Iz novih knjiga

Dušan Stojković

Hleb kamena i neba

(Kulturni centar Svrljig – Književni klub „Branko Miljković”, Svrljig – Knjaževac, 2010)
 

MRKLINE I ZLATNA ZRNA RADOSLAVA VUČKOVIĆA

Ra­do­slav Vuč­ko­vić je, po mno­go če­mu oso­ben pe­snik u kor­pu­su srp­ske knji­žev­no­sti. Nje­gov po­et­ski opus ve­o­ma je sve­den. Iz zbir­ke u zbir­ku on pre­no­si, po­ne­što ko­ri­go­va­ne, bru­še­ne, pe­sme. Kao i da ne pi­še pe­snič­ke zbir­ke već iza­bra­ne pe­sme. Na­ša po­e­zi­ja ima ne­ko­li­ke pe­sni­ke či­je ce­lo­kup­no pe­sni­ko­va­nje sta­je me­đu ko­ri­ce jed­ne ta­nu­šne knji­ge. Na­ve­di­mo ne­ko­li­ci­nu: Do­si­tej Ob­ra­do­vić, Pa­vle So­la­rić, Mi­lan Ra­kić, Ani­ca Sa­vić-Re­bac, Mla­den Le­sko­vac, Vla­dan De­sni­ca, Mla­den Di­mi­tri­je­vić, Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić... Vuč­ko­vić je zreo pesnik, vi­še pu­ta na­gra­đi­van, ve­o­ma pri­sutan u na­šoj pe­ri­o­di­ci, autor ne­ko­li­kih za­pa­že­nih pe­snič­kih zbir­ki: Tri sr­co­ka­za (1970), Sa pe­šter­skih is­toč­ni­ka (ko­a­u­tor; 1987), Ko­re­ni i ko­ro­vi (1988), Buni­la (1990), Tav­ni na­uk (1994). Vuč­ko­vi­će­vo de­lo bi­lo je de­lo u nasta­ja­nju, nad­ra­sta­nju. Knji­ga Po ra­speću, ob­ja­vlje­na u okvi­ru „Šumadij­skih me­ta­fo­ra“, je nje­go­vo iza­bra­no i za­o­kru­že­no, ko­nač­no (?), po­et­sko de­lo, summa nje­go­va pe­sni­ko­va­nja. Na­slov knji­ge je ambivalent­no sim­bo­li­čan. On „po­kri­va“ i po­je­di­nač­ni i op­šti život / „ži­vot“ ko­ji nas je za­de­sio /ostao nam na­kon što smo – gor­ko – kao i Hrist sam, bi­li ra­za­pe­ti. Mu­kli go­vor ovih pe­sa­ma i je­ste go­vor sa one stra­ne, zbo­re­nje, pe­snič­ko mr­mo­re­nje na­kon Gol­go­te. Mu­kle su i te­me; tam­ni sti­ho­vi ko­ji, uje­vi­ćev­ski, ši­klja­ju iz tmi­ne k’o pružene ru­ke. Ak­tu­al­nost je do­se­gla po­et­sku uver­lji­vost. Pe­sma se često u krik pre­met­nu­la. Nje­na sklad­nost, na­lik na onu Iva­na Go­ra­na Ko­va­či­ća u Ja­mi, „ra­tu­je“ sa usa­mlje­no­šću, stra­da­njem, pro­la­zno­šću, be­smi­slom, ha­o­som – te­mat­skim sil­ni­ca­ma ove po­e­zi­je. Lir­ski rodoslov ni­je „pri­ča“ o ra­đa­nju, već o od­u­mi­ra­nju, či­lje­nju. Napušteni su vi­no­gra­di, sa­mot­ni bu­na­ri, za­mu­kle vo­de­ni­ce, sa­mot­ne i ko­ze... Sve je pre­kri­la pu­stoš.

Vuč­ko­vi­će­ve pe­sme pu­ne su re­mi­ni­scen­ci­ja (pri­gu­še­nih) na lir­ske me­da­ljo­ne de­se­ter­ci­ma tka­ne Dra­go­lju­ba Fi­li­po­vi­ća. Uglavnom su tra­di­ci­o­nal­ne; no, to je i pe­sni­ko­vo lu­kav­stvo: ne sme­ju se či­ta­ti na pr­vu lop­tu. Iako se nji­ma uvek ne­što sa­op­šta­va, po­ru­ču­je – po­ru­ke ni­su jed­no­znač­ne. „Ju­nak“ je naš rod, Sr­bi­ja. Po­e­tič­no­sti je na ko­rak bli­zu po­e­tič­nost. Ret­ko ko­ji srp­ski mo­der­ni pe­snik to­li­ko u pr­vi plan iz­ba­cu­je mo­ral­nost ope­va­nog, na­gla­ša­va to­li­ko semantičku ra­van. Vuč­ko­vi­će­ve pe­sme i zvu­če i zna­če. U nji­ma ima slju­blje­no­sti zna­ka i ozna­če­nog, estet­skog i mo­ral­nog. Nji­ho­va le­po­ta je mu­ška, sr­ča­na, po­gde­što šan­ti­ćev­ska le­po­ta.

Vuč­ko­vić se če­sto slu­ži so­net­nom for­mom. Do­ra­đe­nost, svedenost, kla­sič­nost so­ne­ta su­prot­sta­vlja se ta­mi vre­me­na o ko­jem se pe­va. Pe­sme su če­sto na­lik na kri­ke, ko­pa­nje po otvo­re­nim ra­na­ma, gor­ko su­če­lja­va­nje sa mra­kom ko­jim plo­vi ži­vot­ni brod. Patrijarhalni svet je skr­šen, gne­zda su sru­še­na, od mi­to­va se pobeglo. Oči su ši­rom otvo­re­ne, za­ču­đe­ne. Či­tav ži­vot se zbio na dla­nu i mo­že ga pe­snik-hi­ro­mant pro­či­ta­ti. I da bi pro­go­vo­rio (iz mu­kli­ne) i da bi krik­nuo (u noć). Usme­na po­e­zi­ja je fon na ko­jem se ogle­da­ju ove pe­sme, če­sto tka­ne i kao tra­gič­ne „pri­ča­li­ce“. Kad izneve­re lju­di, osta­ju re­či. Osta­je zvuk. Zvuč­na ra­van ovih pe­sa­ma njihov je za­štit­ni znak. One vr­ve ana­fo­ra­ma, ali­te­ra­ci­ja­ma, asonanca­ma, „ra­se­ja­nim“ i le­o­nin­skim ri­ma­ma, ra­zno­li­kim zvuč­nim i sin­tak­sič­kim „for­mu­la­ma“.

Pe­snič­ke sli­ke su ret­ke i po­sne. Na­vo­di­mo ne­ko­li­ke:
iz ka­me­na i ne­ba / hle­ba ko­pa­še („Vuč­ko“);
ma­gle de­be­le („Se­ća­nje na maj­ku“);
nji­ve bre­me­ni­te (Ib);
tr­ska se­va sa ta­va­na („Rod­na ku­ća, I“);
iz­ni­kao iz mr­kli­ne / dim pre­klao jed­no oko („Rod­na ku­ća, II“);
za­la­je be­sno hi­tac ka me­ti („Salto mortale“).

Re­či su neo­bič­ne, „bo­ga­te“, le­pe. Na­vo­di­mo ne­ko­li­ke (po­je­di­ne su i sa­me pe­sme): bu­čar, bo­le­zan, va­vek, dnev, di­jak, ži­će, ze­len-suncobra­ni, za­bel, za­kop, ila, iz­vor-vo­da, iz­gub, muč­nik, mni­ti, na­kan, ne­rod, ne­do­snu­ti, nu­tri­na, opaz, Ras­ci­ja, raz­mir­je, smert, so­či­ni­ti, skr­bi­ti, ubir, tmast, tmi­ca, če­mer-sa­blja, čan­di­ja, ča­si­ti se. Domini­ra­ju ar­ha­i­zmi; oni „okre­ću“, na lek­sič­koj rav­ni, pe­sme ka prošlom, mi­nu­lom. Po­ka­zu­ju da i sa­da­šnje vre­me­ni i pra­mi­nja ka prote­klom.

An­to­lo­gij­ske pe­sme Vuč­ko­vi­će­ve, po na­šem su­du su: „Rod­na kuća“, „La­pot“, „Pred­smrt­ni čas“ i „Voj­ni­kov po­sled­nji san“.

Pe­snik či­jim pe­sni­štvom od­je­ku­je i bru­ji ve­li­ki broj ime­na, i sam je po­stao pe­snič­ko ime ko­je sva­ko ko se u pe­sni­štvo ra­za­bi­re mo­ra raz­go­vet­no pre­po­zna­ti.
 

nazad