Iz rukopisa

Slobodan Škerović

MOJ MALI VIBRATOR

(odlomak iz blog-romana „Kofer“)

Sti­gao sam pred ba­kal­ni­cu u pra­vi čas. Do­ve­zli su vruć hleb i pe­ci­vo. Dok ga­zda ras­po­re­đu­je vek­ne, tra­žim od pro­da­va­či­ce da mi na­pra­vi sen­dvič. „Ja sam ve­ge­ta­ri­ja­nac.“ „Aha,“ kli­ma ona.

Iz­mak­nem se par ko­ra­ka od ula­znih vra­ta i poč­nem da je­dem. Si­tu­a­ci­ja je nor­mal­na. Ne smi­šljam psi­ne. Je­dem. Ku­pio sam ne­ke jef­ti­ne no­vi­ne, ma­njeg for­ma­ta, pa mo­gu jed­nom ru­kom da ih dr­žim i či­tam. Ne­ma ni­šta o na­pa­du. Da­tum i ne gle­dam, vi­še ni sam ne znam ko­je je „mo­je“ vre­me u tom gra­du. Ni da li je moj grad. I ne za­ni­ma me. Do­ga­đa­ji ko­ji­ma pri­su­stvu­jem ni­su baš to­li­ko re­le­vant­ni da bih od njih pra­vio smi­sle­ni „vre­men­ski“ niz. Ne­bo se po­la­ko pre­kri­va obla­ci­ma. Ho­će li bi­ti ki­še? Ova pro­da­va­či­ca, ko­ju ga­zda oslo­vlja­va s „Gor­da­na“, i ko­ja me je pre iz­ve­snog vre­me­na do­dir­nu­la re­kav­ši „Raz­u­mem“, ne­ma taj do­ga­đaj u svom gri­mo­a­ru. Ima hi­tre i spret­ne ru­ke i to što nji­ma ra­di si­gur­no mo­ra da je do­bro ure­za­no u nje­nu auru. Ne­ma tu gre­ške. Sa­da je si­gur­no da sam „pre“. Mo­žda je ovo baš onaj sen­dvič ko­ji sam po­jeo u jed­noj dru­goj pri­li­ci u skla­du s isto­vet­nom po­tre­bom da to uči­nim. Pre­sta­nem da žva­ćem i za­gle­dam se u ne­bo. Obla­ci su sve ni­že nad kro­vo­vi­ma. Ne­gde u da­lji­ni se­va.

Ne znam ko sam, gde sta­nu­jem, šta mi je po­sao, imam li po­ro­di­cu. Mi­slim da ne­mam ni jed­no ni dru­go ni... No, ova pi­ta­nja osta­vljam za ka­sni­je, ve­ro­vat­no bi bi­lo gu­blje­nje vre­me­na iš­ču­đa­va­ti se. Znam da ne znam pra­vi raz­log. Šta je u ko­fe­ru ko­ji sam do­neo? Ot­kud mi ko­fer? Ima žu­tu na­lep­ni­cu na se­bi, nje se se­ćam. Ali ni­čeg dru­gog. Ni­sam umo­ran. Ne spa­va mi se.

Na na­slov­noj stra­ni no­vi­na je fo­to­gra­fi­ja-por­tret mu­škar­ca. Is­pod nje pi­še: „NE­STAO KVANT­NI FI­ZI­ČAR“ (str. 4). Za­gle­dam lik dok gu­tam po­sled­nji za­lo­gaj. Me­ni je ne­po­znat. Gu­žvam sal­ve­tu.

Taj čla­nak ću da po­gle­dam ka­sni­je. Ali gde? Kod ku­će? Iz­gle­da da pa­tim od že­šćeg ob­li­ka am­ne­zi­je. Pri tom, se­ćam se stva­ri ko­je se ni­su mo­gle do­go­di­ti u skla­du s pra­vo­li­nij­skom lo­gi­kom. To ni u kom slu­ča­ju ni­je ti­pič­ni de­ža vi ose­ćaj. Kon­ti­nu­i­tet ko­ji po­sto­ji su­vi­še je iz­ra­žen, iako je ne­ka­ko usit­njen. U se­ća­nju ne­do­sta­ju ve­ziv­ne me­đu­fa­ze ko­je su oči­gled­no cen­zu­ri­sa­ne po ne­kom na­ro­či­tom kri­te­ri­ju­mu. To je nor­mal­no, ali ma­pa pro­sto­ra u ko­jem se do­ga­đa­ji od­vi­ja­ju je sve­o­bu­hvat­na, plus vre­men­ski dis­kon­ti­nu­i­tet i po­na­vlja­nja vre­me­na do­ga­đa­ja ali u ne­što raz­li­či­tom kon­tek­stu. Vre­me na ne­ki na­čin sto­ji, a is­ku­stvo u is­toj tač­ki se go­mi­la kao raz­li­či­to.

Na­uč­nik o či­jem se ne­stan­ku go­vo­ri u no­vin­skom član­ku, Karl Pit, je kvant­ni fi­zi­čar, ra­di u in­sti­tu­tu „Mak­svel-In­di­go“. Oblast ko­ju pro­u­ča­va: per­cep­ci­ja ta­la­sne pri­ro­de če­sti­ca u kla­sič­nom eks­pe­ri­men­tu ko­ri­šće­njem ubr­zi­va­ča. Stvar­no, ubr­zi­va­čem se ubr­za­va­ju če­sti­ce, ali ka­ko se to pre­vo­di na ta­la­se? „...svo­di se na pi­ta­nje šta se de­ša­va s osta­lim če­sti­ca­ma, ka­da se dve če­sti­ce su­da­re, ako zna­mo da su sve osta­le u me­đu­sob­noj re­zo­nan­ci s ovim pa­rom, ma ka­ko ona za­ne­mar­lji­va bi­la? Zbog to­ga smo za­po­če­li iz­grad­nju, pr­vog u sve­tu, eks­pe­ri­men­tal­nog ta­la­sa­ča ko­ji bi tre­ba­lo da ra­di u sin­hro­ni­za­ci­ji s ubr­zi­va­čem,“ re­kao je Pit.

Ma ko­ga je to bri­ga? Ali, čla­nak da­lje do­vo­di Pi­ta u ve­zu s pro­jek­tom pre­no­sa ener­gi­je na da­lji­nu i na­sta­vlja spe­ku­la­ci­ja­ma o fe­no­me­nu pu­to­va­nja kroz vre­me iza­zva­nom br­zim pre­me­šta­njem ja­kih ener­get­skih po­lja, što za po­sle­di­cu mo­že ima­ti kri­vlje­nje pro­sto­ra, pa i ubr­za­va­nje od­no­sno uspo­ra­va­nje vre­me­na. Po­sle ovog mu­dro­va­nja čla­nak skli­zne u spe­ku­la­ci­je o vre­men­skom pa­ra­dok­su – odeš u pro­šlost pa ubi­ješ svog de­du ili ba­bu i – puf! – ne­ma te vi­še. Kla­si­ka.

Od kad sam to ja ve­ge­ta­ri­ja­nac?
Pi­jem mle­ko.



Zvo­ni po­mič­ni. To je Ili­ja:
„Je­si li čuo? Do­go­di­la se Ma­la Ne­zgo­da Ve­li­kog Ak­ce­le­ra­to­ra!“
„?“
„Ska­či od­mah u ko­fer!“
Na br­zi­nu ga pi­tam, dok ni­je pre­ki­nuo ve­zu:
„A ti?“

Kvrc



Ni­sam se odav­no ma­šao če­ki­ća, ali sad ću.

„Ma če­kaj, to su lju­di pra­vi­li!“ Na­gla­sak je na lju­di, a ne na pra­vi­li.
„Ali, šta su pra­vi­li? Ja sa­mo ho­ću da slo­mim nju­šku la­vu.“
Sfin­ga mi je sim­pa­tič­na.
„Ne mo­že to ov­de u Lu­vru.“
„Ni­je za gle­da­nje.“

Gle­dam ja nje­ga. No­si si­vu uni­for­mu. Ele­gant­nu. Do­bro mu sto­ji i ve­seo je.
Pre­nem se, okre­nem i odem.

Po­va­dio sam knji­ge iz vi­tri­ne i po­čeo da ih cen­zu­ri­šem cr­nim flo­ma­ste­rom. Sve ono što mi se ni­je do­pa­lo za­cr­neo sam.

Kod Ar­tu­ra Klar­ka, za­cr­neo sam sve re­či ko­je po­či­nju sa „P“.
 

nazad