Iz rukopisa

Nenad Grujičić

PRIČE ZA ROMAN

Mi­nu de­ce­ni­je i osta­nu ožilj­ci. A on­da se bu­de ra­ne i otva­ra­ju uspo­me­ne. Ži­vi se u za­bo­ra­vu, tu i ta­mo ba­ne po­ne­ka pri­vi­le­gi­ji­ca, pa i ona ote­ra se­ća­nje u ru­pu. Opet se tra­ga, po­di­že i ru­ši, na­le­te sno­vi, utom tra­ge­di­je, pa opet sno­vi... To ti je ži­vot, bu­duć­nost ko­je ne­ma. Evo je u sa­da­šnjo­sti – vu­če li vu­če u ne­iz­ve­sno.

Ja­vio mi se u po­noć Sa­fet. U pr­vi mah ni­sam raz­u­meo ko me tra­ži, glas je bio po­tih, kao u ne­kom za­sto­ju, me­lan­ho­li­čan, kao da se pri­bo­ja­va: Je si li ti, Ne­na­de? Ja sam, ko je? Sa­fet Ra­mić? Ko? Ra­mić Sa­fet... Se­tih se na­mah crn­pu­ra­stog, uvek se­strin­ski na­sme­ja­nog Sa­fe­ta sa Bal­ti­nih Ba­ra, išli smo za­jed­no, do pe­tog raz­re­da, u osnov­nu ško­lu u Go­mje­ni­ci. O, Sa­fe­te, ot­kud ti u ovo do­ba? Ja­vljam se iz Austra­li­je, sve po­mi­šljam da li ćeš me htje­ti ču­ti, ne­ke sam zvao pa ne­će sa mnom da pri­ča­ju. Ka­ko ne­ću po­pri­ča­ti s to­bom, ako Bo­ga znaš, Sa­fe­te, dra­go mi je da te ču­jem, ka­ko si do­šao do mog mo­bil­nog te­le­fo­na. Na­šao sam na In­ter­ne­tu, na tvom saj­tu, ima ta­mo sve.

Ta­ko Sa­fet, a ja se pri­se­ćam i nje­go­ve se­stre od stri­ca, mr­šu­lja­ve Mu­ha­re­me, du­ho­vi­te de­voj­či­ce u ni­žim raz­re­di­ma osnov­ne ško­le. Vo­le­la je kao de­čak da za­či­ka­va i pra­vi ne­mir­ne zvrč­ke, da na­sme­je i boc­ne s vic­ka­stom na­me­rom.

Pi­ta me Sa­fet imam li ko­ju fo­to­gra­fi­ju iz škol­skih da­na, nje­mu su sve ne­sta­le u iz­be­gli­štvu. Ka­žem da imam, dve, ka­ko da po­ša­ljem? Re­če mi svo­ju elek­tron­sku adre­su, ne nje­go­vu već ce­le po­ro­di­ce, ja za­pam­tim, i već su­tra­dan, ske­ni­rav­ši fo­to­se u kom­šij­skoj rad­nji, po­ša­ljem jed­nu iz pe­tog osnov­ne, ceo raz­red, a na dru­goj – sa­mo od­li­ka­ši, nas de­se­tak.

Sa­fet je bio bi­star i od­li­čan uče­nik, i on je vo­leo da se na­ša­li, ali ne­ka­ko sti­dlji­vo, ne kao Mu­ha­re­ma ko­ju smo zva­li i Ke­bu­ra; baš ta­ko, s gre­škom, ume­sto Ke­mu­ra. I mo­ju se­stru Na­du, mla­đu če­ti­ri godine, zvao sam ta­da Ke­bu­ra. To be­še, ona­ko, kuć­no ča­šće­nje na­dim­kom, do­pao mi se Mu­ha­re­min.

Se­stra i ja igra­li smo se tr­go­va­ca u so­bi: na sto­li­ci bez na­slo­na ise­če­mo šni­tu hle­ba na koc­ki­ce pa po­še­će­ri­mo, ne­ke ma­šću i pa­pri­kom pre­ma­že­mo, dru­ge, opet, kaj­ma­kom, i pro­da­je­mo jed­no dru­gom, čas se­stra tr­go­vac, a ja ku­pac, čas ja tr­go­vac, a ona ku­pac. Kao slu­čaj­no, u pro­la­zu, do­đem iz dru­ge so­be ili iz­va­na, pa pi­tam po­što ko­lač, ona ka­že ce­nu, ja uma­njim za po­la, ona ne da ta­ko ni­sko, na­go­di­mo se ne­ka­ko, sve s ozbilj­nim gri­ma­sa­ma i ukru­plje­nim gla­so­vi­ma, pa pla­ća­mo li­sti­ći­ma iz ma­log blo­ka na ko­ji­ma sto­ji ru­kom is­pi­sa­na vi­si­na di­na­ra ili sli­či­ca­ma iz čo­ko­la­de „Ži­vo­tinj­sko car­stvo“, bu­de i ku­sur. Uži­vi­mo se u te ulo­ge i sve koc­ki­ce hle­ba po­je­de­mo.

Ako se ne va­ram, re­is–l–ule­ma Se­lej­man ef. Ke­mu­ra bio je na če­lu mu­sli­man­ske za­jed­ni­ce u Bo­sni od 1957. do 1975. go­di­ne. Da, Sa­fet, Mu­ha­re­ma i ja išli smo u pe­ti raz­red 1966. go­di­ne, ta­ko pi­še i na po­le­đi­ni fo­to­gra­fi­ja. Evo, da pred­sta­vim sve od­li­ka­še; sto­je: Rad­mi­la Mar­ja­no­vić, Mi­ra Do­bri­je­vić, Mu­ha­re­ma Ra­mić, Rad­mi­la Voj­no­vić i Su­a­da Sa­raj­lić; ču­če: Ne­nad Gru­ji­čić, Du­šan To­po­la, Ra­den­ko Sto­jić, Lju­ban Ilin­čić i Sa­fet Ra­mić. I na­stav­ni­ca, s de­sna, sto­ji is­ko­sa, uvek ubr­za­na i ve­dra, Nu­sre­ta Idri­zo­vić.

Sa­fet mi se ni­je ja­vljao vi­še od go­di­nu da­na, ne znam da li je pre­u­zeo elek­tron­sku fo­to-po­šilj­ku, svoj te­le­fon mi ni­je osta­vio. S ob­zi­rom da je to nje­gov po­ro­dič­ni mejl, mo­žda je ne­ko vi­deo pa iz­bri­sao, gre­škom ili na­mer­no, ko bi ga znao.

I, opet u po­noć – Sa­fet! Pi­ta ka­ko sam, za­što mu ni­sam po­slao fo­to­gra­fi­je. Ka­žem iz­ne­na­đe­no da je­sam i da me ču­di­lo što ne ja­vlja. Ni­su, ni­su do­šle, ne­mam ni­jed­nu fo­to­gra­fi­ju iz dje­tinj­stva. Ka­žem mu on­da da otvo­ri moj sajt i pro­na­đe knji­gu Mi­lo­ša Jev­ti­ća „Ži­vi zvu­ci Ne­na­da Gru­ji­či­ća“, tu će u zbi­ru od sto­ti­nak fo­to­gra­fi­ja, od de­tinj­stva do naj­no­vi­jih, pro­na­ći i ovu – sa od­li­ka­ši­ma. Dok smo raz­go­va­ra­li, on je već otva­rao sajt: Je li to ova knji­ga, „Ži­vi zvu­ci“? Da, re­kao sam, po­gle­daj od sre­di­ne knji­ge, tu su fo­to­gra­fi­je. Utom pu­če te­le­fon­ska ve­za. No, be­še mi dra­go da će pro­na­ći fo­to­gra­fi­ju u knji­zi i da uop­šte, eto, po­sto­ji mo­guć­nost da je na­po­kon vi­di. O, ču­do in­ter­net­sko!

Sa­fet je pr­vi s de­sna na fo­to­su, već re­koh, ču­či, u be­loj ko­šu­lji du­gih ru­ka­va, is­pru­žio ru­ke pre­ko oba ko­le­na, sko­ro do ze­mlje. U li­cu ozbi­ljan, ude­sno za­če­šljan. Mu­ha­re­ma, eno, tre­ća s le­va, sto­ji u sve­tli­joj ve­sti, ze­len­ka­stoj, se­ćam se, iz ko­je vi­ri ko­šu­lji­ca be­le krag­ne, na­vi­la gla­vu ma­lo ule­vo, krat­ke ko­se što joj za­kla­pa uši, s tek na­pu­pe­lim osme­hom, ma­la Mo­na Li­za s Bal­ti­nih Ba­ra.

Sa­fet mi se ne ja­vlja. A vo­leo bih ču­ti nje­gov ko­men­tar fo­to­gra­fi­je na­kon to­li­ko go­di­na. Če­kam, imam, re­koh, još jed­nu, onu s ce­lim raz­re­dom, ko­ja ni­je u knji­zi, već ova­ko, pri ru­ci, ske­ni­ra­na, po­sla­ću mu na no­vi mejl, ne­ka sa­mo ka­že.


Bio sam u pri­li­ci da po­mog­nem da­ro­vi­tom mla­dom pe­sni­ku Vi­da­nu iz Gla­mo­ča da mu iza­đe pr­va knji­ga. Je­dva ži­vu gla­vu, ka­že, spa­sao od po­gi­bi­je. Iako su se u Bo­sni tu­kli jed­ni s dru­gi­ma, i mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti, sa je­di­ni­ca­ma voj­nim i pa­ra­voj­nim, za­jed­no su išli pro­tiv Sr­ba, pri­ča mla­đa­ni pe­snik za­bi­ja­ju­ći pr­ste u mlaz ja­ke cr­ne ko­se s te­me­na, ko­ju mo­ra po­vre­me­no da kro­ti kad na­vru ova­kve pri­če. S maj­kom i se­strom iz­be­gao u Liv­no, tu bi­li krat­ko, oti­šli bez iče­ga u Ba­nja­lu­ku. Otac i brat osta­li u voj­sci Re­pu­bli­ke Srp­ske, ja­vlja­li se i do­la­zi­li, vi­še brat ne­go otac. A on­da brat po­gi­nuo na San­skom Mo­stu, a ocu ne­stao trag. Na­kon po­la go­di­ne maj­či­nih su­za, otac se po­ja­vio u Ba­nja­lu­ci, na­šao ih u iz­be­glič­kom na­se­lju kod Ma­nja­če.

Otac u lo­go­ru u Tu­zli mu­čen da pri­zna ne­što o če­mu ni­je imao poj­ma – da je na­vod­no uče­stvo­vao u na­pa­du na trav­nič­ku gru­pu „ze­le­nih be­ret­ki“ na Šu­šnja­ru kod San­skog Mo­sta. A on zna sa­mo da je na Ilin­dan 1942. go­di­ne na pre­va­ru Pa­ve­lić stre­ljao pet i po hi­lja­da srp­skih du­ša na Šu­šnja­ru.

U lo­go­ru Vi­da­nov otac gle­dao ka­ko se pa­te nje­go­vi sa­ple­me­ni­ci u be­slo­ve­snim iži­vlja­va­nji­ma mu­dža­he­di­na pri­sti­glih oda­svud, naj­vi­še ih be­še iz Su­da­na i Uje­di­nje­nih Arap­skih Emi­ra­ta. Otac je mi­slio da ni­kad vi­še ne­će vi­de­ti po­ro­di­cu. Ali, pri­li­kom pre­ba­ci­va­nja de­la za­ro­blje­ni­ka iz Tu­zle u Trav­nik, otac je is­ko­čio iz ka­mi­o­na na kri­vi­ni i, oba­sut ra­fa­li­ma, šmug­nuo u šu­mu sa tek ma­njim okr­zo­ti­na­ma na ra­me­nu i de­snoj no­zi. Sad crn­či na ba­njaluč­koj pi­ja­ci, is­to­va­ra kom­bi­je i ka­mi­o­ne ro­be.

Vi­dan je bio u Gla­mo­ču po­sle ra­ta, ne od­mah, ko­ju go­di­nu po­sle. Ni­je se mo­glo oti­ći ta­ko la­ko, ta­mo ži­vi ne­ki dru­gi svet, ono stâro ra­su­lo se i ne­sta­lo di­ljem sve­ta, skra­sio se Vi­da­nov grad po­svu­da i ko­je­ku­da. Vi­dan je na­pi­sao knji­gu o pu­stim uspo­me­na­ma, o uni­šte­nom de­tinj­stvu. Ima pe­smu o uli­ci u ko­joj vi­še ne­ma ce­lih kom­šij­skih ku­ća, sa­mo kr­za­vi te­me­lji, iz­bu­še­ni zi­do­vi, ne­ma ni vi­so­kog ja­bla­na sa ko­jeg se čav­ke po­le­ta­le za sva­to­vi­ma ne­de­ljom. Ni­kle ne­ke dru­ge ku­će na zi­do­vi­ma iz­re­še­ta­nih, do­te­ra­ne i dru­ga­či­je. Tek po­ne­ka od­ra­ni­je. Iz­be­gli­ce na­se­li­le i Vi­da­nov kuć­ni prag. Još ni­je smo­gao sna­ge da uđe u svo­je dvo­ri­šte i po­pri­ča sa no­vim uku­ća­ni­ma. Kad pri­ča o to­me, pre­ci­zno od­re­đu­je stra­nu ko­ja ga je une­sre­ći­la, ali do­da­je da zna da svi lju­di ni­su isti i da u sva­kom na­ro­du po­red fi­nog sve­ta ima ku­ko­lja i ga­da. Ci­ti­ra An­dri­ća i do­ka­zu­je da je u pra­vu. Pri po­me­nu bra­ta, za­tre­pe­ri mu ru­pi­ca na bra­di. Maj­ka ne­u­te­šno pla­če za gro­bom za ko­ji ni­ko ne zna gde se na­la­zi.

Jed­nom je Vi­dan oti­šao u San­ski Most da se ras­pi­ta za bra­to­vljev grob, ako bu­de imao s ki­me. Na­i­šao je po­kraj po­zna­tog ho­te­la u cen­tru, pre pod­ne, oko de­set, ušao, a unu­tra mno­go lju­di, kao na ru­ko­met­noj utak­mi­ci, sja­ti­li se is­pred ve­li­kog te­le­vi­zo­ra i pra­te su­đe­nje u Ha­gu. Ni­su ga ni pri­me­ti­li, to­li­ko su se une­li u sud­ski pro­ces. Vi­dan ni­je sti­gao da vi­di ni ko­me se su­di, ni o če­mu je reč. Ve­li­ki muk pri­sut­nih bio je to­li­ko jak da su mu gla­so­vi iz te­le­vi­zo­ra pro­la­zi­li iz jed­nog u dru­go uvo ne za­dr­ža­va­ju­ći svo­ja zna­če­nja. Pro­še­tao je gra­dom u ko­jem je su­sreo tek po­ne­ku sta­ri­cu u di­mi­ja­ma, u je­da­na­est sa­ti čuo se mu­je­zi­nov glas sa jed­ne pa on­da sa ne­ko­li­ko dža­mi­ja. Ose­tio je da i ovaj grad ima svo­ju mu­ku i bol, od­u­stao da upi­ta bi­lo šta. Ne sa­znav­ši ni­šta o bra­to­vlje­vom gro­bu, vra­tio se pr­vim auto­bu­som u Ba­nja­lu­ku.

Vi­da­no­va knji­ga po­e­zi­je je zre­la, on sve pe­sme go­vo­ri na­pa­met. Imao je tri na­stu­pa: u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, No­vom Sa­du i Be­o­gra­du. Fan­ta­stič­no pri­mljen kod pu­bli­ke, mla­di pe­snik ka­kav se ret­ko ja­vlja. Usko­ro ga valj­da oče­ku­je na­stup u Ba­nja­lu­ci. Ali, mu­ku mu­či da na­đe usta­no­vu ko­ja bi ga po­dr­ža­la, jer knji­ga se po­ja­vi­la kod iz­da­va­ča u Sr­bi­ji, a lju­bo­mor­ni ba­nja­luč­ki pi­sci ne da­ju la­ko pri­stup no­vom go­lu­ždrav­cu zlat­nih kri­la. O, zar i me­đu pe­sni­ci­ma ima če­gr­sti kao na ra­ti­štu? Vi­di Vi­dan da je đa­vo od­neo ša­lu – ka­ko da na­pra­vi pro­mo­ci­ju u Ba­nja­lu­ci? Eh, kad bi po­zna­vao bar ne­kog u rod­nom Gla­mo­ču?


Sti­gav­ši iz da­le­ka na že­le­znič­ku sta­ni­cu, s dve ve­li­ke tor­be, mah­nuo sam jed­nom od tro­ji­ce mu­ška­ra­ca sa dvo­toč­ka­škim ko­li­ci­ma da mi po­ve­ze te­ret do tak­si­ja uda­lje­nog oko dve­sta me­ta­ra. Pri­šao je čo­vek smu­će­nog iz­gle­da, ne­če­šljan, ne­mir­nog li­ca, kao da gle­da kroz me­ne, sta­vio tor­be na ko­li­ca i od­mah po­čeo da pri­ča: Ubio sam naj­ma­nje de­se­to­ri­cu u Vu­ko­va­ru, i sad bi`! Za­što, upi­tao sam tru­de­ći se da ne po­ka­žem ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje. Za­to što vo­lim da ubi­jam, na­sta­vio je mu­ška­rac sred­nje vi­si­ne, frk­ću­ći na jed­nu no­zdr­vu ko­ja bi mu po­vu­kla rub usta uvis. Tak­si je bio uda­ljen još sto pe­de­set me­ta­ra. U na­red­nih pe­de­se­tak sa­op­štio mi je ot­pri­li­ke to­li­ko re­či ko­je bi se mo­gle sa­dr­ža­ti u jed­noj re­če­ni­ci: Ubij`o sam, ne pod­no­sim ob­ja­šnje­nja, i me­ne su ubi­ja­li.

Po­tro­ši­li sam dva­de­se­tak no­vih ko­ra­ka: Ni­je ti to re­še­nje da ubi­jaš, zna li iko da si ubi­jao, ko­ga imaš svo­ga? Ne­mam ni­ko­ga, me­ni su ubi­li i oca i ma­ter, tri da­na pre na­pa­da na Vu­ko­var, išli su rod­bi­ni u po­se­tu, pre­sre­le ih usta­še na ras­kr­sni­ci kod šu­me i po­bi­li u autu. Stra­šno, ali osve­ta ni­je re­še­nje, ti si po­bio ne­ke dru­ge lju­de ko­ji ni­su pu­ca­li u tvo­je ro­di­te­lje, po­ku­ša­vam da bu­dem sa­vet­nik za ras­pu­klu du­šu tro­še­ći no­ve me­tre do tak­si­ja. Ne­ma to ve­ze, od­mah je od­go­vo­rio, svi su oni isti, kad bi` ja ta­ko gle­dao kao što mi ti go­vo­riš, ni­kad ni­kog ne bi` ubio, ova­ko bar mir­no spa­vam, na­sta­vljao je svo­ju je­znu is­po­vest sta­nič­ni no­sač.

Osta­vi mi svo­ju adre­su, že­leo bih da raz­go­va­ram s to­bom o sve­mu ovo­me, ja sam no­vi­nar, po­nu­dio sam mu svo­ju vi­zit-kar­tu. On je u ho­du po­di­gao ne­is­pe­gla­nu let­nju ko­šu­lju sa zad­njeg dže­pa dro­nja­vih pan­ta­lo­na i iz­va­dio, gle ču­da, svo­ju vi­zit-kar­tu u bo­ja­ma dr­žav­ne za­sta­ve, no­vu nov­ci­ja­tu, na ko­joj je po­red ko­kar­de pi­sa­lo: Čet­nič­ki voj­vo­da – smrt usta­ša­ma!

Ka­ko se zo­veš, pi­tao sam pri­gle­da­ju­ći vi­zit-kar­tu i da­ju­ći mu nov­ča­ni­cu za uslu­gu. Ta­ko ka­ko pi­še, ja sam iz Do­bre Vo­de kod Vu­ko­va­ra, ne­ću da ži­vim ta­mo, i ov­de mi je vo­da do gr­la, re­kao je i okre­nuo ko­li­ca sa gvo­zde­nim toč­ki­ći­ma. Od­la­zio je čo­vek spo­rog ko­ra­ka, klo­pa­ra­ju­ći, mlad, a ta­ko star. Opet će ne­kom is­pri­ča­ti što i me­ni. Ili mo­žda bi­ra ko­me pri­ča? Da li ga lju­di slu­ša­ju, ka­ko mu uz­vra­ća­ju, ho­će li ga po­li­ci­ja uhap­si­ti, ka­ko ni­je do­sad?

Ušao sam u tak­si i po­gle­dao vi­zit-kar­tu. Na dru­goj stra­ni bi­lo is­pi­sa­no gra­fit­nom olov­kom: Ne tra­ži me, ni­je mi do ži­vo­ta, mo­gu da te ubi­jem... Okre­nuo sam se, tak­si kre­nuo, no­sač je ne­stao u sta­nič­noj gu­žvi. Bo­že, ka­kve li sud­bi­ne, to je opa­san čo­vek! O, rat­na po­ha­ro đa­vol­ska, pre­vr­tao sam ne­sreć­nu vi­zit-kar­tu u ozno­je­nim pr­sti­ma! Iz­ne­na­dio sam se kad je tak­si­sta re­kao da smo već sti­gli do mo­je adre­se.


Da­nas sam čuo pri­ču mla­de pe­sni­ki­nje La­u­re ko­ja je na­pi­sa­la ro­man o stra­da­nju u Vu­ko­va­ru. Kao de­ve­to­go­di­šnja de­voj­či­ca, s bra­tom i maj­kom za­te­kla se na mo­ru kad se rat­ni po­žar 1990. go­di­ne za­nji­hao Vu­ko­va­rom. Ni­je bi­lo dru­ge, s mo­ra – di­rekt­no kod rod­bi­ne u Za­greb. Me­đu­tim, „kod tet­ke na stan ma ne sva­ki dan“. Ni tri me­se­ca, mo­ra­li su oda­tle, hru­pi­la ne­ka­kva čud­na ne­tr­pe­lji­vost, ni­su ima­li ni po­sla ni pa­ra, a sva­ki dan rod­bin­ska hra­na, po­če­lo pri­gle­da­nje u ta­njir. Oti­šli sko­ro bez po­zdra­va, upa­li u ne­ki na­pu­šten stan iza sta­di­o­na „Di­na­ma“, maj­ka od­mah po­zva­la po­li­ci­ju da sve bu­de či­sto. Već su­tra­dan po­li­ci­ja do­šla, na­pra­vi­la za­pis, iz­gle­da­lo da će sve bi­ti u re­du. Ni­su pro­šle ni dve ne­de­lje, is­te­ra­še ih na uli­cu.

Ne­ko­li­ko no­će­nja na že­le­znič­koj sta­ni­ci i u par­ku, od ne­mi­la do ne­dra­ga, a on­da pre­ko ne­kog iz­be­glič­kog kon­kur­sa je­dva do­bi­li sme­štaj u Ku­mro­ve­cu, ni ma­nje ni vi­še u ho­te­lu gde su se u Ti­to­vo vre­me odr­ža­va­le kon­fe­ren­ci­je i obu­ke mla­dih ko­mu­ni­sta. U so­bi­ci od de­set kva­dra­ta (kao da su do­bi­li lu­trij­sku pre­mi­ju), sme­sti­li su se na tri kre­ve­ta na sprat. Oda­tle ubr­zo u ško­lu s Kaj­kav­ci­ma či­ji go­vor ona i brat s po­čet­ka uop­šte ni­su raz­u­me­li. Iako svi Hr­va­ti, me­šta­ni ni­su pod­no­si­li Vu­ko­var­ce, ma­lo su ima­li raz­u­me­va­nja za nji­ho­vu ne­sre­ću. Raz­li­ke u ni­jan­sa­ma go­vo­ra i na­či­na ži­vo­ta, u rat­noj be­ža­ni­ji, eto, bez ob­zi­ra na isto po­re­klo i ve­ro­i­spo­vest, une­le su če­grst i ne­ra­zu­me­va­nje u Ku­mro­ve­cu. Na­đo­ši ni­su pri­hva­ti­li do­đo­še, kao svu­gde uosta­lom, ni­su po­mi­šlja­li da bi se i sa­mi mo­gli na­ći u is­toj si­tu­a­ci­ji, a ni na pa­met im ni­je pa­da­lo da su ti nji­ho­vi ne­sreć­ni Vu­ko­var­ci ima­li pun kom­for i lep ži­vot u za­vi­ča­ju. Kao da su ti­kva bez ko­re­na, pa­li s cr­nog ne­ba, ko­smič­ko ka­me­nje bez du­še i sr­ca.

U jed­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji, La­u­ra ob­ja­šnja­va da ne že­li u ro­ma­nu da po­vre­di Kaj­kav­ce, već da na uni­ver­za­lan na­čin po­ka­že ka­ko je čo­vek čo­ve­ku vuk ma gde se za­de­sio. Ni­je tu reč o Kaj­kav­ci­ma, is­ti­če La­u­ra dok vo­di­telj uba­da me­sta ko­ja ras­pa­lju­ju adre­na­lin gle­da­li­šta. U Ku­mro­ve­cu se ni­je do­bro ose­ća­la, u ško­li i dru­gde de­ca su je iz­be­ga­va­la, ne­ka i dr­sko za­dir­ki­va­la pa i tu­kla. Za ugle­da­nje i le­po po­na­ša­nje ni­je po­ma­gao ni spo­me­nik Jo­si­pu Bro­zu, sin­či­ni brat­stva i je­din­stva, ve­li­kom čo­ve­ku bez de­la, svet­skom la­fu ro­đe­nom baš u Ku­mro­ve­cu.

La­u­rin otac je ostao u Vu­ko­va­ru. Jed­nom se s kra­ja op­sa­de gra­da ču­dom ja­vio te­le­fo­nom pre­ko ho­tel­ske re­cep­ci­je i re­kao da se stva­ri smi­ru­ju, i da će im se ubr­zo pri­dru­ži­ti. Me­đu­tim, otac se vi­še ni­kad ni­je ja­vio. Na bez­broj na­či­na su po­ku­ša­va­li da do­đu do ve­sti o nje­mu, da ču­ju bi­lo šta; za­lud, ni­ot­ku­da ni re­či na­de, ni­če­ga. La­u­ra ka­že da ne­ma kon­kre­tan po­da­tak da su ga čet­ni­ci ubi­li, ali da je iz Be­o­gra­da, po­vo­dom su­đe­nja za stra­ti­šte „Ov­ča­ra“, iz slu­čaj­ne ru­ke ču­la da je njen otac stra­dao kao je­dan od „de­set ruč­no ob­ra­đe­nih“. To bi zna­či­lo da je umro u naj­go­rim mu­ka­ma, da su se čet­ni­ci, re­kla je s bo­lom use­če­nim iz­me­đu obr­va, nad njim iži­vlja­va­li.

La­u­ra je već maj­ka, ima dvo­je de­ce, mu­ža ta­ko­đe pi­sca. Da­ro­vi­ta je, pi­še sve žan­ro­ve. Iz­be­glič­ko stra­da­nje stvo­ri­lo je od nje pe­sni­ki­nju, tra­u­me su na­šle svo­je po­vla­šte­no me­sto u du­ši, sad La­u­ra mo­že da is­pi­li umet­nič­ko zla­to u ma­ter­njem je­zi­ku. U ta­len­tu za pi­sa­nje, po­put vul­ka­na, uka­zao se ma­te­ri­jal za ob­li­ko­va­nje i pe­sa­ma i pri­ča, iz­li­la se vre­la la­va ži­vo­ta u je­zi­ku. U obla­ci­ma spe­pe­lje­nog se­ća­nja mo­gli su se vi­de­ti pri­zo­ri iz La­u­ri­nog ži­vo­ta.


Maj­ka mi je pri­ča­la da je vi­de­la ka­mi­on pun kom­ši­ja ka­ko ću­ti­mi­ce, zbi­je­ni jed­no do dru­go­ga, u otvo­re­noj pri­ko­li­ci, pro­mi­ču od Će­le ka Pri­je­do­ru. Maj­ka je sta­ja­la na dvo­ri­šnim vrat­ni­ca­ma kad joj je sa ka­mi­o­na u pro­la­zu vi­so­ko uz­dig­nu­tom ru­kom mah­nu­la Be­si­ma, nje­na pri­ja­te­lji­ca, od­u­vek ve­dra i pre­le­pa crn­ka u zlat­nim lan­či­ći­ma, min­đu­ša­ma i pr­ste­nju. Na­kit je na­ba­vlja­la u Tur­skoj i pri­ča­la o pu­to­va­nji­ma na Bos­for. Vo­le­la da se dru­ži s mo­jom maj­kom i kom­ši­ni­com Ra­dom ko­ja je sta­no­va­la na sre­do­kra­ći iz­me­đu na­še i Be­si­mi­ne ku­će. Ra­da ima­la mu­ža ko­ji se stal­no sme­jao, kao lud na bra­šno. Maj­ka im je obe­ma če­sto gle­da­la u šo­lju, pi­le su cr­nu ka­fu po ne­ko­li­ko pu­ta na dan. Sva­šta se vi­de­lo u fil­dža­ni­ma: iz­ne­nad­na pu­to­va­nja, lju­bav­ne splet­ke, no­vac iz da­le­ka, bo­lest u rod­bi­ni... Po žen­skom ki­ko­ta­vom ili ću­tlji­vom vaj­ka­nju mo­glo se na­slu­ti­ti o če­mu se pri­ča i ma­šta.

Tu­žno Be­si­mi­no li­ce ni­je slu­ti­lo na do­bro. Ona je ima­la je mu­ža Ba­ki­ra, pjan­du­ru do­bre du­še. Maj­ka ga ni­je vi­de­la u ka­mi­o­nu po­red Be­si­me. Kad se na­pi­je, Ba­kir vu­če uko­so bi­cikl iz prav­ca fa­bri­ke ce­lu­lo­ze i pa­pi­ra kao ka­kvo mr­tvo ma­ga­re. Ta­mo je ra­dio na uto­va­ri­va­ču. A od­mah na iz­la­zu iz fa­bri­ke, na­la­zi se ka­fa­na ko­ju dr­ži Svr­dlar, svo­je­gla­vi ze­le­naš, bez­o­se­ćaj­ni pre­va­rant, čo­vek bez le­pe re­či o dru­gi­ma. Ka­fan­ču­ga je ope­lje­ši­la si­ro­tinj­ski pro­le­te­ri­jat, a mno­ga že­na-ku­ća­ni­ca če­ka­ju­ći pi­jan­ca s pla­tom osta­la iz­bu­ba­nih re­ba­ra. Ba­kir je s ma­ga­re­ćim bi­ci­klom če­sto na­vra­ćao kod ki­ko­tu­še Ta­ma­re; ba­ci bi­cikl u dvo­ri­šte po­red pum­pe iza kuć­ne du­me i uljeg­ne u dom zgod­ne Ga­li­jan­ke. Ta­ko smo zva­li ne­ko­li­ko kom­šij­skih ku­ća – Ga­li­ja­ni.

Te­ško je re­ći ka­kav se kur­cšlus do­go­dio iz­me­đu Be­si­me i Ba­ki­ra, ali ga ona, le­po­ti­ca, ni­kad ni­je tra­ži­la kod Ta­ma­re iako je sve ču­la i zna­la. Ta­ma­ri ne bi ka­za­la ni do­bar dan, a ovoj je bi­lo sve­jed­no, gle­da­la je se­be i svo­ju za­ba­vu. Osim to­ga, Ta­ma­ra se od­met­nu­la i od svo­je po­ro­di­ce po ocu ko­ji je bio vo­đa ne­ke no­vo­kom­po­no­va­ne sek­te. Ce­la gra­na po­ro­di­ce po ocu ušla je u tu sek­tu ko­ja ne pri­zna­je iko­ne i fre­ske. To na­sme­ja­nu Ta­ma­ru ni­je in­te­re­so­va­lo, bi­la je je­res za ro­di­te­lje, ne­ki pri­ča­ju da su je se i od­re­kli.

Be­si­ma – uvek ured­na i na­mi­ri­sa­na, na­gi­zda­na kao pa­u­ni­ca, ma vi­ša lo­za le­po­te – šta da pri­čam. A Ba­kir, ba­ra­ba i be­kri­ja, zno­jav i neo­ku­pan, ka­ko li ga je u ku­ći uop­šte dr­ža­la. Ima­li su i de­cu, od­lič­ni đa­ci, bu­du­ći maj­sto­ri i in­že­nje­ri. Ta­ko to bi­va u ži­vo­tu, kad se za­ga­si lju­bav­na si­la iz­me­đu dvo­je, pa jed­no, obič­no mu­ško, ot­pad­ne kao su­vo bla­to sa ci­pe­la, i ne pre­o­sta­je mu ni­šta do da se pro­pi­je, a bo­ga­mi po­ne­kad i – ubi­je. Ni­je Ba­kir ni­šta mo­gao Ta­ma­ri, ona je ra­sna ždre­bi­ca ko­ja sa se­be zba­ci sva­kog pa­stu­va, ali je ne­ka­kvu ute­hu na­la­zio u raz­go­vo­ru, raz­u­me­la ga pi­ja­nog, po­go­to­vo kad bi na­vra­tio pu­nog nov­ča­ni­ka.

Ne­go da se vra­tim na ka­mi­on i Be­si­mu ko­ja je mah­nu­la mo­joj maj­ci. Iz tog ka­mi­o­na maj­ci je mah­nuo još je­dan kom­ši­ja, Meh­med, do­bar čo­vek, rad­nik u tri sme­ne u rud­ni­ku Lju­bi­ja, sna­šlo ga zlo kao i mno­ge su­na­rod­ni­ke u tom kra­ju. On je za­vr­šio u rad­nom lo­go­ru, šta li je već, ne be­še pri­jat­no, na­pro­tiv, a ne­ki, sre­ćom, bi­li pre­ba­če­ni do sre­di­šnje Bo­sne, do svo­jih sa­ple­me­ni­ka. Be­si­ma je na­vod­no sti­gla do Trav­ni­ka, a oda­tle u Tur­sku. Pri­čao mi stric da su Meh­me­do­vi u Dru­gom svet­skom ra­tu bi­li na stra­ni ta­ko­zva­ne Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske, u han­džar je­di­ni­ci pro­tiv ko­zar­skih par­ti­za­na. Sud­bin­ski bu­me­rang, le­te­ći u krug ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, skre­nuo s mir­no­dop­ske pu­ta­nje i do­le­teo Meh­me­du na če­lo. Mah­nuo je mo­joj maj­ci, a ona u toj se­kun­di vi­de­la su­ze na nje­go­vom obra­zu, ni nje­no ni­je osta­lo su­vo. Ja­oj, Bo­že, ovo­ga ili ono­ga ime­na, sve se u te­bi po­na­vlja, mo­že li je­dan ljud­ski vek bez pat­nje i ra­ta u ka­ra­ka­za­nu bal­kan­skom?


Čuo sam ju­če Goj­ka. Imao je osam go­di­na kad su ga s Ko­za­re od­ve­li u Ja­se­no­vac. U zbe­gu, se­ća se on, maj­ka je čvr­sto u na­ruč­ju dr­ža­la še­sto­me­seč­nu kćer­ki­cu. Usta­še su Goj­ko­vu se­stru si­lom iš­ču­pa­le sa maj­či­nih pr­sa, a ja­ka že­na kao la­vi­ca do­hva­ti­la jed­nog po jed­nog, svu če­tvo­ri­cu po­ba­ca­la po ze­mlji. Usta­ški čo­por se oko­lo gro­ho­tom sme­jao, a on­da su svi na­sr­nu­li na jad­nu že­nu, obo­ri­li i od­se­kli si­su ko­jom je do ma­lo­čas do­ji­la de­voj­či­cu. Zver­ski su je za­kla­li, a de­ten­ce ba­ci­li u vis i do­če­ka­li na vr­ho­ve no­že­va.

Goj­ko je sve gle­dao iz za­ro­blje­ne gru­pe što je sta­ja­la pod kro­šnja­ma ko­zar­skih je­la i bo­ro­va. Ne­ko mu je iza le­đa sta­vio ša­ke na usta da se ne ogla­si, usta­še bi ga ubi­le kao pi­le. Svi su Goj­ko­vi na Ko­za­ri stra­da­li, de­se­to­ro naj­mi­li­jih, osim oca par­ti­za­na ko­ji je spa­sa­vao gla­vu u gu­stim šu­ma­ma i pe­ći­na­ma.

Goj­ko je za­vr­šio u lo­go­ru Gra­di­na. U pa­klu na ze­mlji na­pa­le su ga sve bo­le­sti ovo­ga sve­ta: dif­te­ri­ja, di­zen­te­ri­ja, upa­la po­re­bri­ce i plu­ća, ra­hi­tis, šu­ga, li­ša­je­vi, gli­ste, va­ši... Si­gur­no bi umro da ni­je na­i­šla Di­ja­na Bu­di­sa­vlje­vić (Obek­ser), ple­me­ni­ta austrij­ska gra­đan­ka, uda­ta za srp­skog le­ka­ra u Za­gre­bu. Ona je uz po­moć Cr­ve­nog kr­sta, i kru­ga oda­nih sa­rad­ni­ka, iz lo­go­ra iz­ve­la dva­na­est hi­lja­da srp­ske de­ce! Ja­oj, o to­me se ni­je pri­ča­lo po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta. U Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji ni­je sme­lo sva­šta da se zna.

Hu­ma­nost svet­skih raz­me­ra pa­la je u za­bo­rav. Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je se­bi je hte­la pri­pi­sa­ti po­du­hvat Di­ja­ne Bu­di­sa­vlje­vić. Ma­kar i ću­ta­njem o to­me. No­voj vla­sti ni­je bi­lo ja­sno ka­ko je Di­ja­nin muž Sr­bin, ču­ve­ni hi­rurg, mo­gao sve vre­me op­sta­ti u Za­gre­bu bez ko­la­bo­ra­ci­je s usta­ša­ma. Dve go­di­ne po­sle ra­ta, sva Di­ja­ni­na do­ku­men­ta­ci­ja ve­za­na za 12000 de­ce, po na­re­đe­nju za­gre­bač­ke OZNE, kon­fi­sko­va­na je i za­tu­re­na. To za Di­ja­nu be­še smak sve­ta, vra­ti­la se u rod­ni In­sbruk i sve vre­me ću­ta­la: „Ura­di­la sam šta sam mo­gla.“ Umr­la je tri­de­set go­di­na po­tom.

A ceo svet je znao za Šin­dle­ro­vu li­stu, za Oska­ra Šin­dle­ra ko­ji je sa­ču­vao 1200 Je­vre­ja, pa za Ire­nu Sen­dler ko­ja je spa­si­la 2500 je­vrej­skih ma­li­ša­na iz var­šav­skog ge­ta. Ve­li­ko, ali gde je u sve­mu to­me Di­ja­na Bu­di­sa­vlje­vić. Ne­sum­nji­vo, njen po­du­hvat je naj­ve­ći te vr­ste u Dru­gom svet­skom ra­tu, ali, po čud­nom pla­nu iz sen­ke, ni­ko ni­je po­mi­njao 12000 spa­se­ne srp­ske de­ce po­re­klom sa Ko­za­re, Kor­du­na, Ba­ni­je, Li­ke i dru­gih ši­ro­kih kra­ji­ških i sla­von­skih pro­sto­ra.

Di­ja­na je vo­di­la dnev­nik na ne­mač­kom je­zi­ku od 23. ok­to­bra 1941. go­di­ne do 13. av­gu­sta 1945. To je do­ku­ment o bor­bi za ži­vot hi­lja­da deč­jih du­ša. Na stra­ni­ci od 10. ju­la 1942. go­di­ne pi­še: „A sva­ko di­je­te je ima­lo maj­ku ko­ja je za njim gor­ko pla­ka­la, ima­lo je svoj dom, svo­ju odje­ću, a sad tr­pa­no go­lo u ma­sov­nu grob­ni­cu. No­še­no de­vet mje­se­ci, u bo­lu ro­đe­no, s odu­še­vlje­njem po­zdra­vlje­no, s lju­ba­vlju nje­go­va­no i od­ga­ja­no, a on­da – Hi­tler tre­ba rad­ni­ke, do­ve­di­te že­ne, odu­zmi­te im dje­cu, pu­sti­te ih da pro­pad­nu; ka­kva ne­iz­mjer­na tu­ga, ka­kav bol.“ Di­ja­na se su­sre­ta­la s Kva­ter­ni­kom, Ste­pin­cem, Lu­bu­ri­ćem i ne­mač­kim ge­ne­ra­li­ma, vi­de­la da su ne­mač­ki voj­ni­ci ima­li vi­še raz­u­me­va­nja za srp­sku de­cu ne­go usta­še. Zna­la je da čam­ce pu­ne de­ce usta­še vo­ze do sre­di­ne Sa­ve i pre­vr­ću u vo­du.

Di­ja­na je jed­nog da­na, po do­go­vo­ru sa vla­sti­ma, do­šla po sed­mo­ro srp­ske de­ce i, od­vo­de­ći ih iz lo­go­ra, na­i­šla na smrt­no bo­le­snog Goj­ka što je kroz mut­nu ko­pre­nu vi­deo maj­ku i pro­mu­klo vik­nuo: Ma­ma, vo­di me odav­de! Di­ja­na je za­sta­la i po­ve­la ga za so­bom. Na iz­la­zu, sav u vru­ći­ci, je­dva di­šu­ći, Goj­ko je na pi­ta­nje usta­še-stra­ža­ra da li že­li da ide s te­tom iz lo­go­ra, re­kao da ne­će. Usta­ša se na­ce­rio Di­ja­ni da ma­li ima pra­vo, da će do ku­će umre­ti. On­da je Di­ja­na upi­ta­la Gaj­ka: Sin­ko, za­što ne­ćeš da ideš sa mnom? Ho­ću da uzmeš i mog pri­ja­te­lja Bo­ška, ja s njim de­lim hra­nu, za­va­pio je bo­le­sni Goj­ko. Hra­na, to be­hu sit­ne spla­či­ne smu­će­ne u mla­koj vo­di ko­ja bi se ohla­di­la do po­sled­njeg blju­ta­vog za­lo­ga­ja. Di­ja­na je po­ve­la i Bo­ška.

Pre­ba­cu­ju­ći de­cu vo­zom do Za­gre­ba, Di­ja­na be­le­ži u svom dnev­ni­ku: „Ve­ća su dje­ca stal­no sje­di­la na noć­nim po­su­da­ma, a ma­la su se pr­lja­la. Pod je bio pun bla­ta i dječ­jih gli­sta. Na­sto­ja­la sam ko­li­ko sam mo­gla dje­cu pre­mje­šta­ti ka­ko bi ih iz­va­di­la iz bla­ta. Pred ju­tro, na sta­ni­ce su do­la­zi­li lju­di, vi­dje­li jad, do­da­va­li nam vo­de. Pri­li­kom du­ljih za­u­sta­vlja­nja, zdra­va dje­ca su iz­la­zi­la iz va­go­na. Se­stre su se is­cr­pje­le spu­šta­ju­ći dje­cu iz va­go­na i di­žu­ći ih opet na­trag. Mno­gi va­go­ni ni­su ima­li ste­pe­ni­cu. Kod sla­bih u zad­nja dva va­go­na ni­je se mo­glo ni po­mi­šlja­ti da ih se va­di na­po­lje. Uspje­la sam do­bi­ti gra­blje, ta­ko da sam ba­rem mo­gla iz­ba­ci­ti gli­ste. Či­ni­lo se da pri­je ne­go što di­je­te umre, gli­ste na­pu­šta­ju ti­je­lo, jer pre­ma ju­tru, ka­ko su ne­ka dje­ca bi­va­la sla­bi­ja, či­ta­va su klup­ka gli­sta na­pu­šta­la ti­je­lo.“

Goj­ko se opo­ra­vljao u nje­noj ku­ći. Ona ga je kao maj­ka le­či­la. Ozdra­vio je i do­bio no­vo ime, Boj­ko – i no­vo pre­zi­me, ni­je va­žno ko­je. Usvo­je­no de­te, uze­la ga za­gre­bač­ka po­ro­di­ca bez po­ro­da, ne­go­va­la i ško­lo­va­la kao svo­ga. I Bo­ško, Goj­kov drug, do­bro je pro­šao, ušao u no­vu po­ro­di­cu iz Va­ra­ždi­na. U to vre­me, u hr­vat­skim no­vi­na­ma bi­lo je ogla­sa za usva­ja­nje de­ce.

Ne­dav­no sam čuo da je je­dan po­zna­ti ju­go­slo­ven­ski re­ži­ser ta­ko­đe srp­sko de­te s Ko­za­re. Zvao se, re­ci­mo, Si­mo Lu­kić ili Ra­de Tu­ru­di­ja, sve­jed­no. Slič­no je i sa krep­kom Bri­gi­tom Kne­že­vić, sa Vra­ča­ra u Be­o­gra­du, ona je tek pod sta­re da­ne sa­zna­la da po­ti­če iz po­ro­di­ce Bun­da­lo iz Pot­ko­zar­ja. Nju je kao dvo­go­di­šnju de­voj­či­cu usvo­ji­la u Za­gre­bu Da­ni­ca Fi­strić ko­ja je do­šla u Za­vod za glu­vo­ne­mu de­cu, gde su ma­li­ša­ni za pr­vu ru­ku pri­sti­gli iz lo­go­ra, i tra­ži­la za se­be zdra­vo mu­ško de­te. No, do no­gu joj je do­ba­u­lja­la dvo­go­di­šnja de­voj­či­ca i pro­te­pa­la: Mâjo! Ta­ko u Pot­ko­zar­ju de­ca zo­vu maj­ku. Vi­dev­ši je ta­ko le­pu­ška­stu i ne­moć­nu, go­spo­đa Fi­strić ju je usvo­ji­la.

Če­ti­ri go­di­ne po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, Goj­ka je ču­dom sreo otac ko­ji je tra­žio iz­gu­blje­nu po­ro­di­cu. Goj­ko je ubr­zo na­pu­stio Za­greb, oti­šao u Be­o­grad i na­sta­vio ško­lo­va­nje u teh­nič­koj ško­li. Da­nas ži­vi u Ba­nja­lu­ci i vo­di Udru­že­nje lo­go­ra­ša Dru­gog svet­skog ra­ta. Vi­deo sam ga u te­le­vi­zij­skom pre­no­su po­vo­dom obe­le­ža­va­nja go­di­šnji­ce Ja­se­nov­ca, po­lo­žio je bu­ket ru­ža is­pod spo­men obe­lež­ja. Pre to­ga, zvi­ždao je s oku­plje­ni­ma na po­ja­vlji­va­nje pre­mi­jer­ke Ko­sor, a apla­u­di­rao pred­sed­ni­ku Jo­si­po­vi­ću.


Gle­dao sam Vaj­din film o Ka­tin­skoj šu­mi, jed­nom od tri me­sta na pro­sto­ru biv­šeg SSSR-a, gde je 1940. go­di­ne na zver­ski na­čin ubi­je­no če­tr­na­est i po hi­lja­da polj­skih ofi­ci­ra i je­da­na­est hi­lja­da ci­vi­la in­te­lek­tu­a­la­ca, onog de­la dru­štve­ne eli­te bez ko­je se za­ti­re prag jed­nog na­ro­da. Film za­sno­van na do­ku­men­tu, ne­ma pre­va­ge fik­ci­je. Zlo­čin su iz­vr­ši­li Ru­si, a go­le­mo stra­ti­šte tri go­di­ne po­sle pro­na­šli Nem­ci i raz­gla­si­li o če­mu je reč. Po za­vr­šet­ku Dru­gog svet­skog ra­ta, kao po­bed­ni­ci, Ru­si su u polj­skim gra­do­vi­ma i se­li­ma, na tr­go­vi­ma, iz ve­li­kih ka­mi­o­na sa ce­ra­da­ma pro­jek­to­va­li film u ko­jem su Nem­ci pred­sta­vlje­ni kao iz­vr­ši­o­ci zlo­či­na u Ka­tin­skoj šu­mi. Oni ko­ji su zna­li pra­vu isti­nu bi­li su pro­ga­nja­ni, za­tva­ra­ni i ubi­ja­ni, ne­ki su i sa­mi di­gli ru­ku na se­be. To je go­di­na­ma bi­la ta­bu te­ma u Polj­skoj.

Be­le­žni­ca ve­li­či­ne dla­na, be­še dnev­nik jed­nog polj­skog ofi­ci­ra u ko­jem je hro­no­lo­ški za­be­le­žen pe­ri­od za­ro­blje­ni­štva sve do pred sam čin gnu­snog stre­lja­nja u Ka­tin­skoj šu­mi. Be­le­žni­ca ko­žnog okvi­ra sa sto­ti­nak stra­na po­stao je isto­rij­ski do­ku­ment bez ko­jeg ne bi bi­lo mo­gu­će re­kon­stru­i­sa­ti sve de­ta­lje stra­vič­nog ne­de­la. Po­lo­vi­na stra­ni­ca is­pu­nje­na dnev­nič­kim za­pi­si­ma, a dru­ga, pra­zna; za­lud je ve­tar raz­li­sta­va tra­že­ći na­sta­vak za­ro­blje­nič­ke pri­če. Ru­bo­vi li­sto­va tog je­din­stve­nog dnev­ni­ka be­hu za de­blji­nu pal­ca bra­on­ka­sti od vla­ge u ma­sov­noj grob­ni­ci gde le­ža­hu tri go­di­ne na gru­di­ma ubi­je­nog ofi­ci­ra u unu­tra­šnjem dže­pu ši­nje­la.

Sva­ki polj­ski ofi­cir ubi­jen je pre­ci­zno, met­kom u lo­ba­nju, s le­đa, dok su ga dvo­ji­ca-tro­ji­ca gr­ma­lja dr­ža­la na po­vod­cu oko vra­ta. U gru­pa­ma od ne­ko­li­ko de­se­ti­na, ofi­ci­ri se do­pre­ma­ni iz lo­go­ra sa obra­zlo­že­njem da idu ku­ći na od­mor. Ta­ko su ih ru­ski eg­ze­ku­to­ri iz da­na u dan, na pre­va­ru, do­vla­či­li do stra­ti­šta i ta­ma­ni­li. Na br­zi­nu, žr­tva bi bi­la iz­vu­če­na iz tam­nog, neo­bič­no du­gog kom­bi­ja, do­ve­de­na nad ja­mu gde već be­hu mr­tva te­la. Uža­sni pri­zor za­le­dio bi ble­do li­ce na­pra­sno do­ve­de­nog ne­du­žni­ka, i – već mu je po­ti­ljak raz­neo me­tak. Kao vre­ća, žr­tva bi bi­la gur­nu­ta u du­ga­čak ja­rak ši­ri­ne dva i po me­tra. Ne­ki bi, do­ve­de­ni na rub ja­me, vi­dev­ši užas, po­ku­ša­li svom sna­gom da se is­trg­nu iz če­lič­nog sti­ska eg­ze­ku­to­ra. Ta­kvom bi ovi na­ba­ci­li ka­pu­lja­ču oko gla­ve i hlad­no is­pa­li­li me­tak od­gu­ru­ju­ći ga u kr­va­vu ja­mu.

Na isti na­čin, žr­tve su do­bi­ja­le me­tak i u ka­me­noj sa­mi­ci. Br­zo, u rit­mu ži­vo­tinj­skog zbu­nji­va­nja žr­tve, ofi­cir bi bio uve­den u po­lu­mrač­nu ka­me­nu so­bi­cu gde se uka­zi­vao ma­li pro­zor sa me­tal­nim re­šet­ka­ma. Ni se­kund-dva po­tom, sa tek ulo­vlje­nim zra­kom sve­tla u oči­ma, s le­đa bi skri­ve­ni dže­lat već is­pa­lio me­tak u gla­vu. Vruć kr­va­vi mlaz šik­nuo bi po be­ton­skom po­du i zi­do­vi­ma, a dže­la­ti bi vo­dom iz kan­te plju­snu­li po sve­žim mr­lja­ma i lo­kva­ma. Sme­ša­na teč­nost ote­kla bi u ru­pu za od­vod pr­ljav­šti­ne. Oda­tle je svež mr­tvac od­mah uba­ci­van u str­mi otvor na zi­du, ko­ji li­či na šal­te­re u men­za­ma gde se pre­u­zi­ma hra­na na tac­na­ma, i gde ne vi­diš li­ce ku­va­ra uko­li­ko se ne sa­gneš. Ta­mo je to­pli leš pre­u­zi­man ša­pa­ma no­vog zlo­či­nač­kog dvoj­ca i ba­can u za­jed­nič­ku grob­ni­cu. I, već je na­red­na žr­tva bi­la iz­ve­de­na iz cr­nog kom­bi­ja – ne na za­vi­čaj­ni prag gde joj je obe­ća­no, već na kr­va­vim sto­pa­ma obe­le­že­nu Gol­go­tu.

Pred­sed­nik polj­ske Jan Ka­čin­ski, nje­go­va su­pru­ga Ma­ri­ja i još de­ve­de­set šest vi­so­kih po­li­tič­kih, voj­nih i ver­skih lič­no­sti, na­la­zi­lo se u avi­o­nu ko­ji je, se­dam­de­set go­di­na po­sle, pao u Smo­len­sku, pred Ka­tin­skom šu­mom. Pre­ži­ve­lih ni­je bi­lo; na te­le­vi­zi­ji se da­ni­ma vr­te­la kom­pju­ter­ska sli­ka avi­o­na is­ko­še­nih kri­la ka­ko pa­da na šu­mu. Sva­šta se na­vo­di­lo kao raz­log, po­naj­pre sta­rost avi­o­na „Tu­po­ljev“, dva­de­set go­di­na u upo­tre­bi, a zna­lo se da je šest ta­kvih već pa­lo.

Ot­kud on­da ta­ko ve­li­ka dr­žav­na de­le­ga­ci­ja u tom avi­o­nu, zar ni­su mo­gli da se ras­po­re­de u vi­še le­te­li­ca, pi­ta­li su se mno­gi ko­men­ta­to­ri i ana­li­ti­ča­ri ne­ču­ve­nog slu­ča­ja. To be­še gla­va za­mer­ka za fa­tal­nu gre­šku dr­žav­nog pro­to­ko­la. Bi­ro­kra­ti­ja se pre le­ta rav­na­la pre­ma ne­sta­ši­ci usred eko­nom­ske svet­ske kri­ze. Šted­nju tre­ba re­la­ti­vi­zo­va­ti kad je si­gur­nost še­fa dr­ža­ve i naj­vi­ših dr­žav­nih funk­ci­o­ne­ra u pi­ta­nju, ka­že moj kom­ši­ja što na bi­ci­klu sva­ko ju­tro zvi­ždu­ću­ći ide po hleb i mle­ko.

Polj­ska je pro­gla­si­la sed­mo­dnev­nu ža­lost, a mno­ge ze­mlje, me­đu nji­ma i Sr­bi­ja, jed­no­dnev­nu. Po­lja­ci­ma se udvo­stru­či­la ka­tin­ska tra­ge­di­ja. Ču­do tu­ge i opo­me­ne. A ko­ji dan pre to­ga u Ru­si­ji, či­tam u ne­mač­koj štam­pi, bo­ra­vio pre­mi­jer Polj­ske, Do­nald Tusk sa svo­jim mi­ni­stri­ma i odr­žao po­men ka­tin­skim žr­tva­ma. Či­tam i pi­tam se ka­ko je mo­gu­će da pred­sed­nik i pre­mi­jer odvo­je­no idu na po­men istim žr­tva­ma. Ko­men­ta­tor ne­mač­kog li­sta mi od­go­va­ra: Pri­pa­da­ju raz­li­či­tim par­ti­ja­ma?!

Gde im be­še de­mo­krat­ski me­ha­ni­zam tzv. ko­ha­bi­ta­ci­je vla­sti, pa za­jed­no, u ime svih Po­lja­ka, po­klo­ne se ka­tin­skim mu­če­ni­ci­ma. Po­lja­ci­ma je Ka­tin­ska šu­ma od isto­ga zna­ča­ja što i Ja­se­no­vac, na pri­mer, Sr­bi­ma. No­ve žr­tve na če­lu s pred­sed­ni­kom Ka­čin­skim na­po­kon su sve­tu do­ne­le pu­nu isti­nu o ne­za­pam­će­nom zlo­či­nu nad cve­tom polj­skog na­ro­da ko­jem je pre­ti­lo du­hov­no i fi­zič­ko za­ti­ra­nje i sa ne­mač­ke i sa ru­ske stra­ne.

U da­ne tu­ge i sa­hra­ne polj­skog pred­sed­ni­ka, pro­ra­dio je vul­kan Eja­fja­dla­jo­kudl na Islan­du, ne­bo da­ni­ma u ne­pre­gled­nim cr­nim obla­ci­ma pra­ši­ne i ga­so­va. Nad Evro­pom se nad­neo ad­ski mrak ka­kav ne pam­te mno­ge ge­ne­ra­ci­je. Ko­men­ta­ri su bi­li raz­li­či­ti, čak i apo­ka­lip­tič­ni. Po­ja­vi­le su se vi­zi­je o sma­ku sve­ta 21. de­cem­bra 2012. go­di­ne. Na­i­me, ka­len­dar Ma­ja za­po­či­nje 3114 go­di­na pre Hri­sta, a pe­ri­o­di ta­ko­zva­nog Bak­tu­na ima­ju 394 go­di­ne. Tri­na­est je zna­ča­jan, sve­ti broj za Ma­je, a 13. Bak­tun se za­vr­ša­va baš 21. de­cem­bra 2012. go­di­ne. Kraj tog ci­klu­sa se po­du­da­ra sa ga­lak­tič­kim po­rav­na­njem ose Ze­mlje, Sun­ca i sre­di­šta na­še ga­lak­si­je, ka­da bi Ze­mlja tre­ba­lo da nas vra­ti u do­ba ame­ba.

Pro­va­lu island­skog vul­ka­na ne­ki su po­ve­zi­va­li sa ka­tin­skom tra­ge­di­jom. Mno­ge ze­mlje su za­bra­ni­le avi­on­ske le­to­ve, ši­rio se strah od ula­ska ka­me­nih če­sti­ca pra­ši­ne u mo­to­re avi­o­na, jed­nom ra­ni­je tra­ge­di­ja je je­dva spre­če­na. Va­zdu­šni sa­o­bra­ćaj omeo je, po­red osta­lih i Ba­ra­ka Oba­mu da do­đe na sa­hra­nu. No, ru­ski pred­sed­nik Dmi­trij Me­dve­dev sti­gao je spe­ci­jal­nim avi­o­nom u Var­ša­vu i odao po­čast polj­skom pred­sed­ni­ku jav­no osu­đu­ju­ći ve­li­ki Sta­lji­nov zlo­čin. To je bi­la ka­tar­zič­na sli­ka, po­red odra sta­ja­li su brat bli­za­nac pred­sed­ni­ka Ka­čin­skog i du­go­ko­sa kćer­ka po­gi­nu­log brač­nog pa­ra. Mno­gi bra­ta bli­zan­ca već vi­de kao no­vog pred­sed­ni­ka Polj­ske.


Do­šav­ši s plju­skom ku­ći, od­mah sam upa­lio te­le­vi­zor. Dok sam u pred­so­blju ski­dao mo­kre ci­pe­le, sa­ko i pan­ta­lo­ne, do me­ne je do­pi­rao raz­go­vor dvo­ji­ce. Čuo sam da po­mi­nju ne­ke ci­vi­li­za­ci­je sta­re i do de­set hi­lja­da go­di­na. Po­gle­dao sam ekran i vi­deo ogrom­ne zi­di­ne sa­či­nje­ne od blo­ko­va te­ških i po ne­ko­li­ko to­na. Na­la­ze se oko Sto­ca u Her­ce­go­vi­ni. Tu su i oni ču­ve­ni steć­ci o ko­ji­ma i da­lje ma­lo zna­mo. Uka­za­la se i ogrom­na ka­me­na sto­li­ca, mno­go ve­ko­va pre Hri­sta, otud se me­sto i zo­ve Sto­lac. Za­tim se na ekra­nu po­ja­vlju­ju snim­ci iz Ma­ke­do­ni­je i Cr­ne Go­re, sve zi­di­ne sa­či­nje­ne od ka­me­nih blo­ko­va ve­li­či­ne de­vo­jač­ke so­bi­ce, da ta­ko ka­žem – da bu­de ja­sni­je. Gde su do­sad bi­le te ma­mut­ske ci­gle raz­li­či­tih ob­li­ka, za­što ni­smo zna­li za njih? Za­što se ću­ta­lo? Za­mi­sli­te sto­ti­ne i hi­lja­de na­sla­ga­nih gro­ma­da, ostat­ke ču­de­sno glo­ma­znih gra­đe­vi­na. Ko je to po­di­zao i ka­ko?

Gle­dam sni­mak iz avi­o­na ne­gde u Bo­sni. Na pla­nin­skom pu­stom ma­si­vu bez trav­ke i drv­ce­ta du­ži­nom od po­la ki­lo­me­tra, ši­ro­ka do me­tar, mo­žda i vi­še, rav­na kao le­nji­rom na­cr­ta­na, uga­o­na ka­me­na ši­na. Ne, to je pu­ze­ća skulp­tu­ra vi­si­ne oko po­la me­tra, iz­gle­dom po­put ogrom­ne „To­ble­ro­ne“ čo­ko­la­de, bez onih po­preč­nih pra­zni­na. Oko­lo su du­ži­nom, po je­dan usek ta­ko­đe oko me­tar ši­ri­ne, iz­me­đu ko­jih pra­vo ide uga­o­ni ob­lik ka­me­ne ši­ne. Ni­je to ce­sta, ni­ti pru­ga, ka­kve zna­mo, ni­ko ne bi mo­gao po to­me, na po­znat na­čin, da ho­da ili voz. To ge­o­me­trij­ski pre­ci­zno iz­ve­de­no ču­do ne vi­di se od­o­zdo, iz pod­nož­ja vi­so­ke pla­ni­ne, ne­ma do­la­znih pre­či­ca, vi­di se sa­mo s or­lov­skih vi­si­na, ljud­sko oko na no­ga­ma ni­kad ni­je to vi­de­lo. Bi­je li to ne­ka­kav ko­smo­drom ili ne­što slič­no, ne­po­zna­to, kao da su tu sle­ta­le i oda­tle od­la­zi­le le­te­li­ce ko zna ot­kud. Ne, ni­sam de­te, znam šta pri­čam. Ka­me­no ču­do du­go po­la ki­lo­me­tra na vr­hu pla­nin­skog pre­vo­ja. Ko je to gra­dio, ve­lim, i ka­ko?

A on­da opet pri­zo­ri ogrom­nih ste­na na­sla­ga­nih pre­ci­zno jed­na na dru­gu, raz­li­či­tih ob­li­ka, sta­bil­nih u zi­da­nom ni­zu vi­si­nom i du­ži­nom, po­si­ve­lih od mi­le­ni­jum­skog zu­ba. Moć­ne i ta­jan­stve­ne gro­mad­ne ste­ne kle­sa­ne ču­dom. Ko je to sla­gao i či­me? Se­tim se De­ni­ke­na i nje­go­vih te­o­ri­ja, i sve mi se uči­ni mo­gu­ćim. Mo­žda sam i sam ho­mo­sa­pi­ens, sve­dok ve­li­kih taj­ni. Ne znam vi­še u ko­je vre­me da po­sta­vim Po­top, No­je­vu bar­ku i kraj sve­ta, sve po­sta­je re­la­tiv­no, sta­ro i mla­do, u isti mah, mo­gu­će i ne­mo­gu­će. Ne­ko je tu ži­veo i gra­dio, ži­veo i ne­stao, osta­vio taj­nu do taj­ne. U ne­mo­guć­no­sti do­se­za­nja isti­ne iz ze­malj­skih oko­va sa­sto­ji se sav na­por čo­ve­ka. Sve osta­lo je du­va­nje u pra­znu svi­ra­lu.

Po­mi­slim na sta­nič­nog no­sa­ča i nje­go­vu pri­ču, na Goj­ka i Di­ja­nu, na Vi­da­na i La­u­ru, Be­si­mu i Meh­me­da, Ja­na Ka­čin­skog i sve polj­ske žr­tve, sve ko­ji na­đo­še svo­je me­sto u ovim pri­ča­ma za ro­ma­ne. O, tra­gič­ne ljud­ske sto­pe na ovo­me sve­tu, iš­če­za­va­te u zle­hu­dom zvo­nu vre­me­na ko­je na ne­bu ne po­sto­ji, a na ze­mlji se bro­ji i ot­ku­ca­va u na­šim ve­na­ma, u na­gon­skim se­bič­lu­ci­ma i pa­do­vi­ma, u pli­ma­ma zla i ose­ka­ma do­bra, u  pri­ča­ma o zlo­či­ni­ma ko­ji se po­na­vlja­ju, u ne­mo­ći ljud­skog stvo­ra da se su­prot­sta­vi gad­nim de­mi­jur­škim si­la­ma iz­nu­tra i iz­va­na.

A on­da pro­či­tah u dnev­nim no­vi­na­ma tekst o sun­cu i eks­plo­zi­ja­ma na nje­mu, i pro­na­đoh re­če­ni­cu: „Sva­ko od nas je do­slov­no ži­vi spo­me­nik dav­no umr­lim zve­zda­ma.“ Ja­vi se, Sa­fe­te, na­šao sam no­vu fo­to­gra­fi­ju!
 

nazad