Iz rukopisa

Oliver Janković

VRATA

u spomen Brunu Šulcu

Jed­ne no­ći otac je na­glo ušao u na­šu spa­va­ću so­bu i upa­lio sve­tlo. Gle­da­li smo ga pre­nu­to i sa­nji­vo. Po to­me što je imao pi­lje­vi­nu u ko­si zna­li smo da je spa­vao u sto­lar­skoj ra­di­o­ni­ci. On je imao obi­čaj da sva­ku noć pro­ve­de u dru­goj pro­sto­ri­ji na­še ve­li­ke, po­ro­dič­ne ku­će, jer je tvr­dio da po­ne­kad, no­ću, po­je­di­ne so­be jed­no­stav­no iš­če­za­va­ju. Mno­go­broj­na rod­bi­na ko­ja je ži­ve­la sa na­ma u ku­ći ni­je ve­ro­va­la u to, ali po­što je on bio gla­va fa­mi­li­je, ro­đa­ci su mo­ra­li da se pri­klo­ne nje­go­vom mi­šlje­nju.

– Mo­ra­mo no­ćas na­ći... po­čeo je da pra­vi nejs­ne po­kre­te ru­ka­ma. – Zna­te već... Haj­de­mo svi u po­tra­gu!

Iako me­ni, mo­jim se­stra­ma, bra­ći i ma­lim ro­đa­ci­ma ni­je bi­lo u pot­pu­no­sti ja­sno šta to otac tra­ži, mo­gli smo na­slu­ti­ti. Svi smo is­tr­ča­li iz so­be i sva­ko je bio ube­đen da će čim ugle­da tu stvar, zna­ti da baš nju tra­ži­mo.

U ve­li­koj dnev­noj so­bi če­ka­la nas je či­ta­va voj­ska stri­če­va, stri­ni, te­ta­ka, de­da i ba­ba sa noć­nim ka­pa­ma i sve­ća­ma, jer u uda­lje­nim de­lo­vi­ma ku­će ni­je bi­lo stru­je.

– Ose­ćam da će se to de­si­ti no­ćas – otac je ma­hao ru­ka­ma u pre­pu­noj so­bi. – Mo­ra­mo spre­či­ti da nam ne­sta­ne još jed­na pro­sto­ri­ja, za­klju­ča­ti, otrg­nu­ti...

Lju­di i že­ne su po­spa­no i bez­volj­no kli­ma­li gla­va­ma. U mag­no­ve­nju mi pro­đe kroz gla­vu da otac za­pra­vo tra­ži ne­ka­kav ključ, ili ta­ko ne­što.

Otac je kre­nuo na če­lu po­vor­ke tra­ga­ča mr­mlja­ju­ći us­put po­lu­gla­sno:
– Ovo je ukle­ta ku­ća... Stva­ri ne­sta­ju i po­ja­vlju­ju se sa­me od se­be...

Kad smo za­šli u ma­nje hod­ni­ke, raz­dvo­ji­li smo se u gru­pe. Ja sam se dr­žao maj­ke i sta­ri­jeg bra­ta. Maj­ka je ša­pa­tom iz­go­va­ra­la mo­li­tve i ru­kom za­kla­nja­la pla­men sve­će.

On­da smo po­če­li da po ma­lim so­ba­ma otva­ra­mo ko­mo­de, fi­o­ke, or­ma­re, san­du­ke. Upla­še­ni sve­tlo­šću sve­će pred nas su po­če­li da iz­le­ću sle­pi mi­še­vi, vi­li­ni ko­nji­ci, raz­li­či­ti lep­ti­ri i ra­zni bez­i­me­ni in­sek­ti.

Maj­ka bi se po­ne­kad tr­za­la i br­zo kr­sti­la. Prah sa kri­la upla­še­nih lep­ti­ri­ca sve­tlu­cao je oba­sjan pla­me­nom sve­će i pa­dao na ze­mlju po­put ko­ma­di­ća ka­le­i­do­sko­pa.

Pred na­šim ra­do­zna­lim oči­ma po­čeo je da se ši­ri svet dav­no za­bo­ra­vlje­nih pred­me­ta. Lu­la mor­skog vu­ka, štap ne­kog ču­kun­de­de sa po­sre­bre­nom dr­škom, sa­blja sa ne­ko­li­ko ure­za­nih re­či na fran­cu­skom, mo­žda još iz do­ba Na­po­le­o­na.

Na dnu ne­kog već sko­ro ras­pad­nu­tog san­du­ka na­šli smo ge­o­graf­ske kar­te Sre­do­zem­nog mo­ra i se­ver­ne Afr­ke. Iz­gle­da­le su to­li­ko pra­dav­ne, da bo­ja­žlji­vo upi­tah maj­ku:
– Ka­da li je ži­veo naš pre­dak ko­ji se ko­ri­sti ovim kar­ta­ma?

Maj­ka je sa­mo od­mah­nu­la gla­vom.

Hod­ni­ci ko­ji­ma smo išli opet su se spa­ja­li u jed­nu ve­ću pro­sto­ri­ju. Sko­ro svi tra­ga­či su se opet oku­pi­li – ali pra­znih ša­ka. Otac je ner­vo­zno če­šljao du­gu, pro­se­du bra­du. Neo­d­luč­nim po­gle­dom osma­trao je če­tvo­ra vra­ta ko­ja su vo­di­la u da­lje hod­ni­ke.

U jed­nom tre­nut­ku vra­ta tro­kril­nog or­ma­ra se otvo­ri­še i iz nje­ga iza­đe ble­du­nja­vi, oma­nji čo­vek.

– Go­spo­di­ne – obra­ti se mom ocu. – Da ne tra­ži­te mo­žda ovo?

Tek ta­da pri­me­ti­smo da u de­snoj ru­ci dr­ži ve­li­ki ključ. Otac ga od­me­ri vi­še ra­se­ja­nim no za­ču­đe­nim po­gle­dom.

– Pa da, ključ... Ja sam to i...
– Sad mo­ram po­ći, a vi br­zo za­tvo­ri­te vra­ta za mnom. Ta­mo je hlad­no.

Čo­vek se za­čas na­đe kraj jed­nih do tad ne­pri­me­će­nih vra­ta za­str­tih sta­rim ta­pe­ta­ma. Na okraj­ku ta­pe­te je pi­sa­lo „18.11.1942. Dro­ho­bič, Polj­ska“. Otvo­ri ih i sta­viv­ši ocu ključ, za­ko­ra­či u ma­glo­vi­to je­se­nje po­pod­ne. Po­sle ne­ko­li­ko ko­ra­ka pri­đe mu čo­vek u uni­for­mi ge­sta­poa.

– Bist du Schulc? – upi­ta krat­ko. Ble­du­nja­vi čo­vek po­tvr­di, a ge­sta­po­vac iz­va­di re­vol­ver i is­pa­li u nje­ga dva met­ka.

Otac ko­ji je do­tle sta­jao u ra­ga­stou otvo­re­nih vra­ta, sa­že gla­vu, na­glo ih za­tvo­ri i za­klju­ča klju­čem ko­ji je ma­lo­čas do­bio.

– Haj­de­mo svi na spa­va­nje... No­ćas smo na­šli... ma­da, mo­žda bo­lje da i ni­smo... Sa­ču­va­li smo jed­nu pro­sto­ri­ju od, od... – nje­gov ša­pat se gu­bio duž sla­bo osve­tlje­nih hod­ni­ka.

Te no­ći sam bio tu­žan zbog ne­znan­če­ve smr­ti i imao sam gro­zni­cu. Sle­de­ćeg ju­tra u na­šu ku­ću je do­šla je­sen.
 

nazad