Prevedena književnost


Alozi Budziš

ŽELEZAKI I SO


Pro­ši­ri­še se kroz gra­do­ve i se­la, pre­ko li­va­da i po­lja, gla­si­ne o ra­tu ko­ji je iz­bio u su­sed­noj ze­mlji. Že­le­za­ki su u svom kra­ju, gde je Bog re­kao la­ku noć, ta­ko­đe za to sa­zna­li. Se­o­ski knez je sa­zvao skup­šti­nu, da pred­u­pre­di sva­ku mo­gu­ću be­du ko­ja im je pre­ti­la.

– Na­ma rat, isti­na, ne mo­že ni­šta, mi ima­mo sve­ga što nam tre­ba, pa će­mo iz­dr­ža­ti: krom­pi­ra, ra­že­nog bra­šna, ječ­me­ne ka­še, su­še­nog vo­ća i glji­va – re­če naj­de­blji me­đu nji­ma.
– U pra­vu si, ali uz sve to nam je po­treb­na i so, a nje ne­ma u na­šoj ze­mlji, pa mo­ra­mo da je ku­pi­mo; bez so­li ne mo­že­mo da ku­va­mo. Ka­fu pi­je­mo ne­za­še­će­re­nu, ali za su­pu i čor­ba­sto, so nam je neo­p­hod­no po­treb­na.
– Ta­ko je, su­se­de, ra­zum ti se po­zla­tio!
– Ako so­li ne­ma­mo, šta on­da da pre­du­zme­mo?
Knez:
– Baš ste glu­pi! Kao i sve osta­lo, ta­ko i so ra­ste u ze­mlji i iz nje cr­pe sna­gu. Ku­pi­će­mo ne­ko­li­ko vre­ća so­li, za­se­ja­će­mo je, po­žnje­ti i na ko­nju smo.

Ta­ko i bi. Kom­ši­ja Nje­mut sle­de­ćeg da­na upre­že svo­je jun­ce, po­di­že no­vac iz op­štin­ske ka­se i od­ve­ze se pred­ve­če pre­ma gra­du. U kra­lje­voj šu­mi je jun­ci­ma dao da pa­su, a ka­da je naj­zad kre­nuo ka svom ci­lju, put je bio dug, pe­sko­vit, br­do­vit i mu­čan. U gra­du on ku­pi ko­la so­li i kre­te na­zad.

Ovi osta­li u se­lu ni­su bi­li le­nji, ni­su hva­ta­li zja­le. Na str­mom bre­gu, po­red hum­ke, ko­ja je pre to­ga oči­šće­na od ka­me­nja, do­vu­ko­še staj­njak, pa lo­pa­ta­ma, vi­la­ma, ku­ka­ma, mo­ti­ka­ma, gra­blja­ma, slo­žno, ve­što, ži­vo ure­di­še i pri­pre­mi­še nji­vu, da ni naj­ma­nji bu­sen ni­je ostao:
– Ako ov­de ne po­ra­ste so, on­da ne­će nig­de, ka­ko smo sa­mo ovu nji­vu pre­ko­pa­li.
– Ma, da, ali sve bi bi­lo uza­lud, ne bi vre­de­lo ni pet pa­ra, da ov­de ni­je ta­ko plod­na ze­mlja, jer ako su ov­de po­ra­sli to­li­ki ve­li­ki ka­me­no­vi vap­nen­ci, on­da će us­pe­ti i ta sit­na so, da nas vi­di Bog!

Po­se­ja­še so, po­gra­bu­lja­še i za­gr­nu­še je ze­mljom, ko­ju je jed­na sta­ri­ca bez zu­ba kroz re­še­to se­ja­la, a dru­ga kroz ce­dilj­ku ce­di­la:
– Mi dve zna­mo ka­ko je te­ško tvrd hleb gri­sti, a ne ta sit­na so, ko­ja tre­ba da ze­mlja­nu ko­ri­cu pro­bi­je.

Što za­se­ja­še oni pre­po­ru­či­še bož­joj pro­mi­sli. Bi­lje po­če da kli­ja, iz­bi­ja, ra­ste, da se ši­ri i raz­vi­ja, pa im je sr­ce bi­lo ve­se­lo.

Mal­te­ne sva­ki dan su oni iz­la­zi­li na nji­vu da se di­ve, a u du­bi­ni sr­ca su se i ra­do­va­li što su mu­dro­šću svo­jom ta­kvu ne­sre­ću be­so­li­ce od se­be od­bi­li. Ni slu­čaj­no ni­ko ni­je smeo so sa po­lja da je­de, naj­pre je mo­ra­la da po­ra­ste i sa­zri. Knez je iz­dao oštru na­red­bu da se ni­ko ne usu­di da u tu nji­vu uđe.

Jed­nog da­na, do­ko­pao se ne­ki pa­met­nja­ko­vić i lu­ka­vi za­na­tli­ja, po­so­lje­ne nji­ve, ne bi li li­znuo ma­lo, da ga že­lja mi­ne. Po­red to­ga, on na nji­vu uđe po­tr­bu­ške, iš­ču­pa ve­zu so­li, uba­ci za­tim ce­lu pre­gršt u usta i po­be­že. Ali, do vra­ga i do sto đa­vo­la! So je bi­la ta­ko sla­na, da ga je pe­kla kao sam pa­kle­ni oganj. Pr­sti, ru­ke, ša­ke, usta, nos, li­ce, bra­da, sve ga je pe­klo i svr­be­lo, da ni­je znao šta će sa so­bom, ska­kao je sa jed­ne no­ge na dru­gu, po­cup­ki­vao, plju­vao, tr­ljao se, ka­šljao, li­ce mu je na­te­klo – kao da je upao u žbun sa ko­pri­va­ma. Ka­da su op­šti­na­ri sa­zna­li za to, po­sta­vi­še se­lja­ci stra­žu na sve če­ti­ri stra­ne sa sa­blja­ma, ko­plji­ma, šta­po­vi­ma, no­že­vi­ma i ma­lje­vi­ma.

Me­đu­tim, od stra­ha i mu­ke pred ne­sno­snim oba­di­ma, jed­na kra­va šmug­nu na­sred tog ve­le­ču­va­nog po­lja, pre­ko po­sta­vlje­nih plo­to­va i gra­na. Osta­de tu da sto­ji, na toj plod­noj ze­mlji, mu­ve i oba­de te­ra gla­vom, re­pom i no­ga­ma, a dr­sko i be­sram­no sol­no bi­lje žde­re. Očaj­ni ču­va­ri ne zna­ju šta da ra­de, sa­vest im ne do­zvo­lja­va da uđu u nji­vu, jer je to bi­lo za­bra­nje­no. Oni re­či­ma i uz­vi­ci­ma kre­to­še da je te­ra­ju, da joj pre­te šta­pom, da zvi­žde, pre­te – ni­šta ni­je po­mo­glo, pro­ždr­lji­va ži­vo­ti­nja ne­će da iza­đe, već ga­zi, pro­ždi­re, đu­bre pra­vi i tre­se gla­vom. A po­mo­ći ni­ot­ku­da. Stra­ža­ri na­pu­sti­še svo­je me­sto i otr­ča­še u se­lo, da pri­ču o tom do­ga­đa­ju sa­op­šte kom­pe­tent­nim vla­sti­ma.

Po­sle du­gog ve­ća­nja se­o­ska skup­šti­na do­ne­se od­lu­ku, da knez, da ne bi ni­šta iz­ga­zio ni­ti uni­štio, iz­va­li vra­ta sa svo­je šta­le, sed­ne na njih, uzme ma­gič­ni i po­de­be­li malj u ru­ku, a če­ti­ri naj­sna­žni­ja se­lja­ka ga po­di­go­še na ra­me­na, is­tr­ča­še na str­mu nji­vu, uz vi­ku i dre­ku. I ta­da onu lu­du kra­vu on ote­ra sa nji­ve u ko­ju su to­li­ke na­de po­la­ga­li. Ra­dost nji­ho­va je bi­la bez­gra­nič­na, a uz po­moć svog lu­kav­stva, knez ni naj­ma­nju gran­či­cu ne ošte­ti.

Na­ša go­spo­da Že­le­za­ki on­da do­zvo­li­še da so do­bra­no do­zri, ali za vre­me že­tve ne po­žnje­še ni­šta do ne­ko­li­ko sta­blji­či­ca i stru­ko­va, a pri vr­šid­bi ni­šta ne ovr­ši­še, osim go­mi­li­ce ot­pa­da­ka. Gde ne­sta­de so, ni­su mo­gli da shva­te.

1936.

Preveo sa kašupskog Dušan Vladislav Pažđerski
Stručna pomoć u prevođenju: J. Treder
 

nazad