O knjigama

Milica Jeftimijević Lilić

MLADALAČKI SNOVI I ZRELOST OSTVARENJA

(Milun Mića Babić: Labudica nad Moravom. „Draganić“ 2009)

Umet­nič­ko de­lo svo­jom sve­u­kup­no­šću ob­u­hva­ta ne­ko­li­ko ni­voa egzistencije i iz­raz je auto­ro­ve an­tro­po­lo­gi­je, fi­lo­zo­fi­je i sna­ge da tu sve­u­kup­nost ade­kvat­no ob­li­ku­je, u storiji kao po­se­ban i ce­lo­vit si­stem. U tu objek­ti­vi­zo­va­nu realnost on uno­si svo­je stva­ra­lač­ke po­ten­ci­ja­le, stvar­na i ima­gi­nar­na is­ku­stva i sa­zna­nja, stva­ra­ju­ći pot­pu­no nov svet, de­lo u ko­je su pro­jek­to­va­na od­re­đe­na in­ten­di­ra­na zna­če­nja, ali ko­je je i iz­raz nje­go­ve tre­nut­ne kre­a­tiv­ne spo­sob­no­sti i mo­ći da ne­če­mu fik­tiv­nom udah­ne moć ka­ko bi od­ble­snu­lo stvar­ni ži­vot. U svoj toj ak­tiv­no­sti ko­ja je u isti mah i igra i naj­o­zbilj­ni­ji an­ga­žman, on stal­no ima na umu či­ta­o­ca, ono­ga ko je s dru­ge stra­ne tek­sta u ko­jem tre­ba da pro­na­đe stvar­ni svet ko­jem će pot­pu­no ve­ro­va­ti i pri­ma­ti ga kao či­stu realnost. Stoga su osim ima­gi­na­ci­je za pi­sa­nje de­la neo­p­hod­na i mno­ga sa­zna­nja iz po­je­di­nih obla­sti ži­vo­ta ko­jih se te­mat­ski do­ti­če, kao iz psi­ho­lo­gi­je stva­ra­la­štva što sve uti­če na tok i na­sta­nak de­la.

Mi­lun Mi­ća Ba­bić, ko­ji se već oku­šao u pro­zi, objavljuje svoj ro­ma­nesk­ni pr­ve­nac, ka­ko sto­ji na kra­ju knji­ge, po­sle ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Ta či­nje­ni­ca po­kre­će broj­na pi­ta­nja. Za­što je to­li­ko vre­me­na to de­lo sta­ja­lo iz­van oči­ju jav­no­sti, da li je autor sum­njao u se­be ili i knji­ge kao i lju­di ima­ju sudbinski od­re­đen dan ro­đe­nja i du­ži­nu ži­vo­ta. U sva­kom slu­ča­ju, La­bu­di­ca nad Mo­ra­vom je knji­ga ko­ja je sa­ču­va­la duh vre­me­na iz ko­jeg je iz­ra­sla, a to su ka­sne pe­de­se­te i ra­ne še­zde­set go­di­ne pro­šlog ve­ka. Sre­di­šte ro­ma­na je sva­ka­ko Grad na Mo­ra­vi, ali i Be­o­grad, svet u naj­ši­rem smi­slu jer se po­sred­stvom ak­te­ra ove pro­ze sti­že i u Mo­skvu, Pa­riz i dru­ga me­sta.

Što se žan­rov­skog od­re­đe­nja ro­ma­na ti­če, mo­gao bi se svr­sta­ti, pre sve­ga u lju­bav­ni ro­man, po pre­vas­hod­no no­se­ćoj lju­bav­noj pri­či, no bu­du­ći da ima i pu­to­pi­snih od­li­ka, čak po­ma­lo i avan­tu­ri­stič­kih, nje­gov se status ši­ri, a to ga či­ni bli­žim ro­ma­nu kolažnog ti­pa. Ipak, se u naj­ši­rem mo­že po­sma­tra­ti i kao ro­man to­ka sve­sti jer glav­na lič­nost Mi­loš Bo­ško­vić, u struk­tu­ri ro­ma­na uče­stvu­je de­lom i kao na­ra­tor ko­ji ana­li­zi­ra svo­ja du­šev­na sta­nja a sto­ji na­su­prot sve­zna­ju­ćeg auto­ra, pa i kao ro­man li­ka. Mi­lun Mi­ća Ba­bić je po­sred­stvom ro­ma­na sta­vio od­re­đen vre­men­ski pe­ri­od pod lu­pu pri­po­ve­da­ča ko­ji ana­li­zi­ra pro­stor, vre­me i ljude. Ukazuje na stra­sti ko­je ih ob­li­ku­ju, me­nja­ju i uti­ču na nji­ho­ve sud­bi­ne.

Lju­bav je oko­sni­ca ro­ma­na, i to ne­spu­ta­na mla­da­lač­ka lju­bav iz­me­đu de­voj­ke iz gra­da i mla­di­ća iz si­ro­ma­šne se­o­ske po­ro­di­ce. Sli­ka­ju­ći dve po sve­mu raz­li­či­te sre­di­ne, autor ih spa­ja u ne­ko­li­ko ta­ča­ka. Dru­gar­stvo je jed­na od tih spo­na. Iz tog dru­gar­stva ko­je osta­je do kra­ja ne­po­mu­će­no, stva­ra­će se i uslo­vi za tu neo­bič­nu lju­bav.

Pi­san u re­a­li­stič­kom ma­ni­ru ro­man ima i iz­ra­zi­to lir­sku di­men­zi­ju, ko­jom se bo­ji at­mos­fe­ra ži­vo­ta i pred­sta­vlje­ne mla­do­sti.“Po­et­sku du­hov­nost ro­ma­na da­ju pr­vo ma­nje ce­li­ne de­la, on­da i ce­lo delo. Ona se mo­že za­pa­zi­ti u ne­kim de­ta­lji­ma, kao što su lir­ski opi­si, po­et­ski in­to­ni­ra­ne is­po­ve­sti, po­et­sko-ese­ji­stič­ki pa­sa­ži. Ma­da su ovi de­ta­lji če­sto iz­ve­de­ni u lir­skom klju­ču, oni su ipak kom­po­no­va­ni ta­ko da su u ma­ti­ci po­et­sko-ro­ma­nesk­ne du­hov­no­sti dela. Ovu po­et­sku du­hov­nost ro­ma­na da­ju po­et­ske mi­sli, ši­ro­ke vi­zi­je, ukup­na struk­tu­ra, „sma­tra Slav­ko Le­o­vac ba­ve­ći se for­mom ro­ma­na kao ta­kvom, a na­ve­de­ni ci­tat ade­kvat­no po­kri­va stil­ske oso­be­no­sti Ba­bi­će­vog ro­ma­na ko­ji obi­lu­je oso­be­nom du­hov­no­šću i me­sti­mi­ce lir­skom uz­ne­se­no­šću.

Ipak se tre­ba za­dr­ža­ti na sli­ka­nju dve­ju ta­ko raz­li­či­tih sre­di­na ko­je su uglav­nom suprotstavljene u stvar­no­sti. Vi­di­mo da pri­po­ve­dač ni­je in­si­sti­rao na to­me. On po­ka­zu­je svog ju­na­ka ko­ji se ose­ća inferiornim u od­no­su na grad­sku de­cu, ali mu da­je svoj­stva ko­ja mu ne­sum­nji­vo obez­be­đu­ju po­što­va­nje . To su, pre sve­ga, mar­lji­vost, zna­nje, le­po vas­pi­ta­nje i otvo­re­nost pre­ma dru­gi­ma. Da­na­šnjem či­ta­o­cu će si­gur­no iz­gle­da­ti ne­ve­ro­vat­no da ne­ko do­bi­je ci­pe­le tek pri kra­ju sred­nje škole... da ne­ko ne­ma ka­put, da ne­ko u tim mla­dim go­di­na­ma mo­ra u nadnicu... To su ipak ka­sne pe­de­se­te, se­lo je i te ka­ko bi­lo si­ro­ma­šno za raz­li­ku od da­na­šnjeg ka­da je stan­dard sa gra­dom iz­jed­na­čen, da ne ka­že­mo da je se­lo sa­da u pred­no­sti po mno­go če­mu... Po­ro­di­ca u ko­ju do­la­zi de­čak sa se­la, pri­ma ga lju­ba­zno iako se on sti­di svoj skrom­ne ode­će, de­voj­ka ko­ju po le­po­ti mo­gu ima­ti naj­bo­lji mom­ci u gra­du, za­lju­blju­je se u nje­ga jer nje­gov lič­ni šarm i ve­li­ki trud u iz­grad­nji svo­je lič­no­sti to obez­be­đu­ju.

Kon­tra­ste iz­me­đu se­la i gra­da autor po­ka­zu­je pre­ko de­ta­lja, kao što je od­nos nad­ni­ča­ri – ga­zda, ali i to ni­je cr­no be­lo sli­ka­nje, već u ni­jan­sa­ma. Ga­zda je do­bar ako je i do­bar čo­vek ili obr­nu­to.

Iz­van lju­bav­ne pri­če ko­ja u pr­vom de­lu ro­ma­na ide u le­pom prav­cu is­pu­nje­nja obo­stra­nih že­lja, sli­ka se škol­ska sre­di­na sa upe­ča­tlji­vim epi­zo­da­ma i li­ko­vi­ma, kao što se da­je i rad­nič­ka sre­di­na u fa­bri­ka­ma u ko­ji­ma se oba­vlja škol­ska prak­sa ili ak­te­ri ra­de, te se na taj na­čin osli­ka­va ši­ra dru­štve­na si­tu­a­ci­ja ko­ja po­ka­zu­je birokratsku i par­tij­sku osi­o­nost i ne­hu­man od­nos pre­ma po­je­din­cu.

Obrt u knji­zi na­sta­je ka­da glav­ni protagonista ume­sto že­lje­nih stu­di­ja knji­žev­no­sti bi­va pri­nu­đen da se upi­še na po­ljo­pri­vred­ni fa­kul­tet ko­ji da­je sti­pen­di­ju, te to vi­di kao je­di­nu šan­su za ško­lo­va­nje i bu­du­ći op­sta­nak.

Ne­ven­ka Ba­šić, labudica, ka­ko je na­zi­va njen za­lju­blje­ni dra­gi, ta­da po­ka­zu­je sa­mo­lju­blje i se­bič­nost za­ne­ta sno­vi­ma o sli­kar­stvu i svo­joj pret­po­sta­vlje­noj ve­li­či­ni. Iz­vre­đan, a već do­volj­no ne­sre­ćan što je si­ro­ma­šan, što mo­ra ži­ve­ti na­met­nu­tim ži­vo­tom on od­la­zi u po­tra­zi za svo­jom bu­duć­no­šću. Ta­kvim raz­vo­jem si­žea autor u ži­vot ju­na­ka uno­si do­zu me­ta­fi­zič­kog, sud­bin­skog i ti­me de­lo či­ni ži­vot­ni­jim i dra­ma­tič­ni­jim. Sta­vlje­ni pred sud­bin­ske ne­mi­nov­no­sti ju­na­ci ro­ma­na kre­i­ra­ju svo­je ži­vo­te u skla­du sa svo­jim ka­rak­te­rom, shva­ta­nji­ma i mo­guć­no­sti­ma.

U tom smi­slu ro­man ima i od­li­ke omla­din­ske pro­ze, ko­ja go­vo­ri o od­ra­sta­nju, sa­zre­va­nju i for­mi­ra­nju lič­no­sti. Stu­dent­ski ži­vot se opi­su­je sa do­sta de­ta­lja, dru­že­nje u ko­me mla­da­lač­ka obest po­ne­kad tri­jum­fu­je, ali po­ka­zu­je se i ozbilj­nost u sa­vla­da­va­nju te­ško­ća i pro­na­la­že­nju svo­ga me­sta u dru­štvu.

Ljud­ska pa­kost se sli­ka u vi­še na­vra­ta i sre­di­na, kao i so­li­dar­nost me­đu lju­di­ma ko­ji su, po­ne­kad i raz­li­či­te na­ci­o­nal­no­sti, ve­re, ili se ne­do­volj­no po­zna­ju, ali su sprem­ni i po ce­nu vla­sti­tog ri­zi­ka da pri­sko­če jed­ni dru­gi­ma u po­moć.

Ži­vo­ti glav­nih ak­te­ra Mi­lo­ša Bo­ško­vi­ća i Ne­ven­ke Ba­šić, te­ku po­sve odvo­je­no u dru­gom de­lu ro­ma­na, sva­ki pun is­ku­še­nja i ne­za­do­volj­stva. Sa­zre­va­nje ni­je li­še­no pre­i­spi­ti­va­nja pret­hod­nih ži­vot­nih od­lu­ka i po­stu­pa­ka.  On tra­ga za lju­ba­vlju, ili se oda­zi­va na iza­zo­ve ko­ji su oko nje­ga, a ona već na pr­vom ko­ra­ku iz rod­ne ku­će su­sre­će ne­ko­ga ko će joj pro­me­ni­ti ži­vot. Pre sve­ga, iz­bor ži­vot­nog po­zi­va. No, ni jed­no ni dru­go ne­će pro­na­ći pra­vu lju­ba­vi ni sa­nja­nu sre­ću ko­ja se u nji­ho­vom od­no­su či­ni­la ta­ko mo­gu­ćom.

Po­seb­no ume­će Mi­lun Mi­ća Ba­bić, is­ka­zu­je u kre­i­ra­nju li­ko­va, osim por­tre­ta ko­ji su da­ti sa mno­go ni­jan­si, bez­ma­lo pla­stič­no do­ča­ra­ni, on ih i psi­ho­lo­ški por­tre­ti­ra u svoj slo­že­no­sti bi­ća ko­je se od­li­ku­je pro­men­lji­vo­šću shod­no okol­no­sti­ma ko­je uti­ču na nje­ga.

Mi­lo­ša pr­vo upo­zna­je­mo kao sti­dlji­vog de­ča­ka sa kom­plek­si­ma ni­že vred­no­sti zbog či­nje­ni­ce da ni­je rav­no­pra­van sa grad­skom de­com, ode­ća ja­sno is­ti­če nje­gov ne­po­vo­ljan so­ci­jal­ni sta­tus i to je iz­vor stal­nih ne­mi­ra. Me­đu­tim, bu­du­ći vr­lo ra­dan, a uz to i li­te­rar­no na­da­ren, on to kom­pen­zi­ra ci­ta­ti­ma, po­zna­va­njem umetnosti, da­kle jed­nom du­hov­nom su­per­i­or­no­šću ko­ja mu pru­ža ose­ćaj si­gur­no­sti i iz­ve­sne vred­no­sti.

I u osta­lim si­tu­a­ci­ja­ma, sa dru­štvom, i za vre­me stu­di­ja, on se za svo­je me­sto u dru­štvu bo­ri isključivo na osno­vu ono­ga što je nje­go­va lič­nost sa­ma po se­bi, uro­đe­ni šarm i ume­re­nost u sva­kom po­gle­du. Ta­kav je i sa de­voj­ka­ma za vre­me stu­di­ja. Sa­mo­kon­tro­la kao do­mi­nant­no svoj­stvo nje­go­ve lič­no­sti po­ma­že mu da pod­ne­se i naj­ve­će iz­daj­stvo ko­je mu je pri­re­di­la vo­lje­na Ne­ven­ka, op­tu­živ­ši ga za ne­do­volj­nu upor­nost u iz­bo­ru stu­di­ja, a za­ne­ma­ru­ju­ći re­al­nost.

S ob­zi­rom na raz­voj do­ga­đa­ja i iz­bor de­voj­ke ko­jom se ka­sni­je že­ni, vi­di se i još jed­na cr­ta nje­go­ve pri­ro­de, to je pri­kri­ve­na malodušnost... nešto što je za­pra­vo go­vo­ri­lo o du­bo­koj ra­nje­no­sti ko­ju ni se­bi do kra­ja ne pri­zna­je. On, za­pra­vo ni­je ni bi­rao, bio je izabran... što je na­ža­lost, če­sto ljud­sko iskustvo.... U toj ve­zi ko­ja je po­či­va­la na na­vi­ci, stra­sti­ma i ob­zi­ri­ma pre­ma de­voj­ci što ga vo­li a ko­ja je ne­sreć­na zbog tra­gič­nih po­ro­dič­nih okol­no­sti, on je za­pra­vo ži­veo po iner­ci­ji iz­be­ga­va­ju­ći du­blje su­o­ča­va­nje sa so­bom, svo­jim stvar­nim že­lja­ma, hte­nji­ma, mo­guć­no­sti­ma.

Po­vra­tak u rod­ni grad za­o­kru­žu­je nje­go­vu lič­nost. On se vra­tio kao in­že­njer, do­bio stan, skre­nuo pa­žnju na se­be struč­no­šću, pi­sa­njem na­uč­nih radova.... Ali, pra­vi du­blji ži­vot ostao je iz­van nje­ga kao ne­što što je bi­lo ne­do­tak­nu­to, ne­is­tra­že­no, ne­na­đe­no.

Ne­ven­ka je sli­ka­na sa mno­go ve­šti­ne, pre sve­ga, nje­na le­po­ta, sen­zu­al­nost, in­te­li­gen­ci­ja, gra­ci­o­znost, te se do­ži­vlja­va kao da se pra­ti na film­skom plat­nu. No, autor ni­je pao u zam­ku da sli­ka ide­al­nu že­nu jer joj je dao i sa­svim vid­ne ljud­ske slabosti... izvesnu ka­pri­ci­o­znost, se­bič­nost i mla­da­lač­ko ne­str­plje­nje što će joj is­kom­pli­ko­va­ti i za­gor­ča­ti ži­vot. Od de­voj­ke ko­ja le­ti za svo­jim sno­vi­ma, ona je u raz­vo­ju si­žea sti­gla do že­ne iz­ne­ve­re­nih oče­ki­va­nja. To što je ta­ko la­ko od­u­sta­la od sli­kar­skih sno­va go­vo­ri i o nje­noj ipak prag­ma­tič­noj pri­ro­di ko­ja se od­mah opredelila za ne­što kon­kret­ni­je u če­mu je mo­gla us­pe­ti, a što s dru­ge stra­ne po­ka­zu­je da je i u lju­ba­vi bi­la ta­kva. Ume­sto da se bo­ri i žr­tvu­je uz si­ro­ma­šnog mla­di­ća ko­ji je vo­li, ona je od­mah pre­ki­nu­la na sa­mi po­men okol­no­sti ko­je joj ni­su na­klo­nje­ne.

Ipak, nje­na slo­že­na lič­nost po­ka­zu­je da je ona du­hov­no ra­sla, sa­zre­va­la, a ve­za u ko­joj je bi­la po­ka­zu­je da je i na­u­či­la da se bo­ri za svo­je ciljeve. Uspela je da za­vr­ši stu­di­je me­di­ci­ne i da no­si te­ret ve­ze do ko­je joj je bi­lo sta­lo.

Me­đu­tim, kad sve to ne da oče­ki­va­ne rezultate, ona na­pu­šta mu­ža shva­tiv­ši da on pr­ven­stve­no ži­vi sop­stve­ni ži­vot, čak ni­je že­leo ni po­rod u to vre­me, i vra­ća se na „me­sto zlo­či­na“, u Grad na Mo­ra­vi, da po­ku­ša da po­no­vo us­po­sta­vi od­nos sa čo­ve­kom ko­jeg je dav­no ta­ko ne­po­treb­no ka­zni­la i po­ni­zi­la.

Za či­ta­o­ca obrt je pri­lič­no iznenađujući jer se glav­ni lik ro­ma­na Mi­loš Bo­ško­vić, sve vre­me tru­dio da je za­bo­ra­vi, ne po­mi­nju­ći je, ali ipak pra­te­ći šta se s njom zbi­va.

Nje­no ja­vlja­nje pri­hva­ta pri­lič­no oho­lo, bi­va grub, po­ma­lo je i isme­ja­va što je ra­ni­je bio ne­za­mi­sliv od­nos me­đu nji­ma. No, to za­pra­vo po­ka­zu­je nje­go­vu sla­bost, na­čin da pri­kri­je emo­ci­je ko­je ga ni­ka­da ni­su na­pu­sti­le i zbog ko­jih za­pra­vo ni­ka­da vi­še ni­je ni do­ži­veo du­bo­ku lju­bav. Sve je to za­le­đe­no če­ka­lo da bu­de ot­kra­vlje­no nje­nom bli­zi­nom. Su­sre­tom sa so­bom kroz nju, jer je­di­no je ona ima­la onaj ča­rob­ni ključ od nje­go­ve lič­no­sti. Jedino pred njom je bio ceo svoj, pra­vi ne­spu­ta­ni čo­vek pun ela­na i že­lje za sve­o­bu­hvat­nom sre­ćom.

Tre­ba na kra­ju re­ći da knji­ga „La­bu­di­ca nad Moravom“ Mi­lu­na Mi­će Ba­bi­ća ima i va­žnu kul­tu­ro­lo­šku di­men­zi­ju. Ona je sli­ka­njem ne­ko­li­ko sre­di­na po­nu­di­la i ne­ke kulturološke pa­ra­dig­me. Po­red ci­tat­no­sti i uka­zi­va­nja na literarne iz­vo­re iz ko­jih se cr­plo na­dah­nu­će za pi­sa­nje, u pu­to­pi­snim slo­je­vi­ma ovo­ga ro­ma­na ima div­nih iz­li­va us­hi­će­nja le­po­tom ru­ske i fran­cu­ske pre­sto­ni­ce, po­seb­no ar­te­fa­ka­ta ko­ji uti­ču na nju. Op­či­nje­nost umet­no­šću da­je div­ne opi­se i po­ka­zu­je su­štin­sku od­li­ku kul­tu­re da bo­ga­ti po­je­din­ca i da ga ople­me­nju­je. Mno­gi će po­sred­stvom ne­kih ju­na­ka u ovoj knji­zi mo­ći da za­vi­re u mu­ze­je ne­kih evrop­skih gra­do­va ako već zbog sve te­žih pri­li­ka ne­će ni­ka­da ta­mo kro­či­ti.

Iz­ve­sna stil­ska ne­u­jed­na­če­nost, neo­p­hod­no sa­ži­ma­nje ko­je bi knji­gu uči­ni­lo kon­zi­stent­ni­jom, sva­ka­ko ne uti­ču bit­no na svoj­stva ovog ži­vot­nog i po­uč­nog ro­ma­na što se mo­že ure­di­ti u no­vom štampanju iz­da­nja na za­do­volj­stvo i auto­ra i či­ta­la­ca.
 

nazad