O knjigama

Danica Andrejević

PROKLETIJE, UVEK

(Golub Jašović: U senci Prokletija, Vranje – Kraljevo, 2009)

Zbir­ka pe­sa­ma Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća „U sen­ci Pro­kle­ti­ja“ no­si jak ko­sov­sko-me­to­hij­ski sen­zi­bi­li­tet za­vi­čaj­nog od­re­di­šta i nje­go­vih eg­zi­sten­ci­jal­nih i esen­ci­jal­nih zna­ko­va. Autor ide ši­re od pro­stor­nih idi­o­ma, hro­no­top­skih ozna­ka i ge­o­po­e­tič­kih uslov­lje­no­sti i ve­zu­je se za is­toč­ni­ke srp­ske du­hov­no­sti i pra­vo­slav­nu ru­sku tra­di­ci­ju i je­zik, o če­mu sve­do­či i dvo­lin­gvi­stič­ki od­nos sva­ke štam­pa­ne pe­sme.

Go­to­vo da ne­ma sa­vre­me­nog ko­sov­skog pe­sni­ka ko­ji se ni­je oda­zvao na bli­sku, no­vo­mit­sku si­tu­a­ci­ju stra­da­nja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Upr­kos broj­no­sti pe­sa­ma po­sve­će­nih Ko­so­vu u sa­vre­me­noj srp­skoj po­e­zi­ji uop­šte, ovom te­mat­sko-idej­nom fe­no­me­nu, pri­rod­no, naj­o­da­ni­ji su do­mi­cil­ni pe­sni­ci. Sva­ko od njih, po me­ri svog ta­len­ta, useb­no i sud­bo­no­sno iz­ra­ža­va in­tu­i­tiv­no raz­u­me­va­nje su­šti­ne mi­ta o Ko­so­vu. Taj mit oni naj­bo­lji uglav­nom ne ko­ri­ste u apo­lo­get­skom is­ti­ca­nju nje­go­ve bez­u­slov­no­sti, kao mit o mi­tu, već u lir­skoj tran­sfor­ma­ci­ji ko­ja ar­he­ti­pu da­je in­di­vi­du­al­ni, stva­ra­lač­ki ka­rak­ter. Ta­kva po­et­ska autor­ska me­ta­mor­fo­za je su­šti­na lir­skog kri­tič­kog an­ga­žma­na sa­vre­me­nih pe­sni­ka Ko­so­va i Me­to­hi­je.

To­mas Sterns Eli­ot je go­vo­rio o po­e­zi­ji kao naj­na­ci­o­nal­ni­joj umet­no­sti, Sti­ven Grim­balt o no­vom isto­ri­zmu i kul­tur­nom pa­tri­o­ti­zmu, a Jir­gen Ha­ber­mas od­re­đu­je pa­tri­ot­ski mo­der­ni­tet kao je­dan od vi­do­va osa­vre­me­nja­va­nja te­ma iz do­me­na ko­lek­tiv­ne sve­sti. To no­vo ak­ti­vi­ra­nje tra­di­ci­je u lir­skom dis­kur­su pred­sta­vlja te­me iz sa­bor­nog umlja, gen­ske me­mo­ri­je i ba­zič­ne isti­ne kao no­vi umet­nič­ki stav pre­ma nji­ma, pri če­mu autor pra­vi i no­vi este­ti­zo­va­ni po­re­dak te tra­di­ci­je. Srp­ski in­te­lek­tu­al­ci Isi­do­ra Se­ku­lić u tek­stu „Vi­dov­dan­ska ide­ja“ iz 1911. go­di­ne i Zo­ran Mi­šić u tek­stu „Šta je to ko­sov­sko opre­de­lje­nje?“ iz 1961. go­di­ne go­vo­re o ma­te­ri­jal­nim, ci­vi­li­za­cij­skim i kul­tu­ro­lo­škim oso­bi­na­ma mi­ta ko­ji su mar­ke­ri nad­i­sto­rij­ske i me­ta­fi­zič­ke pro­jek­ci­je u umet­no­sti. Uzi­ma­ju­ći naj­bo­lje iz ple­men­skog, ono što ne pre­či raz­voj mo­der­ni­te­ta, ka­ko ka­že ve­li­ki Mi­loš Cr­njan­ski, pe­sni­ci pra­ve svo­je umet­nič­ko ustroj­stvo mi­ta sve­sni da do­bra mo­der­nost jed­nom bi­va do­bra tra­di­ci­ja.

Go­lub Ja­šo­vić ta­ko­đe je tra­gu ta­kvog za­jed­ni­čar­skog vi­đe­nja mi­ta kroz in­ti­mi­stič­ku di­men­zi­ju vla­sti­te vi­zi­je. U zbir­ci pe­sa­ma „U sen­ci Pro­kle­ti­ja“, već u sa­mom na­slo­vu, po­sta­vlja se sim­bol sen­ke kao ne­ga­tiv­nog prin­ci­pa ta­me i za­tor­no­sti. Pla­ni­na Prokle­tije je, u sve­tlu sve­ga de­še­nog na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, pred­sta­vlje­na kao ko­sov­ski ki­ne­ski zid ko­ga smo mo­ra­li na­pu­sti­ti, ali i kao pro­kle­ta ele­men­tar­na si­la u kon­tek­stu ne­pri­ja­telj­ske na­je­zde. Apo­ka­lip­tič­na per­spek­ti­va, da­kle, otva­ra in­sce­na­ci­ju ove lir­ske tvo­re­vi­ne. Otva­ra se mr­tvi ži­vot i ži­va smrt me­to­hij­ska. Otva­ra se ži­vot po­sle ži­vo­ta i vre­me po­sle kra­ja, gu­blje­nja Ko­so­va i se­be, kao mo­gu­ći post­ži­vot u post­hu­ma­ni­stič­kom sve­tu. Raš­čla­nju­ju­ći i lir­ski sti­li­zu­ju­ći sli­ke, fe­no­me­ne i uspo­me­ne u fik­ci­o­nal­nu, ima­gi­na­cij­sku struk­tu­ru pe­sme, Go­lub Ja­šo­vić odva­ja sen­ku Pro­kle­ti­ja kao tu­đost i pret­nju i sve­tle tre­nut­ke sta­rog ži­vo­ta kao na­šost i to­pli­nu. Te dve gra­nič­ne lir­ske se­kven­ce ove po­e­zi­je su­bli­mi­ra­ne su pri­rod­no i or­gan­ski u okvi­ru po­et­ske ce­li­ne.

Skup lir­skih sli­ka i iko­ni­ka no­si­o­ci su bi­nar­no-opo­zit­na od­no­sa ne­ga­tiv­nih i po­zi­tiv­nih sil­ni­ca ži­vo­ta, ji­na i je­na. Mo­del pa­tri­jar­hal­ne kul­tu­re Ko­so­va i Me­to­hi­je i sta­rih očin­skih vred­no­sti i ono čud­no vre­me dru­go­sti i tu­đo­sti po­sle Ko­so­va či­ne dva pro­mre­že­na lir­ska to­ka ove zbir­ke. Go­lub Ja­šo­vić je obr­ta­nje stvar­no­sti lir­ski upi­si­vao kao fu­zi­ju fak­ta i fik­ci­je ko­ju sa­vla­da­va je­zi­kom po­et­skog dik­sur­sa. Pi­smo pe­smu sa­nja, re­kao je Rem­bo. Reč je iz­vo­ri­šte smi­sla i za go­le­mu te­mu Ko­so­va. Ka­ko na­ći onu po­seb­nu, ne­ra­blje­nu, sve­tlu reč ko­ja će bi­ti do­volj­no sve­tla i sve­ta da ime­nu­je ko­sov­ski bol? Na tom pu­tu sa­vla­da­va­nja je­zi­ka ka­ko bi ne­pa­te­tič­ki go­vo­rio o pa­te­tič­nom, Ja­šo­vić je­zič­ki or­ga­ni­zu­je ko­sov­ske te­me i ko­do­ve upra­vo ih in­di­vi­du­a­li­zu­ju­ći i su­bjek­ti­vi­zu­ju­ći do nje­mu sve­tih stva­ri i for­mu­la­ci­ja. Kao i sva­ki pi­sac, Ja­šo­vić pra­vi lir­ski spi­sak stva­ri spa­še­nih iz bro­do­lo­ma, ka­ko ka­že An­drić u „Raz­go­vo­ru s Go­jom“.

Vre­me Ko­so­va u vre­me­nu po­sle na­šeg Ko­so­va za pe­sni­ka zna­či pro­na­la­že­nje uglav­nom tam­nih op­štih i po­je­di­nač­nih me­sta smr­ti i ti­mor mor­tis. Ja­šo­vić ih mo­že sa­gle­da­ti sa­mo sa sa­da­šnje, mar­gi­nal­ne tač­ke pu­ta, jer je glav­ni put ostao u hro­no­to­pu Ko­so­va i Me­to­hi­je iza nas. Ta­ko, iz pe­r­spek­ti­ve već iz­gu­blje­nih ži­vo­ta, u po­tra­zi za iz­gu­blje­nim ja­stvom, ovaj var­lji­vi ži­vot po­sle ži­vo­ta, pe­sni­ku nu­di sa­mo la­ment i tu­žba­li­cu. Ova tam­na be­le­žni­ca tra­že­nja no­vog smi­sla u sta­rom smi­slu je u sen­ci Pro­kle­ti­ja, u ap­sur­du tra­že­nja ne­mo­gu­ćeg no­vog ži­vo­ta. Ta sen­ka Pro­kle­ti­ja ko­ja se pro­te­že sve do Šu­ma­di­je osve­tlje­na je je­di­no ime­nom za­vi­ča­ja i ko­sov­skim mi­tom kao zlat­nim on­to­lo­škim sre­di­štem i osnom ver­ti­ka­lom.

U an­ti­hu­ma­ni­stič­kom sle­du isto­ri­je ova zbir­ka na svoj na­čin po­sta­vlja pi­ta­nje Po­la Ce­la­na o smi­slu po­e­zi­je na­kon Aušvi­ca i Hel­der­li­na če­mu pe­sni­ci u oskud­nom vre­me­nu. Ta ne­ver­bal­na pi­ta­nja do­vo­de nas i do pi­ta­nja ko­je umet­ni­ci po­sta­vlja­ju na po­čet­ku 21. ve­ka – Da li je ne­što po­gre­šno u na­šoj eg­zi­sten­ci­ji ili to sa­mo mi bi­ra­mo po­gre­šno iz nje? Ne­po­zna­te su­prot­no­sti i raz­lo­zi sve­ta mo­gu se sa­mo pro­jek­to­va­ti ima­nent­nim lir­skim im­plo­zi­ja­ma i nad­i­sto­rij­skom pro­jek­ci­jom stvar­no­sti.

Po­sto­je u zbir­ci pe­sa­mam Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća „U sen­ci Pro­kle­ti­ja'“ lir­ska me­sta istin­ski pu­na zna­če­nja i le­pa se­man­tič­ka pu­nje­nja je­zič­kih sklo­po­va, ali i ne­kih sti­ho­va bli­žih go­vor­nom ne­go po­et­skom je­zi­ku. To je po­sle­di­ca ose­ća­ja da je mit Ko­so­va ve­ći i od je­zi­ka. Za­to je per­si­o­ni­fi­ka­ci­ja ko­sov­sko-me­to­hij­skog bo­la u ovoj zbir­ci pro­tej­ski po­ku­šaj da se nad­i­gra pro­kle­tost Pro­kle­ti­ja.

Uko­li­ko bi­smo pra­ti­li mi­sao Mi­ha­i­la Bah­ti­na da po­sto­ji čo­vek tr­ga i čo­vek in­tim­no­sti, mo­gli bi­smo re­ći da Go­lub Ja­šo­vić na naj­u­spe­li­jim me­sti­ma svo­je zbir­ke pe­sa­ma pred­sta­vlja uspe­šan ra­ki­ćev­ski spoj ta dva pe­snič­ka od­re­đe­nja –ko­lek­ti­vi­stič­kog i bi­će­vi­tog ose­ća­nja Ko­so­va. U spa­ja­nju do­ku­men­tar­nog i ima­gi­na­tiv­nog, isto­rij­skog i ele­gič­nog, etič­kog i este­tič­kog, naš autor ima sop­stve­no vi­đe­nje sve­ta. To do­ka­zu­je umet­nič­ku či­nje­ni­cu da sva­ki pe­snik ima svo­je Ko­so­vo, svoj fi­zič­ki i me­ta­fi­zič­ki za­vi­čaj. Kao lin­gvi­sta po vo­ka­ci­ji, Ja­šo­vić či­ta bo­ži­je slo­vo, a Ko­so­vo je pr­vo sve­to slo­vo. Bez nje­ga, mi smo u zna­ku sen­ke, tam­ni­ce, bez­vo­de. Glas mol­be i mo­li­tve u ovoj zbir­ci opi­re se i ne pri­sta­je na raz­grad­nju ko­sov­sko-me­to­hij­skog sve­ta, hro­no­to­pa Ko­so­va ure­za­nog u sve­sti. Ko­so­vo i Me­to­hi­ja ne sme bi­ti Atlan­ti­da, ma­da mu pre­te sve si­le sve­ta. Pe­snik je usa­mlje­ni bi­vak po vas­ko­li­kim se­li­šti­ma i stran­pu­ti­ca­ma. Ra­se­lje­ne pe­ćan­ske du­še tu­ma­ra­ju po Sr­bi­ji dok ih u za­vi­ča­ju ne­ma. Pe­sni­ku osta­je sa­mo da, kao u pe­smi „Sam­stvo­va­nje“, ka­že:

 I kad me ne bu­de
 Drim­ski muk će
 Muč­no Muč­ki
 Pri­ča­ti da be­jah

U pe­smi „Ama­net“ će, lir­ski ot­pe­va­vaju­ći Cr­njan­skom, pro­kle­ti i ra­ta­ra i vo­la što bra­zdi se­li­štem „Na ko­jem mi još tre­šnje ži­ve“.

Pro­ti­ve­ći svim zlo­gla­si­ma, pe­snik s pre­ci­ma sla­vi s me­se­com za­bo­ra­vlje­no ime kr­sno, bes­po­mo­ćan na že­že­lju. „I ne mo­gu ni u prah ni kroz ka­men“, ve­li pe­snik. Nad Ra­ci­jom od­sut­ni bog ne gle­da u za­vi­čaj­no Ko­so­vo. U pe­smi „Le­gen­da o na­stan­ku smr­če“, pe­nik vi­di rod­ne pra­go­ve opa­sa­ne đa­vo­ljim stu­bi­šti­ma „upa­ko­va­ne u le­gen­du da se ne do­se­ti­mo.“ Ova lir­ska vi­zi­ja Ko­so­va kao dvor­ca tr­no­ve ru­ži­ce ura­slog u vre­me, kao ne­ka ne­ga­tiv­na baj­ka ili cr­na uto­pi­ja, uka­zu­je na za­tra­vlje­ni ko­sov­ski mit ko­ji se mo­ra ču­va­ti u vre­me­nu i pro­sto­ru i još vi­še u no­um­me­nu, unu­tar­njem vi­de­lu. Autor je sta­re­ši­na hle­ba­ra na za­duš­ju pre­da­ka i nje­gov oko­va­ni je­caj po­pri­ma oso­bi­ne eg­zi­sten­ci­jal­nog kri­ka – gri­sti ka­men, slo­mi­ti zu­be, tra­ži­ti tri pr­sta po me­se­či­ni i ras­ku­će­nom ro­du. Taj ko­sov­sko-me­to­hij­ski bol Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća lir­ski je ostva­ren po­e­ti­za­ci­jom fak­ta, ese­ti­za­ci­jom isto­ri­je i lir­skim tra­gi­zmom.

Pe­smom „U su­mra­ku“ autor po­ru­ču­je:

Vid­nji­vi su tra­go­vi
Mrak kao glad
Na raz­bo­ju bo­go­va
Kr­va­re obla­ci
U su­to­nu
Opet se ko­lju
Ne­bo i ze­mlja
Vek pla­če

Taj plač u mra­ku pod zve­zdom je pe­sni­ko­vo lir­sko is­ce­lje­nje zbog iz­mak­nu­tog ka­me­na za­vi­ča­ja. Stra­ha me strah, ve­li pe­snik i u tom stra­hu ho­da ta­mom, a ta­ma ga ne ob­u­zi­ma, po­put onog bi­blij­skog pri­zo­ra, bu­du­ći da u se­bi obi­la­zi ona sve­ta me­sta ko­ja su sa­da „mr­tva pla­zma ži­vog bo­ga.“ To dej­stvo stra­šnog, u ina­če pre­te­žno tra­di­ci­o­nal­nom lir­skom klju­ču Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća, stva­ra vr­lo eks­pre­si­o­ni­stič­ku i mo­der­nu sli­ku u pe­smi „Vre­le re­či“:

Vre­le re­či
Zbi­lja pod le­dom
Or­lov­ska kr­va­va kri­la
S ne­ba ra­stu
Po zi­du rad­ne so­be
Za mo­je oči

Kao mo­ral­ni treb­nik jed­nog bi­ća, jed­nog za­vi­ča­ja i več­nog Ko­so­va, ove su se pe­sme mo­ra­le na­pi­sa­ti, ovo se is­ku­stvo mo­ra­lo po­di­ći na vi­ši ni­vo lir­skog po­sto­ja­nja i baš ova­kva pe­sma je hte­la i u sen­ci nje­go­vih Pro­kle­ti­ja za­ro­bi­la Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća. Spi­ri­tu­a­li­za­ci­ja mi­ta i naš stal­ni ko­sov­ski boj u ovoj zbir­ci pe­sa­ma idu li­ni­jom po­zi­tiv­nog ni­hi­li­zma ili ne­ga­tiv­ne este­ti­ke – ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že. Bu­du­ći da je već bi­lo što bi­ti ne mo­že, ali u ne­ga­tiv­nom smi­slu, tre­ba sa­ču­va­ti lir­sko se­ća­nje na BI­TI. To re­gi­o­nal­no i uni­ver­zal­no zna­če­nje ja­stva i sop­stva, op­šte­ži­ća i sa­mo­ži­ća vid­no je i u pe­smi Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća „Pi­ro­va­nje sa­ta­ne pod­rim­skog“. Pe­sma „Su­ze na pa­kle­ni“ je na tra­gu sjaj­nog lir­skog ru­ko­pi­sa Da­rin­ke Je­vrić ili ata­vi­zma Ra­de­ta Zla­ta­no­vi­ća, u du­hu naj­bo­ljih te­ko­vi­na sa­vre­me­ne po­e­zi­je Ko­so­va i Me­to­hi­je u dru­goj po­lo­vi­ni 20. ve­ka:

I Bi­stri­cu u oč­ne du­plje svio
Pa blag­da­ni­ma
Blju­ješ ro­su
Iz či­je utro­be
Na­kon ve­ko­va
Iz ži­vih ra­na
Šte­di­mi­ce
Ba­u­lja­ju kla­den­ci.

Još uvek oku­pan re­kom Bi­stri­com, ogr­nut ju­žnim ve­trom, Ja­šo­vić se­li svoj za­vi­čaj u pe­smu, nju na­sta­nju­je utu­lje­nom ba­šti­nom. Isti­na je kći vre­me­na, ka­že sta­ra po­slo­vi­ca. Vre­me­na ko­je Go­lub Ja­šo­vić i mi vi­še ne­ma­mo, pa isti­nu osta­vlja­mo u na­sle­đe. Tu ne­sa­znaj­nu isti­nu, vi­še od svih isto­rij­skih, so­ci­o­lo­ških i po­li­tič­kih knji­ga, ču­va­će ova­kve zbir­ke po­e­zi­je. Mi ži­vi­mo u ci­vi­li­za­ci­ji ko­ja ide una­zad, kao rak, ve­li Um­ber­to Eko. Sve do­bro nam je već eks, za­ro­blje­no u pro­šlo­sti. Lir­ski dis­kurs je mo­del raz­u­me­va­nja i spo­zna­je emo­ci­jom ono­ga što se ne mo­že spo­zna­ti umom. Po­et­ska reč Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća i nje­go­vi sim­bo­li, i ja­sni i ne­ja­sni, kao pre­lo­mlje­na me­da­lja, za­tvo­re­ni su u či­ta­nju ono­li­ko ko­li­ko mo­ra, da bi bi­li u funk­ci­ji po­e­zi­je, a otvo­re­ni tu­ma­če­nju, na­ro­či­to na me­sti­ma lir­skog di­ja­lo­gi­zma, pe­sni­ko­vog obra­ća­nja do­bu i za­mi­šlje­nog raz­go­vo­ra sa či­ta­o­cem. Taj se­man­tič­ki kon­tekst nam ob­ja­šlja­va i onaj dru­gi, me­ta­lir­ski. Ja­šo­vić je na svoj na­čin ne­u­tra­li­zo­vao čin ot­mi­ce (kid­na­po­va­nja) Ko­so­va bez ot­ku­pa da bi od­ba­cio smrt mi­ta, te­ške ru­go­be i po­gub­no­sti do­ga­đa­ja.

Ova zbir­ka pe­sa­ma je for­mal­no stil­ski i mi­sa­o­no su­štin­ski so­lid­na, na ni­vou struk­tu­re or­ga­ni­zo­va­na i u ce­li­ni i u frag­men­tu, u do­broj sliv­no­sti re­flek­si­je i emo­ci­je. U po­tra­zi za iz­gu­blje­nim za­vi­ča­jem i sop­stve­nom ob­no­vom iden­ti­te­ta, sku­plja­ju­ći ko­sti i eg­zi­sten­ci­ju kao bo­la­ni Doj­čin, Ja­šo­vić upo­sto­ja­va ima­nent­ni lir­ski za­vi­čaj ko­ji je ne­mo­gu­će kid­na­po­va­ti. Sta­ri Gr­ci su skop­to­mu de­fi­ni­sa­li kao vi­đe­nje ono­ga što um že­li. Um i umet­nost vi­de svoj krip­to­tekst Ko­so­va u ko­ji sme­šta­ju lir­ska i ne­ver­bal­na pi­ta­nja otvo­re­nog is­ho­da. Sve ne­re­ši­ve apo­ri­je i ok­si­mo­ro­ne sa­vre­me­nog sve­ta u ko­je si­gur­no spa­da pi­ta­nje svih pi­ta­nja Ko­so­vo, po­et­ski de­ši­fru­ju ova­kve zbir­ke pe­sa­ma, pre­ma vla­sti­toj ima­gi­na­ci­ji i je­zič­koj or­ga­ni­za­ci­ji sa­mih pe­sni­ka. Zbir­ka Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća ob­ja­vlju­je, u sna­žnim zna­ko­vi­ma i sim­bo­li­ma iz na­še ne­po­sred­ne no­vi­je isto­ri­je post zna­če­nje za­vi­ča­ja, re­in­kar­ni­ra­nje do­ma i ži­vot po­sle ži­vo­ta na Ko­so­vu. Niz sli­ka za­vi­ča­ja, kao na Berg­so­no­voj ne­pre­kid­noj tra­ci vre­me­na, opi­su­je pa­ra­bo­lu pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti. Po­e­zi­ja je ve­li­ki umet­nič­ki pro­stor za zi­da­nje za­vi­ča­ja, ma­kar to bio Ska­dar na Bo­ja­ni. Lir­sko zi­da­nje i usa­vr­ša­va­nje za­vi­ča­ja Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća ime­no­va­no je Pro­kle­ti­ja­ma. Iz­nad uru­še­ne ku­će Ko­so­va i Me­to­hi­je pe­snik stva­ra ru­ral­nu auru Pro­kle­ti­ja u či­joj se tam­noj ču­do­vi­šnoj sen­ci od­vi­ja dru­ga stvar­nost, post­ži­vot Ko­so­va. Na tam­noj lir­skoj po­zor­ni­ci na ko­joj ca­ru­je sen­ka, u po­za­di­ni se ble­ska fe­niks Ko­so­va. Ovo je lir­sko pri­pi­to­mlja­va­nje smr­ti. Pr­vi pra­vi svet ko­ji smo zna­li je ne­stao, mi ži­vi­mo i da­lje če­ka­ju­ći dru­gi, ne bo­lji, već isti svet. Pre­sta­li smo da ži­vi­mo, osim što ži­vi­mo to če­ka­nje. Je­smo li svi u is­toj isto­ri­ji? Do ju­če je pe­snik gle­dao Pro­kle­ti­je li­cem u li­ce, sa­da ih gle­da kroz sta­klo za­go­net­ke, ogle­da­la, la­vi­rin­ta i dez­i­lu­zi­je. Se­no­vi­ta pe­sma o Pro­kle­ti­ja­ma je mo­gu­ća mi­si­ja spa­sa iz­gu­blje­ne ma­ter­nje me­lo­di­je Ko­so­va i lir­ski pe­čat jed­nog pe­sni­ka nad ne­de­lji­vom le­po­tom za­vi­ča­ja. Pro­kle­ti­je su svo­jom ele­men­tar­nom i več­nom ma­te­ri­ja­li­za­ci­jom po­sta­le i du­hov­ni znak pri­ma­me­te­ri­je i ve­li­ke maj­ke (Magne mater). Pro­kle­ti­je, uvek. 

Gra­ni­ce Ko­so­va i gra­ni­ce je­zi­ka iz­gle­da ni­ka­da ni­su de­fi­ni­tiv­ne. Ko­so­vo se u po­e­zi­ji ši­ri kao znak bi­ti, kao so za­vi­ča­ja. A isto­ri­ja, ve­li­ki me­ha­ni­zam sve­ta, po­re­dak do­ba? Pa sve je to već uči­ni­lo naj­ve­će zlo­či­ne u ime na­pret­ka, po­gu­bi­lo naj­ve­će du­ho­ve. Do­ba je otro­va­lo So­kra­ta, ra­za­pe­lo Hri­sta, spa­li­lo Ga­li­le­ja. Ko­so­vo je spa­lje­no u re­lje­fu, da. I kid­na­po­va­no je, da. Ali ne i u pe­smi. Pro­kle­ti­je, uvek. U pe­smi Go­lu­ba Ja­šo­vi­ća mit ob­na­vlja svo­ju moć po­sto­ja­nja i ko­sov­skog no­vog po­čet­ka. U pe­smi je po­sto­ja­na srž isti­ne. Pro­kle­ti­je po­sta­ju pi­ra­mi­da po­ten­ci­jal­nog bu­du­ćeg ži­vo­ta. U sen­ci Pro­kle­ti­ja ob­ja­vlju­je se sve­tlost ne­u­ki­di­vih uspo­me­na i zna­ci ne­po­re­ci­vog bit­ka. Ob­ja­vlju­je se Ko­so­vo po­sle Ko­so­va i Me­to­hi­ja po­sle Me­to­hi­je.
 

nazad