Iz novih knjiga

Kim Njuman

POVRATAK U SSAD

(„Paladin“, Beograd, 2010)
 

TOM DŽOUD
1937.

„Pro­la­zio sam ja ovu­da“, re­če Per­vis dok su če­ka­li ko­no­ba­ra da se vra­ti. „S Ak­ci­jom pro­tiv su­je­ver­ja i per­ver­zi­je.“

Nes srk­nu ka­fu i od­lu­či da još ne do­pu­sti se­bi da za­pa­li jed­nu ci­ga­re­tu od svog mak­si­mal­nog sle­do­va­nja od tri ko­ma­da dnev­no. Na si­ću­šnom sto­lu is­pred njih bi­li su osta­ci ve­če­re za par­tij­ske zva­nič­ni­ke. Nje­gov part­ner je oli­zao svoj ta­njir do­volj­no do­bro da na­ru­ši pra­vo na rad pe­ra­ča su­do­va u vo­zu, ali Nes je osta­vio po­la svog od­re­ska i sav ma­sni krom­pir.

Per­vis od­mah­nu gla­vom, pri­se­ća­ju­ći se. „Gad­na su to bi­la vre­me­na“, pri­me­ti. „Mno­go je lju­di ne­sta­lo…“

Bio je ner­vo­zan još od Ju­te. Sve je shva­tao lič­no.

„Vra­ška ze­mlja“, re­če Per­vis, pa klim­nu gla­vom da kroz pro­zor po­ka­že ne­stal­ni pur­pur­ni obris Cr­ve­na zve­zda spe­ci­ja­la na na­ran­dža­stom pe­sku. Sun­ce je bi­lo to­li­ko ni­sko na ne­bu da se sen­ka pru­ža­la sko­ro do pu­stinj­skog ob­zor­ja.

Nes sleg­nu ra­me­ni­ma.

„U pra­vu su ka­da pri­ča­ju ono za te­be, Eli­o­te“, ka­za mu Per­vis. „Je­si ne­do­dir­ljiv.“

Sa­lon za zva­nič­ni­ke, dvo­stru­ko du­ži od su­sed­nih obič­nih ko­la za ru­ča­va­nje, bio je sko­ro pra­zan. Dva in­spek­to­ra Po­ljo­pri­vred­nog ko­mi­te­ta pre­žde­ra­va­la su se na dru­gom kra­ju. Ne­ki dru­gi čo­vek, ve­ro­vat­no od­re­đen da mo­tri na njih, jeo je skrom­no i sam, pre­tva­ra­ju­ći se da či­ta knji­gu.

Nji­hov ko­no­bar kla­tio se pra­te­ći klac­ka­nje va­go­na, no­se­ći pod mi­škom ne­što umo­ta­no u no­vi­ne. Bio je im­pre­si­o­ni­ran ka­da je čuo da je ru­žan i si­tan put­nik s pre­ve­li­kim slam­na­tim še­ši­rom za­pra­vo Mel­vin Per­vis, so­ci­ja­li­stič­ki he­roj ko­ji je uklo­nio na­rod­ne ne­pri­ja­te­lje kao što su Di­lin­džer i Flojd. Za­mo­lio je Per­vi­sa za auto­gram za svog si­na ko­ji že­li da po­sta­ne aj­men ka­da po­ra­ste. Osmeh­nuv­ši se skrom­no i raz­dra­ga­no, Per­vis na­škra­ba svoj pot­pis is­pod že­lje za sre­ću. Klin­cu će sre­ća bi­ti po­treb­na: je­di­ni cr­nja ko­ji ra­di u FBI je­ste onaj što či­sti di­rek­to­rov lič­ni to­a­let. Per­vis je ta­da ne­što šap­nuo ko­no­ba­ru na uvo i tut­nuo mu u ša­ku no­vac – sre­bro, a ne har­ti­ju u ko­ju re­ak­ci­o­na­ri ne­ma­ju po­ve­re­nja.

„Sve je to deo glav­nog pla­na“, ob­ja­snio je sa­da nje­gov part­ner. Nes je svo­ju pla­ke­tu so­ci­ja­li­stič­kog he­ro­ja za­ra­dio ta­ko što je me­se­ci­ma mar­lji­vo ra­dio na pa­pi­ro­lo­gi­ji u Od­se­ku za re­gu­la­ci­ju pa­ra­zi­ta i ta­ko što je ne­na­o­ru­žan sta­jao u po­za­di­ni dok su pro­hi­bi­ci­o­ni slu­žbe­ni­ci vr­ši­li hap­še­nje ko­je je u Či­ka­gu pre­ki­nu­lo šverc al­ko­ho­la Bo­ston Džoa Ke­ne­di­ja. Shva­tao je da se Per­vi­sov glav­ni plan obič­no sa­sto­ji od pu­ca­nja na ne­kog sve dok taj ne­ko vi­še ne mo­že da se pre­da, a on­da po­zi­ra­nja nad me­ci­ma na­fi­lo­va­nim le­šom sa za­di­mlje­nim oruž­jem i ci­ga­re­tom.

Per­vis uze pa­ket. Ski­de pa­pir s gr­li­ća i di­že ro­bu na­spram sve­tla.

„Imam du­ga­ra na vo­zu za Ba­fa­lo“, ob­ja­sni ko­no­bar. „Do­no­si stva­ri iz Ka­na­de.“

Per­vis se na­sme­ši. Nes ni­je do­zvo­lio da mu se išta vi­di na li­cu.

„Sa­mo naj­bo­lje za Čo­ve­ka ko­ji je ubio Džo­na Di­lin­dže­ra“, iz­ja­vi cr­nja.

Po­ljo­pri­vred­ni zva­nič­ni­ci i onaj lju­bi­telj po­e­zi­je od­me­ra­va­li su pi­će s če­žnji­vom že­đu. Per­vis tu­žno vra­ti bo­cu.

„Iz­vi­ni, dru­že“, ka­za, „ovo je pre­do­bro. Ja ho­ću br­lju ko­ju pi­ju obič­ni lju­di.“

Ko­no­bar, oči­gled­no za­be­zek­nut, ni­je imao na­me­re da se ras­pra­vlja s Čo­ve­kom ko­ji je ubio Džo­na Di­lin­dže­ra.

„Daj ovo onim ta­mo dru­go­vi­ma, s po­zdra­vi­ma dru­ga s knji­gom.“

Per­vis se is­ce­ri kao vra­go­lan a cr­nja po­žu­ri da iz­vr­ši nje­go­vo na­re­đe­nje. Je­dan od po­ljo­pri­vred­nih in­spek­to­ra za­ka­šlja se i bez­al­ko­hol­no pi­vo po­đe mu na nos. Či­tač is­ko­la­či oči kao ri­ba. Nes se ni­je sme­jao.

Per­vis ba­ci po­gled na knji­gu ko­ju je ovaj či­tao, Be­lu tra­ku. „Mi­slim da je sla­vlje­nje ve­li­kog že­le­znič­kog štraj­ka dru­ga Pa­un­da naj­bo­lje na­pi­sa­na po­e­zi­ja na ame­rič­kom je­zi­ku“, pre­gla­sno re­če. „Šta mi­sliš, ka­kva je u po­re­đe­nju sa onim zlo­gla­snim re­ak­ci­o­na­rom To­ma­som S. Eli­o­tom?“

Či­tač za­le­pi po­gled za stra­ni­cu i osta­de da ću­ti. Per­vis se na­sme­ja se­bi u bra­du, uži­va­ju­ći u po­met­nji ko­ju je iza­zvao.

„Ko će da nas pri­ja­vi?“ upi­ta. „Ne za­bo­ra­vi, mi smo Fe­de­ral­ni ide­o­lo­ški bi­ro.“

Ko­no­bar se iz su­sed­nih ko­la vra­ti s bo­com pi­ća bo­je me­da. Per­vis od­vr­nu za­tva­rač i Ne­so­ve no­zdr­ve ulo­vi­še smrad ja­kog sred­stva za či­šće­nje boj­le­ra. Ba­zde­lo je go­re od Ke­ne­di­je­vog skla­di­šta na uglu Trid­set osme i Šild­so­ve, na­kon što su ba­čve raz­bi­je­ne.

„Ahh“, iz­u­sti Per­vis lec­nuv­ši se, „sa­vr­še­no.“
„El­ko!“ vik­nu kon­duk­ter od­ne­kud na­po­lju. „El­ko, Ari­zo­na! Pa­u­za od sat vre­me­na!“

Voz uspo­ri. Umi­ru­će sve­tlo pa­de na si­lu­e­tu ma­le va­ro­ši. Dva ko­nja, jed­na šklo­po­ci­ja, niz dr­ve­nih zgra­da, dro­nja­vi In­di­jan­ci, klin­ci ko­ji igra­ju bej­zbol.

„Haj­de“, re­če Per­vis, „ide­mo da se pro­še­ta­mo.“

Voz tre­ba da uto­va­ri go­ri­vo i vo­du. Ka­da su se pre tri­de­set sa­ti ukr­ca­li u Či­ka­gu, Cr­ve­na zve­zda bio je put­nič­ki voz, ali ma­lo je lju­di ima­lo do­zvo­lu da pu­tu­je sve do Ka­li­for­ni­je. Na sva­kom sta­ja­li­šu jed­na put­nič­ka ko­la bi­va­la bi ot­ka­če­na i za­me­nje­na te­ret­nim va­go­ni­ma.

Per­vis je ustao, po­ku­pio svo­ju ke­su i dis­kret­no je tut­nuo pod mi­šku. Ka­da je Nes bio u SPR, na­u­čio je da to pre­po­zna­je kao na­vi­ku če­stih pre­kr­ši­la­ca pro­hi­bi­ci­o­nih za­ko­na.

Iza­šli su na plat­for­mu. Na pla­ka­tu po­red šal­te­ra bio je pri­ka­zan pred­sed­nik par­ti­je ka­ko se bli­sta­vo osme­hu­je i gr­li ne­ku pi­o­nir­ku. „Na­pred za so­ci­ja­li­stič­ku omla­di­nu“. Umet­nik je pro­pu­stio da pri­ka­že kr­za­vi oži­ljak na obra­zu svog objek­ta, ali ne­ka­ko mu je po­šlo za ru­kom da Ka­po­ne­o­vu bla­go­dar­nost urav­no­te­ži po­gle­dom ko­ji je kri­šom na­go­ve­šta­vao neo­čin­sko za­ni­ma­nje za vit­ku pla­vu­šu. Nes se ni­ma­lo ne­će iz­ne­na­di­ti ako ub­zo pro­či­ta da je Nor­man Ro­kvel an­ga­žo­van da ki­či­com za­be­le­ži naft­ne bu­šo­ti­ne na Alja­sci.

U za­mr­še­nom i gla­snom ba­le­tu, že­le­zni­ča­ri su za­ka­či­li za kom­po­zi­ci­ju dva stoč­na va­go­na. Per­vis je po­šao na­pred, po­ka­zu­ju­ći Ne­su pr­stom da po­đe za njim. Iza vo­za, po­da­lje od ono ma­lo ve­štač­kog sve­tla što ga je bi­lo u El­ku, Per­vis je po­ka­zao ne­što u mra­ku. Nes ni­šta ni­je vi­deo. Per­vis sta­vi prst pre­ko usa­na, pa dlan iza uva. Kroz ši­šta­nje pa­re i do­vi­ki­va­nje že­le­zni­ča­ra, ra­za­zna­vao se šum lju­di što če­ka­ju. Ni­su pri­ča­li, već di­sa­li te­ško i kon­cen­tri­sa­li se. U mra­ku iza že­le­znič­ke sta­ni­ce i va­ro­ši, bi­li su se oku­pi­li ne­ki mu­škar­ci.

„Šin­ski pa­co­vi“, pro­šap­ta Per­vis. „Idu u na­šem sme­ru.“

Za­kon o kre­ta­nju rad­ne sna­ge bio je do­net s ci­ljem da mak­si­mi­zu­je efi­ka­snost pla­ni­ra­ne so­ci­ja­li­stič­ke eko­no­mi­je, ali sve su pru­ge u ze­mlji bi­le pre­pla­vlje­ne lu­ta­li­ca­ma. Nes je jed­nom pri­li­kom pro­veo ne­de­lju da­na s iz­ve­snim pa­met­nim in­že­nje­rom, me­nja­ju­ći di­zajn te­ret­nih va­go­na ka­ko bi se pot­pu­no one­mo­gu­ći­lo upa­da­nje u njih. Pri­mi­li su po­hva­lu, ali iz­ve­štaj je za­vr­šio u ne­koj fi­o­ci.

„Ka­da voz kre­ne, iza­ći će i po­pe­ti se“, re­če Per­vis. „Nas dvo­ji­ca će­mo da na­đe­mo lep i to­pao stoč­ni va­gon, pa da po­pi­je­mo pi­će sa oni­ma ko­ji se ta­mo po­ja­ve.“

Per­vis po­đe pre­ma pr­vom za­ka­če­nom va­go­nu. „Ski­ni kra­va­tu“, re­če. „Iz­gu­žvaj ode­ću. Za­mi­sli da si po­sled­njih me­sec da­na na uli­ci. Hu­ver ne­će zna­ti, sem ako sam se­be ne pri­ja­viš.“

„Ovo ni­je sa­mo kr­še­nje odev­nog ko­dek­sa FBI. Kr­ši­mo za­ko­ne za ko­je smo se za­kle­li da će­mo ih ču­va­ti.“
„Ne­do­dir­lji­vi, po­sto­ji ne­što što se zo­ve glup za­kon. Čak i u Sjed­ni­nje­nim So­ci­ja­li­stič­kim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma.“

Per­vis se pre­ba­ci pre­ko vra­ta. Je­dan in­že­njer pro­đe po­red, ma­šu­ći fe­nje­rom. Nes se ta­man spre­mio da iz­va­di znač­ku ka­ko bi oprav­dao nji­hov pre­stup, ali že­le­zni­čar im se sa­mo na­sme­ši i po­že­le im sre­ćan put.

„Bez lju­di kao što je on ne bi ni bi­lo re­vo­lu­ci­je“, ka­za Per­vis i ba­ci ke­su u va­gon. „Oni ume­ju da raz­li­ku­ju za­kon i prav­du.“

Usko­či unu­tra. Nes od­bi pru­že­nu ru­ku i pa­žlji­vo se po­pe. Unu­ra­šnjost va­go­na bi­la je pr­lja­va.

„Do­bro do­šao, ski­ta­ro“, ka­za Per­vis.

Nes ne raz­mi­šlja­ju­ći po­če da tr­lja pra­ši­nu s ko­le­na. Part­ner mu se za­sme­ja. Shva­tiv­ši, Nes osta­vi ode­lo na mi­ru.

Po­red vi­ski­ja sum­nji­vog po­re­kla, u Per­vi­so­voj ke­si bi­la je jed­na sve­ća, dve pa­kle ci­ga­re­ta, ne­ko­li­ko sta­rih ja­bu­ka i ma­lo su­še­ne go­ve­di­ne. U jed­nom uglu va­go­na na­šao je ne­ke pra­zne san­du­ke, pa je je­dan sta­vio u sre­di­nu i pri­bli­žio još dva da slu­že kao sto­li­ce, na­kon če­ga je svoj sto na­me­stio s pre­ci­zo­šću go­zbe plu­to­kra­ta u Ne­to­le­ran­ci­ji.

„Ukr­ca­a­a­va­nje“, vik­nu kon­duk­ter na jed­no sto­ti­nu me­ta­ra od njih. Voz se za­tre­se i kre­nu. U va­go­nu se kao grom iz ve­dra ne­ba od­ne­kud po­ja­vi­še dva mu­škar­ca i de­čak. Nes se baš bio pi­tao ka­kav je to no­vi smrad.
„Za­tva­raj vra­ta“, ka­za Per­vis mla­đem čo­ve­ku, žgo­lja­vom i smo­ta­nom. „Ima­mo ko­je­šta za de­le­nje, al’ ga ne­ma za mlo­go.“
„’Bem ga u usta!“ uz­vik­nu ovaj. „Ima da se pro­ve­de­mo sve u še­sna­jes’, jel’?“ Nes je po nje­go­vom na­gla­sku za­klju­čio da je od­ne­kud s ju­ga. Tek­sa­ša­nin? „Fa­la vam le­po, go­spo’n.“

Čo­vek ba­ci ra­nac i umo­ta­no će­be i pri­vu­če ko­fer. De­čak, ko­ji je no­sio kač­ket dva bro­ja ve­ći od nje­go­ve gla­ve, sa­mo je pi­ljio u hra­nu. Ka­da je ski­nuo kač­ket, iz nje­ga se pro­su­la za­mr­še­na ko­sa i Nes je shva­tio da je „on“ za­pra­vo de­voj­ka na­do­mak pu­no­let­stva. Per­vis pe­ro­re­zom od­se­če ka­iš su­vog me­sa i pru­ži joj. Ona ga po­hlep­no za­gri­ze i uma­lo se ne uda­vi.

Onaj no­vi smrad do­pi­rao je od dru­gog lu­ta­li­ce. No­sio je pre­ve­li­ke vre­ća­ste pan­ta­lo­ne i pre­ma­li sa­ko, si­ću­šni po­lu­ci­lin­dar i sme­šan ma­li štap za šet­nju. Oštrih br­ko­va na na­u­sni­ca­ma i raz­ro­ga­če­nih pla­šlji­vih oči­ju, neo­bič­no je pod­se­ćao na Re­ic­hskan­zle­ra Hi­tle­ra. Nes je imao pri­li­ke da upo­zna ne­ke pro­tu­ve, ali ni­kad u ži­vo­tu ni­ko­ga ko je ba­zdeo ta­ko ogav­no kao ta pro­pa­li­ca što je sa­da pru­ža­la ru­ku. Usne su mu se sme­ši­le, ali iz oči­ju mu je zra­či­la či­sta mr­žnja.

Per­vis mu pru­ži me­so, a on ga zgra­bi i od­ge­ga se u naj­da­lji ugao da je­de, pi­pa­vo ko­ma­da­ju­ći hra­nu vr­ho­vi­ma pr­sti­ju.

„Mo­lim vas, opro­sti­te mo­jem pri­ja­te­lju š’o je ne­pri­sto­jan“, re­če Tek­sa­ša­nin. „Ču­dan je on sta­rac. Uop­šte ne pri­ča. Ne zna čak ni ka­ko mu je pra­vo ime. Mi ga zo­ve­mo Lu­nja. De­voj­ka se zo­ve Tomp­son. Ne­će joj sme­ta­ti ako je zo­ve­te ’Ber­ta Va­gon­ka’. Ber­ta, ka­ži fa­la za je­lo.“

Ona sa­mo klim­nu gla­vom Per­vi­su i na­sta­vi da žva­će. Te­ško je bi­lo oce­ni­ti, ali mo­žda je bi­la i le­pa pod tom sil­nom pr­ljav­šti­nom.

Preveo s engleskog Ivan Jovanović
 

nazad