Iz novih knjiga

Radomir Bajo Jojić

KROZ STARA PREDIVA

(„Miroslav”, Beograd, 2009)
 

Pri­kra­lo se Sun­ce pla­ni­ni i br­di­ma, pa kao da ho­će da se sa­kri­je od da­na i da pre­no­ći ta­mo, iza br­da, u ne­zna­ni­ci i pro­sto­ru Sun­cu za od­mor. Po­vu­klo za so­bom dnev­nu svje­tlost i od­no­si je ne­kom dru­gom svi­je­tu za po­gled, a na­ma osta­vi bla­gi mrak i ta­mu. Ne­ka ga ne­ka, mo­ra­će ono jo­pe, iza dru­ge pla­ni­ne, da se vra­ti i oba­sja vi­do­kruž­je i da osvi­je­tli se­bi i dru­gi­ma vi­di­ke. Ni­je mi što Sun­ce ode jed­nom no sva­ki dan sko­ro istom pu­ta­njom, ne­kad vi­še, ne­kad ni­že, a na br­do, a za br­do, osvi­je­tli, pa nas osta­vi u ta­mi. Po­na­vlja svoj ri­tu­al i opet ga lju­di ne gr­de, ne­go mu se sva­ki put ob­ra­du­ju kad se po­ja­vi. Iz­u­zet­no ga gr­de, kad pre­ko lje­ta udu­lji i po va­zdan osta­ne go­re vi­so­ko pa ugi­ši, re­ko bi čo­vjek da će da­ni­ti. Upi­ždri, bra­te, kao ogrom­na lo­gor­ska va­tra, pa ne da pri­ći bo­ži­ja ja­ra. To­li­ko si­ja da ga ni oči­ma ne mo­žeš po­gle­da­ti, ne­go jad­ne od­ma za­su­ze. Sta­ri su go­vo­ri­li da je ki­ša jed­na bla­go­det, a Sun­ce da­je sto bla­go­de­ti. Zna da ogri­je i pre­zno­ji i naj­zi­mo­mor­ni­je i da ras­ha­lji­ni i one upor­ne sa pre­tje­ri­va­njem u odi­je­va­nju.

Po­ne­kad i Mje­sec no­ću iz­bi­je, iza Po­sto­la, bez trun­ke vje­tra. Uči­ni se kao da je osta­lo di­je­te od Sun­ca, pa za­o­sta­lo na ne­bu i kra­dom ide pu­ta­njom Sun­ca. Ni Mje­sec ne­što ni­je sta­lan, ne­kad ma­nji, ne­kad ve­ći, ne­kad cio. Ma­lo se bo­lje vi­di kad je cio. Sve što je mrač­ni­je Mje­sec bo­lje si­ja. La­ko mu je da se ba­ška­ri, kad mu Sun­ca ne­ma. Pra­te ga zvi­je­zde, kao da su na­si­ja­ne po pla­vom svo­du, pa blje­snu i žmir­ka­ju, a ne­kad, da li od ra­do­sti ili sra­ma, omak­ne im se, pa kao da se ot­ki­nu od svo­da, pra­vac na­ma na ze­mlju. Uti­sak je da u svo­joj br­zi­ni ne us­pi­ju do­va­ti­ti tlo, br­že ih ne­što is­tro­ši i sa­tre.

Zvi­je­zda „ki­ri­dži­ni­ca” se iz­vr­gla iza pla­nin­skih vr­ho­va i pro­sti­re svo­je zra­ke, ko­ji raz­go­ne mrak i ta­mu, pa pri­doc­nje­li put­ni­ci i po­vrat­ni­ci iz mli­na lak­še osva­ja­ju kri­vi­ne i oku­ke, pu­ne pre­pre­ka i ždri­je­la. Zvec­ka­ju pot­ko­vi o ka­me­nje, sa po­vre­me­nim pr­ska­njem var­ni­ca. De­ka­ju ki­ri­dži­je na­to­va­re­ne ko­nje, ko­ji ši­re vonj konj­skog zno­ja i pa­re ko­ju iz­ba­cu­ju kroz no­zdr­ve. Udu­ljio se i upru­žio put, a va­lja sti­ći ku­ći, gdje je­dva če­ka­ju da se za­mi­je­si po­ga­ča od svje­žeg bra­šna, mlje­ve­nog na po­to­ča­ri. Ta­man kad ra­sa­ma­re ko­nje i kad ih is­tr­lja­ju su­vi­jem si­je­nom i uve­du u to­plu šta­lu uto­li­ko će i pri­je­sna po­ga­ča sti­ći na sto sa pu­ni­jem plja­to­vi­ma si­ra i sko­ru­pa. Iz­va­đe­na gla­vi­ca ki­sje­log ku­pu­sa, isje­če­na una­kr­sno, na pjev­či­će, po­so­lje­na krup­nom so­li. Na mau – pun bo­kal ru­me­na ra­so­la. Kad se oba­ve svi po­slo­vi, op­ko­li se si­ni­ja, sa re­do­sle­dom po po­ro­dič­noj na­vi­ci. Do­ma­ćin iz­lo­mi vru­ću po­ga­ču, pi­ru­nom iša­ra­nu i pred sva­kog, sko­ro jed­na­ke, ko­ma­de sta­vlja. Oni glad­ni­ji mu još iz ru­ke uzi­ma­ju, ne mo­gu da sa­če­ka­ju. Pu­ši se po­ga­ča. U do­di­ru sa vru­ćom po­ga­čom, sko­rup se kra­vi i omo­gu­ća­va da bo­lje pri­o­nja sir pr­ljo. Do­ma­ći­ca pri­ne­se pe­če­ne kum­pi­je­ro­ve kri­ške. Ne zna se sa ko­je su stra­ne žu­će. Shva­ti­la do­ma­ći­ca – ko­li­ka je god po­ga­ča za svu če­ljad da će bi­ti ma­lo, pa is­pe­kla do­sta kum­pi­je­ra.

Si­gur­no ste osje­ti­li da sam za­tu­rio sta­re ri­je­či ne­gdje u atu­la­ma i na­vrn­džo ih iza čat­me u bu­dža­ci­ma i ma­ga­za­ma, pa zbog sta­ri­ne pre­bri­nu­le za sko­rom upo­tre­bom i ra­ni­jom na­va­dom da se nji­ma slu­ži u go­vo­ru. Opu­čih se tra­že­ći ri­je­či na ko­je smo se bi­li obi­kli a sa­da ih bo­go­bo­ja­žlji­vo ko­ri­sti­mo. Sa­tri­jeh se ju­re­ći po mi­sli­ma i sje­ća­nji­ma da iš­če­pr­ljam bi­se­re go­vo­ra i da ih ura­bo­šim da ne ska­pa­ju, no da osta­nu za upo­ru­ke sa da­na­šnjim mo­der­nim i sa­vre­me­nim. Za­ka­nja­vao sam se va­re­ni­kom iz ci­ce da mi se gr­lo ne osu­ši i da mi se ne za­man­ta u gla­vi, pa da ku­mim za po­moć. De­si mi se da po­br­kam iz­go­vor i da do­tu­ram i gdje ne tre­ba, pa mo­ram da se za­rič­kam i da ko­lu­tam po ne­vi­đe­li­ca­ma da se sna­đem. Po­ne­kad se po­pri­sje­tim i u mi­sli­ma mi pra­va gan­gu­la. Po­ne­ke ri­je­či mi ugra­be i uja­ve mi se u pa­met, pa se pro­sto lec­nem od sra­mo­te što ih če­šće ne ko­ri­stim. Poč­nu su­ze da mi bu­re niz obra­ze i sav se uba­ru­sam, ko ma­lo di­je­te, kad se sje­tim ne­prav­de i za­tu­ra­nja, a va­zda bi mo­gao da mi se je­zik od­vr­ze i da za­ćar­li­ja đe­do­vim go­vo­rom. Či­ni mi se ni­šta nas ni­je na­gna­lo i ni­je bi­lo dre­ke da nas ne­ko pod­mo­ra­va ne­go oće­mo da smo mo­der­ni­sti. Do­sle smo či­nje­li po­gre­ške i ta­ko smo pro­tu­ra­li da­ne, ali mi se či­ni da pu­če glas o to­me ka­ko smo do sa­da osku­di­je­va­li i bi­li šo­ka­ni zbog iz­vo­ri­šta. Mo­žda mi­slim da do­bro na­vla­čim brit­kost go­vo­ra i ka­la­i­šem po sta­rom, kao da pod­ma­zu­jem. Ako poč­nem da su­vo­me­đim i tut­ka­lim man­tra­ka ću išta mo­ći po­šlje uči­nje­ti.

Dok sje­dim na kla­di po­red če­ča­ra i raz­mi­šljam, ska­nju­jem se da kre­nem, kad na­i­đe Po­lek­si­ja, ubra­đe­na bi­je­lim čem­be­rom. U jed­noj ru­ci no­si no­ži­ce, a na ra­me­nu tru­bu suk­na. Ide za njom di­je­te u đu­di i u ru­ci no­si za­ve­žljaj pun šuš­bi­ne – valj­da Po­lek­si­ja ho­će da na­sa­di kvoč­ku u onoj su­vo­me­đi­ni što su joj pro­zo­ri po­da­pe­ti ov­čjim bu­ra­gom, a na ula­zu uve­za­na po­nja­va umje­sto vra­ta. Po­lek­si­ja obu­la te­le­ća­ke. Bi­je­le se vrn­ča­ni­ce, si­gur­no ih zi­mus ma­za­la kla­kom da po­bi­je­le na mra­zu. Di­je­te no­si ne­ke vre­ške opan­ke, pa se od ro­se sko­ro obr­nu­li na go­re. Li­va­de se oki­ti­le cvi­je­ćem, za­đer­da­ni­le cvjet­nim đin­đu­va­ma i upri­li­či­la lje­po­ta za be­sje­du i raz­mi­šlja­nje i sje­ća­nje na pro­šlost u sa­da­šnjo­sti. Bo­gat je čo­vjek ko­ji ima sa­da­šnjost i pro­šlost u sr­cu i mi­sli­ma.
 

nazad