Prikralo Svaki listak na
drvetu
ljudski glas uzeo i propevao.
Mateja Nenadović, Memoari
Zagrmelo je tobož kad ne grmi:
jer uvek grmi – ali ne čuje se,
kao što duše cvokoću u srmi,
uz Bele svece kad im mrznu rese.
Otvori krunu, Lepi suncokrete,
i ogrej decu, anđele u zbegu,
kroz čiji strah se ugarci razlete
kad sumrak pusti veštice po snegu,
a munja zvekne Mesecu o čanak
te kljuknu mleko, cicvara, kačamak!
O Krstovdanu skrste se duvnici:
severac lupa ustoci u klepke,
a jug i bošnjak, to su drvljanici
što vuku klade, oblice i cepke.
Po barjak-platnu nebeskog pepeljka
gudači prate zvezde u pometnji
dok sluh im gluši tutanj Hajduk-Veljka
i odjek širi nego praznik letnji –
a februar je sirot, gladan regrut
sa kriškom hleba što se crni stegnut.
Nad sofrom zemlje uzdiglo se podne,
a dole stoje uboji mu s lica;
s brégova slazi Sretenje Gospódnje
te tvar je svaka drhtaj Bogoprimca.
Dok šume beru gromove kolače,
a nebo šušti s tepsijom u Savi,
razume rod mi šumovi šta znače,
šta sjaj sa Drine kad se s Cera plavi,
a šta tišina kad joj slog se sruši
i jastreb njen se začuje u tmuši.
Tek, čelom svoda sevaju maslačci,
a sev se kruni, raspada se žarko;
u ponoć prućem šuškore vrbljaci:
protỳtnja Mutap, ode Katić Janko...
Kroz pauk-vreme da li nazreh sliku
gde dva su bresta oba patrijársi,
gde Rudnik ljubi ruku Medvedniku,
gde glog se klanja Čarapiću Vasi,
a tako svetle močvar, čot i jelav
kao da sija sa vatralja žerav?
No, neznano je povesti gde hram je,
već više čas je jejina da drekne:
kroz palo vreme istorija hramlje,
bez jednog šuma i bez jedne senke;
a život buči silom nepovrata
i guta dane kao liske gubar,
te puhor-dobu puknu grobna vrata,
a pomrčini prolomi se duvar:
da Prvi Đorđe, podižući Slavu,
na Drugog Đorđa stavi živu glavu.
