O knjigama


Rastko Zakić

ZAVRŠNI UDARAC SMEHA

(Velibor Vidaković: Smej se smrti. Udruženje srpskih izdavača – Luta, 2009)

Velibor Vidaković: Smej se smrti

U svo­jim do­sa­da­šnjim knji­ga­ma Ve­li­bor Vi­da­ko­vić, ve­li­ki de­čak i ču­dak srp­ske hu­mo­ri­stič­ke i sa­ti­rič­ne sce­ne, sme­hom je de­tro­na­li­zo­vao sva­ku ve­li­či­nu ne­pre­sta­ne pred­sta­ve na tru­lim da­ska­ma „ko­je ži­vot zna­če“. Sme­ju­ći se sve­mu oko se­be, pa ta­ko i se­bi, osva­jao je ma­lo po ma­lo pro­sto­re slo­bo­de za svo­je spe­ci­fič­no uče­šće u „naj­bo­ljem od svih sve­to­va ko­je po­zna­je­mo“.

Za Ve­li­bo­ra Vi­da­ko­vi­ća smeh je sok ži­vo­ta, ko­ji bit­no do­pri­no­si de­mi­sti­fi­ko­va­nju re­al­nih i nad­re­al­nih taj­ni na­šeg pri­su­stva u sve­tu stra­ha, ne­ra­zu­me­va­nja i de­struk­ci­je. On shva­ta smeh kao po­be­du sla­bi­jih i nad naj­ja­či­ma. Ho­će da sme­hom pro­kr­či pu­te­ve slo­bo­de kroz na­dri-ozbilj­nost ko­ja je maj­ka stra­ha i za­štit­ni­ca ti­ra­na. Ni­su slu­čaj­no re­li­gi­je u prin­ci­pu od­ba­ci­va­le smeh kao op­šte­nje sa bo­go­vi­ma; lju­di­ma sklo­nim sme­hu se­kla se gra­na na ko­joj su se­de­li i oni su pa­da­li pra­vo u pa­kao. Go­spo­da­ri  ži­vo­ta i smr­ti su uvek hte­li, po sva­ku ce­nu, da za­dr­že mo­no­pol na smrt­nu ozbilj­nost.

Oni su is­klju­ču­ju­ći smeh kao do­pri­nos od­bra­ni har­mo­ni­je su­ži­vo­ta, usto­li­ča­va­li svo­je ide­o­lo­gi­je kao ne­pri­ko­sno­ve­ne re­pe­re pri­nu­de i ka­zne. De­pre­si­ja, tu­ga i si­vi­lo bi­li su ne­iz­be­žni atri­bu­ti ta­kve, po­gre­šne, ide­je o ozbilj­no­sti.

Po­seb­no je smrt ču­va­na kao po­sled­nja, uža­sa­va­ju­ća taj­na u ko­ju je du­hov­no oko mo­glo da pro­dre sa­mo po­sre­do­va­no stra­hom pred ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je su ne­sta­le i ko­je će i da­lje ne­sta­ja­ti. Usu­di­ti se i na­sme­ja­ti smr­ti u oči, bi­lo je sve­to­gr­đe ko­je se ka­žnja­va­lo te­škom gri­žom sa­ve­sti zbog na­vod­nih uvre­da mr­tvih o ko­ji­ma tre­ba go­vo­ri­ti sa­mo do­bro, pre­pu­šta­ju­ći ih okri­lju smr­ti kao naj­tra­gič­ni­jem is­ku­stvu.

Ve­li­bor Vi­da­ko­vić, kao ve­li­ki de­čak ko­ji je i sam osta­rio i pri­bli­žio se ve­li­koj taj­ni u ko­ju će, kao i svi osta­li, ne­iz­be­žno uro­ni­ti, na­šao je u sme­hu oslo­nac ko­ji će mu po­mo­ći da se us­pra­van uhva­ti u ko­štac sa smrt­nim ne­pri­ja­te­ljem, naj­ja­čim od svih sa ko­ji­ma se do­sad su­o­ča­vao. Knji­ga ko­ja je pred či­ta­o­cem je jed­na hra­bra, du­ho­vi­ta i ve­što uob­li­če­na fi­lo­zof­sko-iro­nič­na pri­ča o ono­me o če­mu se na ovaj na­čin, do sa­da ni­je go­vo­ri­lo. Za Ve­li­bo­ra Vi­da­ko­vi­ća smrt de­fi­ni­tiv­no ne obe­smi­šlja­va ži­vot, već je sa­mo fa­za u ras­po­re­du tra­ja­nja. Tim pre, ona ne­ma ni­ka­kvih raz­lo­ga da ne otr­pi smeh ži­vih, po­go­to­vo sve­snih da će se i sa­mi pri­dru­ži­ti sve­tu ta­jan­stve­nih sen­ki s one stra­ne ži­vo­ta. Ve­li­bor Vi­da­ko­vić se od­va­žio da bli­ski su­sret sa smr­ću uđe sa osme­hom a ne sa stra­ho­po­što­va­njem. Raz­gr­ću­ći ma­glu iz ko­je vi­re isto­vre­me­no i rep de­mo­na i kri­la an­đe­la, on je gra­ni­ce sme­ha pro­ši­rio bu­kval­no do kra­ja pri­rod­nog po­ret­ka ljud­ske eg­zi­sten­ci­je, do sa­me smr­ti.

Na­rav­no da se ni po­sle ove knji­ge ne mo­že re­ći da je le­po umre­ti, ali će se lak­še shva­ti­ti da je to pri­rod­no i nor­mal­no, da je smrt na­ša ko­li­ko i ži­vot, i da ne­ma raz­lo­ga da se od nje to­li­ko otu­đu­je­mo li­ša­va­ju­ći je onog naj­ljud­ski­jeg što ima­mo, sme­ha ko­ji po­ma­že da nad­ži­vi­mo strah i da smrt pri­hva­ti­mo kao ne­iz­be­žni deo nas sa­mih.

Uosta­lom, zar ne umi­re­mo osmeh­nu­ti? Zar Ve­li­bor Vi­da­ko­vić svo­jim sme­hom ni­je sa­mo ve­što od­i­grao pred­i­gru i svog sop­stve­nog smrt­nog za­gr­lja­ja? Zar je snis­ho­dlji­vost, umi­lja­va­nje i las­ka­nje smr­ti iko­me po­mo­glo da je ne do­če­ka? Uto­li­ko je pre sve­jed­no što će­mo, sme­hom za ži­vo­ta po­ka­za­ti, iako je ne mo­že­mo po­be­di­ti, bar vred­nost po­bu­ne pro­tiv nje.

Ako po­sle či­ta­nja ove naj­no­vi­je Vi­da­ko­vi­će­ve knji­ge, za­jed­no s pi­scem ode­te u pa­kao, ne­sum­nji­vo da je ona pa­kle­na. Ako ni­ste pak oti­šli u raj, što je ma­nje ve­ro­vat­no, po­ne­si­te i ovu knji­gu, za slu­čaj da po­že­li­te da se pre­pu­sti­te raj­skom Uži­va­nju.
 

nazad