Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41.09–93–1 Gerov M.
ID: 181548044

Voja Marjanović

Detinjstvo između zavičajnih jasenova
i beogradskih razlistalih platana

„Detinjstvo je deci zagarantovano.
Detetu detinjstvo ne sme da se ruši“

M. Gerov
 

U ovom radu autor se bavi poetskim stvaralaštvom za decu i mlade Milorada Gerova, a povodom objavljivanja njegove nove i izabrane poezije. O ovom pesniku, prevodiocu, slikaru i vrednom kulturnom delatniku književna kritika nije dala potpunu analitičku ocenu i značaj, koji zaslužuje i koji mu nesumnjivo pripada. Tim povodom ovaj prilog, donekle, ispravlja tu vrstu nepravde, ukazujući istovremeno na hronologiju, genezu i poetiku Milorada Gerova, ne samo za mlade već i za odrasle čitaoce.

KLJUČNE REČI: poeziza za decu i mlade, poetika, stil, jezik, tradicija.

1. PESNIČKI PORTRET

Mi­lo­rad Ge­rov ni­je da­nas ne­po­zna­to ime me­đu srp­skim i (ne­ka­da ju­go­slo­ven­skim) knji­žev­nim de­lat­ni­ci­ma. Pe­snik, sli­kar, knji­žev­ni pre­vo­di­lac, Ge­rov je stu­di­rao knji­žev­nost i isto­ri­ju umet­no­sti na Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du i ste­kao di­plo­mu struč­nog pre­vo­di­o­ca, na­ro­či­to sa slo­ven­skih je­zi­ka, i po­seb­no bu­gar­skog. Ipak, li­te­rar­na de­lat­nost Mi­lo­ra­da Ge­ro­va naj­pri­sut­ni­ja je u obla­sti deč­je i knji­žev­no­sti za mla­de. Vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je ovaj upor­ni i ta­len­to­va­ni pe­snik ar­ka­di­je de­tinj­stva, pi­še za mla­de, i u tom po­slu za­pa­žen je kao ve­o­ma je­dan, iz­vo­ran i da­ro­vit stva­ra­lac.

Bio-bi­bli­o­gra­fi­ja ob­ja­vlje­nih knji­ga za de­cu i mla­de Mi­lo­ra­da Ge­ro­va pre­ma­ša de­se­ti­nu, a nje­gov pre­vo­di­lač­ki rad za­slu­žu­je po ume­ću pre­vo­di­lač­ke ve­šti­ne, iz­u­zet­nu po­hva­lu. Am­bi­ci­o­zan i odan umet­nič­koj re­či, Ge­rov je ste­kao za­pa­že­nu po­pu­lar­nost u kru­go­vi­ma umet­nič­kog sve­ta. Do­bit­nik je vi­še po­ve­lja i pri­zna­nja, za­tim knji­žev­nih na­gra­da i po­hva­la. Ta­ko­đe, nje­go­va po­e­zi­ja je za­stu­plje­na u ne­ko­li­kim te­mat­skim i op­štim an­to­lo­gi­ja­ma po­e­zi­je, a ve­ći­na pe­sa­ma na­la­zi se pu­bli­ko­va­na u škol­skoj lek­ti­ri, či­tan­ka­ma, hre­sto­ma­ti­ja­ma i dru­gim iz­bo­ri­ma. Da­kle, reč je o plod­nom i da­ro­vi­tom pe­sni­ku, či­ja se po­e­zi­ja i mi­sao uva­ža­va, ce­ni i po­štu­je.

Kao pri­su­tan pe­snik i pre­vo­di­lac, Mi­lo­rad Ge­rov je čest sa­rad­nik Kul­tur­no-pro­svet­ne za­jed­ni­ce u Plje­vlji­ma, po­tom sa­rad­nik Zma­je­vih deč­jih iga­ra u No­vom Sa­du i du­go­go­di­šnji sa­rad­nik NI­RO „Brat­stvo-jed­ni­stvo“ iz Ni­ša. Ob­ja­vio je de­se­ti­ne pe­sa­ma u broj­nim li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma za knji­žev­nost i je­zik (PO­LI­TI­KA, BOR­BA, ZMAJ, NE­VEN, ĐUR­ĐE­VAK, DE­TINJ­STVO, DEČ­JE NO­VI­NE, DRU­GAR­ČE) i dr., i čest je sa­rad­nik ne­ko­li­kih fe­sti­va­la deč­je po­e­zi­je (Zma­je­ve deč­je igre, Bul­ka, Stru­ške ve­če­ri po­e­zi­je) itd.  Uvek „na pu­tu“ zbi­va­nja i kre­ta­nja  po­e­zi­je za mla­de ko­ju pra­ti u po­e­to­lo­škom i vre­men­skom raz­vo­ju, Mi­lo­rad Ge­rov je da­nas pe­snik sred­nje ge­ne­ra­ci­je, ko­ji u srp­skoj li­te­ra­tu­ri za de­cu i mla­de za­u­zi­ma pri­stoj­no i oprav­da­no pe­snič­ko me­sto.
 

2. PO­E­TI­KA PE­SME ZA DE­CU I MLA­DE

Pi­šu­ći ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja li­ri­ku na­me­nje­nu naj­mla­đoj li­te­rar­noj po­pu­la­ci­ji, Mi­lo­rad Ge­rov je u svo­me pe­sni­štvu iz­gra­dio vid auto­nom­ne po­e­ti­ke, ko­ja se, ne raz­li­ku­je, su­štin­ski od po­e­ti­ke pe­sni­ka nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je – ali ima svo­jih oso­be­no­sti. Ona se ogle­da­ju u sa­dr­ži­ni i for­mi nje­go­vog pe­snič­kog dis­kur­sa, ali i vi­đe­nja sve­ta de­ce i de­tinj­stva – pa i, uop­šte ži­vo­ta i po­ja­va u nje­mu, ne svoj li­čan na­čin.

Po­štu­ju­ći osnov­ne ko­dek­se pe­sme za mla­dog kon­zu­men­ta, Mi­lo­rad Ge­rov, po­štu­je dok­tri­nu deč­je po­e­zi­je kao svo­je­vr­snog knji­žev­nog žan­ra. On zna da pe­sma za deč­jeg či­ta­o­ca mo­ra po­se­do­va­ti od­re­đe­ni pro­fil pojm­lji­vo­sti. Da­kle, mo­ra bi­ti krat­ka i je­zgro­vi­ta, sa dis­kret­nom do­zom sa­dr­ža­ja, uvek aso­ci­ja­tiv­na, ve­dra i raz­dra­ga­na – i pe­sma rit­ma i ri­me, mu­zi­kal­no in­to­ni­ra­na. Ta­kva pe­sma, tre­ba da sa­dr­ži u se­bi ve­dri i od­va­žni ži­vot­ni op­ti­mi­zam, da ne bu­de set­na i no­stal­gič­na, ka­ko bi deč­jem či­ta­o­cu bi­la pe­sma za­ba­ve i sreć­nog de­tinj­stva, bez tra­u­ma i stre­so­va. Po­e­ti­ku ta­kve pe­sme Ge­rov je ne­go­vao od pr­vih da­na svog knji­žev­nog ra­da, pa je da­nas nje­gov glas u pe­smi ovo­ga žan­ra zdrav i po­le­tan, bez pu­ke di­dak­ti­ke i „pod­u­ke“, a svo­jom su­šti­nom to je pe­sma tra­di­ci­o­nal­nog i sa­vre­me­nog zvu­ka ko­ja nu­di „draž ži­vo­ta i de­tinj­stva“ u smi­slu „po­ru­ke“, je­di­ne umet­nič­ke sna­ge ko­ja „bo­dri ljud­sku psi­hu i ko­ja te­ži ka zdra­vom ži­vo­tu i mir­nom op­sta­ja­nju u nje­mu“ (M. Bog­da­no­vić).

U ta­kvom sta­vu i ta­kvoj ko­re­la­ci­ji ži­vo­ta i umet­no­sti, Mi­lo­rad Ge­rov je „gra­dio svoj svet pe­sme i de­tinj­stva“, pa je sto­ga nje­go­va po­e­ti­ka usvo­ji­va i bli­ska „svim de­tinj­stvi­ma i svoj de­ci“, bez ob­zi­ra u kom vre­me­nu so­ci­jal­no i kul­tu­ro­lo­ški ži­ve­la.
 

3. U AVE­NI­JI TE­MA I MO­TI­VA

Ako se te­mat­sko-mo­tiv­ski krug po­e­zi­je za de­cu i mla­de pe­sni­ka Mi­lo­ra­da Ge­ro­va, mo­že uslov­nom kla­si­fi­ka­ci­jom slo­ži­ti u osam ci­klič­nih kru­go­va (PRO­LOG, ZA­VI­ČAJ I GO­DI­ŠNJA DO­BA, MO­JE DVO­RI­ŠTE, NA DAN PO­LA­SKA U ŠKO­LU, ŠET­NJA PO GRA­DU, VE­STI IZ ZOO VR­TA, LJU­BA, AH LJU­BAV i U IME MI­RA I SLO­BO­DE), on­da se sva nje­go­va po­et­ska is­ka­zi­va­nja mo­gu ose­ti­ti na mi­kro i gro pla­nu pe­va­nja i mi­šlje­nja. U pr­vom ci­klu­su (PRO­LOG) pe­snik se obra­ća de­ci i de­tinj­stvu kao osnov­nim te­ma­ma svo­je po­e­zi­je, go­vo­re­ći iz lič­nog do­ži­vlja­ja da je „la­ko bi­ti de­te“, „šta je iz­vor nje­go­ve lir­ske pe­sme ovog žan­ra“, „o lju­ba­vi pre­ma ro­đe­nju de­te­ta“ ili „o lep­ti­ri­ma, o deč­jim oči­ma ve­li­kim kao ne­bo i o go­vo­ru ma­log čo­ve­ka, de­te­ta u sve­mi­ru ži­vo­ta“. Pe­sme GO­VOR DE­TINJ­STVA, DE­TE­TU DE­TINJ­STVO, OD IZ­VO­RA PE­SME, ŠTO JE LE­PO BI­TI DE­TE, LEP­TIR) i dr., iz­raz su pe­sni­ko­vog ple­me­ni­tog sje­di­nja­va­nja sa bi­ćem de­tinj­stva i deč­jeg bi­ća, ko­je je svo­je­vr­sno i sto­ji na po­čet­ku na­šeg ži­vo­ta.

Pe­snik iz­vor­ne re­či o pr­vim stu­pa­nji­ma u ži­vot­ne avan­tu­re bez ob­zi­ra bi­le ve­dre ili su­mor­ne, pred­met su broj­nih pe­snič­kih sti­ho­va ve­za­nih za za­vi­čaj i go­di­šnja do­ba. U tim pe­sma­ma, Ge­rov se le­gi­ti­mi­še kao po­e­ta pri­rod­nih i re­a­li­tič­nih na­dah­nu­ća, a pe­sme TE­LE­GRAM, PRO­LEĆ­NE ME­TA­FO­RE, MAJ­SKA PE­SMA, MA­SLA­ČAK, DU­GA, LJU­BI­ČA­STA PE­SMA, TU­GA ZA LI­POM i mno­ge dru­ge, auten­tič­no sig­na­li­zi­ra­ju pe­sni­ka i pri­ro­du, pe­sni­ka i spoj sa njom, i pe­sni­ka ko­ji za­vi­čaj­nu „lo­gu“ no­si du­bo­ko uko­re­nje­nu u svo­je pe­snič­ko bi­će.

Bez sum­nje, Ge­rov tem­po­ral­no pra­ti sva go­di­šnja do­ba kao i deč­jeg kon­zu­men­ta u nje­go­vim ra­do­sti­ma i su­mo­ri­ma pred pro­le­ćem, le­tom, je­se­ni i zi­mi. On is­po­ved­no sa­u­če­stvu­je u ra­do­sti­ma „pro­le­ća u za­vi­ča­ju“, ra­du­je se „sep­tem­bar­skom zvon­cu“, za­lju­bljen je u „sjaj let­njeg sun­ca“, i klik­će ka­da ose­ti da do­la­zi vre­me u ko­me se u ti­hom pa­da­nju pa­hu­lji­ca s nem­ba ču­je glas: „Ve­je, Ve­je“. Oza­ren pri­ro­dom kao De­san­ka Mak­si­mo­vić, Gri­gor Vi­tez ili pe­snik srp­skog re­a­li­zma sa ele­men­ti­ma ro­man­ti­čar­sko-idi­lič­ne no­te o pri­ro­di Vo­ji­slav Ilić, i Ge­rov je sav u pan­te­i­stič­kom za­no­su pred „ču­dom pri­rod­nih zbi­va­nja“ pred ko­jom sto­ji de­te-čo­vek, zbu­nje­no sna­gom „na­si­lja le­po­te“ i „dra­mom sun­ca i ve­tro­va“, ko­je do­no­se da­ni vre­men­skih or­gi­ja­nja nad de­com i od­ra­sli­ma.

U svom tom pe­va­nju o pri­ro­di i go­di­šnjim do­bi­ma, pe­snik se ne odva­ja od naj­dra­žih. U nji­ma on na­la­zi oslo­nac i si­gur­nost. Oni su mu „od­bra­na od po­mo­ra i pri­ro­de“ i, opet, ra­dost što ih ima. U pe­sma­ma o ro­di­te­lji­ma i ro­đa­ci­ma, ba­ki i de­ki, tet­ka­ma i uja­ci­ma, pe­snik ose­ća da je ži­vot „spo­koj­ni­ji i ne­žni­ji“, i da se u nje­mu mo­že­mo po­na­ša­ti opu­šte­ni­je. Pe­sme MOJ DE­DA LU­LU PU­ŠI, MA­MA I TA­TA, BA­KA, ŠTA JE SRE­ĆA, A NA SE­LU U TO DO­BA, ili pe­sma­ma SA­NJA­RE­NJE, DE­ČAK I ZVE­ZDE, NEO­BI­ČAN DAN, SAN LET­NJE NO­ĆI (iz pe­sni­ko­vog ci­klu­sa „U snu sna“), sve je trans u san i ja­vu ko­ju sim­bo­li­zu­je pe­sma SVE U MA­ŠTI. O po­la­sku u ško­lu, o da­ni­ma „pr­vih kr­šte­nja u ko­lek­tiv­nom dru­štvu sa dru­go­vi­ma i uči­te­lji­ma, re­du i ra­du škol­skog re­ži­ma ži­vo­ta, Ge­rov je is­pe­vao kon­kret­ne, glat­ke i ja­sne pe­sme ko­je otva­ra­ju „no­vi ži­vot u no­voj sre­di­ni i po­na­ša­nju de­ce“. To nam po­tvr­đu­ju sti­ho­vi PR­VI ŠKOL­SKI DA­NI, ČI­TA­NJE BU­KVA­RA, NA DAN PO­LA­SKA U ŠKO­LU, UČI­TELJ NE­ŠA I ĐA­CI PR­VA­CI, VUK KA­RA­DŽIĆ, PE­SMA O SVE­TOM SA­VI, kao i pe­sme u ko­ji­ma se pe­snik se­ća ko­le­ga pe­sni­ka: SE­ĆA­NJE NA PE­SNI­KA I PRI­JA­TE­LJA (Dra­gi Mi­lo­ra­de... Ni­ko­la Dre­no­vac).

Iako pe­snik pre­vas­hod­no ru­rar­ne sre­di­ne i oko­li­ša, Mi­lo­rad Ge­rov je i pe­snik ur­ba­nih at­mos­fe­ra, ži­vo­ta ve­le­gra­da i deč­jeg ži­vo­ta i po­na­ša­nja u nje­mu. Op­ti­kom do­brog op­ser­va­to­ra uočio je u sva­koj ta­kvoj pe­smi le­po­te „se­o­ske at­mos­fe­re“ i ra­do­sti „ur­ba­nih im­pul­sa ži­vo­ta“. Pe­snič­ki sti­ho­vi BEK­STVO IZ PA­KLA,TRU­BAČ, KLIN­CI IZ SO­LI­TE­RA, HAJ­DE DA SE IGRA­MO, PE­SNIK KU­PU­JE PAN­TA­LO­NE (u po­men Dra­ga­nu Lu­ki­ću), i još ne­kim sti­ho­vi­ma, Ge­rov ume da psi­ho­lo­ški ot­kri­je lik i lič­nost de­te­ta i od­ra­slog čo­ve­ka. On ra­do­zna­lo te­ži su­bli­ma­ci­ji de­ce u od­ra­sta­nju i do­ba zre­lo­sti; cilj mu je da kon­ti­nu­i­ra­no pra­tii ži­vot i de­te i „sve­ko­li­ki be­li svet oko nje­ga“, kao i čo­ve­ka ko­ji je iz in­fan­til­no­sti pre­šao u tre­zve­nost i is­ku­stve­ni ži­vot ja­ve.

Ceo ko­lo­plet bilj­nog i ži­vo­tinj­skog sve­ta Mi­lo­rad Ge­rov uno­si u sti­ho­ve o ži­vo­ti­nja­ma i pti­ca­ma. I one su, kao i de­te i čo­vek, deo na­še va­se­lje­ne, i njih tre­ba uva­ži­ti i vo­le­ti, i o nji­ma tre­ba re­ći „reč le­ku, to­plu i umil­nu“. Bez­borj pe­sa­ma, ka­ko je za­pa­zi­la i knji­žev­na kri­ti­ka, Ge­rov je po­sve­tio ži­vo­tinj­skom sve­tu. Po­štu­ju­ći te­zu „ da čo­vek ko­ji ne vo­li i ne ose­ća ži­vo­ti­nju  ne vo­li i ne ose­ća čo­ve­ki i ži­vot“, pe­snik klik­ta­vo pe­va o JE­ŽU, PSU, GA­VRA­NU I GU­SKI, o MA­ČO­RU, o PU­ŽU, PRE­PE­LI­CI, o SNU U KA­VE­ZU, ili ŽU­ĆI, psu, za­tim MA­GAR­CU, TE­TA LI­JI i dru­gim ži­vo­ti­nja­ma i pti­ca­ma, ko­je na­se­lja­va­ju „na­šu pla­ne­tu pu­nu pe­sme i lju­ba­vi ali i su­ze i bo­la“ (D. Mak­si­mo­vić).

Uvek uz de­te i nje­gov ži­vot u snu i na ja­vi, Mi­lo­rad Ge­rov je na­pi­sao i broj­ne pe­sme „za­lju­blje­nič­ke taj­no­vi­to­sti“. Ne po­vo­de­ći se ni za M. An­ti­ćem, ni Lj. Ršu­mo­vi­ćem a ni za lju­bav­nom po­e­zi­jom S.Sta­ni­ši­ća ili P. Zup­ca, Ge­rov je „lju­bav­ni fe­sti­val ču­la“ do­ži­veo na svoj na­čin. Za­to se ne­ke nje­go­ve pe­sme či­ta­ju sa sme­škom na­iv­no­sti i “deč­jeg in­fan­til­nog do­ži­vlja­ja su­prot­nog po­la“. U tim pe­sma­ma, sa­dr­žan je ceo ar­se­nal uz­bu­đe­nja u „krat­kim pan­ta­lo­na­ma“ i „krat­kim suk­nji­ca­ma“. Pe­sme LJU­BAV­NA PRI­ČA, VE­SNA IZ VII2, BRU­KA, KA­KO SE LJU­BE DE­VOJ­ČI­CE, ČE­MU SLU­ŽI OSMEH, RAN­DE­VU SA SO­NJOM, GDE JE NE­DA i dru­ge, sa­mo su ne­ke od pe­sa­ma u ko­ji­ma se Ge­rov po­i­sto­ve­ću­je sa „pr­vim kr­šte­nji­ma i za­no­si­ma lju­ba­vi. Njih ima mno­go vi­še i u svi­ma je pe­snič­ki sen­zi­bi­li­tet otvo­ren i ose­ćaj­no jak, bez pri­su­stva „ta­bu te­me“ o lju­ba­vi, jer lju­bav je „ra­dost bez bo­la“ (N. Dre­no­vac).

U plod­nom, am­bi­ci­o­znom i po­sve ta­len­to­va­nom dru­že­nju sa po­e­zi­jom Mi­lo­rad Ge­rov ni­je za­o­bo­ra­vljao ni svoj za­vi­čaj­no-ro­do­lju­biv, da­kle, pa­tri­ot­ski na­gon. Ako je čo­vek deo svo­ga na­ro­da i gra­da gde je ro­đen, ako je za­vi­čaj­no ve­zan za lju­de, ze­mlju, isto­ri­ju i ra­to­ve svoj­ga na­ci­o­na, ra­zu­mlji­vo je, da jse od nje­ga ne mo­že odvo­ji­ti. Po­te­kao sa Sta­re pla­ni­ne, iz pro­sto­ra ru­ral­ne srp­ske pro­šlo­sti, sav u ko­re­nu bi­ća slo­bo­dar, ali pri­pad­nik gra­da u ko­me je pro­veo (i pro­vo­di sa­da­šnje da­ne ži­vo­ta), Ge­rov sa emo­ci­o­nal­nom bud­no­šću i lju­ba­vlju pe­va svo­ju do­mo­lju­bi­vu pe­smu. Ona je ne­pa­tvo­re­na. Nju no­si u se­bi iskon­ski čo­vek-pa­tri­o­ta, i za­to je ona sr­ća­na i ras­pe­va­na, po­ne­kad sa­mo pa­te­tič­na. Pe­sme VO­LJE­NOM GRA­DU, ZA MIR U VA­SI­O­NI, PRA­ZNIK U GRA­DU, LO­VAC I PTI­CE, PE­SMA MO­JA DA NE BI­NEM itd. Pri­mer su da je pe­snik i do­mo­vi­na jed­no i da su nji­ho­vi ko­re­ni ne­u­ni­šti­vi.

Pra­te­ći sve­u­kup­ni (do­du­še, još ne­do­vr­še­ni) stva­ra­lač­ko-po­et­ski čin pe­sni­ka Mi­lo­ra­da Ge­ro­va, da se uoči­ti da je le­pe­za te­me i mo­ti­va ili ave­ni­ja nje­go­vog bo­ga­tog pe­snič­kog sve­ta ve­o­ma raz­u­đe­na i bo­ga­ta. Ge­rov je če­sto „bo­ra­vio u svim pro­sto­ri­ma ži­vo­ta“ (M.Ban­dić). Ra­do­znao i ko­mu­ni­ka­ti­van, sklon „lir­skoj i na­ratvnoj čuj­no­sti sve­ta ko­ji ga okru­žu­je“ nje­go­va po­e­zi­ja (pa i ona na­me­nje­na od­ra­sloj či­ta­lač­koj po­pu­la­ci­ji), sa­dr­ža­la je uvek ži­vo­tvor­ne, re­a­li­stič­ke i zdra­ve to­no­ve, ko­ji su afir­mi­sa­le ži­vot i nje­go­ve vred­no­sti. Za­to se za ovog pe­sni­ka mo­že s pra­vom re­ći da je  uvek bio „na pu­tu“ (H. Tah­miš­džić), od­no­sno na sre­do­kra­ći sna i ja­ve ži­vo­ta. To ga je uvr­šta­va­lo u stva­ra­o­ce „bez sum­nje da po­sto­ji i da će bi­ti za­bo­ra­vljen“.
 

4. MI­ŠLJE­NJE KRI­TI­KE

Ma­da tro­ma i ne baš ak­tiv­na na­ša knji­žev­na kri­ti­ka, kao ni o mno­gim dru­gim pi­sci­ma, ta­ko ni o po­et­skom de­lu Mi­lo­ra­da Ge­ro­va ni­je do­voj­lno obra­ća­la pa­žnju. Pa ipak, mo­že se re­ći da Ge­rov ni­je bio u vi­še ma­ho­va pro­u­ča­van, ci­ti­ran ili ana­li­zi­ran pe­snik. Sve­do­če o to­me de­se­ti­na pe­sni­ka, nov­na­ra, pu­bli­ci­sta, knji­žev­nih kri­ti­ča­ra i aka­dem­skih ana­li­ti­ča­ra, ko­ji su pi­sa­li i go­vo­ri­li o po­e­zi­ji ovog pe­sni­ka. Pre­ma mi­šlje­nju pe­sni­ka Ni­ko­le Dre­nov­ca, a o zbir­ka­ma pe­sa­ma Mi­lo­ra­da Ge­ro­va („Ras­pe­va­no de­tinj­stvo“ i „Za­lju­blje­ni de­čak“), pe­snik Dre­no­vac je za­pi­sao da je reč i o po­e­zi­ji ko­ja se „učvr­šća­va u na­dah­nu­ta ostva­re­nja“, što zna­či da su nje­go­vi sti­ho­vi za mla­de „deo du­ha deč­jeg sve­ta, pa se kroz njih ose­ća is­po­ved­nost i te­žnja ka istin­skoj ose­ćaj­no­sti...“ Pe­snik i ese­ji­sta Bra­ni­slav Bo­jić je pi­šu­ći o zbir­ci „Za­lu­blje­ni de­čak“ Mi­lo­ra­da Ge­ro­va kon­sta­to­va da „Ge­ro­vlje­ve pe­sme se­žu do sa­me iz­vor­no­sti“, tj. Da pe­snik po­se­du­je „ko­rekt­nu me­trič­ku kul­tu­ru, iz­van­red­nu mu­zi­kal­nost, do­bro­tu ko­ja nas iz sva­ke pe­sme mo­tri...“. Vla­da Ba­ti­nić, pro­fe­sor i pe­snik, ce­ni po­e­zi­ju Mi­lo­ra­da Ge­ro­va, jer je „sva u vr­ca­nju sli­ke pro­le­ća, mi­ri­snih li­pa, vra­ba­ca vra­go­la­na... i sva ta po­e­zi­ja do­no­si ple­me­nit­nost, lju­bav i str­plji­vost sa ba­kom, jer su od­ra­sli „ša­re­kol­ka sli­ka na­šeg ži­vo­ta i sve­ta...“

Od­nos pre­ma po­e­zi­ji Mi­lo­ra­da Ge­ro­va za­pa­zio je i za­pi­sao i ured­nik ča­so­pi­sa „Most“ Dan­ko Den­ge­lov, ko­ji za­pa­ža da je pe­sni­štvo Mi­lo­ra­da Ge­ro­va „sna­žno ume­će da se na vi­de­lo da­na iz­ne­se unu­tra­šnje, ski­ve­no sta­nje de­tinj­stva u de­te­tu...“, a re­cen­zent zbir­ke „Vol­šeb­no de­tinj­stvo“ Ja­smi­na Jo­va­no­vić, na­po­mi­nje da Ge­rov „cen­tral­no na­dah­nu­će za pi­sa­nje ove vr­ste po­e­zi­je na­la­zi u sop­stve­nom de­tinj­stvu i u deč­jim da­ni­ma svo­je unu­ke...“ Dr Sla­vo­ljub Ob­ra­do­vić u tek­stu „Po­e­zi­ja de­tinj­stva“ sdu­šno sto­ji uz te­zu da je Ge­rov u svo­me dej­čjem pe­sni­štvu us­peo da otkklo­ni uti­caj tra­di­ci­je...“ Ge­rov, na­po­mi­nje dr Ob­ra­do­vić, „in­si­sti­ra u pe­smi na kon­kret­nim po­jav­nim ob­li­ci­ma ko­ji mo­gu da za­in­te­re­su­ju deč­ju ra­do­zna­lost... pa je pe­sni­ko­va sli­ka u po­e­zi­ji vi­še su­ge­stiv­na ne­go atrak­tiv­na...“ Afir­ma­tiv­no mi­šlje­nje o pe­zi­ji Mi­lo­ra­da Ge­ro­va is­ka­zao je i dr Ti­ho­mir Pe­tro­vić u svo­joj „Isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti za de­cu“ (ZDI, N.Sad, 2008). Ovaj ta­len­to­va­ni ana­li­ti­čar i knji­žev­ni te­o­re­ti­čar, iako ovlaš i ne­do­volj­no sin­te­tič­no, mi­sli da je „Ge­rov pe­snik to­ple emo­ci­je i sa­bra­ne fe­fle­ski­je“... Op­ti­mi­stič­ka, vi­ta­li­stič­ka sli­ka ži­vo­ta, in­stinkt za pre­po­zna­va­nje po­tre­ba de­te­ta, smi­sao za igru i jed­no­stav­nost, či­ne ga auto­rom iz užeg kru­ga ču­va­ra deč­jih osme­ha...“

Pi­šu­ći u vi­še ma­ho­va o po­e­zi­ji Mi­lo­ra­da Ge­ro­va i da­ju­ći svoj sud u ob­li­ku re­cen­zi­ja, lič­no sam ve­ro­vao u ta­le­nat i po­sto­ja­nje po­et­ske re­či Mi­lo­ra­da Ge­ro­va, ko­ja se ne­će ni osam­de­tih go­di­na pro­šlog ve­ka uga­si­ti i ne­sta­ti. O zbir­ci „Ja­sen pla­ta­no­va“, za­pi­sao sam 1996. go­di­ne da je „Ge­rov pe­snik mi­nu­le pro­šlo­sti, uvek pre­dan ru­ral­nom de­tinj­stvu i oko­li­šu, da je nje­gov stih pun bo­ga­te te­ma­ti­ke i sa­dr­žaj­no­sti pa se ukla­pa u tra­i­ci­o­nal­nu srp­sku po­e­zi­ju sa bla­gim na­go­ve­šta­ji­ma sa­vre­me­no­sti...“ Da­kle, ta i ta­kva mi­šlje­nja o po­et­skoj de­lat­no­sti Mi­lo­ra­da Ge­ro­va po­nu­đe­na ma­lim kon­zu­men­ti­ma (a za­što ne i od­ra­slim), pred­sta­vlja­ju u re­ka­pi­tu­la­ci­o­nom zbi­ru smi­sao i vred­nost pe­va­nja Mi­lo­ra­da Ge­ro­va. Ge­rov je po­sto­ja­no bio uz svo­ju pe­smu i za­to je ona po­be­di­la „sva si­vi­la ano­nim­no­sti“ (dr M. Đu­rič­ko­vić).
 

SUMMARY

Voja Marjanović

CHILDHOOD BETWEEN THE NATIVE ASH AND BELGRADE LISTED PLANE

In his cho­i­ce re­ca­pi­tu­la­tion po­e­try for chil­dren, youth and even adult re­a­ders, which is un­der­stood as a form of ant­ho­lo­gi­cal elec­tion, then so­me kind Chre­sto­mathy, un­der the at­trac­ti­ve ti­tle of “Dre­a­med of child­hood and esca­pe from hell” (which re­sem­bles the glo­om of the first pe­riod of each man's age ), which advo­ca­ted a si­de and our wri­ters (Bor­ges, Pro­ust, Ca­mus, or our I. An­dric, D. Kish, and D. Djor­dje­vic), Mi­lo­rad Ge­rov drawn the map of her po­e­try and her cre­a­ti­ve to­po­graphy. It is a good tra­di­ti­o­nal po­e­try in­spi­red by the true li­ves of chil­dren and adults. It is the po­e­try of aut­hen­tic to­ne and so­und. She has a per­spec­ti­ve on the phe­no­me­nal world and past to­day. It is al­ways cle­ar and con­ci­se read. This po­e­try has ne­ver so­ught to ex­pe­ri­ment, he ne­ver advo­ca­ted any avant-gar­des ex­hi­bi­ti­o­nism – it is hard to says the po­et and his tho­ught wit­ho­ut the fas­hion and the the­ory of ga­mes and non­sen­se, “they pre­ac­hed Ca­il­lo­is and Hu­i­zing, and our po­ets ha­ve ac­cep­ted the se­ven­ti­es and eig­hti­es cen­tury”.

In one word po­e­tic act Mi­lo­rad Ge­rov cle­arly he­ar the vo­i­ce of the po­et of re­a­lity, op­ti­mism and po­e­try, which avo­ids the con­ser­va­tism and old-fas­hi­o­ned­ness: Ge­rov su­bli­ma­tion of li­fe and lo­ve, chil­dren, events, and adults in the song. He al­ways wan­ted his re­a­ders to “open the eyes of” the truths of li­fe's adven­tu­res. Hen­ce the po­e­try of Mi­lo­rad Ge­rov can call it Rim­baud tho­ught: “sail and sail only con­ti­nue to con­qu­er li­fe and its spa­ces!”
 

nazad