Iz novih knjiga


 

PESNIŠTVO VUKA KRNJEVIĆA : ZBORNIK

PESNIŠTVO VUKA KRNJEVIĆA : ZBORNIK

(„Svet knjige“, Beograd, 2010)
 

Zoran M. Bundalo

ČETIRI TEKSTA O KRNJEVIĆU


4.

O SABLAZNI BLIZINE1

Naj­no­vi­ja pe­snič­ka knji­ga Vu­ka Kr­nje­vi­ća, na­slo­vlje­na pre­već aso­ci­ja­tiv­nom sin­tag­mom Ja­di sta­rog Ver­te­ra što će re­ći stra­stve­ni­ka ili­ti, pre­ma Ge­teu, uži­va­o­ca u sa­da­šnji­ci, pred­sta­vlja op­se­žan ru­ko­vet ovo­de­ce­nij­skog pe­snič­kog pro­mi­šlja­nja i pe­va­nja svo­ga auto­ra i do­la­zi nam u tre­nut­ku ka­da pu­te­vi i vr­zi­ne srp­skog pe­sni­štva, kao i svet­skog uosta­lom, ve­nu i ga­snu u raz­go­ro­pa­đe­noj sen­ci audio-vi­zu­el­nih mul­ti­me­di­ja ko­ji ne pre­sta­ju da nas za­tr­pa­va­ju svim i sva­čim, osim ti­ho­va­njem. Na­rav­no, u ovoj knji­zi go­to­vo da i ne­ma re­či o ovoj sve­pri­sut­noj stvar­no­snoj sce­no­gra­fi­ji ko­ja nas otu­žno pla­vi i ko­joj se bes­po­moć­no pre­da­je­mo je­dre­ći na ta­la­su neo­pi­ra­nja, ali, na­kon nje­nog či­ta­nja, uko­li­ko iko za to još i ima vre­me­na, ne mo­že se ote­ti uti­sku da je ta ista sce­no­gra­fi­ja za­o­gr­nu­ta gra­fič­kom ekvi­li­bri­sti­kom i is­pra­znim po­vr­šno­sti­ma tu ne­gde, pred na­ma, na­spram auto­ro­ve te­žnje da se za­gle­da u nu­tri­nu ljud­sko­sti sa­či­nje­ne, s jed­ne stra­ne, od se­ća­nja i, s dru­ge, od pred­sto­je­ćeg ska­za­nja. Bi­lo ka­ko bi­lo, tek, autor ove ne­sva­ki­da­šnje zbir­ke pe­sa­ma za­kla­nja­ju­ći se, na­vod­no, iza Ge­te­o­vog Ver­te­ra (ko­ji za­pra­vo ni­je ni sti­gao da osta­ri, pa sa­mim tim ni­ka­da ni­je ni po­sto­jao u sta­tu­su Kr­nje­vi­će­vog pred­lo­ška – što zna­či da je po sre­di kr­nje­vi­ćev­ski in­te­lek­tu­al­ni ka­lam­bur, de­lom iro­ni­čan, de­lom pi­kant­no pod­sme­šljiv u okruž­ju opa­ske šta bi bi­lo da je bi­lo), za­pra­vo za­zi­va­ju­ći skon­ča­lu epi­sto­lar­nost Gu­ten­ber­go­ve ga­lak­si­je, na­rav­no sa­mo u poj­mov­nom smi­slu, ne­se­bič­no hr­li u za­gr­ljaj svo­je traj­ne lju­bav­ni­ce, bez za­dr­ške, sa mi­nu­ci­o­znom stra­šću za pred­sto­je­ćim ne­iz­be­žnim spo­zna­njem. Isto­vre­me­no sve­sno raz­gra­đu­ju­ći svo­je ra­ni­je pe­snič­ke slut­nje i vi­zi­je po­put Sve­tog rat­ni­ka iz So­po­ća­na, ili Vje­tre­nih vra­ta, ili­ti Taj­ne ru­ke u po­je­di­nim pe­sma­ma ove zbir­ke. I to bi mo­glo da bu­de go­to­vo sve što pret­po­sta­vlje­nom bez­i­me­nom či­ta­o­cu, ko­ga isto ta­ko uve­li­ko ne­ma, ova pe­snič­ka knji­ga pru­ža, u vre­me­ni­ma ka­da se sa naj­stro­žom ozbilj­no­šću na­ja­vlju­je go­sto­va­nje Mo­car­ta na pa­la­nač­koj za­ba­vi na­slo­vlje­noj fe­sti­va­lom i po­tom, od istih usta, vr­ši uce­na mo­gu­će ko­a­li­ci­o­ne vla­de ku­po­vi­nom ži­ra­fe... Mo­žda to, na­rav­no, i ne­ma ne­ke po­seb­ne ve­ze jed­no s dru­gim, ali ne da se ne spo­me­nu­ti.

Ja­de sta­rog Ver­te­ra
otva­ra­ju Sla­tin­ske eklo­ge, a za­tva­ra­ju ih Če­ti­ri go­di­šnja do­ba. Iz­me­đu ova dva spe­va tri su sku­pi­ne po­je­di­nač­nih pe­sa­ma gde sre­di­šnji ci­klus, na­slo­vljen na­zi­vom knji­ge, sa­bi­ra i pro­mi­šlja raz­lič­na ži­vot­na is­ku­stva osen­če­na pri­sti­glom ži­vot­nom po­zno­šću ko­ja u svo­joj iz­ne­nad­no­sti ne us­kra­ću­je, već pro­du­blju­je, zna­lač­ki na­go­ve­šten in­ten­zi­tet po­sto­jan­stva ob­li­ka i sli­ka, usto­li­če­nih u pro­fa­no­sti sa­dr­ža­ja.

Sla­tin­ske eklo­ge
pred­sta­vlja­ju pe­snič­ki po­riv Vu­ka Kr­nje­vi­ća u svet zbi­lje, svet an­tro­po­morf­nih kret­nji, kret­nji oka, uha, po­mi­sli. Ko­ji su uvek obe­le­že­ni ni­vo­om lu­cid­no­sti po­sma­tra­ča za­to­če­nog u okri­lju sop­stva ko­je je je­di­no li­še­no na­lič­ja. Uoko­lo nas pro­stor se su­ža­va, vre­men­ski skra­ću­je de­ter­mi­na­ci­jom br­zi­ne na­šeg kre­ta­nja, i, isto­vre­me­no, go­to­vo uvek ne­i­ma­njem do­volj­no vre­me­na za to isto kre­ta­nje, ko­je ni­je ko­smo­lo­ško, već teh­no­lo­ško. U svo­joj isto­ri­ji čo­vek se ni­ka­da ni­je kre­tao br­že ne­go da­nas, a uz pot­pu­no ru­tin­ske po­kre­te sto­pa­la i ru­ku ili u pot­pu­no pa­siv­nom sta­nju. Ta­ko, u svom osnov­nom ob­li­ku, pro­stor nam se us­kra­ću­je svo­jim sa­ži­ma­njem ko­je je fik­tiv­no i ti­me nas li­ša­va mo­guć­no­sti po­i­ma­nja nje­ga sa­mog, da­je nam se, ne u svom da­lju i ši­ru, već u svo­joj sa­mer­lji­vo­sti br­zi­nom kre­ta­nja. Ne­svi­kli na ovu no­vu ži­vot­nu di­men­zi­ju mi op­sto­ji­mo u sve­tu ko­me je zbi­lja od­već us­kra­će­na u nje­noj an­tro­po­morf­noj di­men­zi­ji, di­men­zi­ji se­ća­nja. Ne­ma se vre­me­na ni da se uoči ni­ti upam­ti. U svo­joj osno­vi, i po­red svo­je kla­si­ci­stič­ke idi­lič­no­sti, ver­gi­li­jev­ski usred­sre­đe­ne na mit­sku di­men­zi­ju hra­sta, ili­ti za­pi­sa, kod slo­ven­skih na­ro­da, eklo­ge pred­sta­vlja­ju zbir­nu pro­jek­ci­ju do­njeg i gor­njeg sve­ta, oba ži­va u sfe­ri pro­mi­šlja­nja, i oli­če­na u dvo­smer­no­sti istog pu­ta, pu­ta go­re i pu­ta do­le, ko­jim ko­ra­ča­mo ne ob­zi­ru­ći se na nje­go­vo dvo­ja­ko zna­če­nje sve dok se go­re ne iz­jed­na­či sa do­le i ne pre­do­či nam da smo za­pra­vo iz­gu­bi­li ose­ćaj za smi­sle­nost za­o­ku­plje­ni skra­će­njem pro­sto­ra. Uto­li­ko sin­tag­ma Vje­tre­na vra­ta, ko­ja je u pr­voj Kr­nje­vi­će­voj knji­zi ima­la ka­rak­ter ne­raz­ja­šnji­ve su­bli­ma­ci­je sud­bi­ne, zvuč­ne me­ta­fo­re, u eklo­ga­ma po­sta­je sto­žer ko­smo­lo­škog ci­klu­sa pul­si­ra­nja vre­me­na i pro­sto­ra. To, što se pred či­ta­o­ci­ma ope­va u eklo­ga­ma, je­ste onaj svet ko­ji je uoko­lo nas, ali oslo­bo­đen sa­o­bra­ćaj­nih zna­ko­va, me­njač­ke ku­ti­je, br­zi­no­me­ra, ili stju­ar­de­se i sa­te­lit­skog na­vo­đe­nja, ko­ji uisti­nu po­sto­ji, ali za ko­ga se ni­kad ne­ma vre­me­na. Raz­u­đe­na stvar­nost je pro­stor­no-vre­men­ska di­men­zi­ja u ko­joj smo se za­te­kli. Bez pro­šlo­sti ko­ja je pro­šla, bez bu­duć­no­sti ko­ja još ni­je do­šla, sa sa­da­šnjo­šću ko­ja je pro­la­zna tač­ka. Sve se da oprav­da­ti i sve osu­di­ti. Ali ste­re­o­ti­pi po­put vi­šnji­ka, pu­telj­ka pre­ma gro­blju, mi­ri­sa cve­ća, ja­bu­ko­vih sta­ba­la u cva­tu, ći­li­ma tra­ve, pu­nog me­se­ca, još uvek nam po­di­žu adre­na­lin ako se od­rek­ne­mo, ma­kar za tren, ak­si­o­ma br­zi­ne. Šta je za­pra­vo smrt? Sa­mo eli­mi­na­ci­ja pro­stor­no-vre­men­ske di­men­zi­je. Ni­šta. Pul­sa­tio cor­dis ko­ga vi­še ne­ma. Ali cve­će i da­lje mi­ri­še.

Do­pu­sti­ću se­bi ne­la­god­nost da po­vo­dom eklo­ga is­ka­žem vred­no­sni sud: po­sle an­to­lo­gij­skih pe­sa­ma Su­ho­zi­da u Tiv­tu, Pre­o­bra­že­nja u Ko­ri­ti­ma, Ba­rok­ne svi­te o pa­du ber­lin­skog zi­da 1988. i Je­se­nje fu­ge na Tjen­ti­štu 2002. go­di­ne, ovaj spev Vu­ka Kr­nje­vi­ća, re­zo­lut­no im se pri­dru­žu­je u svo­joj mi­nu­ci­o­znoj kom­plek­sno­sti uni­ver­zal­nih okvi­ra, ko­ji nas isto­vre­me­no i za­ma­ja­va, i iri­ti­ra, i li­ša­va ne­do­u­mi­ca. Tu smo gde smo. Ipak u mi­ri­su cve­ća. Ma­kar i in­kog­ni­to: u Vje­tre­nim vra­ti­ma ko­ja su sa­mo vra­ta za dru­ga Vra­ta vje­tre­na po­sli­je noć­nih ki­ša ko­je ži­vot zna­če.

U Kr­nje­vi­će­vom pe­snič­kom opu­su, taj­nost, kao op­ser­va­ci­o­ni kon­tekst, već odav­no je pri­sut­na, naj­če­šće oli­če­na u taj­noj ru­ci, što bi mo­glo da se sve­de na za­ku­li­snu rad­nju iz­van do­ma­ha oči­to­sti, iz­van tran­spa­rent­no­sti, ko­ja je uko­sni­ca de­mo­kra­tič­no­sti ko­je su nam pu­na usta, ta­ko da smo za­grc­nu­ti od ne­ma­nja vre­me­na i ho­da­nja po ži­ci ra­za­pe­toj iz­nad ulič­ne pro­va­li­je. Ali, u Kr­nje­vi­ćo­voj Taj­noj ve­če­ri reč je o sno­hvat­no­sti ko­joj se ne od­u­pi­re, već ko­jom se u zbi­lju pro­ni­če. Za tr­pe­zom, či­ji su po­klo­ni spo­red­ni, sin se obra­ća ocu ote­lo­vlju­ju­ći nje­go­vo li­ce na­če­to bo­le­šti­na­ma i umor­ne mu oči. Otac se, na to, obra­ća si­nu re­mi­ni­sci­ra­ju­ći mu li­ce obe­le­že­no ra­do­šću ži­vo­ta i upit­ne oči. Oči­to, ak­ter je isti. Spo­zna­je se­be kao si­na i kao oca i ose­ća se kao Pro­tej, onaj ko­ji me­nja ob­li­ke. Me­đu­tim, idi­lu po­mu­ću­je vi­zi­ja nje­go­ve sop­stve­ne lo­ba­nje ko­ja su­bli­mi­še ose­ćaj bli­ze ko­nač­no­sti. Po­tom sve tro­je se sje­di­nju­ju u onog ko­ji za­pra­vo i je­ste je­dan je­di­ni, sa svim svo­jim vi­zi­ja­ma i pred­ra­su­da­ma o be­lim i cr­nim an­đe­li­ma, po­put be­lih i cr­nih ve­tro­va ko­ji su već hu­ja­li Kr­nje­vi­će­vim pro­mi­sli­ma, a sve u za­u­sta­vlje­nom vre­me­nu. Vi­zi­ja se u sa­mu se­be ru­ši. An­đe­li od­no­se pred­sta­ve oca i si­na i sa­me mr­tvač­ke lo­ba­nje, neo­tu­đi­vo usta­no­vlje­ne či­nom ro­đe­nja, kao da su to oni sa­mi. I njen sop­stve­nik sam sam­cit osta­je. Pred njim je ne­iz­ve­snost i pro­te­kli ži­vot, ste­če­no is­ku­stvo i is­ku­stvo ko­je pred­sto­ji. Kao tač­ka na kra­ju re­če­ni­ce. Iza ko­je tekst ide da­lje. I ne pre­sta­je da se osvr­će. A sa­ma taj­na ve­če­ra po­sta­je po­sled­nja ve­če­ra ne­spo­ko­ja jer smrt nas uči opo­ju pre­o­bra­že­nja u ko­me smo tra­ja­li i u ko­me je­di­no će­mo tra­ja­ti. Na­rav­no, sve ovo na­re­če­no ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa mo­bil­nom te­le­fo­ni­jom ko­ju i autor ne­se­bič­no ko­ri­sti. Pro­vaj­de­ri su iz­li­šni. Svet se od­vi­ja u zna­ku ko­nač­no­sti.

Dis­tan­cu ko­ju Ge­te, iz svog vre­me­na, sup­til­no ili ne­sve­sno, sve­jed­no, pre­ćut­ku­je ili pod­ra­zu­me­va, dis­tan­cu iz­me­đu po­jav­no­sti sve­ta i Ver­te­ro­ve stra­stve­no­sti, Kr­nje­vić sa­vla­đu­je, obra­ća­ju­ći se di­rekt­no svo­joj je­din­stve­noj i du­go­traj­noj lju­bav­ni­ci, ko­ju slu­ti, po­put Dan­tea, ali ko­ja ne­u­mit­no pred­sto­ji, ba­na­li­zu­ju­ći njen na­stup iza ko­ga se kri­je ljud­skost ko­jom smo vre­men­ski od­re­đe­ni. Je li to pat­nja, jad, ili ti­ho­va­nje iz ko­ga se ne is­klju­ču­ju go­to­vo iskre­na i pre­da­na obra­ća­nja Ne­ča­sti­vom? Što ni­je slu­čaj­no. Jer u pi­ta­nju je po­sr­nu­će u ča­sti. A čast glo­ri­fi­ku­je uni­ver­zal­nu su­štost pred ose­ća­njem ne­mo­ći. Dok u ras­cvje­ta­noj da­lji­ni pa­da­ju bom­be pod­mu­klo, stva­ri se zbi­va­ju i kad ih po­je­de mrak. Bi­lo ka­ko bi­lo, na­šim ži­vo­ti­ma pre­o­sta­je još sa­mo je­dan po­lju­bac, ali ve­či­ti. Usta na usta. Ko­lo­plet je­zi­ka ko­jih ne­ma u lo­ba­nja­ma, kad se cr­vo­to­či­na iz­op­šti. Po­hva­la lju­ba­vi, mo­žda naj­u­pe­ča­tlji­vi­ja pe­sma sta­rog Ver­te­ra, sva is­pe­va­na u slut­nji ne­u­mit­no­sti, ogr­nu­toj pla­štom ne­is­ku­stva ko­ji ni­ko ne po­tvr­đu­je ni­ti spo­ri, za­ko­ra­ču­je u sud­bin­ski pro­stor sve ma­nji i ci­vi­li­za­cij­ski užas sve ve­ći, i sla­vi ih, kao sim­bi­o­zu pro­ši­re­nih mo­guć­no­sti i tri­vi­jal­ne ne­u­mit­no­sti.

U za­ključ­noj, če­tvo­ro­del­noj pe­smi, Ja­da sta­rog Ver­te­ra, iz­jed­na­če­ni su na­go­ve­šta­ji i kon­sta­ta­ci­je, od­no­sno ose­ća­nje ne­u­mit­no­sti to­ka vre­me­na i pro­mi­šlja­nje o ne­iz­ve­sno­sti is­ho­da, ma ko­li­ko on bio ja­san i uoč­ljiv (za­sno­van na ko­smo­lo­škim re­gu­la­ma, na ci­klič­noj iz­men­lji­vo­sti fi­zič­kih za­ko­na). Na­iz­gled for­mal­na na­slo­vlje­nost po­je­di­nih de­lo­va ove pe­sme za­pra­vo to po­tvr­đu­je (na­ja­vlju­je). Sme­na go­di­šnjih do­ba ni­je ni­šta dru­go do sud­bin­sko po­na­vlja­nje pa­ra­dig­mi u me­đu­sob­nom op­ko­ra­če­nju. Sva­ki od če­ti­ri seg­men­ta ove pe­sme po­či­nje pa­ra­fra­zom Ho­me­ro­vog pr­vog sti­ha Ili­ja­de: Gnjev mi, bo­gi­njo pe­vaj, Ahi­le­ja, Pe­le­ju si­na, s po­i­sto­ve­ći­va­njem Ahi­lo­vog uro­ka sa uro­kom pe­sni­ka i od­red­ni­com bo­gi­nje kao ote­lo­tvo­re­nja ne­iz­ve­sno­sti. Ume­sto vr­še­nja Di­vo­ve vo­lje vr­ši se vo­lja ko­smič­ka, a to isto je. Po­sle Ve­li­mi­ra Ži­vo­ji­no­vi­ća Mas­su­ke, ovo je dru­ga če­tvo­ro­del­na pe­sma o go­di­šnjim do­bi­ma u srp­skom pe­sni­štvu, ali za raz­li­ku od Ma­su­ki­nih upe­ča­tlji­vih, ali ne i di­na­mič­kih, lir­skih sli­ka, ov­de se ko­lo­vrat ljud­ske sud­bi­ne vr­ti ona­ko ka­ko ga uzap­ću­ju ko­smo­lo­ški okvi­ri. U sva­kom slu­ča­ju, sve se to spo­zna­je kroz pri­zmu na­ta­lo­že­nog is­ku­stva, jer put go­re i put do­le isti je ali zbi­va se isto­vre­me­no lje­to je­sen zi­ma i pro­lje­će...

I na kra­ju: ne­ma u ovim pe­sma­ma ni­šta od Ge­tea, ni­ti od sa­mog Ver­te­ra, tog ve­li­čan­stve­nog oli­če­nja Gu­ten­ber­go­ve ga­lak­si­je, smu­će­nog u sop­stve­noj sta­ro­sti od go­to­vo 250 go­di­na ka­da su nje­go­va epi­sto­lar­na po­sr­nu­ća sve­de­na na bru­tal­ni ni­vo SMS po­ru­ka. Šta se to za­pra­vo zbi­lo i ni­je pi­ta­nje. Smrt sve na­dok­na­đu­je. Ta ko­nač­na spo­zna­ja ko­joj ni­ko ne umi­če. Uko­li­ko ni­je Ver­ter. Pa bio on lek­ti­ra ili ži­vi trun u pre­đi ci­vi­li­za­ci­je. Pro­mi­šlja­nje i pe­va­nje, sje­di­nje­ni u ne­spu­ta­noj op­ser­va­ci­ji, ne­ma­ju svoj kraj sve dok Ne­ča­sti­vi s Go­spo­dom za­ku­li­sno šu­ru­je, i sve­pri­sut­na sen­ka na­sil­ne smr­ti, ko­ja je ina­če op­se­siv­na te­ma u sve­u­kup­nom de­lu Vu­ka Kr­nje­vi­ća, kla­ti se nad na­šim sop­stvom i pre­tra­žu­je po­put oka ka­me­re, da pa­ra­fra­zi­ram pe­sni­ka, u ko­me se, po­sle puc­nja, tr­zaj uci­lja­ne gla­ve čo­ve­ka osve­do­ču­je, za stra­ho­va­nje. A on­da? I da­lje...

Decembar, 2008.

______________
1. Vuk Krnjević, Jadi starog Vertera, Prosveta, Beograd, 2008.
 

nazad