Prevedena književnost


Friderike Majreker

VATRENOTRAJNE POTKE

(Friederike Mayröcker: Reise durch die Nacht. “Suhrkamp Verlag”,
Frankfurt am Main, 1984)


Vra­ća­mo se sad iz Fran­cu­ske moj SU­FLER i ja i upra­vo sam u spa­va­ćim ko­li­ma vi­de­la ka­ko kraj me­ne pro­mi­ču ras­hla­đe­ne li­vad­ske pa­di­ne, i to po­mu­će­nog po­gle­da jer su mi za pro­li­va­nje su­za slu­ži­li noć­ni sa­ti ali i đa­vo­li­sa­nje i to­me slič­no.

Ni­je to bi­lo ni­ma­lo do­bro vre­me za bi­lo šta i uop­šte se ni­smo sna­la­zi­li sa bi­lo či­me, a po­naj­ma­nje jed­no s dru­gim, na­ša ve­za se tu, da­kle, is­cr­pe­la; ni­ka­ko uz tok stva­ri, što bi se mo­glo da­lo pri­pi­sa­ti okol­no­sti­ma, ni­smo vla­da­li je­zi­kom, još uvek ni­smo, upr­kos mno­gim do­brim že­lja­ma da ga na­u­či­mo do­brim de­lom vre­me­na iako sam bi­la za­lju­blje­na u taj je­zik, i stal­ne psov­ke da­kle psu­ju­ći to­kom te tri ne­de­lje i ni­šta ne raz­u­me­ti od ono­ga što se na­o­ko­lo de­ša­va i sve se či­ni­lo ta­ko stra­no i ogra­ni­ča­va­ju­će i pre­te­će i stal­no se ose­ća­ti ne­po­želj­nim, da, bi­ti duh usred ta­kvog go­spod­stve­nog gra­da, usred nje­go­vih ne­po­sred­nih sa­mo­hva­li­sa­vih, buč­nih sta­nov­ni­ka, sve te­ra­ti do gra­ni­ce ili ka­ko god. Dok čo­ve­ku ne gru­nu su­ze.

Jed­no ili dva per­ja­na ja­stu­če­ta uvek no­sim sa so­bom na pu­to­va­nja, jer, ina­če, ne mo­gu da spa­vam u stra­nim kre­ve­ti­ma, a je­di­no što sam na­u­či­la na ovom pu­to­va­nju, bi­lo je, da u sva­ko do­ba bi­lo gde na­đem me­sto za spa­va­nje, to je mo­je te­lo na­u­či­lo još pre mog ra­zu­ma, to je mo­je te­lo shva­ti­lo na ovom pu­to­va­nju u tom stra­nom okru­že­nju, ne­što što ra­ni­je ne bih ni­kad mo­gla da usvo­jim, na­gla sklo­nost, na­da­re­nost mo­žda, jer sam bi­la to­li­ko is­cr­plje­na, ta­ko će me no­ćas uljulj­ki­va­ti u san u tom kre­ve­tu za pu­to­va­nja, spa­va­la sam go­re dok je DŽU­LI­JAN po­ku­ša­vao da se smi­ri do­le, pen­tra­nje na gor­nji le­žaj ni­je mi pred­sta­vlja­lo pro­blem, ne­ka­da tu ne bih mo­gla da za­spem a ka­mo­li da pro­spa­vam, mi­slim u ta­kvom noć­nom vo­zu, ko­ji je ju­rio kroz neo­sve­tlje­ne pre­de­le: iz stra­ha da ne do­đe do su­da­ra na­pred kod lo­ko­mo­ti­ve i da se svi va­go­ni, is­ka­ču­ći iz ši­na, ne pre­vr­nu od­mah i sa­hra­ne is­pod se­be svo­je oskud­no ode­ve­ne put­ni­ke, i pla­ka­la sam i do svo­jih po­od­ma­klih go­di­na, pla­ka­la za svo­jom od­ra­sta­ju­ćom de­com ko­ja su na ta­kav na­čin po­gi­nu­la, ka­žem, Džejms i Su­za­na. Ta­ko sam u mra­ku na­pi­pa­va­la me­sin­ga­ni okvir mog kre­ve­ta, lo­ba­nja bi, sva­ka­ko, pri to­me na­stra­da­la, i da­le­ko od sva­kog sklo­ni­šta sve mo­je za­pu­šte­ne stva­ri, mo­je či­ta­vo za­pu­šte­no te­lo na ko­me sko­ro ni­šta vi­še ni­je bi­lo u re­du, da­kle, sko­ro ni­šta vi­še ne funk­ci­o­ni­še kao što bi tre­ba­lo da funk­ci­o­ni­še, ka­žem, i iz­nad če­ga uvek bu­dem, je­di­no da me bo­lo­vi ne ome­ta­ju u to­me da sa­žmem mi­sao ili pro­na­đem svoj mir. Ima­la sam stra­šne in­hi­bi­ci­je da ko­ri­stim noć­no po­su­đe, ko­je se na­la­zi­lo kraj kre­ve­ta do­le u san­du­či­ću ko­ji bi se otva­rao po­vla­če­njem po­lu­ge ka spo­lja, to­kom noć­ne vo­žnje, sa­ma po­mi­sao na to po­ti­ski­va­la bi istin­sku že­lju za pra­žnje­njem, ali to su, ipak, sa­mo na­ga­đa­nja... i dok me moj SU­FLER ko­ri­go­vao da sam po­če­la da go­vo­rim o vre­me­nu, na­i­me, o div­noj vre­men­skoj prog­no­zi, a ja ga pi­ta­la da li bi on po­mo­ću svo­je pre­o­se­tlji­vo­sti na vre­me mo­gao da pred­vi­di da li će se ta­ko za­dr­ža­ti, on je, sa svo­je stra­ne, na­sta­vio da se ža­li na op­šte sta­nje sve­ta, ka­sni­je bi on­da re­kao, ka­da bi svi na­stra­da­li, lak­še bi se pod­ne­lo, že­le­la sam da sa­znam još ovo ili ono za tre­nut­no sta­nje sve­ta, ali ti­me bih oti­šla pre­da­le­ko: to sam ose­ti­la po olov­nim te­go­vi­ma, tač­ka­ma do ko­jih su mo­ja pi­ta­nja do­pi­ra­la, po na­bo­ri­ma mo­je gar­de­ro­be, ta­ko da sam se uz­dr­ža­va­la, ra­di­je sam sve za­dr­ža­va­la za se­be, dal­to­ni­zam na cr­ve­nu bo­ju me su­sti­gao, ka­žem, pi­ta­nje je ko­je bih is­ku­stvo mo­gla ti­me da stek­nem, da sam hte­la se­bi da do­zvo­lim ugrad­nju so­či­va jed­nog psa...

Gra­da­ci­je u cr­ve­noj bo­ji, uz­bu­đe­na uz­bu­đu­ju­ća bo­ja, špan­ski cr­ve­na ili go­ja-cr­ve­na, bo­ja ko­ja mi ne pri­ja po­seb­no, jer la­ko pre­ska­če u ze­le­no, za­va­ra­va me da je ze­le­na, cvet­ni ukra­si na ža­lu­zi­ja­ma, uska­čem u pla­me­no cr­ve­ne pan­ta­lo­ne od so­mo­ta (Go­ja-pan­ta­lo­ne) uju­tro, od­mah gra­nu su­ze, pri to­me imam to­li­ko ma­lo cr­ve­nih ak­ce­na­ta u svom sta­nu i ni­ka­da cr­ve­ne ha­lji­ne, jed­nom ka­da sam bi­la ja­ko mla­da, no­si­la sam pri­lju­blje­ni cr­ve­ni pr­sluk, ve­ro­vat­no da bih is­ta­kla svoj vit­ki stas, dok su mi le­pr­ša­vi vo­la­ni sme­ta­li, ka­žem. Ju­tros me zvao LERH i re­kao mi, Ma­ja bu­di deč­ka, Ma­jo deč­ka, po­zi­va­ju­ći se na mo­ja naj­no­vi­ja pi­ta­nja. Is­pre­ple­te­ni re­sur­si! Pa­tu­lja­sti, mi­slim, ta­ko na go­lim ko­le­ni­ma no­vo­go­di­šnje do­nje ru­blje. Bo­žan­stve­na bo­ja tog cr­ve­ni­la me pre­pla­vlju­je, te bo­žan­stve­ne go­ja-cr­ve­ne pan­ta­lo­ne, iz­ga­ram za tim da pi­šem ha­lu­ci­na­tor­nim sti­lom, mi­slim, mo­ram sa­mo da do­zvo­lim da me ne­što vo­di, mo­ram sa­mo da sklo­pim oči i da me ne­što od­ve­de, ka­ko krv stru­ji ve­na­ma... i zar ni­sam, za­pra­vo, mu­ška­rac Go­ja je, na pri­mer, moj otac, mo­žda sam moj otac moj ro­đe­ni otac, po­zla­ti­vač svog oca, ili mo­ja maj­ka, ili sam mo­žda moj SU­FLER zva­ni DŽU­LI­JAN i od­vik­nu­ta (od sa­pu­na) od sva­ke sve­tle bo­je ko­ja pre­va­zi­la­zi sva­ku nor­mal­nu me­ru, ili sam mo­žda onaj ri­đo­sme­đi kon­duk­ter u spa­va­ćim ko­li­ma, ko­ji nas je na ovom bes­kraj­nom pu­to­va­nju uzor­no te­to­šio za ne­ve­ro­vat­no ve­li­ku na­poj­ni­cu ko­ju smo mu ne­po­sred­no po na­pu­šta­nju Pa­ri­za do­tu­ri­li... za­hva­lju­ju­ći na­šem ner­vnom si­ste­mu kon­tro­le po­kla­pa­ju se ova dva sa­zna­nja (li­va­de) na­i­me mi­ri­ja­de, pro­na­la­zi se, mi­slim, fin­gi­ra se pri­ča, da­kle, fa­bri­ku­je se, ka­žem. Iako sam, na pri­mer, po­ne­kad po­sta­la svoj sop­stve­ni SU­FLER, on mi, opet, i da­lje osta­je ta­jan­stven, sko­ro da ni­sam ni­kad sre­la ne­kog, ko bi mi svih tih go­di­na ostao to­li­ka taj­na, on mi je, naj­tač­ni­je re­če­no, ostao ne­do­ku­či­va taj­na, sli­ka sa ze­le­ni­lom (Ma­ne) ja­ko me op­či­ni­la, ma­te­ri­ja ne pred­sta­vlja gra­ni­cu, bes­kraj­no sli­kar­stvo je na­sta­vak ži­vo­ta, ne­pre­sta­no ra­za­ra­nje i no­vi po­če­tak, is­ti­sku­je­mo ne­be­sku lju­bav u ob­li­ku slo­va Ip­si­lon u po­nor, ali sva­ko kre­ta­nje va­žno je po­put ve­tra, sta­ro­mod­na ka­kva sam, na­gi­njem bla­zi­ra­no­sti, na­glu­vo­sti, gu­bit­ku kr­vi, ma­da sam uvek mo­gla da se po­hva­lim do­brim slu­hom, ka­žem, mo­ji slu­šni ka­na­li ose­tlji­vi su kao kod ma­log de­te­ta, če­sto vi­dim de­cu ka­ko kod ve­li­ke bu­ke pri­ti­ska­ju oba dla­na na uši, noć­ni lep­ti­ro­vi ula­ze po­put ti­gro­va u mo­ju oda­ju, tu je u mu­škar­cu otvo­ren pla­me­ni an­đeo... i sa­mo po­la sa­ta ka­sni­je, ka­že DŽU­LI­JAN, na­ći ćeš se kod svo­jih pa­pa­ga­ja / pa­pi­ra, na­ša dra­ga go­spo­đa sa pu­to­va­nja, ka­žem, umor mi je bio u gla­vi i u udo­vi­ma i otre­sa­la bih ga se ta­ko što bih se stal­no va­lja­la s jed­ne stra­ne na dru­gu na svom uz­gla­vlju, po­di­gla za­ve­se, uju­tro Stra­zbur, na­pu­šte­ni sport­ski te­ren, oivi­čen be­li­ča­sto sve­tle­ćim gr­mo­vi­ma zo­ve, sve u mom ži­vo­tu uvek je bi­lo kom­pli­ko­va­no i ne­ja­sno i otu­pe­lo za­to što uvek ima ne­ka mr­lja i na naj­lep­šoj ne­be­skoj ra­do­sti po­ne­kad i so­to­na, ta­ko da sam uvek bi­la sklo­na to­me da za­u­zmem stav pi­ta­nja, stav da za­vi­sim od ne­ko­ga, i uvek bih se kod sva­kog in­for­mi­sa­la i uži­va­la bih da me sva­ko u što šta upu­ću­je, ka­ko bih iz­o­štri­la svoj po­gled, is­pe­gla­la svoj glas, i usred tog noć­nog za­pit­ki­va­nja ka­da se od­jed­nom uga­si­lo sve­tlo i mo­je oči ni­su vi­še ni­če­mu vre­de­le ma ko­li­ko ih raz­ro­ga­či­la, još uvek bi mi osta­la sve­snost o svom or­ga­ni­zmu, mo­je te­lo, mo­je bu­ti­ne ose­ća­le bi se kao ina­če, no­ge su me bo­le­le, ka­kve ute­he, još su mo­gle da no­se mo­je te­lo, tu bi mo­glo što šta da se pro­tu­ma­či, ka­žem, iz tog is­ku­stva mo­glo bi što šta da se pro­tu­ma­či za sop­stve­no zdra­vlje, ka­žem, na­po­lju je se­va­lo – šta je na­po­lju?

I vo­di­ti raz­go­vo­re sam sa so­bom osta­lo je isto, to po­zna­to cvr­ku­ta­nje, i ono što se od­vi­ja unu­tar sop­stve­ne mo­žda­ne op­ne, et­ce­te­ra, sop­stve­ni uz­dah...

Izno­ji­la sam, usko­ro sam izno­ji­la svoj ži­vot, ka­žem, tap­kam do klo­ze­ta, ugle­dam svo­je si­vo, raz­ro­ga­če­no li­ce u tmur­nom ogle­da­lu to­a­le­ta, po­ha­ba­no si­vi­lo u ogle­da­lu, ot­ku­ca­ji mog sr­ca bub­nje, od­zva­nja­ju u me­ni po­put uda­ra gro­ma, od­ra­sta­ju­ća de­ca, sve bih im osta­vi­la, da su osta­la na sve­tu, ba­štu či­ja me za­pu­šte­nost sve če­šće ja­ko po­ga­đa, za­pu­sti­la si se, pre­vi­še po­pu­štaš, vi­če moj SU­FLER ali to se ne za­u­sta­vlja kod me­ne, sce­na je uvek ista, du­ša, za pi­sa­ćim sto­lom, u let­njoj re­zi­den­ci­ji, no­ću, sa­da, ove no­ći to­kom ovog pu­to­va­nja ko­je kao da ne­ma kra­ja. Ka­kva sre­ća, sa­zna­nje da će se uju­tro ro­di­ti Sun­ce, cr­ve­no sa­svim cr­ve­no u bo­ji ze­mlja­nog cr­ve­ni­la raz­me­nji­va­la sam pi­sma sa LER­HOM, i bra­la bu­ke­te lju­bi­ča­ste i be­le da­nas je ne­de­lja, po­ne­kad se ne zna ko­ji je dan, ra­di se o bo­ji ra­di se o je­zi­ku, ara / pa­pa­gaj u pro­dav­ni­ci ži­vo­ti­nja, sa cr­te­žom ze­bre na svo­jim pr­si­ma, zna­lač­kog po­gle­da, nje­gov po­gled je du­go mi­ro­vao na me­ni, ra­di se o no­voj bo­ji, ra­di se o no­vom je­zi­ku, o no­vom po­gle­du da / da bih ne­gde mo­gla da na­đem mir, ne­gde da na­đem oslo­nac, da bih / da bi mo­ja no­ga mo­gla ne­gde da se spu­sti u ko­rak, mi­slim lu­tam sa­mo idem na­o­ko­lo, moj kon­trol­ni si­stem je pun vi­bra­tor­ne na­pe­to­sti, že­lim tu­ce stva­ri od­jed­nom da oba­vim, do­bro tu­ce stva­ri mo­gu od­jed­nom da mi­slim, da ose­tim, da raz­u­mem, da po­zo­vem u se­ća­nje. Ka­da me lju­di po­vre­de, on­da je to mo­ja kri­vi­ca, mi­slim uzi­mam to na se­be, jer sam kri­va. Noć­ni lep­ti­ro­vi po­put ti­gro­va u mo­joj oda­ji, u sre­di­ni so­be se­men­ka ur­me, na iz­du­že­nim no­ga­ma ro­de, dra­gi dan, mo­je oko u sta­kle­nom sa­tu se pro­bu­di­lo, na le­po sun­ce pa­da­ju sme­le pla­ni­ne, moj rad­ni sto sto­ji kraj otvo­re­nog pro­zo­ra, ve­ro­vat­no isu­vi­še bli­zu a da i naj­ma­nji da­šak ne odu­ne sav pa­pir, ta­ko sam do­volj­no du­go vre­me­na pre­bi­va­la u ovoj oda­ji, ta­ko sam do­volj­no du­go bo­ra­vi­la u ovom vre­me­nu, po­če­la sam da za­zi­rem od sve­ta, iz­be­ga­vam su­sre­te i kon­tak­te, mo­ja po­tre­ba za mi­rom i is­klju­či­va­njem bi­lo ka­kve vr­ste re­me­će­nja bi­va sve ve­ća, sko­ro da je ve­ća od po­tre­be za hra­nom i snom, ali ne znam ko­ji ću cilj ti­me da po­stig­nem, to je da že­lim da se za­mi­slim nad ne­čim o če­mu ne znam, ili još ne znam, šta je, ma­da sam sve mo­gu­će pod­u­ze­la, sa bez­broj lju­di sam raz­me­nji­va­la do­di­re, me­nja­la sam me­sta i go­di­šnja do­ba, ali, za­pra­vo se ni­sam od­mi­ca­la od svog rad­nog sto­la, od svo­jih rad­nih po­slo­va, pri­rod­no mi je ov­de me­sto i dom, ali mo­žda se sve sa­mo od­vi­ja u mo­joj gla­vi, mo­žda ja, za­pra­vo, sa­mo još ži­vim u mi­sli­ma da či­nim ovo ili ono, mo­žda se sve sa­mo još od­vi­ja u na­šim gla­va­ma, ka­žem, ži­vi­mo mo­gu­će još sa­mo za­hva­lju­ju­ći na­šoj ima­gi­na­ci­ji ko­ju smo de­ce­ni­ja­ma ne­go­va­li i po­tvr­đi­va­li, ali to su sve sa­mo pret­po­stav­ke, ka­žem, na­po­lju se­va, sa­da je dva sa­ta i tri­de­set če­ti­ri mi­nu­ta, voz je stao na ne­koj sta­ni­ci. Da li sam kod ku­će da li sam na pu­tu i na pu­to­va­nju, mo­gu li da bi­ram iz­me­đu po­lu­la­ga­nog, la­ga­nog, po­lu­te­škog, te­škog še­ši­ra (psa), mo­gu li da bi­ram iz­me­đu tam­ni­je i sve­tli­je gar­de­ro­be; ali, uko­li­ko sam na pu­tu i na pu­to­va­nju, on­da se, shva­tlji­vo, sve da­le­ko te­že od­vi­ja, od­vi­kla sam se (od sa­pu­na) od sva­ke sve­tle bo­je ko­ja pre­va­zi­la­zi sva­ku nor­mal­nu me­ru, mi­slim da sam se već da­ni­ma od­vi­kla od sva­ka­kvog sa­pu­na, od sva­ke upo­tre­be sa­pu­na, već da­ni­ma bez ku­pa­nja, što još ni­je po­ka­za­lo spe­ci­fič­ne po­sle­di­ce, ina­če, kod ku­će, to­kom pro­ce­sa či­šće­nja naj­bo­lje za­mi­sli, vi­še pu­ta na dan, sve u svo­je vre­me, ta­ko da ne mo­že sve da sta­ne u sve­šći­ce, ali ov­de, ka­žem, to­kom ovog op­te­re­ću­ju­ćeg pu­to­va­nja li­še­nog sre­će su se mo­ji ži­vot­ni so­ko­vi umi­ri­li mi­slim mo­gla bih ve­ro­vat­no još da­ni­ma da osta­nem ta­ko a da mo­ja oko­li­na ili ja ne mo­ra­mo da pa­ti­mo zbog to­ga. Sta­ro­mod­na ka­kva sam na­gi­njem gu­bit­ku kr­vi, bla­zi­ra­no­sti, na­glu­vo­sti, ma­da sam uvek mo­gla da se po­hva­lim do­brim slu­hom, da, po­ne­kad bi mi se da­lo da pro­iz­ve­dem efe­kat od­je­ka po­mo­ću ne znam šta, isto ta­ko je bi­lo s mo­jim ocem, to je ja­ko sta­no­vi­šte, sve u svo­je vre­me, jed­nom me moj otac (kao de­te) po­veo u cr­kve­ni to­ranj, dok je zvo­nio pro­tr­ča­la sam is­pod zvo­na, ko­no­pac me po­mi­lo­vao po gla­vi, sko­ro da sam na­stra­da­la ka­da sam sa pet go­di­na po­šla na pla­ni­na­re­nje, bes­kraj­na olu­ja je za­i­gra­la moj ki­šo­bran i od­ne­la ga da­le­ko, s mo­je de­sne i s mo­je le­ve stra­ne vi­de­li su se ro­go­vi, ka­da sam jed­nom ču­va­la sto­ku, na­pao me raz­ja­re­ni bik, da ni­je pri­tr­čao slu­ga, ži­vo­ti­nja bi me gad­no una­ka­zi­la, ali mo­ja maj­ka je po­zva­la mog oca kao spa­si­o­ca, po­na­vlja­la je mo­li­tve kao znak za­hval­no­sti mom ocu da me još jed­nom spa­sao, kao i to­li­ko pu­ta pre to­ga, moj su­di­ja, moj si­ro­ti su­di­ja, po­zla­ti­vač oca (Go­ja), NA­DA. NI­ŠTA. Na le­đi­ma psa bi­lo je i sne­ga...

Ka­ko ono be­še sa li­mu­nom, ka­žem, sa žu­tom bo­jom, ka­ko ono be­še s vre­me­nom, ka­žem, ka­ko je uvek ne­gde sti­za­la, ka­ko se to, za­pra­vo, zbi­lo, ka­žem, ka­ko je tre­ba­lo ka­ko je mo­glo tu još mi­ro­va­ti, opa­me­ti­ti se, mo­ja reč u ba­ri­ci kr­vi, ne­što od­jed­nom je po­le­te­lo sa sto­la: stva­ri se osa­mo­sta­lju­ju! Dve kri­ške hle­ba za­u­sta­vi­le su se na po­du, za­to­če­na me­đu pro­zor­skim ok­ni­ma zu­ji mu­va – tre­ba­lo bi, iz­gle­da, da je oslo­bo­dim, po­kret­ni ukras na­pra­vljen od či­vi­lu­ka, pri­su­stvo ot­pri­li­ke tu, li­mun le­ži na sto­lu: ko­ja le­po­ta! le­ži tu, ka­žem, kao da se spre­ma na to da bu­de na­sli­kan, i dok ga mo­ji pr­sti ste­žu, pri­se­ćam se ne­če­ga, u ve­zi s mo­jim ocem, za­pra­vo sve je u ve­zi s mo­jim ocem, već du­go ni­sam raz­mi­šlja­la o to­me, ka­žem, sve u svo­je vre­me pr­vo to s li­mu­nom, po­ne­kad bi, ka­da bih do­la­zi­la u po­se­tu, u ša­li skri­vao ma­le pred­me­te u dže­po­vi­ma mog ka­pu­ta, ja­bu­ke, po­mo­ran­dže, zgu­žva­ni pa­pir ili ma­le pred­me­te iz ku­će, dže­po­vi bi se iz­ob­li­či­li, a to bih pri­me­ti­la tek ka­da bih ga na­pu­šta­la, ka­da bih obla­či­la ka­put. Pri­o­ba­lje i oba­la, tu le­ži ogo­lje­ni li­mun, po­red to­ga cr­ve­na sal­ve­ta, ka­žem, na­slo­nio bi se u svo­joj sto­li­ci, jed­nom je le­žao s li­cem pre­ma do­le na fo­te­lji i či­ni­lo se kao da spa­va, i upla­ši­la sam se, lu­pa­nje vra­ti­ma i pro­zo­ri­ma (sr­cem), ta­ko sam se du­go za­dr­ža­la u toj so­bi ta­ko sam se du­go za­dr­ža­la u svom vre­me­nu ta­ko du­go ču­jem ko­ra­ke vre­me­na nad lju­di­ma...

Upra­vlja­nje isti­nom, flo­ma­ste­ri su is­cu­re­li, no­ću pla­vi i ze­le­ni, ve­li­ke mr­lje, oštrih ivi­ca na ru­bo­vi­ma su mi sve pre­pla­vi­le, po­kva­ri­le sve be­le­ške, ka­da sam ju­če tra­ga­la za školj­ka­ma, raz­mi­šlja­la sam o vred­no­sti i bez­vred­no­sti, le­po­ti i ru­žno­ći, op­se­ni i za­vo­đe­nju ovog sve­ta, pri to­me mi te­ško pa­lo da se ori­jen­ti­šem, ma­te­ri­ja je uvek ire­al­na po­put mor­skih ta­la­sa, ka­žem, kod na­knad­nog po­sma­tra­nja oma­mlje­na sam od ne­sre­će do ne­sre­će, sa­go­re­la i sa­že­že­na, uma­lo da se­bi ot­ki­nem oko, po­se­kla se po ru­ci, na­bo­la bo­je, užur­ba­ni slat­ki­ši... sto i pult, ma­le olov­ke, alarm... za­što, pi­tam se, ne mo­gu po­ne­kad da se oslo­bo­dim muč­ne po­mi­sli, da mo­ram se­be da pro­bu­ra­zim oštrim pred­me­tom kroz sto­mak, ši­rom otva­ram usta i ogrom­ni, sun­cem za­tam­nje­ni lju­ti­ti an­đeo u ob­li­ku cr­nog or­la oštrim kan­dža­ma raz­bi­ja oba be­la zmij­ska ja­ja­šca u mo­jim cr­ve­nim nep­ci­ma, pri če­mu mi se gr­lo istog tre­nut­ka pu­ni po­hot­no sklup­ča­nim zmij­skim oko­tom ko­ji pre­ti da me ugu­ši ta­ko da mo­ram da po­vra­tim krv... mno­ge vr­li­ne vi­de­la sam to sa­ma, be­li va­zdu­ša­sti obla­ci, ne­ka sam pro­kle­ta... jer ih vo­lim, če­sto na­ba­dam bo­je, ali od­vi­kla sam se od svih sve­tlih bo­ja ko­je pre­va­zi­la­ze sva­ku nor­mal­nu me­ru, ali ob­u­zi­ma me ve­li­ko uz­bu­đe­nje ka­da ugle­dam tam­no­cr­ve­no, tam­no­lju­bi­ča­sto dr­ve­će, cve­će unu­tar mo­je oda­je, le­po pi­smo ko­je se za­tva­ra cr­te­žom pa­pa­ga­ja, u iz­lo­gu pro­dav­ni­ce ži­vo­ti­nja ša­re­ni ara na pri­mer, to su nim­fi­ce / pa­pa­ga­ji na ka­na­pu za su­še­nje ve­ša u dvo­ri­štu žu­te pla­ve i ze­le­ne šti­palj­ke na ve­tru, špan­ska cr­ve­na, go­ja-cr­ve­na, pre­la­zi u ze­le­no, uz emo­ci­o­nal­na uz­bu­đe­nja po­ku­ša­vam da iz­dr­žim ovaj je­zik pa­pa­ga­ja, na se­ve­ru gra­da vi­de­la sam sa­o­bra­ćaj­ni znak RUE OBER­KAMPF, po­red to­ga is­pi­sa­no spre­jem UPO­MOĆ ŽI­VIM, ce­du­lji­ce pro­tiv gra­da, i dru­ga uput­stva kao za­šti­ta od gra­da i gro­ma, sr­ce ne­ka se za­pa­li u go­lu­bi­joj kr­vi, po­sle ne­sre­će ko­ju je iza­zvao grom vi­de­la uvek iz­no­va pred svo­jim oči­ma mu­nje, vi­de­la sam svo­jim oči­ma ka­ko se auto­mo­bil bez vo­za­ča u tr­za­ji­ma i da­lje po­me­rao, avi­ja­ti­čar­ska ka­pa avi­ja­ti­čar­ski maj, mo­to­ci­kli­stič­ki šlem, šlem mo­to­ri­ste, imam tu vi­še hi­po­te­za, vi­ka­ti i pi­sa­ti, u be­le­žni­cu, mo­žda i vo­zi­ti, za­be­le­ži­la sam no­ću, pa on je bio stra­stve­ni vo­zač, bio je uvek brit­ki stra­stve­ni vo­zač, mo­ja maj­ka u pri­ko­li­ci kraj nje­ga, uma­lo da se one­sve­sti od stra­ha, imam i fo­to­gra­fi­ju na ko­joj se sa le­te­ćom ko­som, za­pra­vo le­te­ćom gla­vom vo­zi s njim, vi­de­la sam svo­jim oči­ma, sa sre­br­nim ogr­ta­čem se­de­la je na ste­pe­ni­ku tal­bo­ta, sa bez­raz­lo­žnim osme­hom na svom dra­že­snom li­cu, ru­ke ukr­šte­ne na le­vom ku­ku, mo­ja se­ća­nja ne do­pi­ru da­le­ko u pro­šlost za­pra­vo ma­lo če­ga mo­gu da se pri­se­tim iz svog de­tinj­stva, mo­ja se­ća­nja odr­ža­la su se na sta­rim fo­to­gra­fi­ja­ma, ta­ko se pri­se­ćam i sa­me se­be, ka­žem, i svog oca, svih pre­mi­nu­lih ro­đa­ka i da­ljih ro­đa­ka mo­je po­ro­di­ce, od­re­đe­ni po­kre­ti mog te­la kao da su iza­zva­li za­sle­plju­ju­će bli­ce­ve, ne se­ćam se od­mah po bu­đe­nju to­ga, već ka­sni­je kod ne­ka­kvih kuć­nih po­slo­va, o da znam, če­lo je se­ver, no­ge su jug, le­va ru­ka je za­pad, de­sna is­tok, o da znam da maj­mun­če če­ka na­po­lju, do­te­ru­je svo­ju gar­de­ro­bu, na oti­ra­ču se­de­la je so­va i če­ka­la da je pu­stim, dok ja se­dim unu­tra, is­pru­že­nih no­gu, dok mi se ne za­pa­le no­ge, dim se već di­zao, već su se bi­li opr­lji­le, vi­čem, zna­la sam da će ta­ko do­ći, vi­če ona, de­si­lo se to već bez­broj pu­ta, čak sam to i sa­nja­la, ne se­ćam se tač­no ali iz­gle­da da je sve po­ve­za­no s mo­jom maj­kom, te­skob­na ko­he­rent­nost, iz­gle­da da je sve po­ve­za­no s mo­jom maj­kom, s mo­jim ocem, ob­uj­mi­le ga bra­da i šu­me, ka­žem, i bio je ste­na bez prem­ca / grozd va­zdu­ha ili ka­da bi že­leo da mi da do zna­nja, da bi ra­do kre­nuo u šet­nju sa mnom pod ru­kom i ja bih se slu­ži­la ne­kim od svo­jih per­fid­nih iz­go­vo­ra sa­mo da mu ne bih sta­ja­la na ras­po­la­ga­nju, kao: PA DA­NAS I NI­JE NE­KO LE­PO VRE­ME! PRA­VO JE PRE­LA­ZNO VRE­ME DO HLAD­NOG KA TO­PLOM, ILI OBR­NU­TO!, op­tu­žu­jem se­be, ah op­tu­žu­jem se­be zbog svo­je pre­zi­ra vred­ne pa­ko­sti, zbog svog bes­kraj­nog od­su­stva lju­ba­vi... Su­di­ja, moj si­ro­ti su­di­ja, o, ko­li­ko ti je bi­lo sta­lo do ži­vo­ta...

(„Đa­no­co, gde ži­viš, la­ne? Zar ne mo­žeš da se po­ja­viš pre­da mnom?“)

Po­put žr­tve po­put so­ve, sr­ce je za­pra­vo so­va, mo­ji zem­ni osta­ci su upla­še­ni... već sam sa­svim la­ga­na, ži­va po me­ni mo­gu svi da pro­la­ze, po­i­sto­ve­ću­jem se sa svim što me okru­žu­je, sve po­ve­zu­jem sa so­bom, da li je to još uvek su­je­ta?
 

Prevela s nemačkog Ljiljana Živković

nazad