­na. Te­ška, škri­pu­ta­va vra­ta. I taj mi­ris! Ni­ka­ko se ne mo­že na­ći u dve ku­će, na dva me­sta. Ne, on je spe­ci­fi­čan. Mi­ris ma­mi­nih sta­rih ka­pu­ta, sve­že opra­nih spa­va­ći­ca, mi­ris ora­ha i dr­ve­ta i mo­je mla­do­sti.

Od­zva­nja naš smeh u mo­joj gla­vi, se­ćam se sve­ga! Čak i sa­da, ja se se­ćam te me­lo­di­je, po­sle to­li­ko go­di­na! Ka­ko je sa­mo naš ta­ta svi­rao gi­ta­ru i pe­vao na ita­li­jan­skom pe­smu „Ma­ri­na“. Se­ćam se zvu­ka tih ži­ca, uvek ću se se­ća­ti to­ga. I ta­te ka­ko le­ži u tra­vi, bos, i či­ta.

I ka­ko je tr­čao za ko­nji­ma dok je orao. Sve­ga ću se se­ća­ti.

Tu je i da­lje re­pro­duk­ci­ja po­gnu­tih se­lja­ka, ozno­ja­nih i na­mu­če­nih. Iz nje iz­bi­ja mi­ris sla­me i po­lja, me­ni do­bro po­znat.

Bo­že, ka­kav je to ži­vot? I ka­ko sam uvek gu­tao, uvek pre­ću­tao...

Pa­lim ci­ga­re­tu La­ki strajk. Na uli­ci se ču­ju ba­be ko­je ča­vr­lja­ju. Is­pred šta­le mja­u­če glad­na mač­ka. Za­tva­ram vra­ta sta­re ku­će, od­la­zim u kre­vet. Su­tra ra­no kre­ćem na po­sao. Pro­la­zim po­red sli­ke i či­ni­ji­ce sa nov­či­ći­ma...
 

nazad