Nasleđe

Ilija Vukićević

Pripovetke

("Alma", Beograd, 2009)
 

PATAK

HUMORESKA

Kad ko­ji „pa­lan­ča­nin” do­đe u Be­o­grad i pro­še­ta se dva-tri da­na po nje­mu, obi­đe sva jav­na i za­bra­nje­na me­sta, za­vi­ri u sve ka­fa­ne; kad sve vi­di i kad naj­po­sle uvi­di da ni­je ni­šta vi­deo, s tu­žnim sr­cem i do­sta pra­znim dže­pom, po­tu­ži­će se ka­kvom svom po­zna­ni­ku ka­ko će sko­rim do­ći vre­me da će Sr­bi­nu bi­ti mi­lo da vi­di Sr­bi­na u Be­o­gra­du, a ujed­no ne mo­že da pro­pu­sti a da ne po­hva­li svo­je rod­no me­sto: „Sve, sve, ali pa­la­nač­kog ži­vo­ta ne­ma!”. Be­o­grad je baš na udar­cu kul­tu­re; tu se sve pr­vo — na­rav­no, „pr­vo” za nas — pre­ne­se, pa po­sle, kad se do­bro utvr­di i uko­re­ni, on­da la­ga­no ali si­gur­no ide na­pred. Dok do kraj­njih va­ro­ši i va­ro­ši­ca stig­ne, ne iz­gle­da vi­še da je to plod kul­tu­re, već da je to u Sr­bi­ji, ot­ka­ko Sr­bin ži­vi u njoj. Pr­vi kul­tur­tre­ge­ri na­sta­ni­li su se u Be­o­gra­du, tu im je rad bio naj­bo­lje pri­mljen. U pa­lan­ka­ma je sa­svim druk­či­je; tu se oni za­ni­ma­ju mno­go ne­žni­jom kul­tu­rom: ili vo­de maj­mu­no­ve, ili svi­ra­ju u ver­gle. Sr­bin do­sta ne­ra­do pri­ma no­vo, a kad pri­mi, ne­ma te si­le ko­ja bi ga na­te­ra­la da to na­pus­ti.

Ele, u jed­noj od naj­u­da­lje­ni­jih pa­la­na­ka, naj­u­da­lje­ni­joj od pri­stu­pa kul­tu­re, de­ša­va­lo se le­ta 188. čud­no zbi­ti­je sa jed­nim zva­nič­ni­kom Ve­li­ko­ga Su­da, ko­ji je — mo­ram isti­nu da ka­žem — pro­šao sve vi­še i ni­že ško­le i naj­po­sle je, kao svr­še­ni prav­nik, do­bio me­sto u su­du po­me­nu­te pa­lan­ke.

G. Ma­ta Dži­li­pan, ča­sno ime nje­go­vo, bio je čo­vek na svo­me me­stu, raz­u­me se, u ka­fa­ni, jer ot­ka­ko je do­šao u tu pa­lan­ku, ni­je ni­kad pro­me­nio astal za ko­jim je pr­vi put po­čeo da pi­je. Imao je dru­štvo s ko­jim je ve­či­to ta­ma­nio pra­zno vre­me i ko­je ni­kad ni­je me­njao, jer se na no­vo ni­je mo­gao ni­ka­ko da na­vik­ne, kao i na dru­gi astal.

Lič­nost ili, da bi me bo­lje raz­u­me­li, „per­so­na” Ma­te Dži­li­pa­na ni­je bi­la ni­ma­lo le­pa, šta vi­še mo­glo bi se re­ći da je bio ru­žan, no tu je pri­ro­da po­ka­za­la svo­ju ve­li­ku vo­lju u „kon­tra­sti­ma”, jer je Ma­ti da­la le­pu že­nu. Vit­ka sta­sa, be­la li­ca, a nje­ne oči pla­ve, vi­še gra'ora­ste, što 'no ka­žu, se­ća­ju te na bož­je taj­ne pu­te; u nji­ma je ne­kad sreć­ni Ma­ta gle­dao raj na ze­mlji. Ali to su bi­la sreć­na vre­me­na; to je bi­lo ne­kad. A sad?... Ma­lo da­lje vi­de­će­mo ka­ko je sad.

Nje­nu le­po­tu ni­je sa­mo obo­ža­vao Ma­ta, oko nje su i mno­gi dru­gi mla­di lju­di ob­le­ta­li. A ona?... Tu je po­gre­ši­la, ni­je pre­ma to­me bi­la hlad­na. To je bio uzrok zbog če­ga je Ma­ta omr­znuo na nju, omr­znuo na se­be, ali sa­mo ne na vi­no, jer to je naj­ver­ni­ji pri­ja­telj, sa­mo kad čo­vek ima pa­ra. On je bio lju­bo­mo­ran. Te­ška je to bo­le­ti­ca, ko­ju le­či sa­mo — vi­no. No po­red te sla­bo­sti pa­tio je još i od jed­ne dru­ge. Svo­je ja­de is­po­ve­dao je ra­do svo­jim naj­pri­sni­jim pri­ja­te­lji­ma, a to su bi­li ka­fan­ski go­sti one ka­fa­ne u ko­joj je on bio sta­lan gost.

Jed­ne ve­če­ri se­deo je Dži­li­pan za svo­jim asta­lom i pio te­čan „ru­bin”. S nji­me su se­de­li nje­go­vi ni­kad ne­raz­dvoj­ni dru­go­vi.

— Ka­žem vam — go­to­vo je de­kla­mo­vao Ma­ta, — ka­žem vam da sam u ta­kvim pri­li­ka­ma ne­u­mo­ljiv, i đa­vo bi pre opro­stio no ja.
— A imaš i pra­vo, kad se tvo­jom na­zva­la — hra­brio ga je je­dan iz­me­đu osta­lih.
— Ko­li­ko sam joj pu­ta go­vo­rio — pro­du­ža­vao je da­lje Ma­ta, — ne­moj, ne­moj, mo­lim te, da se vi­še raz­go­va­raš sa onim Si­mom po­ruč­ni­kom; ali ja njoj, ja du­va­ru, sve­jed­no.
— A ona opet? — za­pi­ta­će ga je­dan.
— Ona! — škr­gu­ta­še Ma­ta zubima. — Ne mo­gu vi­še da je gle­dam. Da mi je mo­gu­će, i da me ni­je od sve­ta sra­mo­ta, ne bih vi­še ni išao ku­ći... Mr­ska mi je pred oči­ma... Kuc­ni­mo se... Ta­ko! Ovo je vi­no kao va­tra, ala mi pri­ja... Za­vi­dim vam, bra­ćo, što ni­ste ože­nje­ni. Eto, i ja sam još mlad, i ja sam mo­gao još da če­kam; ali... sâm sam kriv. Na­bio sam ro­gu na vrat... Pij­mo!

I ta­ko se do po­la no­ći pro­du­ža­va­lo, dok naj­po­sle po­sle go­vo­ra ni­je do­šlo mr­mlja­nje, a po­sle šta je bi­lo, to će zna­ti sva­ki ko­ji je imao pri­li­ke da bu­de u bli­zi­ni ta­kvih slu­ča­je­va.

Dok se Ma­ta za­ba­vljao s dru­štvom u ka­fa­ni, nje­go­va le­pa Da­na se­de­la je u so­bi i gle­da­la je — upra­vo ni­je nig­de gle­da­la. Ona je bud­na sa­nja­la, se­ća­la se le­pih ča­so­va u svom mla­dom ži­vo­tu, a kad joj se mi­sli za­u­sta­vi­še na po­ru­či­ku Si­mi, iz nje­nih se gru­di otr­že tih uz­dah, i ona se pre­nu. Na­po­lju je bi­la me­se­či­na kao dan, a zra­ci me­se­če­vi, ko­ji su kroz po­lu­o­tvo­re­ne pro­zo­re pro­la­zi­li, pra­vi­li su sve­tlu sli­ku na pa­to­su, ko­ja pod­se­ća čo­ve­ka na pro­zo­re osve­tlje­nih — mal' te ne ča­rob­nih pa­la­ta. Da­na se us­pra­vi, po­đe k vra­ti­ma, da se na­di­še či­stog ve­čer­njeg va­zdu­ha, a kad baš hte­de na prag da sta­ne, uđe je­dan deč­ko u avli­ju. U ru­ka­ma je no­sio pat­ka i upi­ta je:
— Se­di li ov­de g. Ma­ta Dži­li­pan?
— Se­di — od­go­vo­ri mu Da­na.
— Evo, g. Si­ma po­slao mu je pat­ka; ima dva, pa se ko­lju, i po­zdra­vio ga je — re­če deč­ko i ode.

Sud­bi­na je to­ga pat­ka bi­la da po­slu­ži kao po­sred­nik, jer je ka­zao pre Si­ma po­ru­čik Da­ni: ako po­šlje pat­ka, da zna da pri­sta­je na ugo­vo­re­ni ren­dez-vo­us.

Po­mi­sli­će mno­gi: ka­kav se to udes de­sio da bu­de pa­tak po­sred­nik u lju­ba­vi? To je ne­pri­rod­no!

Ali za­što da je baš ta­ko ne­pri­rod­no? Kad se de­si da ka­kav „som” u ljud­skom ob­li­ku vr­ši ka­kav va­žni­ji po­sao, što ne bi „ne­vi­ni” pa­tak po­mo­gao u „ne­vi­noj” lju­ba­vi?

Zna­te, i ren­dez-vo­us je plod kul­tu­re. Ali to se ta­ko uobi­ča­ji­lo kod nas, da ni­je ču­do ako ko­ji „isto­rik” poč­ne da do­ka­zu­je da je i Ku­lin-ban imao lju­bav­ni ren­dez-vo­us.

— Gde li ću sad da ga met­nem? — go­vo­ri­la je Da­na sa­ma se­bi. — Stra' me po­be­ći će, ako ga pu­stim u avli­ju... Ka­ko bi bi­lo da ga met­nem u so­bu? A za­što ne? I ona­ko je ve­zan — ne­će po­be­ći.

Une­se pat­ka u so­bu, met­nu ga na kre­vet, po­kri ga ša­lom, pa on­da?... Ta zar ne zvo­ni le­po reč ren­dez-vo­us?... U ku­ći je bio sa­mo pa­tak...

Ni­je bi­la još po­noć, kad se Ma­ta vra­ćao ku­ći. Išao je do­sta pra­vo, hlad­na vo­da le­či pri­lič­no uzru­ja­lu krv i vre­lu gla­vu, ali se od svo­je sta­re bo­le­ti­ce ni­je iz­le­čio.

„Gde li je sa­da?” — mi­slio je Ma­ta. — „Da li je kod ku­će? Zar ona kod ku­će? Ala se va­raš, Ma­to! Ta zar je ti ne po­zna­ješ? Ve­ruj, u ku­ći, ali ne u svo­joj — a gde je?” Na ovo pi­ta­nje ni­je mo­gao da da­de od­go­vo­ra; ali ga je ta­ko ja­ko po­tre­slo, da je či­sto po­tr­čao od lju­ti­ne, i bi­lo bi sva­šta, da se ni­je sle­de­će do­go­di­lo.

Baš kad je iza jed­ne oku­ke iz­i­šao, ti­ho tre­snu sa­blji­ca, a Ma­ta ne­da­le­ko ugle­da gde ne­ka ljud­ska pri­li­ka za­gr­li ne­ku žen­sku, i po toj pri­li­ci po­zna­de on po­ru­či­ka Si­mu, a po žen­skoj svo­ju že­nu. „Ona!” pro­ša­pu­ta Ma­ta, i krv mu jur­nu na oči, ali on ni­je bio ju­nak, ni­je smeo da jur­ne me­đu njih, jer je znao da ofi­cir­ska sa­blja, i ako ni­je oštra, ima tvrd bal­čak. On je jur­nuo ku­ći i, kad se na­šao u svo­joj so­bi, pao je na ko­le­na i uz­drh­ta­lim gla­som pri­zi­vao je Bo­ga, da on su­di nje­go­voj že­ni.

— Bo­že! — mo­lja­še se Ma­ta, — ako si pra­ve­dan, ako si si­lan, a ti je ka­zni. Zar da me ve­či­to mo­ri, zar da me sra­mo­ti? O, sve­mo­gu­ći Bo­že, po­gle­daj i ovog jad­nog cr­va — ovog jad­nog Ma­tu Dži­li­pa­na, i usa­ve­tuj ga šta da ra­di s njom.

I, uz­bu­đen, spu­sti gla­vu na kre­vet, upra­vo ne na kre­vet no na šal pod ko­jim je ja­dan pa­tak bio, a ovaj od to­li­kog sna­žnog uda­ra — Ma­ti­na je gla­va bi­la ve­li­ka — po­mi­slio je da mu je su­đen čas, a, za­gu­šen ša­lom, je­dva pro­de­ra svo­ju sta­ru pe­smu „pak! pak!”, ali to ta­ko tu­žno, ta­ko za­gu­še­no, da je iz­gle­da­lo kao da iz ze­mlje do­la­zi.

Ma­ta sko­či, okre­nu se i jur­nu na vra­ta...
— Ču­do, pra­vo ču­do — od­mah za­tim pri­čao je Ma­ta uz­drh­ta­lim gla­som svo­jim sta­rim dru­go­vi­ma, ko­ji su se još u ka­fa­ni na­ho­di­li. — Pra­vo bož­je ču­do. Ja sam za­mo­lio Bo­ga da me od nje spa­se, i an­đeo mi je ka­zao da je ba­cim u „pak'o”.
— U pak'o! uz­vik­nu­še ostali pre­ne­ra­že­no.
— Da, u pak'o! Ali gde ću da na­đem sad pak'o? — upi­ta Ma­ta go­to­vo pla­ču­ći, jer ga na­pu­sti sva­ka na­da da se svo­je že­ne kur­ta­li­še.
— Stoj! — vik­nu je­dan, ko­me su svi pri­zna­va­li da je oštro­u­man. — Po­što an­đe­li u svom je­zi­ku ne­ma­ju reč „kon­zi­sto­ri­ja”, a po­što je kon­zi­sto­ri­ja go­to­vo što i pak'o, to ti pre­ve­di tu reč na ljud­ski go­vor i uči­ni po mom sa­ve­tu.
— Bra­vo! — za­o­ri se kao iz jed­nog gr­la...

Po­sle dva me­se­ca, Ma­ta i „le­pa” Da­na ni­su bi­li vi­še dva te­la a jed­na du­ša. Sad su ima­li sva­ko za se­be du­šu.

(Ilija Vukićević: Pripovetke, „Alma“, Beograd, 2009)

 

nazad