Eno bliznakinja!
– govorila bi raja
dok smo pičile ulicama
u najboljim krpicama;
sisurde kao čuke velike
istendovske. Niko nas razlikovao
nije,
osim kad bi jedna na farove stavila
prozore. Oh, London, London grad
taman za curu i njenu dvojnicu:
paradirati pa u crnoj mečki nagaziti
ka centru i klubu; penušavac
najbolji
na ledu. Garlandova peva! Strava!
Detinjstvo. Kao klinke živele
sa bakom – laka joj zemlja – žilave
ratnice za prava žena,
koja obori kraljevog konja Bolitaun
boja,
nokautom pred Krunom, za opšte
dobro.
Od tada nju prozvaše Topovsko zrno.
U šestoj godini sedele joj na krilu,
iz njenog džina udisale kleku;
slušale skaske o Emalinoj vojsci pre
i posle rata.
Dame dijamantske to behu,
ptice u borbi za pravo glasa, elita
prava.
I to nas žigosa zaveka, jer majka
izdahnu
na porođaju. Odmah smo znale šta nas
čeka:
borba za respekt u baru, na drumu –
napaljene pogledom pokositi,
dlakave klempe pretnjom ucvikati,
pa kolenom u jaja.
Kraljice dima! Lepotice s bala!
Imale viziju, prelazile milje,
pratile duhove prošle,
svaku rupu u gradu poznavale:
bircuze, gajbe, sporedne ulice,
crkve, mostove, metro stanice,
parkove, gandiozne hotele
gde Vida i Violeta, naši uzori,
behu lumpovale.
S Hangerfoldskog mosta gledale
svetla kako se nabacuju staroj
Temzi.
Da, grešile jesmo. Bile blage,
umesto čvrste; upregnule
par pogrešnih cura – dve se
veriše, treća se svake noći
iskradala
ne bi li nekom buzdovanu žena
postala.
Pravilo prvo: dečko za Božić
a ne za život celi.
Ali šljakale stalno i za našu
dvadeset prvu
otvorile klub, Razbijačice, na
Evering putu.
Pročulo se da se žene u nevolji mogu
obratiti
bliznakinjama, bez pitanja, radi
zaklona.
Uskoro stekosmo moć, kintu,
poverenje.
Prešle u centar, u fensi kraj, i
klub Jebozovke
ode u legende. Priznajemo, da, fakat
je –
zbog feminizma postasmo slavne,
bogate,
strašne, znale svakog sa estrade.
Pogledaj nas: u crno-belom perju
stojimo pored Tvigi i Lulu,
Džermejn, Brižit, Dasti i Joko,
Besi, Bebs,
Sendi, Dajane Dors. I zbog nas
London beše siguran grad.
Čitaj poštu: Drage bliznakinje,
to je bilo
dobro staro vreme, kad vi vladaste
ulicama.
Nije bilo pljačkanja starica
ni silovanja devojčica.
Čujemo vas!
Kad bejasmo na vrhuncu, zenitu
u najboljoj toaleti se šepurile po
klubu,
u ponoć bi Nensi zapevala mukte.
Na ulazu uvek komešanje, mi bismo
zastale,
namignule, klimnule, platile piće,
zapalile
cigare, svakog saslušale. To veče
u vazduhu – drhtavo, tužno,
električno pucketanje.
Ostavite nas ovde, u središtu
pažnje, jake,
na krovu sveta,
da nam Sinatra peva:
A sada pesma za bliznakinje,
ona otvori lepo grlo.
Ove cipele su za hodanje, i tako je
to.
jednog dana one će preći preko
tebe. Jeste li spremne, cipele?
Hajdemo...
Prevela s engleskog Milena Borić
