O knjigama

Milutin Đuričković

HIGIJENIČAR

(Miodrag Tasić: Higijeničar. „Alma“, Beograd, 2010)

Po­sle ne­ko­li­ko uspe­lih knji­ga sa­ti­re i krat­ke pro­ze, Mi­o­drag Ta­sić se, evo, ogla­ša­va i ve­ćom pri­po­ved­nom ce­li­nom, od­no­sno pr­vim ro­ma­nom za ko­ji se mo­že uslov­no re­ći da je i ne­ka vr­sta du­že no­ve­le. Bez ob­zi­ra na tu žan­rov­sku  i ti­po­lo­šku kla­si­fi­ka­ci­ju, pred na­ma je in­tri­gan­tan i uz­bu­dljiv tekst, ko­ji raz­ma­tra ret­ku te­ma­ti­ku i ko­ji ima sna­žnu psi­ho­lo­ško-etič­ku di­men­zi­ju, is­ka­za­nu u pr­vom li­cu i kroz is­po­vest glav­nog pro­ta­go­ni­ste.

Iako re­tro­spek­tiv­no ka­zi­va­nje ne po­se­du­je slo­že­nu fa­bu­lu i raz­u­đe­ne to­ko­ve na­ra­tiv­no­sti, ce­lo­kup­na dra­ma­tič­nost upot­pu­nje­na je ne­iz­ve­snošću i neo­če­ki­va­nim obr­ti­ma ko­ji u ma­njoj ili ve­ćoj me­ri po­se­du­ju film­sku na­pe­tost. Ta­si­ćev tri­ler, ako se ta­ko mo­že re­ći, pi­san je s te­zom da osve­tli unu­tra­šnji svet i po­ri­ve zlo­či­nač­kih po­bu­da ka­kvih ima svu­da u sve­tu i oko nas. Ka­rak­te­ri­za­ci­ja glav­nog, ne­i­me­no­va­nog ju­na­ka iz­ve­de­na je zna­lač­ki i sti­li­zo­va­no, ta­ko­re­ći od po­čet­ka do sa­mog kra­ja.

Sa­že­tom i je­zgro­vi­tom re­če­ni­com, bez mno­go do­te­ri­va­nja i ar­ti­stič­ke na­do­grad­nje, pi­sac uspe­va da odr­ži za­po­če­ti ni­vo uži­vlja­va­nja i ko­mu­ni­ka­tiv­no­sti, u či­jem ho­ri­zon­tu oče­ki­va­nja ne­ma mno­go iz­ne­na­đe­nja i pro­vo­ka­ci­ja. Oli­če­nje zla u čo­ve­ku pri­ka­za­no je sa ne­ko­li­ko aspe­ka­ta na vr­lo jed­no­sta­van i upe­ča­tljiv na­čin, za­hva­lju­ju­ći li­ne­ar­nom kom­po­zi­ci­o­nom ni­zu, od­no­sno  for­mi dnev­ni­ka u ko­me glav­ni ju­nak opi­su­je svo­je zlo­či­ne i po­je­di­ne de­ta­lje iz ži­vo­ta, ko­je sma­tra zna­čaj­nim i dra­go­ce­nim. De­mi­sti­fi­ka­ci­ja zlo­či­na pred­sta­vlje­na je re­a­li­stič­ki uver­lji­vo i umet­nič­ki sna­žno, ali ne­pri­stra­sno i bez pi­šče­vog za­vr­šnog ko­men­ta­ra. Ume­sto to­ga, kra­tak epi­log na kra­ju raz­ot­kri­va šta se zbi­lo sa glav­nim ju­na­kom i vi­še­stru­kim ubi­com.

Hi­gi­je­ni­čar je ra­sna i sve­ža pro­za, u ko­joj pri­po­ve­da­nje u ja-for­mi  osve­tlja­va pod­svest i mo­ti­va­ci­ju glav­nog ju­na­ka. Nje­gov dvo­stru­ki ži­vot na­do­me­šten je is­kri­vlje­nom sli­kom sve­ta i po­gre­šnim lič­nim ilu­zi­ja­ma, zbog ko­jih će, na­rav­no, pla­ti­ti gla­vom. Kul­mi­na­tiv­ni tre­nu­tak pred­sta­vlja po­sled­nji pa­sus u de­lu, ko­ji ob­ja­šnja­va či­ta­vu mi­ste­ri­o­znu pri­ču. Bez sum­nje, ovo je do sa­da naj­bo­lja Ta­si­će­va knji­ga, ko­ja će i te ka­ko obo­ga­ti­ti na­šu sa­vre­me­nu knji­žev­nost ka­ko u ze­mlji ta­ko i u di­ja­spo­ri.
 

nazad