Nasleđe


Vladimir Jovanović

KOCKAR


Kad Puna sam tuge, udes mi zao
Muž mi se karta već svako veče
Kažu i pre je za karte znao
Ali mi za to niko ne reče.
Oh, baba Stano, tebe posluša,
Sa tebe muku u srcu dobi...
Nek ti je zato prokleta duša,
Ti me ojadi, ti me zarobi!
,,Dobar je“, reče, „ne vodi brige,
Kod mene davno na stanu sedi,
Večito samo kupuje knjige
Ni na šta drugo nikad ne gledi!“
A on ti beše obećo mnogo
Miraz je dobar u mene bio,
A otac dobar pa šta je mogo
On je po volji meni činio.
I ja se tužna rado udadoh,
Al, mesto sreće, tugu poznadoh!

Već treće veče kod kuće ne bi,
Nema ga... nema... čudim se Bože!
Svašta u brizi predstavljah sebi
Mišljah gde li je, gde biti može?
Dok on pred zoru, nenadno dođe,
Pa, kako uđe ormanu priđe,
I uze novce, pa odmah pođe,
Uzaman vikah, on već iziđe!
I sutra rano kad dođe kući,
Bejaše tužan, bejaše zao,
Srce mi htede od jada pući,
Svu noć se s mojim novcem kockao!
I sada retko i gleda na me
Večito samo u krčmi sedi
Niti me voli, ni mari za me,
Nikad me lepo i ne pogledi.
Umesto sreće, još prvih dana,
postadoh tužna i samohrana.

Ništa mu ne sme čovek da rekne!
Ako što reknem, on tako skoči,
I odmah na me ljutito drekne,
Odmah mi jadnoj hoće za oči.
Svetu već žao, pa mi sve kaže...
Prijatelj Ješa obično dođe,
Čim on u krčmi karte dohvati,
Prijatelj Ješa krčmu ostavi,
Pa mi se odmah, tužnoj, navrati,
Te mi sve lepo, tačno, dostavi.
Često, po svu noć oluja duva,
A on iz krčme i ne dohodi,
Prijatelj Ješa samu me čuva,
I sa mnom dugo vreme provodi!
Ja često plačem, a on me teši,
,,Čovek je“, veli, ,,Mora da greši“.

Sva je prokarto, ništa sad nemam,
Sve je njegovo prodato davno.
I za slavu se s uzdahom spremam.
Jad mi je svakom poznat odavno,
Još samo moja oprema stoji,
To niko ne sme za dug da uzme.
A on se mene već i ne boji,
Pa hoće i to da mi oduzme.
A ja se borim pa velim ,,Ne dam
To je još moje, to moram spasti,
Treba mi ovu decu da gledam,
Tvoj ih postupak vodi propasti!“
Kad mu to reknem, pravo mu nije,
Tada tek decu, snužden, poljubi,
Pa odmah ode, da što dobije,
Ali obično, opet uzgubi.
Oh, nek je zato i onog sveta
Provodadžiji duša prokleta.
 

Vladimir Jovanović, iz zbirke ,,Iz bračnog života“, 1895.

 

nazad