Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41.09–1 Jovanović V.
821.163.41’ Realizam

Ružica Jovanović

Vladimir Jovanović, pesnik realista
(1859–1899)

Pe­snik ko­ji je stva­rao u vre­me do­mi­na­ci­je re­a­li­stič­ke pri­po­vet­ke, a po ugle­du na svo­je ze­mlja­ke i knji­žev­ne uz­o­re, pre sve­ga La­zu La­za­re­vi­ća i Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća, Vla­di­mir Jo­va­no­vić ba­vi se re­a­li­stič­kom po­e­zi­jom. Ve­ći­na mo­ti­va nje­go­vih pe­sa­ma mo­že se upo­re­di­ti sa mo­ti­vi­ma pri­po­ve­da­ka na­ve­de­nih pi­sa­ca. Pi­sao je sa na­me­rom da sti­ho­vi­ma za­be­le­ži stvar­nost sre­di­ne u ko­joj je ži­veo i ra­dio kra­jem XIX ve­ka. Iz­bor te­ma i spo­sob­nost op­ser­va­ci­je sre­di­ne u ko­joj je ži­veo i ra­dio, kao i iz­u­ze­tan smi­sao za hu­mor či­ne nje­go­vo de­lo ra­zno­vr­snim i za­ni­mlji­vim, s tim što je on, na­ža­lost, za­bo­ra­vljen od stra­ne srp­ske knji­žev­ne isto­ri­je.

KLJUČNE REČI: realizam, stihovi, pripovetka, poređenje

U vre­me ka­da su ša­bač­ki pi­sci (dvo­ja­ko ša­bač­ki: po ro­đe­nju ili po iz­bo­ru te­me, a naj­če­šće oba kri­te­ri­ju­ma za­jed­no) ba­vi­li pro­znim stva­ra­njem, pre­te­žno pri­po­ve­da­njem, je­dan od njih ne­u­mor­no je pi­sao sti­ho­ve. Ti sti­ho­vi, stro­fe i pe­sme ima­li su slič­ne te­me i za­ključ­ke kao pri­po­ve­dač­ka pro­za, ali sa­že­ti­je, če­sto sa ma­njom ili ve­ćom do­zom hu­mo­ra i za ni­jan­su su­bjek­tiv­ni­je, sa pe­snič­kim za­ključ­kom na kra­ju. Naj­i­zra­zi­ti­ji re­a­li­sta u po­e­zi­ji, Šap­ča­nin Vla­di­mir Jo­va­no­vić (1859–1898), vi­še sti­ho­tvo­rac ne­go pe­snik, hteo je po vla­sti­tim re­či­ma, da u svo­jim sti­ho­vi­ma opi­še ono što se sva­ki dan vi­đa u onom ša­re­nom sve­tu... (De­re­tić, 1996. str. 334) U ne­ka­da­šnjem Ra­ba­džij­skom šo­ru, ro­dio se 27. mar­ta 1859. Vla­di­mir Jo­va­no­vić, sin ra­ba­dži­je Jo­va­na Mar­ko­vi­ća (zbog to­ga se u li­te­ra­tu­ri ne­gde sta­vlja M. kao sred­nje slo­vo – oče­vo pre­zi­me a ne­gde J – oče­vo ime). Otac tri go­di­ne po­sle Vla­di­mi­ro­vog ro­đe­nja umi­re (Ar­na­u­to­vić, 1910. str. 264) Iz oče­vog pr­vog bra­ka imao je bra­ta Di­mi­tri­ja Ču­ve­nog me­đu koc­ka­ri­ma i ke­sa­ro­ši­ma kao Mi­ta Lord (Ga­šić, 1929. str. 1) i se­stru Je­li­sa­ve­tu. So­lid­ne ma­te­ri­jal­ne pri­li­ke po­ro­di­ce, me­nja­ju se ka­da o ima­nju po­či­nju da vo­de bri­gu sta­ra­o­ci, pod či­jom bri­gom, na­ro­či­to stri­ca Ko­ste či­je sta­ra­nje o po­ro­di­ci po­koj­nog bra­ta Jo­va­no­vić po­mi­nje u pe­smi Rod. Po­što je ra­no ostao bez oca, maj­ka ga u pr­vi raz­red Osnov­ne ško­le upi­su­je pod svo­jim de­vo­jač­kim pre­zi­me­nom Jo­va­no­vić i ta­ko osta­je do kra­ja nje­go­vog ži­vo­ta.

Osnov­nu ško­lu i če­ti­ri raz­re­da gim­na­zi­je za­vr­šio je u Šap­cu 1873. go­di­ne. Ško­lo­va­nje na­sta­vlja u Be­o­gra­du, u do­mu po­li­ti­ča­ra, knji­žev­ni­ka i jav­nog rad­ni­ka Vla­di­mi­ra I. Jo­va­no­vi­ća, svog uja­ka. Već u sed­mom raz­re­du gim­na­zi­je po­lo­vi­nom 1876. po­sta­vljen je, uz uja­ko­vu po­moć, na me­sto prak­ti­kan­ta u Mi­ni­star­stvu fi­nan­si­ja. Maj­ka Bo­ži­ca se­li se u Be­o­grad 1880. i Vla­di­mir na­pu­šta uja­ko­vu ku­ću. Ma­tu­ri­rao je 1877. u Be­o­gra­du, gde upi­su­je Ve­li­ku ško­lu i stu­di­ra isto­ri­ju i fi­lo­zo­fi­ju. U Mi­ni­star­stvu pro­sve­te ra­di od 1880. do 1892. a po­tom u Dr­žav­noj štam­pa­ri­ji. Isto­vre­me­no je po­moć­nik ured­ni­ka Srp­skih no­vi­na. Ka­da je za­vr­šio stu­di­je 1882. iza­bran da, kao dr­žav­ni pi­to­mac, ide u Fran­cu­sku na dve go­di­ne, ne ko­ri­sti tu pri­li­ku, već osta­je u Be­o­gra­du. Pre­da­vač Ni­že gim­na­zi­je u Va­lje­vu po­sta­je 1883. gde se in­ten­ziv­no dru­ži sa knji­žev­ni­kom Lju­bo­mi­rom Ne­na­do­vi­ćem.

Još u vre­me stu­dent­skih da­na, Jo­va­no­vić je ak­ti­van u kul­tur­nom i dru­štve­nom ži­vo­tu. Pred­sed­nik Stu­dent­skog dru­štva Po­bra­tim­stvo po­sta­je 1881. Te iste go­di­ne, dru­štvo po­kre­će knji­žev­ni ča­so­pis Po­bra­tim­stvo, u ko­me je Jo­va­no­vić pr­vi sa­rad­nik i član Ure­đi­vač­kog od­bo­ra. U pr­vom bro­ju ob­ja­vlju­je osam pe­sa­ma. U pr­vom bro­ju ča­so­pi­sa Rad ta­ko­đe ob­ja­vlju­je pe­smu Ra­du, što uka­zu­je na nje­go­vu sko­lo­nost ka ne­koj vr­sti na­men­ske po­e­zi­je. Po­red že­lje za stva­ra­nje re­a­li­stič­nih sti­ho­va nje­go­vo stva­ra­la­štvo ima iz­ve­snu so­ci­jal­nu kom­po­nen­tu. Uti­caj ide­ja Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća ose­ćao se i ne­po­sred­no, u ori­gi­nal­nim de­li­ma srp­ske knji­žev­no­sti. Vla­di­mir Jo­va­no­vić je is­pe­vao so­ci­ja­li­stič­ke pe­sme Ra­du (1881) i Zi­dar­ska pe­sma, i u pred­go­vo­ru zbir­ci Iz sa­mač­kog ži­vo­ta (1890) iz­ja­šnja­vao se za re­a­li­zam u po­e­zi­ji... (Pa­la­ve­stra-Sker­lić, 1966. str. 103)

Na sop­stve­ni zah­tev, zbog ku­će u ša­bač­kom Ra­ba­dži­lu­ku, se­li se iz Va­lje­va u Ša­bac 1885. gde je po­sta­vljen za pre­da­va­ča u Gim­na­zi­ji. Uklju­čiv­ši se u dru­štve­ni i kul­tur­ni ži­vot Šap­ca, po­či­nje svoj naj­plo­do­no­sni­ji pe­ri­od knji­žev­nog stva­ra­nja. U ovo vre­me ostva­ru­je sa­rad­nju sa li­stom Stra­ži­lo­vo ko­ja tra­je sve do 1894. ka­da do­la­zi do fu­zi­je Ja­vo­ra i Stra­ži­lo­va, Gr­čić o to­me oba­ve­šta­va Jo­va­no­vi­ća, a kao od­go­vor do­bi­ja pe­smu U taj­no­sti i če­stit­ku: Če­sti­tam Vam sje­di­nje­nje sa Javorom. Da Bog da se celo Srpstvo sjedinilo (Grčić, 1906. str. 189) U novom listu u jednom od brojeva izlazi pesma Na Badnji dan, posvećena Janku Veselinoviću. U Javoru objavljuje i četrdeset prevoda pesama erdeljskih Cigana, objavljenih u Lajpcigu 1880.

Njegov rad u Šabačkom glasniku pominje se u biografiji Janka Veselinovića. Naime, Vladimir Jovanović je bio taj na čiju preporuku je objavljen rukopis Janka Veselinovića u tom listu Na prelu. Iz Šapca i dalje živo sarađuje sa mnogim časopisima: Letopisom, Bosanskom Vilom u kojoj je objavio Ašikov grob, pesmu o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih kojoj je Janko Veselinović posvetio istoimenu pripovetku.

Profesor je Šabačke gimnazije deset godina, a profesorski ispit položio je 1890. u Beogradu. Koristio je stihove u konverzaciji sa učenicima; Neka Ko­sta ću­ti da se na­stav­nik ne lju­ti re­či su ko­je je upu­tio Ko­sti Abra­še­vi­ću, ka­sni­je po­zna­tom pro­le­ter­skom pe­sni­ku. Go­di­ne 1895. ob­ja­vlju­je 47 pe­sa­ma u De­lu, pod za­jed­nič­kim na­zi­vom Po­ga­še­ne zve­zde i u Vo­ji­sla­vlje­voj spo­me­ni­ci 11 pe­sa­ma. Od pet pe­sa­ma ob­ja­vlje­nih u 1896. nje­go­voj po­sled­njoj go­di­ni ja­vlja­nja u štam­pi, tri su štam­pa­ne u zbir­ci Iz brač­nog ži­vo­ta 1895. ko­ja je je­di­na ob­ja­vlje­na zbir­ka za ži­vo­ta pe­sni­ka, u iz­da­nju Štam­pa­ri­je Sa­vi­ća kom­pa­ni­je iz Be­o­gra­da, ko­ji su od 1892. ne­ke od pe­sa­ma ob­ja­vlji­va­li u osam sve­za­ka pod istim na­zi­vom. Iz­la­že­nje po­e­zi­je u sve­šči­ca­ma, od­no­sno na­stav­ci­ma ne­ki su hva­li­li, ne­ki ku­di­li, ali je na kra­ju ob­ja­vlje­na ce­lo­kup­na zbir­ka. Ve­ći­na pe­sa­ma po­sve­će­na je, ka­ko im na­ziv i ka­že, zgo­da­ma i ne­zgo­da­ma iz brač­nog ži­vo­ta. U pe­smi Go­spo­din Do­bra, je­dan Šap­ča­nin se pre­po­znao i pe­snik je imao iz­ve­snih pro­ble­ma. Ko, da­bog­me, ovlaš pro­či­ta Go­spo­di­na Do­bru, do­ći će mu čak i nor­ma­lan, a Se­lja­ka će na pr­vi po­gled uvr­sti­ti u so­ci­jal­no-re­vo­lu­ci­o­nar­ne po­kli­če, no ko se ja­če i in­ten­ziv­ni­je udu­bi u njih, uvi­de­će, da je Vla­da M. Jo­va­no­vić te još ka­ko ple­me­ni­to shva­tio i onu mi­si­ju pe­sni­ka, ko­ja im dik­tu­je, da ži­go­šu­ći is­pra­vlja­ju... (Gr­čić, 1906. str. 188) Još od 1890. po­ma­lo se po­vla­či u krug bli­skih pri­ja­te­lja, tra­že­ći mir u stra­hu pred bo­le­šću na­sle­đe­noj od oca (ko­ji je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo u mo­men­tu du­šev­nog ra­stroj­stva), a mi­sle­ći da će pro­me­na sre­di­ne bi­ti od ko­ri­sti, 1. ok­to­bra 1895. pre­me­šten je u Be­o­grad, u Pr­vu be­o­grad­sku gim­na­zi­ju. Pen­zi­o­ni­san je 11. av­gu­sta 1898. jer je bo­lest ne­u­mit­no na­pre­do­va­la, i vi­še ni­je bio spo­so­ban za pre­da­va­nja.

Ne­ko­rekt­no bi bi­lo ne­po­me­nu­ti nje­gov pre­vo­di­lač­ki rad. Sa­vla­dav­ši ne­mač­ki i fran­cu­ski je­zik još u ško­li, po­čeo je da pre­vo­di ve­o­ma ra­no. Još 1889. u Šap­cu je ob­ja­vio 155 pe­sa­ma stra­nih pe­sni­ka pod na­zi­vom Le­pe tu­đin­ke. Dru­ga zbir­ka pre­vo­da S Fran­cu­skog Par­na­sa po­ja­vi­la se 1893. kao če­tr­na­e­sta knji­ga Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge uz po­hva­lu što upo­zna­je do­ma­će či­ta­o­ce sa pe­sma­ma stra­nih pe­sni­ka. Pe­sni­ci Jo­va­no­vi­će­vog vre­me­na pre­vo­di­li su pe­sme ko­je su mo­gle da po­u­če, da is­pra­vlja­ju ma­ne dru­štva i po­je­din­ca. Od svih stra­nih pe­sni­ka, nje­mu je naj­vi­še od­go­va­rao Ber­na­že – zbog svo­je sa­ti­rič­no­sti i če­ste upo­tre­be re­fre­na.

Ka­ko u pre­vo­đe­nju ta­ko i u sop­stve­nim pe­snič­kim tvo­re­vi­na­ma, bio je na­klo­njen ak­tu­el­nim dru­štve­nim te­ma­ma, u ko­je je znao utka­ti hu­mo­ri­stič­ku i sa­ti­rič­nu cr­tu, što ga je, za ži­vo­ta či­ni­lo omi­lje­nim omla­din­skim pe­sni­kom. I te­mom i iz­ra­zom bio je bli­zak naj­ši­roj či­ta­lač­koj pu­bli­ci, bez ika­kve že­lje za iz­ve­šta­če­no­šću, uz­vi­še­no­šću, ne­ra­zu­mlji­vo­šću. Vla­da srp­ski mi­sli i ose­ća, pa u pro­sto, ali srp­sko ru­ho i obla­či svo­je pe­snič­ke pro­iz­vo­de... (Ma­toš, 1896. str. 10) Na­pro­tiv On ho­će da bu­de ja­san, ra­zu­mljiv, pri­stu­pa­čan sva­kom. (Ži­va­no­vić, 1906. str. 16) U nje­go­voj po­e­zi­ji sme­nju­ju se op­ti­mi­zam i pe­si­mi­zam, ali pe­si­mi­zam pre­o­vla­da­va. Sam Vla­di­mir Jo­va­no­vić o to­me ka­že u pi­smu Mi­la­nu Sa­vi­ću: Ti si pr­vi za­pa­zio da ja naj­ra­di­je bi­ram gra­đu iz sve­ta tu­ge. Ta­ko je pri­zna­jem. Ja sam pe­si­mi­sta. Pri­li­ke su me ta­kvim na­či­ni­le. No ima tre­nu­ta­ka, u ko­jim pe­sme, po­red sve re­zig­na­ci­je, po­sta­ju iz­raz ne­ke la­tent­ne ku­ra­ži, pa po­ne­kad pre­la­zi čak i u sfe­ru op­ti­mi­zma. Ta­ki su tre­nut­ci kod me­ne ret­ki, ali ipak, ima ih...

Ko­li­ko sam pe­si­mi­sta, to­li­ko bih vo­leo da kod nas op­ti­mi­zam, ili bar hra­bre­nje uzme ma­ha, oso­bi­to u ovim pri­li­ka­ma u ko­ji­ma ži­vi­mo.

Da sam ka­kav bo­gat čo­vek, ja bih sva­ke go­di­ne ras­pi­si­vao na­gra­de za op­ti­mi­stič­ke i slo­bo­do­um­ne pe­sme. (Jo­va­no­vić, IAPO 179) Ži­vot­ni put pi­sa­ca re­a­li­zma, pre­to­čio je u pri­po­vet­ku u sti­hu Re­a­li­sta. Is­pri­čan ži­vot­ni put (Gim­na­zi­ja, Ve­li­ka ško­la, ino­stra­ne stu­di­je, po­vra­tak, dr­žav­na slu­žba, uče­šće u kul­tur­nim zbi­va­nji­ma, pi­sa­nje, pre­vo­đe­nje, sla­bo zdra­vlje, po­ro­dič­ni ži­vot... ) sko­ro kao for­mu­la ži­vo­ta lju­di svo­ga vre­me­na, srp­skih pi­sa­ca kra­ja XIX ve­ka.

Po­če­tak du­šev­nog od­u­mi­ra­nja Jo­va­no­vi­ća kao čo­ve­ka, de­ša­va se u vre­me ka­da je on pri­znat pe­snik i hva­ljen čo­vek. Ni­je se ože­nio svo­jom si­ro­tan­kom ko­ju je vo­leo, i osta­je da pret­po­sta­vlja­mo da ni­ka­kav spolj­ni sjaj ni­je mo­gao spre­či­ti ši­re­nje pu­ko­ti­ne u du­hu, iza­zva­ne što na­sled­nim fak­to­rom, što ne­sreć­nim lič­nim ži­vo­tom.

Bo­ra­vak u Šap­cu, za grad, po­red to­ga što je ugled­ni pe­snik i pro­mo­ter svo­je sre­di­ne, ko­joj se ni­je li­bio pod­smeh­nu­ti sa vi­si­na pe­snič­ke slo­bo­de, imao je ve­li­ki zna­čaj jer se sma­tra da je upra­vo on bio po­kre­tač Ša­bač­kog gla­sni­ka či­ji je pr­vi broj iza­šao 1883. pr­vog ja­nu­a­ra. Iz­gle­da da je bio ini­ci­ja­tor da se kre­nu lo­kal­ne no­vi­ne Ša­bač­ki gla­snik a tač­no je da je on bio glav­ni sa­ve­to­da­vac iz­da­va­ču, štam­pa­ru i ured­ni­ku An­dri­ji Sla­vu­ju, bla­gaj­ni­ku Ša­bač­ke op­šti­ne i je­dan od nje­go­vih sa­rad­ni­ka. (Ar­na­u­to­vić, 1910. str. 14).

Sam Vla­di­mir Jo­va­no­vić, od po­čet­ka knji­žev­nog be­le­že­nja 1878. u li­stu Star­ma­li, ob­ja­vlju­ju­ći u sko­ro svim ča­so­pi­si­ma svog vre­me­na, je­dan je od naj­plo­do­no­sni­jih srp­skih pe­sni­ka. Kao dru­štve­no pri­zna­nje, do­bio je Or­den sve­tog Sa­ve V re­da. Umro je u Šap­cu 1. av­gu­sta 1899. u če­tr­de­se­toj go­di­ni ži­vo­ta. Po­sto­je dve ver­zi­je o sa­hra­ni Vla­di­mi­ra Jo­va­no­vi­ća na Do­njo­šor­skom gro­blju u Šap­cu. Pr­vi gla­si: Da se po­me­ne da mu je po­greb bio vr­lo ja­dan. On ko­ji je svu ple­me­ni­tu ener­gi­ju svog ži­vo­ta stro­šio u slu­žbi svom na­ro­du, to­li­ko­go­di­šnji pro­fe­sor, ro­đe­ni Šap­ča­nin... Sa­hra­njen je bed­no, si­ro­tinj­ski, kao pa­ri­ja ka­kav. (Sker­lić, 1964. Zve­zda). Je­re­mi­ja Ži­va­no­vić pi­še dru­ga­či­je: Dru­gog av­gu­sta bio je po­greb. Sle­glo se sve što je ose­ća­lo ko­li­ki je to gu­bi­tak, či­no­dej­stvu­je epi­skop sa mno­go­broj­nim sve­šten­stvom, za­stu­plje­ne mno­ge kor­po­ra­ci­je ... (Ži­va­no­vić, 1910. str. 203)

Isti­na je naj­če­šće ne­gde na sre­di­ni. Ve­li­ki čo­vek po shva­ta­nji­ma, obi­čan, čak ne­sre­ćan u ži­vo­tu. Če­sto ta­ko bi­va.

On ni­je bio po­e­ta, bio je sti­ho­tvo­rac. Svo­je vi­đe­nje sva­ko­dne­vi­ce za­pi­sao je u sti­ho­vi­ma. Iz­bor mo­ti­va i iz­vor in­spi­ra­ci­je bi­li su mu sko­ro ne­is­crp­ni. Sko­ro sva­ki seg­ment ži­vo­ta i ra­da obič­nog čo­ve­ka gra­đan­ske kla­se (mi­sli se i na mu­škar­ce i na že­ne) ove­ko­ve­čio je sti­ho­vi­ma. U svo­jim pe­sma­ma prost, otvo­ren, ne­iz­ve­šta­čen, pe­va, la­ko, teč­no. Kod nje­ga ne­ma za­mr­še­no­sti i ne­ja­sno­sti. Nje­gov prost na­čin iz­la­ga­nja ta­man se le­po sla­že sa pro­stim na­rod­nim iz­la­ga­njem. On ho­će da bu­de ja­san, ra­zu­mljiv, pri­stu­pa­čan sva­kom. (Ži­va­no­vić, 1910. str. 16) Ovo mi­šlje­nje pot­kre­plju­ju na­slo­vi nje­go­vih pe­sa­ma: U bo­gat­stvu, Do­bro­tvor, Kal­fa Ne­nad, Pro­fe­sor­ka, Maj­kin sa­vet, Pa­stor­ka, Na bad­nji dan, Provodadžija, Mla­den­ci, Zi­dar­ska pe­sma, Do­bar kroj­dži­ja, Mi­raz, Ne­rot­ki­nja... sko­ro sve što či­ni ži­vot u raz­li­či­tim do­bi­ma. Vla­di­mir Jo­va­no­vić je znao, da naj­ši­ri krug či­ta­la­ca vo­li i raz­u­me u knji­žev­no­sti ono što vo­li i raz­u­me u ži­vo­tu. Isto kao i pri­po­vet­ka, ro­man ili dra­ma, sti­ho­vi na­ni­za­ni u pe­smu mo­gu iz­ra­zi­ti, pre­tre­sti i opi­sa­ti ono što se u ži­vo­tu do­ga­đa i ose­ća, i ta­ko po­sta­ti bli­ski naj­ši­rem či­ta­la­štvu. Re­a­li­stič­ko gle­di­šte ko­je je pre­vla­da­lo u vre­me stva­ra­nja Vla­di­mi­ra Jo­va­no­vi­ća, is­klju­či­va­lo je ide­a­li­zam. Tra­ži­la se stvar­nost, ne­u­lep­ša­na. Na­rav­no, ni pri­po­ve­da­či ni pe­sni­ci ni­su ni­ka­da pot­pu­no objek­tiv­ni, ali su to­me te­ži­li. Pe­snik je, vo­đen tom at­mos­fe­rom u knji­žev­nom stva­ra­nju, spa­jao svo­je lir­ske cr­ti­ce iz stvar­nog ži­vo­ta. To ni­je fo­to­gra­fi­ja, pri­sut­na je lič­na Jo­va­no­vi­će­va no­ta, naj­če­šće hu­mor i sa­ti­ra, ne­ka­da bla­ži, ne­ka­da oštri­ji, pre­ma ne­koj ne­ga­tiv­noj dru­štve­noj po­ja­vi. Iz­gle­da da je u na­še do­ba, u po­e­zi­ji kao u sli­kar­stvu, naj­zgod­ni­je za­u­zi­ma­ti re­a­li­stič­ko gle­di­šte, ko­ji sva­ki dan do­bi­ja sve vi­še bra­ni­la­ca i za­stup­ni­ka.

Po­vo­de­ći se po tom gle­di­štu, ja se oslo­bo­dih i pu­stih ovoj je­dan deo svo­jih, ma­hom, lir­skih cr­ti­ca iz stvar­nog ži­vo­ta. (Jo­va­no­vić, 1890, str. 4)

Sti­ho­vi­ma iz­ne­te či­nje­ni­ce i pe­sni­ko­va tvr­đe­nja, bi­će po­re­đe­na sa pri­po­vet­ka­ma Mi­lo­ra­da Po­po­vi­ća Šap­ča­ni­na, La­ze La­za­re­vi­ća, Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća, Ili­je Vu­ki­će­vi­ća i Mi­ha­i­la Sre­te­no­vi­ća, ko­je za te­mu ima­ju ži­vot u Šap­cu i oko­li­ni u po­sled­njim de­ce­ni­ja­ma XIX ve­ka. Ka­ko isti mo­ti­vi, uze­ti iz sva­ko­dne­vi­ce jed­nog gra­da zvu­če u sti­ho­vi­ma?

Pe­sma Pro­vo­da­dži­ja da­je sli­ku de­voj­ke ka­kvu sre­će­mo kod Mi­ha­i­la Sre­te­no­vi­ća (Ra­de­ti­ća Ma­ra, Si­no­vac), de­voj­ka je vred­na, i od­go­va­ra ide­a­lu de­voj­ke.

Sama radi, sama kroji,
Sama šije, sama pere –
Njenom trudu nema kraja
Njenom trudu nema mere (Jovanović, 1895. str. 17)

Ova­kvi ide­a­li u li­ku vred­ne de­voj­ke, ni­su bi­li stra­ni ni osta­lim pri­pov­da­či­ma (La­za­re­vić, On zna sve, Ve­tar). Sam na­ziv pe­sme Pro­vo­da­dži­ja osta­vlja mo­guć­nost iz­ve­sne iro­ni­je u Jo­va­no­vi­će­vim sti­ho­vi­ma. La­za­re­vić se obi­ča­jem pro­vo­da­dži­sa­nja ba­vi u pri­po­ve­ci Sto­jan i Ilin­ka. Jo­va­no­vić go­vo­ri sa bla­gom iro­ni­jom, ali ne pre­ma pro­vo­da­dži­ji i pre­po­ru­ka­ma ko­je pre­no­si iz­me­đu za­in­te­re­so­va­nih stra­na, već pre­ma tom mo­de­lu, u ko­me se tra­ži po­sred­nik. U ne­kim dru­gim pe­sma­ma, na pri­mer De­voj­ka za uda­ju, kri­ti­ku­je se obi­čaj da ro­di­te­lji bi­ra­ju si­no­vi­ma i ćer­ka­ma brač­ne part­ne­re:

Dovela je majka ćerku
A ženio otac sina
Birali su roditelji
Sve beše po njinoj želji (Jovanović, 1895. str. 358)

Bi­ra­nje sna­he tek po­što se ro­di­te­lji slo­že sre­će­mo kod La­za­re­vi­ća (Na bu­na­ru, U do­bri čas haj­du­ci). Kod Sre­te­no­vi­ća na­la­zi­mo ot­por iz­bo­ru ko­ji je na­pra­vio mo­mak (Si­no­vac, Ra­de­ti­ća Ma­ra). Stav da de­voj­ka tre­ba sa­ma iza­be­re brač­nog dru­ga iz­lo­žio je Sre­te­no­vić, ta­ko­đe u Ra­de­ti­ća Ma­ri, ka­da se njen stric i otac do­go­va­ra­ju da njoj pre­pu­ste iz­bor, da ona bi­ra po svom sr­cu, da bu­de sreć­na. Ovaj stav iz­ra­ža­va i Jo­va­no­vić u na­ve­de­noj pe­smi, kad go­vo­ri da su sa­da vre­me­na dru­ga­či­ja, da mla­da oso­ba sa­ma pra­vi iz­bor:

Sad ja samo sreću tražim
I niko mi to ne brani –
Nije ovo staro doba
Nisu ovo stari dani. (Jovanović, 1895. str. 358)

Ma­nje ili vi­še, ma ko­li­ko se pa­tri­ja­hal­no shva­ta­nje ve­zi­va­lo za bespo­go­vor­no po­ko­ra­va­nje že­lji sta­ri­jih, ma­lo ko­ji re­a­li­sta se ni­je to­me su­prot­sta­vljao, da­ju­ći pred­nost emo­ci­ja­ma. Sko­ro da ne­ma pri­po­vet­ke u ko­joj iskre­na lju­bav ni­je po­be­di­la za­sta­re­la shva­ta­nja. Kod La­za­re­vi­ća (U do­bar čas haj­du­ci, Vuč­ko), kod Ve­se­li­no­vi­ća (Na pre­lu), kod Sre­te­no­vi­ća (Si­no­vac). Slič­no nji­ma, Vla­di­mir Jo­va­no­vić ve­ru­je u iz­bor sr­ca. I ja eto tra­žim dru­ga.

I ja eto tražim druga
Sa kojim ću sretna biti
S kojim neću za života
Samo gorke suze liti. (Jovanović, 1895. str. 259)

A u tome dobu treba
Podnositi muke dosta
Treba kćeri ugostiti
Sebe, muža pa i gosta!
Pa i deca, ako Bog da,
Neće sama ništa znati
I ona će sve od tebe
Izgledati, zahtevati. (Jovanović, 1895. str. 308)

Naj­sli­ko­vi­ti­ji pri­kaz sa­ve­to­va­nja de­vo­ja­ka, što kroz re­tro­spek­ci­ju svog ži­vo­ta, što kroz di­rekt­no upu­ći­va­nje de­vo­ja­ka da tre­ba da bu­du vred­ne dao je Jan­ko Ve­se­li­no­vić u pri­po­ve­ci Na pre­lu. Ka­da do ven­ča­nja do­đe, ne­iz­be­žni su sva­to­vi, baš kao u isto­i­me­noj pe­smi:

Eno... svati već sa kola slaze;
Eno... neki već u dvor ulaze
Eno... kuma, eno... kuma Nate;
Eno... njega i devera i Nate!
Sad će samnom u karuce sesti
Pa me kući budućoj odvesti. (Jovanović, 1895. str. 23)

Svad­be­ni obi­ča­ji, po­što­va­nje ku­ma, de­ve­ra, neo­bra­ća­nje mu­žu ime­nom... već smo sre­ta­li u pri­po­vet­ka­ma u ko­ji­ma se opi­su­je se­o­ski obi­čaj (Na pre­lu, od Ve­se­li­no­vi­ća,) ali i u grad­skoj sre­di­ni gde Ilin­ka (On zna sve) za mu­ža uvek ka­že On a de­ve­ra Vuč­ka neo­bič­no po­štu­je.

Da kao čo­vek i pe­snik ni­je ide­a­li­zo­vao ži­vot, uoča­va se u pe­sma­ma ko­je za te­mu ima­ju ra­zno­ra­zne pre­pre­ke sre­ći i har­mo­ni­ji. (Ne­rot­ki­nja, Koc­kar, Uči­telj, Ga­zda­ri­ca Je­ca, Go­spo­din Do­bra...) Pro­ble­me ne­ma­nja po­tom­stva sre­će­mo kod Sre­te­no­vi­ća (Ra­de­ti­ća Ma­ra), gde nje­ni stric i stri­na vo­le Ma­ru kao svo­je de­te jer ne­ma­ju ro­đe­no, ili gde či­ča ga­ji si­nov­ca, ko­ji mu je za­me­nio po­tom­stvo (Si­no­vac), a kod La­za­re­vi­ća u Škol­skoj iko­ni pop i po­pa­di­ja gle­da­ju se­o­sku de­cu kao svo­ju, jer su Ma­ri­ju do­bi­li kao Bož­ji bla­go­slov tek u ka­snim go­di­na­ma. Pat­nju že­ne ne­rot­ki­nje opi­su­je i Jo­va­no­vić:

Kada vidim druge, kako decu gaje,
Ja samo pustim teške uzdisaje.
Često sam ljuta i na samog Boga,
Što nemam dece ni poroda svoga. (Jovanović, 1895. str. 128)

Ne­pri­me­re­nu na­rav že­ne, ko­ja do­vo­di do to­ga da brač­na za­jed­ni­ca ne op­sta­ne (u to­me su se svi slo­ži­li) kao te­mu bi­rao je Ili­ja Vu­ki­će­vić (Pod ba­gre­mom). Raz­vod ina­če ni­je čest mo­tiv u pri­po­vet­ka­ma. A da je ipak do­la­zi­lo do raz­vo­da, ka­že Jo­va­no­vić u sti­ho­vi­ma pe­sme Ga­zda­ri­ca Je­ca. Vu­ki­će­vi­će­va po­me­nu­ta pri­po­vet­ka na isto­ve­tan na­čin go­vo­ri o si­tu­a­ci­ji u po­ro­di­ci ga­zda Mi­le­te. U sti­ho­vi­ma to iz­gle­da ova­ko.

Oh, možda bih bio ženjen sada
Da se tuđih ne nagledah jada
Da ne vidoh nesreću i voje
Svoga gazde, dućanxije Gaje...
... On samuje bedno i kukavno
A ona ga ostavila davno. (Jovanović, 1895. str. 166)

Ne­ver­stvo mu­ža, za ko­je uglav­nom ni­je kriv sam muž, već iza­zov u vi­du ne­mo­ral­ne kom­ši­ni­ce, ko­ju je kao pri­mer zla ko­je po­šte­nog čo­ve­ka i do­ma­ći­na od­vo­di od kuć­nog pra­ga pri­ka­zao je Ili­ja Vu­ki­će­vić u pri­po­ve­ci No­va ku­ća. Jo­va­no­vić na sli­čan na­čin brač­nom ne­ver­stvu tra­ži uzrok u po­ja­vi uči­te­lji­ce u do­bro­sto­je­ćoj po­ro­di­ci.

Kako uzeh učiteljku
Da mi sitnu decu uči,
Od tog doba kleti čovek
Samo gleda da me muči
Ne poznajem svoga Veljka
Kako dođe učiteljka. (Jovanović, 1895. str. 172)

Lik maj­ke ko­ja zbog de­ce to­le­ri­še ne­ver­stvo u Vu­ki­će­vi­će­voj No­voj ku­ći, sko­ro iden­tič­no sre­će­mo u po­e­zi­ji Vla­di­mi­ra Jo­va­no­vi­ća u Ele­gi­ji po­šte­ne že­ne.

Po svu noć ga na večeru čekam,
Al’ ga retko mogu da dočekam.
Sto se zaman, postavlja i sprema
Nikako ga svojoj kući nema.
I kad dođe, slabo večerava –
Već jednako nešto zamerava. (Jovanović, 1895. str. 187)

Jo­va­no­vić je, pre­ma za­pi­si­ma hro­ni­ča­ra, imao iz­ve­snih pro­ble­ma zbog pe­sa­ma sa te­mom ne­ver­stva. Jo­va­no­vi­će­va pe­sma Go­spo­din Do­bra, ob­ja­vlje­na je u 29 bro­ju Stra­ži­lo­va za 1888. go­di­nu. (Opa­čić-Le­kić, 1985. str. 118) Pe­sma je U svo­je vre­me na­pra­vi­lo ne­ma­lu sen­za­ci­ju i u na­šim ov­de knji­žev­nim i či­ta­lač­kim kru­go­vi­ma. (Gr­čić, 1906 str. 188)

Pret­nju brač­noj sre­ći, ko­ju či­ta­o­ci upo­zna­ju u Laza­re­vi­će­voj pri­po­ve­ci Pr­vi put s ocem na ju­tre­nje, kao te­mu ni­je za­o­bi­šao ni Jo­va­no­vić, i uka­zu­je da Mi­tar ni­je bio usa­mljen pri­mer.

Mišljah, gde li je? Gde biti može
Dok on pred zoru nenadano dođe,
Pa kako uđe, ormanu priđe,
I uze novce, pa odmah pođe... (Jovanović, 1895. str. 154)

Na­rav koc­ka­ra sko­ro je iden­tič­na pre­koj na­ra­vi La­za­re­vi­će­vog Mi­tra:

Ništa mu ne sme čovek da rekne!
Ako što reknem, on tako skoči,
I odmah na me ljutito drekne –
Odmah mi jadnoj hoće za oči! (Jovanović, 1985. str. 154)

Si­tu­a­ci­ja u ko­joj se na­šla že­na u pri­po­ve­ci Pr­vi put s ocem na ju­tre­nje i u pe­smi Koc­kar, pred­sta­vlja­ju, mo­žda, naj­ve­ću slič­nost pri­ka­za ka­rak­te­ra i že­ne i mu­škar­ca u re­a­li­stič­koj pri­po­ve­ci i lir­skoj cr­ti­ci iz stvar­nog ži­vo­ta, ka­kve je pi­sao Vla­di­mir Jo­va­no­vić. Slič­nost La­za­re­vi­će­vih pri­po­ve­da­ka i Jo­va­no­vi­će­vih sti­ho­va uoči­la je knji­žev­na kri­ti­ka. Maj­ka u Šva­bi­ci i Ve­tru pod­se­ća na ju­na­ki­nju pe­sme La­za­re­vi­će­vog ze­mlja­ka, pe­sni­ka Vla­di­mi­ra Jo­va­no­vi­ća, ko­ji je ope­vao svo­ju zlu sud­bi­nu u pe­smi Ma­te­ri­na žr­tva. (Sker­lić, 1964. str. 86)

Ni­su sa­mo brak i ne­da­će brač­nog ži­vo­ta bi­le Jo­va­no­vi­će­va te­ma. Ba­vio se, u sti­ho­vi­ma, ži­vo­tom kal­fe, si­ro­ma­štvom i ve­o­ma ma­lo se­lom, što je ra­zu­mlji­vo jer sa se­o­skom sre­di­nom, osim so­li­dar­no­sti i že­lje da se­ljak bo­lje ži­vi i sa­o­se­ća­nja zbog nje­go­vog te­škog ži­vo­ta, ni­je imao do­di­ra, što je bi­o­graf­ska slič­nost iz­me­đu Jo­va­no­vi­ća i La­za­re­vi­ća. Jed­na od bi­o­graf­skih, za raz­li­ku od osta­lih mo­ti­va nje­go­vog pe­sni­štva ko­ji su na ne­ki na­čin, stal­no me­sto, je­ste tu­tor­stvo. Ve­se­li­no­vić u pri­po­ve­ci Ma­li Sto­jan pri­ka­zu­je bez­o­se­ćaj­nost tu­to­ra (sta­ra­o­ca nad ima­njem ako se de­si da umre do­ma­ćin), a Jo­va­no­vić to pri­ka­zu­je u pe­smi Rod.

Imao sam jednog strica,
Staralac mi, nekad bio,
Al me nije pomagao,
Nego me je zacrnio...
...
Hvala, hvala čika – Kosta
Ja propatih s’ tebe dosta. (Jovanović, 1985. str. 303)

Ve­li­ka je slič­nost iz­me­đu auto­bi­o­graf­skog mo­ti­va o sta­ra­nju stri­ca Ko­ste o po­ro­di­ci pe­sni­ka i sud­bi­ne ma­log Sto­ja­na iz Ve­se­li­no­vi­će­ve pri­po­vet­ke.

Ži­vot kal­fe, ko­ji u pro­zi sre­će­mo kod La­za­re­vi­ća (Vuč­ko, On zna sve) Jo­va­no­vić opi­su­je u pe­smi Kal­fa. Na­zi­vi nje­go­vih pe­sa­ma di­rekt­no su upu­ći­va­li na glav­ni mo­tiv pe­sme:

On sa svetom u dućanu ugovara i pazari
On zna dobro čega ima i gde stoje koje stvari;
On i cenu svemu znade, pa se cenka pa se godi –
On mi sada i o radnji i dućanu račun vodi (Jovanović, 1895. str. 244)

Od­nos pri­po­vet­ke i Jo­va­no­vi­će­ve pri­po­vet­ke u sti­hu in­te­re­san­tan je za po­re­đe­nje. Slič­ni ili pot­pu­no isti mo­ti­vi ob­ra­đe­ni su u pro­znom stva­ra­la­štvu i u sti­ho­vi­ma. Jo­va­no­vić je imao čak te­ži za­da­tak da sa­že­ti­je, vo­de­ći ra­ču­na o ri­mi, is­pri­ča do­ga­đa­je iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta svo­jih su­gra­đa­na.

Se­lo ni­je če­sta Jo­va­no­vi­će­va te­ma, sem ka­da di­že glas pro­tiv ne­prav­de što onaj ko­ji naj­po­šte­ni­je ra­di naj­te­že ži­vi. Idi­lič­noj sli­ci (sko­ro uvek) pri­po­ve­da­ča, na iz­ve­stan na­čin se su­pro­sta­vlja Jo­va­no­vi­će­va pe­sma Se­ljak. U ovoj pe­smi, oštar pro­test pe­sni­ka srod­ni­ji je Gli­ši­će­voj osu­di svih i sve­ga što ugro­ža­va se­o­sko po­šte­no sta­nov­ni­štvo. Ipak mo­tiv ze­le­na­štva mo­že se upo­re­di­ti sa Ve­se­li­no­vi­će­vim i Sre­te­no­vi­će­vim shva­ta­njem ne­ga­tiv­nih li­ko­va i ko­ri­sto­lju­bi­vih lju­di.
 

VLADIMIR JOVANOVIĆ

BIBLIOGRAFIJA PRVIH IZDANJA

LITERATURA

SUMMARY

Ružica Jovanović

VLADIMIR JOVANOVIĆ, REALISTIC POET

The flaws, cha­rac­ters, vi­r­tu­es and we­ak­nes­ses of the ur­ban so­ci­ety of the end of XIX cen­tury all fo­und its pla­ce in his ve­r­ses. The ac­cu­racy of that pic­tu­re and the ex­tent of tru­e­ness to li­fe in de­pic­tion of Sa­bac re­a­lity of that ti­me bring the po­et Vla­di­mir Jo­va­no­vić to a po­si­tion equ­al with his fel­low con­trymen story wri­ters.

In the year 1895 he pu­blis­hes 47 po­ems in De­lo (Opus), un­der the com­mon ti­tle Po­ga­še­ne zve­zde (Ex­tin­gu­is­hed Stars) and 11 po­ems in Vo­ji­sla­vlje­va spo­me­ni­ca (Vo­ji­slav’s Me­mo­rial). Out of fi­ve of his po­ems pu­blis­hed in 1896, the last year of his ap­pe­a­ring in print, three we­re prin­ted wit­hin the col­lec­tion Iz brač­nog ži­vo­ta (From Ma­r­ried Li­fe) in 1895. Ha­ving ma­ste­red the Ge­r­man and French lan­gu­a­ges al­ready in his scho­ol­days, it was very early in his ti­me that he star­ted to tran­sla­te. It was al­ready in 1889, in Ša­bac, that he pu­blis­hed 155 po­ems of fo­re­ign po­ets un­der the ti­tle Le­pe tu­đin­ke (Be­a­u­ti­ful Fo­re­ign Wo­men). Anot­her col­lec­tion of tran­sla­ti­ons, S Fran­cu­skog Pa­r­na­sa (From the French Pa­r­nas­sus), ap­pe­a­red in 1893 as the fo­ur­te­enth bo­ok of Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga (Se­r­bian Li­te­rary As­so­ci­a­tion), whe­re he was pra­i­sed for in­tro­du­cing fo­re­ign po­ets’ po­ems to do­me­stic re­a­ders.

The re­a­li­stic vi­ew­po­int that pre­va­i­led at the ti­me of Vla­di­mir Jo­va­no­vić’s wo­rk ex­clu­ded ide­a­lism. What was so­ught was plain, non-be­a­u­ti­fied re­a­lity. Na­tu­rally, ne­it­her the story wri­ters nor po­ets are ever en­ti­rely ob­jec­ti­ve, but that was what they stri­ved for. A po­et wo­uld, led by such at­mosp­he­re, blend lyric sketches from real li­fe in his li­te­rary wo­rk. It is not a true snaps­hot eit­her as Jo­va­no­vić’s pe­r­so­nal to­ne, mostly hu­mo­ur and sa­ti­re, so­me­ti­mes mil­der and ot­her ti­mes mo­re ha­rsh de­pen­dant on the ne­ga­ti­ve so­cial oc­cur­ren­ce, is pre­sent.

He was a cre­a­tor of ve­r­ses rat­her than a wri­ter of po­ems. He wro­te down his pe­r­cep­tion of everyday li­fe in ve­r­ses. His mo­tifs and so­ur­ces of in­spi­ra­tion we­re al­most inex­ha­u­sti­ble. By his ve­r­ses, he de­pic­ted al­most every seg­ment of li­fe and wo­rk of the or­di­nary ur­ban mid­dle-class pe­r­son, man or wo­man.

nazad